уторак, 04. април 2017.

Još jedno opasno srpsko zatrčavanje



Ovih dana (mart 2017) sa pompom se najavljuje „Politikin“ dodatak pod naslovom „Ivo Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Objavljen je 20. marta 2017. U uvodnim napomenama, napisao je urednik Gradimir Aničić: „Kome je Andrić zagonetka?“ Tu se i naglašava da je već čuveni Andrićev esej povremeno i pogrešno shvaćen i da zato „Politika“ objavljuje integralan tekst, uz napomenu da tu nema grešaka iz Njegoševih citata...

Pisao sam, posebno u knjigama Vaseljenska svest i umetnost (Službeni glasnik“, 2011) i Duša i smrt („Prosveta“, 2012), između ostalog, o izvesnim neshvatanjima velikog Njegoševog dela. Ponovo sam čitao taj čuveni Andrićev esej u kom se i po kom mogu, gotovo i sa čuđenjem, pominjati ili prihvatati neki smislovi u Andrićevim rečenicama. Još na početku piše se o Njegoševom „originalnom učitelju“, Simi Milutinoviću, kao i kaluđerenju mladoga Rada, u prisustvu šezdeset sveštenika – „obukavši ga u crne mantije preminulog mitropolita i davši mu u kaluđerstvu ime Petar“, te kako arhimandrit ljubi Rada u ruku a za njim i svi ostali glavari, kao i narod koji neprestano kliče i puca iz pušaka... Andrić ne slučajno kaže da je to kao u nekoj modernoj pozornici i uz nekoliko tragičnih sukoba koji su stvarali protivrečnosti i događaje u Njegoševom životu. Zatim, Andrić često citira i velikane i one koji nisu bili to, kako su i šta mislili o Njegošu koji je napisao čuvenu rečenicu: „Rođeni smo u besudnu zemlju“, a naročito potencirajući kako je veliki pesnik kazao o svome narodu: „Teško tome ko o vama briži.“ Pominje Andrić i visoku misao i veliku osetljivost u sudaru sa stvarnošću, kako bi se došlo do zaključka: „Tajna čojku čovjek je najviša.“ Posebno se naglašava ubogost i junaštvo Crne Gore, ali naročito trvenja sa Austrijom, kao i nesporazumi sa knezom Milošem i osobito najveća vladičina muka i borba i bolnost – to je Turska.

U eseju je Andrić posebno potencirao Njegoševe odnose sa osvajačima, Osmanlijama, i tu se primećuje da je to tema koja najviše odgovara piscu „Ćuprije na Drini“, i da je najbolje razume.

Nesporazum, međutim, nastaje kada Andrić ne shvata čuvenu rečenicu Njegoševu, misao, ideju, kao i ljudski smisao postojanja, bunt, sve ono čime je moguće osvešćenje i probuđenje ljudskoga bića a na način kako je i Jovan Damaskin video pojavu Isusa Hrista: to je jedina novost u istoriji čovečanstva. Pisac Proklete avlije nije razumeo naime rečenicu: „Neka bude što biti ne može.“ To je za Andrića najstrašnija lozinka, nalik na samoubilački apsurd – a što je upravo i suprotno, ili potpuno neshvatanje celokupnog Njegoševog dela, jer je Njegoš, genijalna njegova Iskra Besamrtna, ono u šta jedino može ljudsko biće da poveruje, ako je već dotaknuto tom energijom koja je božanska i u kojoj su stasavali i Prometej ali i naš Karađorđe. Tako da Njegoš nije tragični – nego odabrani ili izabrani junak, i to nikako ne može biti tragična istina naše istorije kojom se održava „kosovska koncepcija Njegoševog poziva“. Sve ono što je stvoreno u srpskoj umetnosti i čime je zasnovan srpski kulturni i nacionalni identitet poteklo je uz tu Iskru Besamrtnu, njom samom, iz koje su i u kojoj stasavali svi velikani u srpskoj istorijskoj čitanci. To je i početak „Slova ljubve“ despota Stefana Lazarevića, i „Jutro na Kosovu“ Alekse Šantića, sve ono najbolje iz srpske narodne poezije a osobito dve velike pesme, „Pesma Hristu“ Jovana Dučića i „Napuštena crkva“ Milana Rakića. I to je ono čime se nadilazi svekolika tragičnost Kosovskog boja, čime je sve ono što se zbivalo u srpskoj istoriji nadgrađivano onom višom idejom koja je nalik Hristovom uskrsnuću. Kako ima u pesmi Jovana Dučića o Hristu koji je osvedočio pojavu i znamenje božije promisli: „Ti si svojom istinom samo ograničio nešto što je neograničeno; i govorio što je neizrecivo. Ali si svojim ranama pokazao ono što je božansko u čoveku. I zato, iako nisi otkrio boga, ti si ga posvedočio.“ I tu ne može biti nikakve tragike Njegoševog i pesničkog i istorijskog poziva.

Ivo Andrić posebno napominje alegoriju o duhovnoj muci u okeanu života, a povodom Njegoševe brige za ostrva Vranjinu i Lesandru koja su mu oteta. Međutim, pesnička je i briga, i misija, i sudbina, uvek bila i ostala na višem nivou od stvarnosne mučnine, u kojoj je živeo i vladika Rade. Zato prepoznatljivi Njegoševi stihovi: „Crni brče, đe ćeš okapati / al’ u Mostar ali u Travniku“ jesu u koincidenciji sa sudbinom pesničkom i onim čime se ona ostvaruje, a manje u stvarnosnoj preokupaciji. Nikakvo tragično ogledalo nije moglo da postoji u pesničkoj Njegoševoj sudbini, iako jeste u stvarnosnim sukobima i sa Turcima i sa svojim plemenima. Njegova iznuđena rečenica: „Ja sam varvar među knezovima i knez među varvarima“ uvek je bila ispod nivoa onoga čime je Iskra Besamrtna hitala u večnost. Takođe, nikakva kosovska misao nije mogla da ureže svoj tajanstveni znak u onome, i onim, čime je ostvareno Njegoševo delo. Nije smisleno takođe ni kao prototip kosovske sudbine Njegoševe – to pominjati kao deo značenja onoga čime je Njegoševo delo i prepoznatljivo i večito. Tako da je nepotrebno i uz Njegoša i uz njegovo delo pominjati – „fatalni znak kosovske sudbine“.

Bez obzira na tumačenja istaknutih ličnosti (ranija i nova) Nikolaja Velimirovića i Đilasa, ili Rešetara, Ivo Andrić nije uspevao ni da oseti, ni da shvati, veliku misao: neka bude što biti ne može. Mislim, takođe, da je u nesporazumu sa tom idejom i pominjanje okrvavljenosti „kosovskom krvlju“, kao i zatvoren krug, „kao na Kosovu samom“, što čini Ivo Andrić. Ima, opet, i pomalo, ne samo naizgled, humorno-cinične nijanse (vot atanjok) na kraju eseja, gde se citira poznata sintagma iz srpskog narodnog pesništva: „Sve je sveto i čestito bilo, / i milome bogu pristupačno“.

Na kraju bih s nekom nelagodnošću pomenuo i ovo: kako je Antun Gustav Matoš, često boraveći u Beogradu i družeći se sa srpskim pesnicima, pisao o tome kako je u Srbiji, posebno Šumadiji, sve pod znakom „zadaha ustajalih rana“, kao i to da je srpski pesnik Dis, i uzdignute glave, voleo da recituje stihove prijatelja Sime Pandurovića: „Ja ću rado kreten biti.“

Pa, evo, na kraju, a možda je to moglo da se kaže i na početku, ono što sam pominjao često u knjigama eseja, kako su veliki srpski pesnici voleli, i sami proživljavajući takvu atmosferu, ali i čupajući se iz nje, da pišu – Laza Kostić o jadu jadanome, kao neostvarenom jadu, Milan Rakić kako je srpska duša patničke rase, Jovan Dučić o srpskome strahu od života, a Isidora Sekulić kako Srbi ne podnose stvarnost. Kao da je i Andrićev esej „izašao“ iz takovih duhovnih šinjela. Karakteristično je da se uzdizanje Andrića u srpskom narodu približava onome kao da je on ikona, a pučanstvo (po Njegoševom stihu: „Pučina je stoka jedna grdna“) koje to čini manje čita i razume velikog pisca Ivu Andrića nego što slavi Nobelovu nagradu.

* * *

JE LI IVO ANDRIĆ RAZUMEO NjEGOŠA?

(Ovaj tekst bio je ponuđen „Novostima“ (u kojima sam kao novinar, 1957, uveo rubriku o književnosti, uz razgovore sa piscima; poslednji je bio intervju sa Isidorom Sekulić, decembra 1957. godine) i „Politici“, u kojoj sam za poslednjih više od pedesetak godina objavio mnogo – pesama, priča, eseja, itd. Može se naći na veb-sajtu Prosvetljavanja, www.radevojvodic.rs.)
            Esej pod ovim naslovom napisan je iz posve jasnoga razloga: ono što se i ove godine zbiva na duhovnom planu i u srpskim događajima zaista će umnožiti već poznate srpske nesporazume. U slavljenju dvestogodišnjice Njegoša i njegovog dela otišlo se i predaleko, nizbrdicom. Esej velikog pisca Ive Andrića te je nesporazume samo uveličao. Tumačeći taj esej, čak su, nedavno, i dva srpska akademika, podržavajući i interpretirajući Andrića, na poseban način, unizili značenje Izviiskre Njegoševe. U Crnog Gori, na posve tupav način, neki je profesor govorio o tome da je Gorski vijenac genocidan. Uveliko se danas raspravlja, i svetlosna iskra koja je i u pucnju Gavrila Principa, simbolu otpora i slobode, proglašava se za razbojnički čin. Zaboravlja se na poznatu misao koju izgovara okupator, koliko pamtim, Mula Jusuf, u Šćepanu Malom: „Zlo činiti ko se od zla brani – tu zločinstva nema nikakvoga.“ Sve je to u nekoj gotovo čudnoj vezi sa mišljenjima koja nemaju čime da razumeju ni Njegoša ni obasjaje njegovoga dela.
            Nadahnuto i inteligentno tumačenje Gorskoga vijenca Milovana Đilasa (nedavno feljton u „Politici“) podsetilo me na davni razgovor sa Isidorom Sekulić. To kako je bila zaplašena njegovim napadom na njenu knjigu o Njegošu. Danas, kada se u Srbiji slavi Njegošev jubilej, pomišljao sam kako je Isidora bila u pravu i kako je osetila Đilasovu opsednutost komunističkom idejom, pa je i ovo što piše Đilas o Gorskom vijencu, na osoben način – gotovo pokušaj da se veliko delo prizemni. Uz mnogobrojna slavljenja Njegoša, sve više dolazi do izražaja Andrićev stav – da je Njegoš tragični junak kosovske misli. Đilasovo tumačenje u stilu „Vapaji jednog naroda“ kao da potiče iz Andrićevog stava – kao i pisanje o nacionalizmu u Gorskom vijencu.

            * * *
Racionalno nerešivo odavno privlači ljudsku pažnju i misao. Tako je izmišljan i ostvaren bog, ono što pod tim pojmom shvatamo. Postojanje boga jeste velik izazov, ali i muka, patnja, kao i Blagoslovena vest – koju su smislili jevanđelisti.
            Tako je ideja o večnom trajanju, u kojoj se rodila nada u životu čovečanstva da postoji uzvišeni ideal, ostvarena: svest o srećnom času i vera da se čovek imao rašta i roditi. Nije, dakle, egzistencija pod dalekim zvezdama samo očajan san da se nešto nepristupačno ne može dosegnuti. Ima to više: Ono – naš osećaj u kom individualna svest prepoznaje iznenadan dodir, probuđenje i tajni znak, čime može da se obraduje napaćeno biće. To je najjednostavnije u Srba prokazivao Justin Popović: čoveka potrefi neka nepoznata, čudesna kosmička iskra i ljudska svest se gotovo preporodi. Iz opšte zbrke, slabosti i beznađa, eto, dogodio se radostan čin. Počelo je to da se iskazuje kao doživljavanje više sile, pre svega kao religijski izazov, a naročito ga je umetnost ovekovečila, pa i posvedočila, u najvišim sferama duhovne nadgradnje, čime se i naša egzistencija, izvan rezignacije, preobratila u nov oblik kao Jovanovo Otkrivenje i kao, u Srba posebno: Obnovljenje. Darovanje iz Despotove pesme „Slovo ljubavi“ premetnulo se, upravo tom božanskom energijom, u najviši oblik umetničkoga obasjanja, ovim: obnovljenje i razigranje / dolično da iskaže, veli se / ne samo u ljudskoj prirodi, nego u vaseljenskom prostoru: pticama, gorama, poljima, vazduhu – donoseći daronose od cvetova i travonosne... Eto i Njegoša i izvorišta odakle isijava srpski duhovni i kulturni identitet.
            Je li se ipak mogla spasiti naša duša? Izvan patnje, strepnje i ništavila – evo, ima smisla: u ljudskom se srcu nešto desilo, to je onaj dodir koji je učestvovao u preobražaju. Evo obnavljanja!
            Ne može se nikojim načinom mišljenja i tumačenja duhovnog karaktera koji obeležava Njegoša i njegovo delo – skliznuti u ambis ili podzemlje. Tragični junak je simbol skliznuća u pad. Služenje apstrakciji takođe je sa izvora koji može i da napoji i da opije ljudsko srce. Doživljaj kojim se oseti tajanstveni dodir nepoznate sile – tek ako se već desio – postaje stvaran! Bez toga, služenje apstrakciji besmisleno je.
            Je li veliki pisac Ćuprije na Drini pogrešio ili nije shvatio osnovnu, prevashodnu i vodeću Izviiskru zagonetne ideje-vodilje Njegoševoga dela?
            Kosovska je misao već utemeljena u srpskoj duhovnoj uvertiri tim opredeljenjem (Prometej: kako ga je prihvatila i prepoznala univerzalna istorijska misao, kao nosioca progresa i uz Nemira drevnoga duh – krojača sudbine čovečanstva). To je vodilo pesničku viziju i do spoznaje koju je pesnik Luče tako visoko uzdigao i ovaplotio: Neka bude što biti ne može. Naravno, uz karakterističnu dijalektičku ravan – da je borba osnovica i zakonita životna učiteljica u večitoj kosmičkoj pustolovini. Ono za čime je tragala ljudska duša, neprestano u pometnji i rvanju sa nevoljama: da se dođe do utočišta i da se prepoznaju bar izvesni srećni časovi, koji su, u egzistenciji ljudskoga roda, uvek davali i znake – kako se čovek imao rašta i roditi!
            U tome je Njegoševo delo opstajalo. Izdržalo! Ostvarilo se! Ono je i taj krst, i ta volja, i ta muka, i taj srećni čas!
            To je Ono: nije Njegoš ničim, baš ničim, tragični junak kosovske misli. Naprotiv! On je gorostasni izdanak, pronosilac i izviiskra te misli: njezino duhovno utemeljenje kojim se može obeležavati srpski kulturni identitet.
            To živo osećanje slobode!
            Energija koja je u pesniku Njegošu zaživela i doslutila, izdvojila tu iskru božanstvenu, baš izviiskru.
            Nasuprot tome je stvarnosna proza i jad jadani. Pa se danas u Srba (godina je već 2013) dešava somnabulija ove vrste: ono čime smo opstajali vekovima pretvara se u put ka Rupi.
            Tako bi mogao da se i zloupotrebi čuveni Andrićev esej iz 1935. godine, predavanje na Kolarčevom univerzitetu.
            Samoubilački apsurd i pozitivni nihilizam – kovanice i pokušaje Andrićeve da se obeleže duhovne koordinate Njegoševog dela možemo smatrati neuspelim. Na isti se način mogu tretirati i mišljenja priređivača sabranih dela ovoga pisca – da on, naime, nije odoleo takozvanom romantičarskom pa i nacionalističkom kursu, u epohi ili danima, što je bilo „zahvatilo“ srpske prostore tih godina. 
            Iako je ljudski život „snoviđenje strašno“ – ipak se „pod vlijanjem tajnoga promisla“ u delu i životu tvorca Luče događa i ono – da se „u ljetopis opširne vječnosti“ ulivao, slivao i preobražavao, osnažujući ljudsko biće i dovodeći ga do pomisli da se imalo rašta i rađati. Dakle: „Ako istok sunce svijetlo rađa, ako biće vri u luče sjajne, ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna“.
            I ta je ljudska duša kao živa voda, kao živa sloboda, bdila u onome čime se izgrađivalo delo Petra Petrovića.
            Ne postoji u Njegoševom delu nikakva „služba kosovskoj misli“, najmanje je ono „fatalni znak kosovske sudbine“. Takvo tumačenje i Luče i Gorskog vijenca i Šćepana Maloga nije prilično. Kao, takođe, ni sam egzistencijalni boravak pesnika Luče na tvrdoj kori zemaljskoj, što ga je nagonilo, uz prkos i uz bol, da kaže, u iznuđenim situacijama, kako je on vladar među varvarima, a varvarin među prosvećenim svetom. Strašna je borba i sa sobom, a tek sa tuđinom, imala presudan izlaz u unutrašnjim isijavanjima, čiju je i ljudskost i veličinu vazda podsticala pa i pojačavala gotovo sveta svetiljka, i u tavnini – u kojoj se misao o sudbinskom kosovskom stradanju obavijala oko unutrašnjega plamena, a najčešće ga i potpaljivala.
            U takvim je situacijama i ustrajavao san, uz iznenadna dotaknuća božanske energije, i u stvarnosnim razbuđenjima osvanjivala je pesnička, vizionarska misao: Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može.
            U značajnim delima Ive Andrića povremeno se događalo i to (kako napisah u eseju „Ivo Andrić: uz Njegoša i Tomasa Mana“[1]) da se osećala atmosfera kao i ona strma staza, baš uz njegoševsku obeleženost, čime se ovaj naš pisac i ovekovečio![2]









[1] Knjiga eseja Duša i smrt, Beograd, „Prosveta“, 2013.
[2] Deo eseja Ivo Andrić – tragični junak kosovske misli objavile su nedavno „Večernje novosti“. Često se u razgovorima pominje taj esej kao neka gotovo završna i opšteprihvaćena misao o Njegoševom delu... A nije baš tako. 

уторак, 31. јануар 2017.

Zapisi uz eseje Opasna srpska zatrčavanja

Pomišljao sam poslednjih godina – starost je već u toku, sam u kući na Voždovcu, a kraj je 20. veka – kako bi trebalo možda i da objasnim zašto pišem o nekim piscima i knjigama, sve u pokušaju da sačinim neku vrstu istorije srpske književnosti. Često su mi neki drugari govorili, posebno Miša Đurić i Vlada Stojšin (naša generacija), obojica i daroviti pisci i vrsni urednici: zašto pišeš protiv samoga sebe? Sve više će te mrzeti neki ljudi što napadaš Crnjanskoga, itd. Čaršija te ionako ne podnosi.

Ali ja sam to objašnjavao na svoj način, kako u pokušaju da se i neka vrsta preosmišljavanja u srpskoj duhovnoj uvertiri pojasni, mora se, bilo na koji način (bar u nastojanju da se otkrije posebno neobrazovanoj srpskoj palanci), označavati ono čime i duhovnost u našem narodu, kao i kulturni identitet, imaju svoje posebno značenje i mesto. Iz toga razloga i ova tri eseja, o Milošu Crnjanskome, Dobrici Ćosiću i Vasku Popi, ispisivana su kao po nečemu i izdvojenost iz korpusa srpske književnosti.

Bio sam se i snašao i dobro osećao kao novinar u „Večernjim novostima“ (bio sam na trećoj godini studija i primljen na konkursu „Borbe“), kada me urednik kulturne rubrike, Boda Dečermić, zove da idemo na razgovor kod glavnog urednika, naklonjenog mi, uvek gospodina, Vanje Kraljevića, prevodioca i tumača dela Antonija Gramšija... Traže iz tada najvećeg izdavačkog preduzeća u Jugoslaviji, „Nolita“ – da me preuzmu.

Tako sam došao u „Nolit“ – u odsek propagande, koju je vodio Teofik Selimović, nekada čuveni Buđoni, brat Mešin. Između ostaloga, trebalo je da za „Nolitov“ katalog ispišem o knjigama iz više biblioteka tekstiće – i to sam činio, obično posle radnog vremena, u sobi 8, Terazije 27, II sprat. Već sam u „Novostima“ izvežbao da brzo kucam na pisaćoj mašini, koju sam kupio 1965. godine od zaista visokog honorara (tada milion dinara) od sarajevskog „Veselina Masleše“, koji mi je objavio roman Ljubavnici i gavranovi, urednik poznati pesnik Izet Kiko Sarajlić, direktor Ahmet Hromadžić, pisac knjiga za decu. Roman je brzo rasprodat, naročito uz „pomoć“ tadašnjeg urednika „Politike“ Miodraga Maksimovića – koji je pod naslovom „Seks i ništa više“ napao knjigu u tada visokotiražnoj „Ilustrovanoj Politici“. Tadašnji poznati pisci i novinari, Ljubiša Kozomara i Gordan Mihić, s kojima sam provodio leto na ravnom krovu u „Borbi“ gde smo se tuširali i sunčali, sva trojica obigravajući oko jedne lepe devojke, ćerke tada poznatog novinara „Borbe“ i „Politike“, predložili su mi da kao odgovor na napad na roman sačine kratak intervju sa mnom za tada čuveni list „Sport i svet“. Na pitanje šta mislim o prikazu u „Ilustrovanoj Politici“, odgovor je bio: „Kada sam polazio na studije, između ostalih saveta roditelja kako da se ponašam – jer sam već bio kao gimnazista neka vrsta problema u Prokuplju i Nišu – majka Jelena mi je rekla: ’Nemoj se ti, Lale moj, osvrtati: psi su uvijek lajali na kurjaka’.“

U „Nolitu“ sam upoznao čuvene urednike Oskara Daviča, Vaska Popu, Zorana Mišića – i meni posebno bliskog Mihaila Lalića. Selim, Buđoni, bio je prema meni vrlo srdačan i mislim da smo se brzo sprijateljili. Jednoga dana me gotovo natera – da prvi svoj rukopis, knjigu pesama o Karađorđu, ponudim „Nolitu“. Ja sam se dugo ustezao. Međutim, on je sam taj rukopis uzeo i predao ga Vasku Popi. Mislim da Oskar Davičo nije u tome učestvovao. A onda, Dane Nešić, ljubazan čovek, koji je bio neka vrsta veze između redakcije i svih drugih delova „Nolita“, poziva Selima i mene u hodnik, gde smo nekad i proslavljali dan „Nolita“, pa i plesali itd. Naime, Zoran Mišić Vasku Popi čita naglas moju poemu o Karađorđu. Buđoni meni kaže da se sklonim sa strane a on prilazi do njih. Čujem raspravu: dok Zoran čita, Vasko se nešto ljuti, a Zoran kaže: „Ma, on će ipak proći.“

Knjiga je, naravno, odbijena, ali meni je ta Zoranova rečenica mnogo značila. Zoran Mišić bio je tada jedan od najboljih književnih kritičara, koji se razumevao posebno u pesništvo. Možda jedan od najboljih eseja o kosovskom poslanju i duhovnom identitetu srpskoga naroda napisao je upravo on.

Bili smo u upravnom odboru „Nolita“ nas šestoro, a predsednik Vasko Popa. Sukobljavali smo se oko mnogih pitanja jer ja sam hteo neku svoju pravdu da isterujem. Posebno, sećam se, kada je trebalo da delimo višak – a Vasko nikako nije dopuštao da u tome učestvuje i Eli Finci, koji je nekolika meseca bio u „Nolitu“ – kolebajući se da li da prihvati mesto generalnog direktora. Nije prihvatio, ali dok je tu dolazio, Vasko Popa i Zoran Mišić nisu izlazili iz njegove kancelarije. Inače, tih godina, još dok sam bio na drugoj godini studija, kao glavni urednik časopisa „Književnost“, Finci je počeo da objavljuje sve moje tekstove. Buđoni mi je jednom rekao zašto Finci nije prihvatio da bude generalni direktor „Nolita“, tada najveće izdavačke kuće u Jugoslaviji. Naime, saznao je da u „Nolitu“ radi i čovek koji je na neki način pomogao Nemcima da uhapse a zatim ubiju nekadašnjeg čuvenog osnivača „Nolita“ – Pavla Bihaljija, a morao bi sa njim da sarađuje. Govorili smo i o tome kako to i priliči časnome čoveku, to što je uradio Eli Finci.
Ali nesporazum sa Vaskom Popom počeo je čim sam došao u „Nolit“. Naime, Predrag Palavestra, s kojim sam sarađivao u „Književnim novinama“, preko mene je ponudio knjigu eseja „Nolitu“. Knjiga je odmah odbijena. Međutim, direktor Sveta Đurić (a potom upravnik Narodne biblioteke Srbije), pošto je shvatio kako se ja dosta trudim oko Palavestrine knjige, rekao mi je: „Otidi kod Milana Vukosa“, tadašnjeg ministra kulture, „a ja ću ga zamoliti da on napiše recenziju o Palavestrinoj knjizi, možda tako i prođe“. Tako je i bilo. Bio sam kod Vukosa, dva puta (Ministarstvo je bilo u Knez Mihailovoj ulici) i zaista je napisao pozitivnu recenziju. Knjiga je opet odbijena. Onda mi je Buđoni rekao jednoga dana: „Kaže Vasko: ’Što se Rade toliko blamira oko Palavestre?’“ Palavestra je tada bio zagovornik posve drukčijeg pesničkog mišljenja i shvatanja – a, naravno, kada je Vasko postao slavan pisac, počeo je i njega da uzdiže kao velikana. Kako su i nastajale njegove istorije književnosti. Tada mi je često govorio Branko Miljković, koga nije podnosio Palavestra, kao ni Branko njega, a na koga je ovaj i mislio, kako mi je rekao, ponavljajući svoju čuvenu rečenicu: „Kad bi ovi glupavi realisti znali kako mi pišemo stihove – mi bismo baš najebali. Sreća naša što nemaju pojma ni o čemu.“ Međutim, desilo se da je Palavestra, kao upotrebljiv čovek, što mi je rekao Dobrica Ćosić – da je i zbog toga primljen u Akademiju – upravo sačinjavao svoju istoriju književnosti prema onom receptu – kako je tekuća vlast izglasavala i pisce i knjige, kao one značajne i one koji nisu to.

Već u niškoj gimnaziji, prevodeći „Oblak u pantalonama“ Majakovskoga, Branko je, ne znajući dobro ruski jezik, za srpsku palanku uspelo preveo – rado pominjanu rečenicu mnogih u Srbalja: Ubi me prejaka reč. Značenje, inače, tih stihova kod Majakovskoga ima posve drukčiji smisao. To je ono poznato: „Ime tvoje bojim se da ne zaboravim, / kao što je strah u pesnika / neobičnu reč / u mukama noći / rođenu kao ono / što je božije / večno da upamti.“ Već tada su nebuloze u srpskoj poeziji počele da doživljavaju previše obožavalaca.

Buđoni mi je još jednom pomogao. Čim sam prešao u „Nolit“ (godina je 1958), na telefon kod direktora izdavačke delatnosti, gospodina Danila Grujića, direktni, zove me nepoznat glas. Taj čovek traži da se nađemo preko ulice u hotelu „Moskva“, jer je to vrlo važno. Ja kažem da ga ne poznajem, a on – „Ja vas znam.“ Otišao sam preko i sačekao me nepoznat čovek; na njegovom licu bio je izrazit ožiljak. Seli smo za jedan stolić, onda je on rekao: kako ja, kao mlad pisac, a radim u velikoj izdavačkoj kući – moram da sarađujem sa njim i da ga upoznajem sa kulturnom situacijom u Beogradu, a pominjao je i imena nekih poznatih ljudi s kojima sam se ja družio, čak i iz moje generacije... Ako to ne prihvatim, moraću da odem iz „Nolita“. Kad sam se vratio, Selim je prepoznao bledilo na mome licu i upitao me šta se desilo. Kazao sam mu. „Tako se angažuju ljudi za saradnju sa Udbom, to sam ja izmislio. Lako ćemo ga zajebati. Imaš li ti, Rade, nekoga iz tvoga kraja, sa juga Srbije, u visokoj vlasti?“ Nisam imao nikoga, i to mu kažem, ali moj je ujak, tada poznati javni tužilac u mnogim gradovima Srbije, Radovan Mašović, nekada u prokupačkoj i leskovačkoj gimnaziji imao drugare koji su sada na vlasti, između ostaloga, Ristu Antunovića, braću Peroviće, Mirka i Milivoja... „Odlično. Čim se ponovo javi taj čovek, odmah ćeš mu reći da si bio kod Riste Antunovića, prijatelja svoga ujaka, i da si mu rekao – na njegovo pitanje kako ti je u ’Nolitu’ – ono što ti se desilo u ’Moskvi’.“ Čim se ponovo javio drug sa ožiljkom (potonji advokat), kazao sam mu to. Nije se više javljao. Sretao sam čoveka sa ožiljkom često dok sam šetao ulicama. Zapamtio sam i to, zaista neuobičajeno – kada je umro, među čituljama bilo je nekoliko koje su potpisane sa „Drugovi iz Udbe“. 

Takođe, ne mogu da zaboravim neke sedeljke sa Buđonijem u „Bezistanu“. Jednom, uz Oskara Daviča, nas dvojica sedimo, gledajući prema „Moskvi“ kroz ogledala. Buđoni je bio uznemiren, rekao mi je kako toga dana treba Meša da stigne iz Sarajeva. Davičo je govorio kako će on da pomiri braću i da zajedno sačekaju Mešu – koliko se sećam, na aerodromu, u 16 sati toga dana. To se nije desilo, ne znam zašto. Pomišljao sam često da Meša Selimović, pisac Derviša i smrti, verovatno bi na na drukčiji način sagledavao sebe i svet oko sebe da je bio više u društvu sa Davičom negoli grupom iz Simine 9, i Mihizom naročito. „Prisustvo“ iz velikog romana Braća Karamazovi moglo je onog momka koji stiže iz sela kod Ahmeda Nurudina da izvede u svet, ali ne da ostane na istom mestu... Ipak je palanka u kasabi na osoben način i bivala bliska u socijalističkoj zemlji onoj beogradskoj...

Sedimo nas dvojica, Buđoni i ja, u „Bezistanu“, to je onaj deo koji ide prema izlazu na drugu stranu, gde ima prolaz ka Domu sindikata i „Borbi“. Jednog trenutka, Buđoni, gledajući na tu stranu, kaže: „Šta sad da uradim?“ Otud nailaze tada čuvene ličnosti, Aleksandar Ranković, Jovan Veselinov, Slobodan Penezić Krcun i četvrti iza njih kome nisam zapamtio ime. Kada priđu do nas, Ranković dodiruje Buđonija po ramenu: „Gde si ti, Buđoni? Što se ne javiš?“ Prvi put tada vidim zbunjenog Buđonija, koji prepliće rečima: „Pa, druže Marko, tu sam... ovde... Javiću se...“ itd. Nikada nije bio zbunjen kao toga dana. Treća naša sedeljka bila je već negde odmah posle deset sati, pozna jesen, 1958, kada crnogorski pesnik Ivan Ceković vodi polupijanog Branka Miljkovića, zgužvanog... Govorilo se o tome kako je Branko hteo na prijemu povodom 20. oktobra, kao tvorac čuvene pesme „Tito“, da upozna vrhovnog šefa... Koji je rekao: „Ajte, molim vas, kakav tu pijani pjesnik.“ Zanimljivo je i to što će neki minorni pesnici zaljubljeni u metafore Brankove, posebno oni koji su pesmu o Titu prepričavali pišući pesme o Svetom Savi, od toga ispredati priče, pa i to kako je pljuvao po izlogu gde su bila sabrana dela Titova, koja tada nisu ni bila objavljena, itd.  

Kasnije, kada sam osnovao „Slovo ljubve“, Vasko Popa je počeo da dolazi gotovo svakoga dana, sem vikenda, u pola dva: Kralja Milutina 27. Počeo je da donosi na pola papirića otkucane pesme iz knjige Vučja so. Ja sam to čitao naglas pred njim i jednoga dana mu rekao: „A gde je tu, Vasko, osećaj živ, ono što je ponavljao Laza Kostić a bilo je i uzdanica u Čika Jove Zmaja?“ Posle je manje dolazio. On je obično sedeo u crvenoj fotelji i pili smo rusku votku.

Drukčija je priča sa Zoranom Mišićem. Voleo je da se kao i Vasko zapija: „staljičnaja“ ruska votka... I, da i ovo kažem: Čude, pesnik Slobodan Stojadinović, jedan od najdarovitijih pesnika iz naše niške gubernije, često je bivao sa mnom i često smo pili. Čim bi Zoran čuo da smo negde, on je dolazio. Tako, jednom, u Klubu književnika, Francuska 7, prilazi opet Zoran Mišić... Onda Čude i ja odlazimo kod njegove prijateljice, koja je tada pevala u horu Narodnog pozorišta, u Lominu ulicu. Zoran je sa nama. Tu je i Andrej Mariokov, pesnik, a pred zoru stiže i Jakša Grobarov. Celu noć Zoran i ja vodimo, po običaju, tešku raspravu. On tvrdi da je poezija samo ono što je notni sistem, po Mocartu – a ja, naprotiv, da je poezija i umetnost, duh muzike posebno, ono što je Vagnerovo: razbijanje toga sistema ili kalupa. Već je zora kad se rastajemo.

Možda sam spavao jedno dva sata, budi me tada Olja, prva supruga: zove te Vasko. A Vasko, kao iritiran nečim, kaže: „Zašto opijaš Zorana pa ga zajebavaš, znaš li da je on bolestan čovek?“ Kažem ja njemu: „Pa, Vasko, ti znaš to odranije, da Zoran insistira na tome druženju, i u ispijanju alkohola.“  

A onda, kada se sve čini kako bi se uništilo „Slovo ljubve“, zove me prijatelj iz Gradskog komiteta, obrazovan i drag čovek, pa mi kaže: „Stiglo je pismo u Gradski komitet iz ’Nolita’: Zaustavite Rada Vojvodića i ’Slovo ljubve’.“  Ja tada pogrešim – pomišljajući kako je moj dragi drug Miša Stambolić glavni urednik „Nolita“ i kako i on učestvuje u tome. Zaboravljajući da je Vasko uvek dolazio i da vidi ko je sve u izdavačkom planu „Slova ljubve“. Čak, kako se jednom zacenio od smeha, na svoj osoben i zlurad način, uzvikujući: „Cici pisac!“ Naime, video je u našem izdavačkom planu i svog prijatelja Milorada Pavića...

Kako sam razrešio dilemu oko pisama: kad bih sreo svog druga Mišu Stambolića, nekako sam gledao da izbegnem susret. A onda se to desilo: veliki šahovski dvoboj za prvaka sveta, Spaski–Korčnoj, u Domu sindikata, kod nas. Mnogo sam jedno vreme igrao šah, još od petog razreda gimnazije u Prokuplju, kada sam osvojio drugu kategoriju. Kao gotovo i mnogi drugari iz generacije, i Miša Stambolić, Vlada Stojšin, Bora Radović... Ja sam upravo tada u svojoj kolumni u „Književnim novinama“, povodom toga šahovskog dvoboja – tih godina najvećih šahista u svetu, napisao i komentar: „Kako demoni igraju šah“.

Jednom, kod Vlade Stojšina kao urednika „Nina“, trebalo je da igramo šah po običaju, u klubu „Politike“ u Cetinjskoj ulici. Bio je dosta nervozan. Nikako nije mogao ni figure da namesti kako treba. Pitao sam ga da li se nešto desilo. Rekao mi je da ga je opet zvao Vasko Popa i pominjao kako bi trebalo da bude urednik „Letopisa Matice srpske“. Velim mu: „Pa, to je gospodski posao, zašto da ne budeš?“ „Da, ali on zahteva da se selim u Novi Sad jer hoće da osniva vojvođansku akademiju nauka.“ Onda smo ćutali o tome. Partiju nismo odigrali. 

Ulazim ja u Dom sindikata i direktan je susret – Miša Stambolić sa svojim sinom Vukom upravo izlazi. Kaže mi: „Mi smo najbolji drugovi, a ti gledaš da me izbegneš i ne javljaš se.“ Tada mu ja pominjem pismo iz „Nolita“. A on kaže: „Kako možeš tako nešto da pomisliš? Zar ti misliš da bih ja mogao bilo šta protiv tebe da uradim?“ Setio sam se davne 1954. godine, kada sam vodio čuvenu tribinu u „Četrdeset petici“ na Filozofskom fakultetu pa su došli Miša Stambolić i Muharem Pervić (svi smo istogodišnjaci) da se upoznaju sa mnom. Od tada sam bio u dobrim odnosima i sa jednim i sa drugim. I bili su mi i dragi ljudi i vrlo značajni u srpskoj kulturnoj atmosferi. Kada se dešavalo da ne mislimo na isti način, nego baš suprotno, o mnogim idejama iz duhovne sfere, kao i kulturnom identitetu – suprotstavljali smo se, posebno Muharem i ja dok smo bili u savetu „Bitefa“ (kao i o Vasku Popi) i ostali do kraja života u dobrim odnosima. Poslednji put sam video Muharema u „Maloj Vltavi“ na Vračaru. Trebalo je da mi on donese svoju knjigu Nebeska kovačnica – o poeziji Vaska Pope, a ja njemu knjigu novih eseja. Nije doneo. Sedeo sam kada smo posle razgovora se rastajali – i gledao kako odlazi, onako već preslab, i kao da se ljulja... Uskoro je umro. Prisećao sam se: dok sam bio urednik u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije, a on u našem izvršnom odboru – Bakonja (Aleksandar Bakočević) rekao mi je– da nas dvojica zajedno pripremimo projekat o nekoj vrsti nagrada istaknutim poslenicima u razvoju srpske kulture – koje su počele da se daju upravo kada sam ja otišao iz Zajednice. Više puta sam predlagan – ali uzalud. Nisam dobio tu nagradu.

Još pamtim i ovo: sedeli smo često u „Gorici“, restoranu u blizini Kalenića, Buca Mirković, Muharem, Vuk Krnjević, pa i Čude... Često smo se raspravljali a dolazilo je i do usijanja u replikama. Jednom je Čude rekao: „Počelo je, počelo...“ Navraćala je i Ružica Sokić, naša drugarica sa fakulteta. Buca Mirković, nekada urednik i „Dela“, poznat kao kritičar, poslednjih godina pisao je pesme – pa sam ja i činio sve da se objave u „Topličkom vencu“ i u „Šumadijskim metaforama“... Nekada je predvodio, kako mi je pisao Mirko Kovač dok sam bio u Bileći, gotovo hajku – čim se pojavila moja prva knjiga Balkanske simfonije. U toj hajci su učestvovali, kako stoji u Mirkovom pismu, i kolege iz moje generacije kojima sam objavljivao knjige i davao nagrade. Kaže mi Buca u „Gorici“: „Nije mi jasno kako si ti uopšte objavljivan u ’Delu’.“ Velim mu: „Pesme objavljene u ’Delu’ objavio je Sveta Lukić, a kazao mi je da je to bilo izdvojeno za antologiju srpskog pesništva – ali nije ušlo u antologiju jer se tome suprotstavljao moj dobri drug Vuk Krnjević.“ A esej „Može li đavo da ima reumu?“, o Dostojevskome, upravo je objavio Muharem Pervić, koji mi je govorio: da on sprema broj o Dostojevskome i da ja moram da učestvujem u tome. Na komemoraciji Muharemu Perviću u Televiziji Beograd, gde nije bilo mnogo sveta, pojavio se i moj drugar iz šifrantske škole Munir Lasić, bio je u dva mandata predsednik Opštine Voždovac. Seo je uz mene i Jovana Ćirilova i ispričao neobičnu priču: kako je u Bosni stradala Muharemova porodica i kako je njega spasila jedna žena, muslimanka. Munir je sve to znao jer su odrastali u istom mestu. Kada sam to rekao i Buci Mirkoviću, možda najboljem drugu Muharemovom, začudio se... Ne znam da li je to sve tačno, a jeste tužno.

Pa i ovo da kažem: minule su mnoge godine, a onda sretnem Maksa, Miodraga Maksimovića, nekada slavnog urednika „Politike“, koji je pisao i predgovor za roman Lota u Vajmaru Tomasa Mana („Slovo ljubve“), po predlogu Zorana Gluščevića. Veli mi: „Zašto ne obiđeš Vaska Popu? Pita Vasko, što Rade ne dođe...“ Sreli smo se na Tašmajdanu. Tada je Vasko bio u bolnici... Nisam znao kako da to objasnim...

Ali evo, ovo što pišem o Vasku Popi nije proizišlo iz tih naših odnosa nego pomalo iz onoga – što je Viktor Šklovski pišući o Majakovskom nazivao preosmišljavanjem. To je ono čime srpska duhovna uvertira ima svoju i posebnu karakteristiku i kulturni imenitelj, a što je, po mome mišljenju, Vasko Popa, imitirajući – izopačavao. To je neka vrsta kazne koju Srbi još nisu shvatili. Iako sam možda i preterivao u svom načinu mišljenja – ukazujući da je Vasko mogao biti i značajan humoristički pesnik, pa i dečiji, ipak mislim da je bilo neizbežno da se o njemu govori i slobodnije, i otvorenije, i bez zazora.[1]

A šta je preosmišljavanje? To sam prvi put prepoznao kod Puškina, a vrlo je jasno, u onome čime su živeli i šta su ostvarivali veliki ruski pesnici, na primer, Aleksandar Blok i Vladimir Majakovski. Poznato je, a i pisao sam u esejima o tome ranije, kako je Aleksandar Blok, gospodski sin, predosetio – da stiže katastrofa 1917. godine. Tako je on predosećao revoluciju. To se može, naročito, sagledati u čuvenom filmu Dejvida Lina Doktor Živago. Film sam prvi put gledao u Parizu 1967, i to je na mene ostavilo poseban utisak. Sam početak filma, kada gomila, narod, crvenoarmejci, jure ulicama Petrograda i kao da gaze sve pred sobom. To je tako lepo ispisivano i doživljeno u čuvenoj poemi Blokovoj Dvanaestorica. Masa, gotovo izbezumljena, konjanici – sve što ima na ulici zgužvava se, razbacuje – prepuno previše hartije – ali jednoga trenutka, pesnik na čelu kolone kao da vidi Hristosa. Zanimljivo je i to da je na neki način suprotstavljen Blokovim mišljenjima – takođe veliki pesnik – Majakovski, kako sam zapisuje, zapitao Bloka – da li je to izmislio? Blok mu je rekao – ne, stvarno sam to doživeo. Eto vrste preosmišljavanja, kao što se to dešavalo i kod Mihaila Bulgakova u Beloj gardi – kada, žaleći svoje belogardejce, staru Rusiju i bivše gospodstvo – jednoga trenutka, pisac razmišlja i ovako: „Nismo umeli da gledamo položaj zvezda, gde se nalazi Veliki Medved a gde su Vlašići – da smo to na vreme sagledali, ne bi nam se ovakvo zlo desilo.“ Kao i u čuvenom romanu Doktor Živago Borisa Pasternaka. Kada junaka, Živaga, iznenada i u zimskoj mećavi hvataju crvenoarmejci i on biva sa njima. U susretu, u bici koja predstoji: nailazi kolona belogardejaca, gospodske mladeži, uz koje je odrastao i sam Živago i s kojima se družio: naravno, u zasedi sa crvenoarmejcima, puca i on u belogardejce. Ubijaju mnoge, i ranjavaju. Međutim, doktor Živago pokušava da leči ranjene belogardejce. Kada mu uspeva da izleči Mitju – njega obuzima neka vrsta i radosti što je to tako i što može biti tako...

Preosmišljavanje se ogleda i u Gavranu Edgara Alana Poa, posebno u poeziji velikog nemačkog pesnika Helderlina: naročito ono kada kao u muzičkim talasima razležu se Helderlinovi stihovi i u njima lebdi čuveno pitanje – zašto su pesniku bliže daleke helenske obale, i ono što privlači njima, čak i od njegovog zavičaja? Preosmišljavanje posebno obeležava i roman Pogledaj dom svoj, anđele Tomasa Vulfa, kao i što postoji to isto kod Hemingveja: u Snegovima Kilimandžara osnovno je pitanje – šta je leopard tražio na vrhu planine? Kao i ono čuveno u Hemingveja, o čemu sam pisao i u knjizi Vaseljenska svest i umetnost: kada u romanu Starac i more – Santjago ulovi najveću ribu o kojoj je mogao samo da sanja, pa mu je ajkule svu oglođu – a on, ipak, zapeva, sam, ali ne i izgubljen na ogromnoj pučini. To je takođe od Hemingveja: „Čovek može biti pobeđen, ali nikada ne može biti poražen.“

U srpskoj duhovnoj vertikali, uz narodnu poeziju, previše je tih označenja kako se i čime se preosmišljava određena situacija ili ono što se čini da je besmisleno. To će se najbolje i osetiti i pokazivati u velikoj pesmi Filipa Višnjića „Početak bune na dahije“. Posebno, na izgled, ono začuđujuće, kao i uz visoki plamen i crvenu boju u oblacima, ili raju koja ne može da podnese zulum – tu su glavni Božiji Ugodnici, bez kojih i ne može biti ni promena, niti revolucije, niti boljitka... Ali to je počelo odavno, još sa „Slovom ljubve“ Despota Stefana Lazarevića. Ono njegovo: „Ali samog čovečijeg / jestastva obnovljenje / i razigranje / dostojno ko da iskaže!... Ipak sva ova i druga / neobična dela božija / koja i oštrovidni um / razmotriti nije u stanju / ljubav prevazilazi!“ Zato se ponekad čini da je i posve razumljivo to u srpskoj duhovnoj projekciji, ono što je napisala 1911. godine Isidora Sekulić, zašto Srbi ne podnose stvarnost.

Kako je to čudno i lepo kazano u „Ženidbi Dušanovoj“ – kada srpski car takozvanom mlađanom Bugarčetu, u stvari Milošu Vojinoviću, svom sestriću, govori: „Ko ti skroji takvu kabanicu?... Ne nos’, sinko, koplje naopako / jer će ti se smijati Latini / već okreni koplje unapredak.“ A veli njemu Miloš Vojinović: „Gledaj, care, ti gospodstva tvoga. / Koplje nosim kako j’ meni drago! / Ako meni bude do nevolje / ja ga mogu lako okrenuti. / A ako li ne bude nevolje / ja ga mogu donest i ovako.“

Da ne pominjem i ovde veliku pesmu „Banović Strahinja“ – kao i ono što gotovo da ne postoji u svetskoj umetnosti, kada Stariš Derviš treba da pokaže Banović Strahinji „gde su brodi ovoj mutnoj vodi“, a veli mu Strahinja: Bogom brate, Starišu Dervišu – jer bog je, ono što je u stvari Njegoševa iskra besamrtna, za sve narode isti, i jedinstven. To je ono gotovo isto, iako izgleda naopako sa druge strane: kada u Lažnom caru Šćepanu Malom Turčin veli: „Ko zlo čini, a od zla se brani / tu zločinstva nema nikakvoga.“

To je ono isto i u Rastka Petrovića, kada proziva Karavađa lopova – da čine i čudesne igrarije – ono renesansno razigravanje i karnevalske povorke, što nije proživeo srpski narod i što će mnogo i ometati duhovni razvoj na Balkanu. Kao i to u Rastkovoj viziji: njemu se priviđa da vidi usamljenog Strahinju kako megdan vodi, hajduk Veljka na topu, i posebno braću Jakšiće kako šetaju svoje lepe ljube. Takođe i u Vinaverovom Beogradskom ogledalu, pa u Bašti sljezove boje Branka Ćopića, Lelejskoj gori Mihaila Lalića, pa Pevaču Boška Petrovića, Proljeću Ivana Galeba Vladana Desnice, i onom Čuperku plavom Mike Antića, ranim pesmama Radovana Zogovića, potonjim pesmama Ivana V. Lalića, Modrom smehu Rada Drainca, u svetlosnim iskrama Desanke Maksimović, koje su i vrsta ljubavi u istoriji Srba, u pesmi Noć pred polazak Tanasija Mladenovića, Bratstvu po nesanici Bore Radovića, pa kod Brane Petrovića, i tako dalje. Kao i ona vrsta zanimljivosti: kada se Aleksandar Tišma, dok traje fašistička racija u Novom Sadu, klanje i bacanje pod led nevinih ljudi – skriva pod ženskom suknjom, verovatno nečim dotaknut u pomisli da će pisati knjige o upotrebi čoveka i o tome da su svi ljudi braća po bogu, i da samo verska netrpeljivost proizvodi zlo. Previše je toga, sve do, na primer, pomalo zaboravljene poeme Skendera Kulenovića Ševa. To kada Kolona peva revoluciju... O, kolono, silna vojsko, vi, zemljini ljubavnici, s njom a bez nje, polomiste svoje gležnje... Pa, onda dalje, kako kolona grabi, i lomeći se, a san revolucije je i dalek, pesnik to simbolično kazuje ovako: „Oj, djevojko, oj, tanka špruljo ljeskova, oj, medvede, oj, oj, medo moj, bi l’ bi htio breskava?“ I tako dalje. Posebno bih izdvojio tu pesmu Svete Mandića „Raški slikar“. Kao i one pesme Branka V. Radičevića, u kojima se srpski vojnici i seljaci preoblikuju u nešto drugo i više, ili u Slobodana Markovića, gde ne samo pijanci idu dijagonalno... Ili već čuvena knjiga Dušana Matića Bagdala, u kojoj se posebno izdvaja pesma „Posle devet godina“ o Aniti, kojoj srce-zemlja Španija plaču, jer: „Mladost, borba i domovina / za tešku ne zna reku godina / Anita, / u Španiji sazrevaju žita / slobode“. Evo duha muzike, evo i poezije, njenih svetlosnih trenutaka. 

Prisećam se jedne davne književne večeri, kada smo 1955. nas nekoliko iz redakcije „Vidika“ pošli u Zagreb, na prvi Međunarodni sajam knjiga u Jugoslaviji, koji će potom biti prebačen u Beograd. Na čelu sa Vladom Bunjcem, obišli smo i grob Tina Ujevića, velikog jugoslovenskog pesnika, na Mirogoju. Uveče smo imali književno veče, kao gosti sveučilišta zagrebačkog. Evo, posle toliko godina, prisećam se nekih stihova Tome Mijovića: „Da joj dome u dom dođeš / da je tužnu obraduješ / njen Obrade“ ili „Te ruke muke za hajduke“. Rane iz minulog rata bile su kao i neka vrsta opsednutosti u mnogim pesmama, osobito u poznatoj „Kadinjači“ Slavka Vukosavljevića. Moji stihovi su bili o zastavi za koju se ne zna čija je, a vije se visoko nad novom jugoslovenskom zemljom, dok pesnik, kao da komanduje sa šesnaest armija, ne zna na koju će stranu; pa kako su junaci orni bili, a sad im je nevesela majka... Vlada Bunjac, stariji od nas, došao iz Pule, stalno je ponavljao stihove: „Ja čekam nesano, ja čekam besano, ja čekam uzalud voz koji nikada neće doći.“ Pesnici Branko Banjević i Toma Cvetković pisali su o svojim očevima koji su komandovali crvenim bataljonima... Kasnije mi je naš drugar iz Toplice, pesnik i kritičar, Milivoje Marković, a te godine student na sveučilištu zagrebačkom (bio prisutan na književnoj večeri), pričao kako su se podgurkivali i gunđali neki studenti slušajući u punoj sali naše stihove, naročito kada sam ja govorio: „Šta je tebi, Rade Vojvodiću, o, lepoto? Što je tvoje čelo neveselo, o, visino?“   

Mislim da je naša generacija, koju je Sveta Lukić nazvao rezervnom, zaista bila na putu da se približi i preosmišljavanju u novoj duhovnoj uvertiri, koju kao da smo predosećali. To se isto dešavalo, i kao vrsta preosmišljavanja, u mnogim pesmama Oskara Daviča, čak i u Čovekovom čoveku – koji tih godina nije bio shvaćen. To su ta naša – gotovo neka imaginarna bekstva u beskraj, a ja sam ih u poemi Nova putovanja i na taj način shvatao. Sećajući se tih davnih dana, pamtim i to: moja prva knjiga, Balkanske simfonije, ne bi ni izašla u „Nolitu“ da nije prihvaćena na programskom savetu dok je još Finci dolazio. A šta je učinio Vasko Popa: od nekolike knjige iz te edicije, samo moja ima manji format, i sitniji slog... Čak je umesto 1960. kao godina izdanja pisalo 1690.

To što je uz Vaska Popu postajalo imitacija i neka vrsta humorističkih rugalica – ustalilo se danas kao neka vrsta izopačene srpske duhovnosti. U tome je mogao i da uživa Borislav Mihajlović Mihiz. To je posebna karakteristika onih koji su, kako je odavno rečeno, svesni svoje lične beznačajnosti, u pokušaju da sve obesmisle, postajali miljenici – posebno u situacijama kada se činilo da je zaista sve besmisleno. Što se dešava u Srba poslednjih godina. A što je naročito gotovo smešno iako je karakteristično: kada tvorci takovih sočinjenija, a čime se plebs oduševljava, govore – kako se srpski narod iseljava i kako će ga biti sve manje... Zaboravljajući i to: koliko takva vrsta umetnosti pomaže onima koji vide samo mrak i bezizlaz u kome jesmo. Ako se samo prisetimo koliko su i naslednici Vaska Pope u svojim kao značajnim delima – lupetali, posebno u vezi sa Kosovskom bitkom, u razmišljanjima i Turaka i Srba, i kao pobednika i kao pobeđenih...

Preosmišljavanje se naročito ostvarivalo uz Njegoševu iskru besamrtnu, ne samo uz ono što se dešava sada, ovoga trenutka, nego i juče, i odavno, a tek će biti ono pravo, u nekoj dalekoj zori ili svitanju, koje će probuditi narod. To je i ono isto: neka bude što biti ne može, a što Srblji uglavnom nisu shvatili – čak ni danas neprestano veličani, u čaršijskoj upotrebi velikosrbin, Ivo Andrić. To je, takođe, često sam ponavljao, i deo onoga u proživljaju Sofke i njenog oca Mitkea u Nečistoj krvi Bore Stankovića. Kada je takva situacija da Sofka i mora da se uda za „kerpiča“ ili za nikogovića, pa joj prilazi otac, pomalo i besan, pokazujući svoj pohabani mintan – eve, a šta ja, kako ja, Mitke, gospodin, pa si moram, što si ne priliči... Onda se Sofka priseti: nedelja je, divan dan, a u čezama njih troje, ona između majke i oca, idu na njihovu njivu, ka Moravi, a on, Mitke, zapeva... Sreću ih mnogi i pozdravljaju, klanjaju se... i Sofka pristane.

Ovde ne bih pominjao ipak dirljive susrete kneginje Milice – kada ispraća braću na Kosovo, pa Boško, sa alaj-barjakom u ruci, ne pristaje da ostane uz sestru jer je u njemu jače ono što bi htelo da preosmisli realnost, kao ni Vojin, koji se ne boji smrti... Što je isto, često sam to govorio na književnim večerima: u sjajnim stihovima Sime Sarajlije – o hajduk Veljku: komandantu Krajine smrt nije mogla ništa – nego se pobratimila sa njim i zajedno sa njim u večnost otišla...

Na kraju, evo i iz kojih razloga, između ostaloga, pišem na ovaj način, kao, o velikim srpskim piscima. Sa Dobricom Ćosićem često sam bio zajedno i bio je drag čovek, i dobar domaćin. Prisećam se kada me je poučavao da kalemim ruže u dvorištu na Voždovcu – kako su izvirivali mnogi iz okolnih zgrada – da bi me posle pitali – to je Dobrica Ćosić? Bila je to godina 1980. i tada smo proslavljali njegov roman Vreme smrti. „Slovo ljubve“ objavilo je konačnu verziju, za široku publiku i kao dosta jeftino izdanje, u nekoliko knjiga...

A što se tiče Miloša Crnjanskog, još 1971. objavio sam u niškoj „Gradini“, u povodu sabranih dela njegovih, poduži esej O slučaju i o porazu Miloša Crnjanskog. Na to je reagovao... Te godine, prateći Ivu Andrića na Međunarodnom sajmu knjiga, uz Ivana Bratka, tadašnjeg predsednika Saveza književnika Jugoslavije, Rašu Drakulovića, direktora izdavača Jugoslavije, i Svetu Lukića, veli mi autor Ćuprije na Drini, blago se osmehujući: „Što ste naljutili Crnjanskoga?“ Crnjanskoga sam upoznao u Udruženju književnika Srbije, u redakciji „Književnih novina“. Nas nekoliko vraćali smo se sa Studentskog trga, gde smo bili da pozdravimo Lipanjska gibanja, o čemu ima u knjizi Žike Pavlovića Ispljuvak krvi. Tada se desilo – dok je mnogo nas sedelo oko dugačkog stola u „Književnim novinama“ – da Predrag Palavestra pita velikog pisca Crnjanskog – da nam da savet šta da se učini u tom trenutku. Crnjanski je odmah rekao: „Pa, pitajte Gradski komitet!“ Pričalo se da je Bora Pekić tada pljunuo udesno, gde su one debele zavese... Inače, već pri kraju, pre likvidacije „Slova ljubve“, bliski saradnik naš, i prijatelj, uvaženi profesor Nikola Milošević, kome sam objavio nekolike knjige, dolazio je da kaže kako bi Miloš Crnjanski hteo da „Slovo ljubve“ prihvati njegov legat. Mene je to iznenadilo. Nikoli je sve bilo jasno, ali je ponavljao kako veliki pisac i zaljubljenik u hiperborejske magle baš mnogo insistira. Trebalo je da idem na ručak sa Nikolom kod gospe Vide i Miloša. Nisam mogao. Nikola je bio uporan a Zoran Gavrilović je predložio da pođe moj drug, čuveni toplički advokat Dragan Milanović, koji se bio zbližio i sa Zoranom i sa Nikolom... I bilo je tako. Potom, dok smo ručali u „Takovskom grmu“, profesor Gavrilović i ja, i čekali advokata, vratio se moj bliski, još iz prokupačke gimnazije najbolji drug, da kaže: „Ne bi ti to mogao da podneseš“.

Ovih dana, a kraj je godine 2016. – uz pozdrave medijske i veličanja, na osoben način i gotovo kao oni balvani u slikarstvu Milića od Mačve, ipak inteligentno upotrebljeni, proslavljaju se oni koji hoće da ponize i opštepriznata i draga Nušićeva dela – uz gotovo budalasti serijal „Sumnjiva lica“ a kao rađen po Nušiću. Čim se okrenu televizijski programi, posebno oni državni, uz veliku pompu, najavljuju se film i serija o velikoj ljubavi Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Može li se to zaista, bar na volšeban način, izvesti, da se ostvari ono čime je Laza Kostić patio (njegov čuveni jad jadani), posebno pišući dnevnik na francuskom jeziku, kako se njegov mali kurčić ne diže, i kako ne zna šta će sa sobom – a da se danas u srpstvu proslavlja kao veliki ljubavnik? U eseju Duša i smrt, koji je „Politika“ uzela da objavi kao feljton još 2012. godine, upravo počinjem i sa tom pričom – da je Isidora Sekulić imala i smelosti, i dara, i čime da ukaže na veliku progoretinu u čuvenoj pesmi „Santa Maria della Salute“... To, ta imaginarna deca u doživljaju Lazinom, uz nebesnu ili nebesku Lenku Dunđerski – možda se može i obasjavati u vrsti simboličnog preosmišljavanja – i pomalo na način kako je u Rusa, posebno Pavle Florenski objašnjavao nastanak onoga što je ostvareno u delu Rubljova: i materija je od boga. Kako piše u mom eseju Duša i smrt, veli časni Florenski, da je Rubljov „u oslikavanju Svete trojice osetio i ostvario prenebesno plavetnilo – koje je (o, zaista neobičnosti bar naizgled!) potresalo a ne samo uzbuđivalo pesnika Ljermontova, pa je i tugovao zbog toga... To plavetnilo koje ničemu u svetu nije nalik, više nebesko od samog zvezdanog neba, da, to uistinu prenebesno plavetnilo, neiskazivu maštu Ljermontova... tu presvetlu tišinu bez reči, tu beskonačnu pokornost jednog pred drugim...“

Zar to ne možemo da kažemo i za srpskoga Beloga Anđela? Zaista, čudesnost! To je moglo da bude na neki način blisko i onoj čudesnoj viziji u kojoj je stasavao naš Beli Anđeo. Ovo što se čini u Srba, sada i ovde, može biti samo izopačavanje, da se jedna velika lažnost preobrati u veliku ljubavnu priču. U ovim danima, kada se priprema čak i u našoj palanci spomenik Vorholu, koji je, svestan svoje lične beznačajnosti, inteligentno prihvatio da živimo u doba opšte obesmišljenosti i beščašća, zato je i ponavljao reč: „Sjajno, sjajno“. To je ono što sam često ponavljao, kao i u knjizi Vaseljenska svest i umetnost (Službeni glasnik, 2012) a što su Alber Kami i Žan-Pol Sartr, pedesetih godina dvadesetoga veka govorili: da dolazi vreme kada duhovna kopilad preuzimaju kulturnu i duhovnu scenu...

Danas, dok ćerka i ja kucamo ovaj tekst, vidim na državnoj televiziji da se i slučaj nekadašnjeg mog druga Mirka Kovača pretvara u neku vrstu istoga obesmišljavanja. U eseju, koji ću tek objaviti, „Poslednja večera sa Borislavom Pekićem“, govorio sam i Pekić se složio sa mnom da kod nas medijska sredstva i sve ono što služi vlastima preuzimaju zbunjene kokoške. Rekao sam da je u 19. veku, kao na dve suprotne strane i duhovne postojbine, zapadnjačku i istočnu, od dva velikana, Fridriha Ničea i Fjodora Dostojevskog, iskazivano i to – kako u Nemačkoj ukočene kokoške vode glavnu reč, a u Rusiji Dostojevskog: pokisle kokoške. To jest, samo potvrđuju stavove i mišljenja onoga što traje u društvu a što vlastima odgovara. Po običaju, mi kasnimo – kod nas su zbunjene kokoške došle tek krajem 20. veka. Srozavanje srpskog duhovnog i kulturnog identiteta nastavlja se – ovih dana se proslavlja film o Petru Kočiću, zaista na tupav način sačinjen...    

Na kraju, da kažem i to, kako sam morao sve ovo da napišem, kako mi je neki, što me često budi i u snu i na javi, možda najbliži dvojnik, šapnuo, da ću se bolje osećati čim sve to izađe iz mene. Pa, neka bude tako.






[1] Dok ovo govorim a ćerka kuca, ona pita gde su Vaskove krpice. Mogao je, dakle, biti i značajan dečiji pesnik. Bez obzira na to šta bi o mom načinu pisanja mogli da kažu oni koji se malo razumeju u književnost. 

среда, 10. август 2016.

Opasna zatrčavanja


Poodavno sam pročitao u pismu Jovana Skerlića Jovanu Cvijiću jednu rečenicu koja i za srpstvo ima gotovo dalekosežno značenje. Ona glasi ovako: „A naš se Mita opasno zatrčava.“ Kada sam objavljivao knjigu o Dimitriju Mitrinoviću (a reč je o Miti) Predraga Palavestre („Slovo ljubve“, Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića, 1977) pomenuo sam tu rečenicu autoru. Dragi moj prijatelj Predrag malo se ljutnuo.

Ova rečenica zaista ima svoj dalekosežni domet: naročito u poslednjih gotovo pedeset godina, kada se, posebno u duhovnoj i umetničkoj projekciji, to opasno zatrčavanje neprestano iskazuje. Posebno jer je reč o zevzečenju, raznim humorističkim udešavanjima kako bi se izigrala srpska duhovna prošlost, ali i o političkim dnevnim prilikama... To opasno zatrčavanje pokazuje mnoga lica, kao u izbornim kampanjama, razotkrivajući se. Poslednjih desetak godina, opasno zatrčavanje gotovo su preuzela sva medijska sredstva.

U knjizi Opasna zatrčavanja – pokušaću da pokažem i to koliko su neki moji tekstovi zloupotrebljavani. Ovih dana svuda se govori o plagijatima i o lažnim doktoratima – gde uglavnom oni koji se opasno zatrčavaju ispisuju, ili bar pokušavaju, ono čemu nisu dorasli – i na taj način potvrđujući svesnost svojih ličnih beznačajnosti.

Nedavno je „Politika“ u dva navrata ispisala tekst o tome kako se pisac B. Š. proslavio u svetu – delcem koje je prepisano iz moga romana Knez Tame. A on se hvali da je preveden na 28 jezika. „Politika“, list u kome sam za poslednjih pedesetak godina objavio više pesama, priča i eseja – nije htela da objavi ni kratak tekst o tome kako je to slavno delce prepisano iz zabranjenog romana Knez Tame.

Anđeo kao Duh samouništenja


Nemačko-ruski slučaj i Anđeo uništenja

U velikih je naroda, Rusa i Nemaca osobito, došlo do izražaja ono, biblijski sročeno, i kroz vekove iskazivano i na drastične načine: Anđeo uništenja, koji prebrzo hoće promene i neštedimice, bezglavo često, žuri na kraju, i smrti, iako u isto vreme to poriče. Filosofska misao, a umetnička najsugestivnije ubedljivije, to su otkrivale kroz vekove. To je bila i ona, kobna na izgled, tačka otpora, na kojoj su se sučeljavali i razdvajali najveći duhovi ovih naroda. I drugih, manjih takođe, iako se to pokazivalo u posve drukčijim estetičkim ravnima. Kod Francuza je, Dekartovo gotovo i pravilo odnašanja – Jasnost i razgovetnost, skrivalo i one tajne, zabranjene predele snovnosti i mašte, u čemu je, u modernim dobima, najprirodniji put bio – omogućen, u prizivanju i svojatanju Apsurda! U Britaniji je samo Irski sindrom imao doticaje sa biblijskim, neukrotivim i ubojitim objavama toga Anđela uništenja, koji grabi stalno unapred, i u nezadovoljstvu realnostima, društvenim i ličnim kretanjima pojedinaca i naroda, hoće što pre do kraja, i što pre do uništenja, a u podsvesti i zna da ja to put pogibije i da ga treba negirati, iako je ona sila, tajna i neuništiva, uvek jača, i uvek pobeđuje. Što je i delo Dostojevskoga tako ubedljivo pokazivalo i u Braći Karamazovima i u Zlim dusima.                        I na toj tački razvoja sukobili su se Nemci, verovatno za vazda. Na jednoj su strani Vagner i Niče, i uz genija Helderlina, pa i Šlegela, a na drugoj Gete i svekolika potonja duhovnost, koja je i veštačkim putem, pokušavala da negira iracionalni duh velikih preokreta, kao i prirodno kretanja i raznolika Obretenija u vremenu. Naravno da su se i Niče i Helderlin slomili kao fizička bića, ali je Vagner izdržao kao ona vrsta nadahnutosti iz koje se, i kojom, rađa večita pobuna modernoga ljudskoga bića, nikada na sviklog na dosadu i čamovanje u svakidašnjici, bez obzira i uprkos tome čak, iako je uz bogatstvo proživljavanja. Ima ona jača sila, ona večita tajna, koja i um ljudski preokupira i vuče ga u nezemaljske prostore i da otkriva nepoznato, jureći ka svršetku, a iza čega nema ništa! Samo se nastavlja litanija kroz vekove!
Umetnost je to umela i da oseti i da pokaže, bar za one koji imaju čime da shvate i da čuju i da pročitaju. Što su i biblijski proroci tako jasno rekli.
U neznanju i u neprihvatanju te vrste duhovnosti rađaju se i otrov i izopačenost ljudska. Tvoraštvo je uvek bilo izlaz. Ima li prosvetljenja? Ima, baš u tome dok se tvorački znaci obeležavaju, uprkos otporima društva.
Jevrejski je sindrom zaista inteligentno zapisao i smislio ono što se već naziralo kroz dotadašnju istorijsku priču pojedinihnaroda, a što je postajalo glasnost i duhovnost – obeležavanu naročito u epskomstvaralaštvu. Tako su stupali na scenu i Prometej i Lucifer, uz nastavljače a smerne stanovnike Planete – Kana i Avelja. Misija u izvođenju epskoga pesništva i u senkama Gilgameša ili Zoroastre, kao uostalom u svih naroda prilikom opismenjavanja i vaspitnog progledanja koje nije bilo samo uz bajke(kao vrstu obožavanja i laži i neizbežne čamotinje) ukazivalo je napaćenom već ljudskom rodu, da se mora otimati iz stega potlačenosti i utamničenja – samo putem pobuna. Ako hoće pravo na slobodan život i nezavisnost. Slobodan izvor cilja a nikada ne ostvaren kroz minule vekove – evo lozinske a kojom su i bila prouzrokovana tolika stradanja u istoriji čovečanstva.. Čak i ona u izvedbama obeskorenjenika i gotovo manijačkih zloupotreba neostvarenih ličnosti, koje su u pometnjama naroda i mogle – da preuzimaju uloge vođa ili izabranika.
Odavno je poznata i ona Jevrejska uzdanica pomalo: kako narod kazuje svoja predanja tako ga ona i oblikuju. Još uvek, to je i srpska priča. Kako su čobani i sluge, ili i besprizorni, postajali vođe – poznato je.

Đavolji put

Sluge i čobani kod Hanana, pradavnih, hteli su i sami da gospodare, a što i jeste ljudski poriv, normalan. Anđeo uništenja hoće što pre da uzme sve i ima sve i tako srljajući gore on propada sve niže. Što je poznata azbuka u istoriji svakoga naroda, a danas, u 21 veku, i muka i nevolja onih koji bi tek da stanu i na tu stazu iako im vele osioni i podrugljivi, stariji, iživljeni, da je to Đavolji Put. Iako je baš najljudskiji, oduvek.
Samo duh i u ugnjetenosti – pomaže pojedincu i narodu da se visko uzdignu. Svako otkriće i značajno ostvarenje imaju svoju cenu i ona se skupo plaća. To se može sagledavati u pustolovinama svakoga naroda. Kada se citira Niče u ovakvim itzvođenjima: “Mi posedujemo umetnost da ne bismo stradali od istine“ – to je i ona varka iz koje se javlja glas već pomračenoga uma. To je i ono: kada individua nema više kud, kada se nije našla i snašla, kada su sve perspektive zamračene ili obojene posve crnim bojama. Bolest je već došla po svoje. Anđeo se uništenja tu nije do kraja ostvarivao: jer on hoće i da proživi sva blaga zemaljska, da se raduje i da biva oduševljen, i da senčuči povremeno, a onda, i sam, doslućuje ponor, u sebi prvo, i put na kraju koji već satire i nadu i veru da može biti drukčije. Helderlin je, na primer, umeo da proživljava veličanstvene časove zemaljskoga života, i svakolikoga blaga u njemu, i da blagosilja to, uzvikujući : Ja sam došao da slavim! Niče nije imao čime da tako nešto oseti i njegova je vizija sa Zaratustrom bila ona ukleta, iako sjajno ostvarivana, pitanja Pada, ono nebesko letenje Čoveka koji nema krila. Taj jad i nedostojanstvenost tako velikoga pesnika i filosofa, prerano ko zna kojom boljkom otkinutog sa drveta života!
Gete je proglašen za svetskog mudraca i velikog Olimpljanina – jer je shvatio svu pogubnost onoga Anđela Uništenja, ako mu se ljudsko biće poda do kraja i bez rezerve. Tu više nema spasa! Mogao je Vagner da se spasava i da odahne: ali to je muzika i sfera nezemaljska, onaj veličanstveni i ukleti let do beskrajnosti, a bez posledica i plaćanja visoke cene, bar na izgled. Nju su najskuplje plaćali mali ljudi, one ličnosti koje je oduševljavala Vagnerova muzika ali je bila i prejaka za njih, pa umesto da ih je uzdizala ona ih je porobljavala i uništavala, jer su padali u vrste zanosa koji je padavičarski, besvestan, i u komi je vodio ka ludilu. Što je tolike fašističke glaveštine vodilo i u strahovite zločine i u opustošenja ili životinjizam.
Gete je sve to, izgleda, shvatio, spoznao. Zato se i tako, i toliko, gotovo celoga života, podužeg, zanosio ili više zabavljao sudbinom Fausta!
Geteova pripadnost životu je bez otpora i bez one stvaralačke strasti za promenom. To je logika i njegova i Faustova: čovek prihvata samo ono što mu godi i laska! Ili logika političara – tičara: “Drugome bi trebalo saopštavati samo ono što on može da prihvati“. Koje li i bednosti za velikog pesnika ako se prihvati.
Bilo je i to posve normalno da je Olimpljanin kazivao Ekermanu i to: Moje se vreme distanciralo od mene. Jer se ono neminovno, iskonsko kretanje i svekolike svetlosnice u njemu, bure i bune, čudestva i prirodna čaranja – odvijalo van Geteovih, uštogljenih, vešto nijansiranih, bezazleno staračkih ponašanja, i odnosa.
Ono što će se pominjati i u vekovima iza nas, a što je istinita priča o tvorcu Fausta pomalo je i iznudjeno iako je i posve tačno. I ovo, što zapisa i Valter Benjamin: “Gete je u sebi sistematski i opravdano otkrio i razvio otpor protiv...istorije i politike svoga naroda, a taj otpor, njegov, potekao je iz njegovog najdubljeg, unutrašnjeg bića“. O, ne! Nije baš tako. Nego je ovo jevrejska logika, kukavička kao i Geteova: opravdanje za čoveka koji nije shvatio ni istoriju ni politiku svoga naroda, onu neminovnost promena i neizmernu strast u želji, iracionalnom već naboju, Nemaca – da se šire da idu na Istok, da je za takav duh uvek premalo prostora.
To što se viorilo i kao imaginarna zastava i u delima Ničea i Helderlina, a što će nadahnjivati i mladoga Tomasa Mana, i Gofrida Bena, naravno. To što se ničim, i nikada verovatno, ne može nasilno suzbijati. To je ono isto a što su nedavni događaji, krajem dvadesetoga veka, izveli na scenu buntovne mlade Nemce, a štampa je komentarisala i uz zluradnost: kako, evo, ponovo, marširaju aveti!
Iako je to bio udeo onoga duha nemačkoga, nesmajničkog i večito uzburkanog a koji je i u podsvesti imao imaginarne tragove puta ka Istoku i u Heladu, u beskraj. Što će opevati, sjajno, Helderlin, a što će se, tako često, nahoditi i u delima Tomasa Mana, onim koja su inspirisana pre svega Dostojevskim, a čiji će buntovni iskorak autor Doktora Faustusa, upravo uz naklonost i poklonjenje Geteovih shvatanja i “mudrostima“, inteligentno prikrivati i u metaforama pokazivati kao Ljupkost!
Kako bi, verovatno negde i u sebi “provaljen“, “pobesneo“ u Americi, dok trajaše Drugi svetski rat, i u obračunu sa onom neizmernom i večitom energijom promene i obnavljanja svega, sav svoj i “jad“ sručio na nejačka pleća Fridriha Ničea, odavno izgnanog u nepostojanje, i uz voljenu “Nemačku crvenih obraza od stida“, te po Benu – “Nemačke događaje“ i izvitoperavao – pa se i sudbina genijalnog umetnika, muzičke provinijencije, Adrijana Leverkina, pričinjala i kao bolesnička. A nije to!
Poodavno sam, početkom sedamdesetih godina i u eseju Džentlmen s podrugljivom fizionomijom(objavljenom u Letopisu Matice srpske, mislim 1974.) ispisivao taj i slučaj: koliko je, i kako, junak Braće Karamazova, Ivan, pretvoren u Nemca i genija Adrijana Leverkina, i koliko se, opet, Man strašio Istočne Sfinge, pa je svoga heroja, i uz uzdržanost pred nekim nevidljivim a stalno prisutnim Geteovim pogledom – Adrijan Leverkin postajao ono što mora biti i ludačko! Uz Ivanova iskušavanja đavolskoga u čoveku – kako je sve dozvoljeno, i kako se mora i može zagaziti i u krv, a zarad ideja preobražaja i buduće sreće čovečanstva, kod Manovog heroja već dekadencije to se uzima i kao ludost ili se,  po Geteovom običaju, pretvara u ljupkosti i kao fantastične đavolijade odnosno igrarije. Na toj se dalekosežnoj i iracionalnoj a dubinskoj ravni, ipak, razdvajala i podvojila nemačka umetnost, ali i filosofska misao, kao i  društvena to jest i politička misija tog naroda. I ne može se to ničim skrivati. Ono što se večno obnavlja uvek će i zatrajati i naći ko zna kakve pukotine u razvoju čoveka i nacije i probiće zidove realnosti.
Tako je i unutrašnje biće Geteovo bilo i nasilnim putem, tempiranom svesnošću i tekućim potrebama – podređeno onom višem, univerzalnom kodu – stvaralačkom impulsu koji je uvek nadmoćan. Da li je tvorac i Fausta bivao svestan kako se zarad politike i opsednut trezvenošću, ovde, u ovakvim slučajevima i opredeljenjima, izdvaja iz umetničkoga sveta i biva nuždena slika i prilika u liku ministra, reda, zakona i uprave?
Tako je Johan Volfgang i mogao da priča i ove priče: “Zapravo niko nije u stanju da nešto nauči iz istorije, jer se ona samo sastoji od mase ludosti nepodopština“ – a što priliči nezrelim tvorcima oblika. Što i jeste nerazumevanje biblijskoga koda, ali nije ni u stilu i skladu sa helenskim poimanjem razvića zajednice.
Nema, dakle, stvaralačkih kontinuiteta kod Getea niti onoga večnoga, obnoviteljskog i graditeljskoga, a što je krasilo nemačku duhovnost, filosofsku i osobito književnu, i u Helderlinu i u Ničeu(dok nije počeo da klizi niz provaliju imaginarnoga) sve do Bena... ali i danas, verovatno, u novom milenijumu taj se duh ponegde izdvaja i hoće svoje... Primereno je da se u tom slučaju pominje i Kjerkegor, koji je još kao student u Nemačkoj i osetio i shvatio ovu neophodnost: “Život se, ipak, i živi s pogledom unatrag, ali se samo tako i moće razumeti.“ Što Johan Volfgang nije, kao prihvaćena državotvorna figura, ni hteo, možda, da shvati. Najmanje da prihvati!
Kada danas moderni tumači Getea i Fausta upotrebljavaju i novi diskurs, u modi što je, kako bi označili da se Faust podredio i Luciferu, oni to koriste i da pisca nekada kultnoga romana Jadi mladoga Vertera prevedu u pomodni a ne moderni diskonuitet, kojim se razvoj duhovnosti u civilizaciji sve više premešta u tekuće oznake kretanja u vremenu. Tako i Manfred Osten u eseju Sve je velociferski, Faust i ubrzano vreme, nagoveštava kako je Geteov Mefisto vidovito osetio “proterivanje iz raja“ kao gotovo formulu po kojoj se događa budućnost. Ono –
“Njemu sudbina duh je dala
što neobuzdan hrli u daljine
i čija težnja zahuktala
ovozemaljska previđa miline“.
Tu može biti reč o modernom diskonuitetu samo u ovom slučaju: Geteova opredeljenja za bezbolna i previše ljupka očaranja nejasnostima, nalik na gatalice što ih je helenska Sfinga podarila naročito neobrazovanom sloju dvonožaca.   
 Moguć je, međutim, i otkrivalački Geteov oslepeli Faust a u predviđanju budućih događaja, koje su vrlo jasno konstruisali i obeležili Marks i Engels u Komunističkom manifestu, “polazeći od kapitalističkog načina proizvodnje svojstven buržoaziji, kao “večnu sigurnost i večno kretanje“. Pa se tu citira ovo: “Buržoazija ne može da egzistira bez neprekidnog revolucionisanja proizvodnih sredstava, a to znači sveukupnih društvenih odnosa... Neprestana menjanja načina proizvodnje, neprekidno uzdrmavanje svih društvenih odnosa i stanja, vačna sigurnost i večno kretanje, to su momenti po kojima se buržoaska epoha razlikuje od svih ranijih. Sva okoštala zarđala stanja sa svojim starinskim predstavama i pogledima počinju da se rastaču; sva novostvorena stanja zastarevaju i pre nego što stignu da se okoštaju. Sve naoko trajno i postojeće se isparava...“
Brzina koja danas porobljava čoveka! Ali to i nije samo buržoaska osobenost, nego je zahvatila svekoliki svet, i nerazvijene i visoko razvijene zemlje. Opšta utrka. Sadašnji teror informacionih sistema nije samo zahuktao nego upravo poništava i eliminiše svaku vrstu neposrednih proživljaja, kao i ideje nezavisnosti. Gete i njegov Mefisto na najlakši način, bezbolno, preleću i daljine i visine, zabavljajući se, što je najlakše, a to je ubijalo Ničea ili Helderlina – koji su takve uzlete mašte skupo platili. Grčka mitologija i Zevs trebalo bi da se svojataju i tumače kao u pesništvu Kavafijevom: ono što je iz mitološke svesti moglo da opstane u ravni metafizičke opcije a koju je, kako citirah Helderlina, velika umetnost umela i mogla da prepozna i doživi...
Bolest brzine i ona opasna i opsesivna želja za samouništenjem, koju Anđeo Samouništenja večno prenosi kako rekoh – toliko je sugestivno prokazivana u Braći Karamazovima da u nekim trenucima deluje i pogubno i traumno. Ili još drastičnije u duhovnom nastavku toga romana a u kopiji zapadnoevropske pustolovine čoveka i sveta, u Doktoru Faustusu, gde je misija toga Anđela posve ogoljena i obogaljena, navodno i zbog fašističke provale mrka i bezumlja, a gde je, možda i tendenciozno, Tomas Man pokušavao da tragičnu ličnost Ničeovu uvrsti, i bez muzike Vagnerove, u poklonike zla i pometnje. Sve u službi vremena, i u lagodnosti ispisivanja toga velikoga romana, u Americi, i u lažnoj demokratiji, iako je duboka povređenost u sjajnome piscu verovatno i morala da plaća tako preskup danak i u prosutoj krvi Drugoga svetskoga rata i u vlastitim duhovnim samomučenjima. Preteško je breme, oduvek bivalo, kada je trebalo zagospodariti vlastitom sudbinom a nemoguće i opako ako se to želi da se i nacija podredi takvom naumu.
Kontinuiteti i preobražaji, stvari i pojave, ideje i ličnosti, samim tim i preobraćanja uz ideje i u kontinuitetima – trebalo bi razumevati i spoznavati kao njih u nihovom vremenu, dok se ono više, i kao univerzalni kod – pretače iz izvora prošlosti i utiče u izvore sadašnjosti, pa još i dalje, kao prerastanje i stanja svesti, i formiranje novih oblika u smislu i stilu dalje nadgradnje, u preoblikovanju i obnavljanju onoga materijala i duhovnosti ali ne više iste i istoga...
Noć uobrazilje i nestrpljenje, prenagljenost i svekolika brzina razvoja društva, a što je i Niče video u Veseloj nauci “kao mašinu koja je stalno u pokretu“ nikada i nikako ne može da salomi onaj večiti Duh Samouništenja – jer se on stalno menja i obnavlja. Pojavljuje se iznenadno i jeste Duh Otkrivenja!
To je i ono što Gete nije razumevao, ili mu u ondašnjem vremenu to nije moglo biti dostupno. To što je Gete zaveštavao budućim generacijama u Maksimama i refleksijama – nije nikome od koristi. Ovo: “Svi odnosi među stvarima istiniti su. Zabluda je jedino u čoveku. Kod njega ništa nije istinito osim da greši i da ne ume pronaći odgovarajući odnos prema sebi, drugima i stvarima!“ Međutim, oni koji su takav odnos “pronalazili“ to jest više ga osećali i proživljavali – bivali su stradalnici u svom rodu i narodu. Gete je uživao kao bonvivan i prirodno je da su mu strana ona umetnička, večita, pobunjenička stranstvovanja i sukobi sa stvarnošću i zajednicom.
Jedino je muzika mogla i imala čime da “Prosvetli moga srca glad!“
Ali i ona čudesna prirodna čaranja, koja jesu i blagodatna i u opsesivnoj vezi sa pesništvom. Što je i u Geteovim pesničkim pregnićima potapalo svest lepote i u začaranosti, čak i kada nema kretanja, a samim tim ni vremena, i čime se ubija onaj u Blašara prepoznatljiv “iznenada obasjan reljef psihe“, kao vrhunski čas pesništva.
I Niče je bio u pravu, kada je kazivao, da sa Geteom u prirodi – mi vidimo veliko sredstvo umirenja za dušu modernoga čoveka. Iako se možda samo kroz muziku i može smiriti naša neobuzdanost i ona pomalo despotska sklonost, i Bodlerova, ne samo za Idealom nego i za neograničem. Iako Gete kao da nije shvatio, niti hteo, sudbinu Bajronovu, kome – zbog “neobuzdanosti“ život mu i pesništvo behu “određeni“ – sklonošću ka neograničenosti!
O, ne! Upravo je Bodlerova despotska sklonost ka Idealu, i uz Puškinovu svetu tugu na licima pesničkim i izabranika drugih, kao i uz znake drukčije, Demijanske u Hesea, i uz Helderlinov Put na Istok, ili Vagnerove uvertire, bio obeležen i Bajronov put u Grčku gde se hije bitka za oslobođenjem naroda i gde se, možda, obnavlja civilizacija... Gospodin Johan Volfgang, i u funkciji ministra, nije to mogao da razume, ali ni da prihvati.

Religijski kod

Bio je to, veli se i u istoriji crkve ali i stvarnosnoj – “apokaliptički događaj“, onaj, nimalo naivan, kako danas vole da kažu izvesne “naučne usedelice“, nego upravo u stilu i proživljavaju “čuda“, onako kako se i može izjaviti u revolucionarnoj odredbi: “Neću da ustuknem!“ Jer je, verovatno, kao i Jovan Bogoslov – Luter baš doživeo preobražaj. Možda kao i Savle a potonji Pavle.
Tu se sada nameće zaista novo pitanje i sa dalekosežnim dejstvom i tendencioznim usmerenjem. Ovo: da li mi danas i grešimo ako pomišljamo da su i Savle, kao i Luter, i u nekoj pomalo iracionalnoj ravni – a zarad civilizacijskoga puta napred – bili i predodređeni, iznuđeni pomalo, da učine ono što jesu i čime se sada, ali i zauvek, označavaju i kao temelji Duha Progresa. Jesu li i oni bili u smislu i u stilu Noja, Jova i sličnih, biblijskih metafora?
Njihova snaga, verujem, bila je u punom doživljaju onoga osećanja kosmičke energije što ih je, i odjednom, izbavilo iz svakidašnje čamotinje, iz bezverja, iz žabokrečina, pa su podigli glave jer se misao, uz to čudesno proživljavanje energije svetlosti, naglo, uspravila. Čime će se, naravno, uspravljati već vekovima, istorija razvoja svekolikih naroda na planeti.
Pa, onda se njima i može poverovati.
I sada se postavlja ono suštanstveno pitanje koje posebno Lutera čini ili osobenjakom ili izdvojenikom, onim ljudskim stvorom kome je nešto, ipak, smetalo da bude širok, plemenit i čovek ljubavi za druge. Njegova mržnja na Jevreje , opaka, kao i na papino nasleđivanje ili na Rim kao kurvanjsku jazbinu, to jest Vatikan danas, odakle potiče?
Da li je ta mržnja iz razloga prostoga i očiglednoga: utemeljenost i rimokatolicizma je ponikla u nacrtima i simetrijama, u kanonskim određenjima upravo rane jevrejske opcije. Bez koje i ne bi bilo hrišćanstva, ali ni islamskih doslednosti u propovedanju svetlosti. Odatle je onaj uzbudljivi, dragoceni i srećni čas uzdignuća Luterovoga tako visoko porastao: “Sigurno je da ne postoji posrednik između čoveka i Boga!“ To ke sjajna vizija i objava ljudske slobode i nezavisnosti.
Odakle, dakle, u Luteru potonja mržnja i na niži sloj čovečanstva, na radnike i seljake, na robove? Ta pakosna i nedostojna čoveka visoka ranga – omađijanost gotovo mržnjom, bolesničkoga je kova. Ona jeste i veliki greh Luterov. Pobunjenički sloj upravo i u takozvanim nižim klasama društva, od robova, seljaka do radnika, jeste i ona udarna igla ili iskra koja zapaljuje vatre u otporima protiv zla i nepravde.
Ako je Rim na pogrešan način tumačio i prihvatao misiju Hristovu – zar su Jevreji i za to krivci? Luterova opsednutost đavolom, a koga je video i u svim vrstama nižih slojeva društva, naopaka je i primitivna. On koji je osetio da je naša veza sa Bogom bez posrednika, i u vlastitoj viziji, kako je mogao da vidi đavola izvan ljudskoga stvora? Ono što je samo u nama i naš je problem: Ljudska muka i izbavljenje u isti mah.
Ta Luterova omrznutost na đavole u drugima a ne u sebi, postojala je, vekovima, sinonim ili baš ona pogubna, lažna uglavnom, sveštenička vizija, kojom se uspavljuje i zbunjuje neobrazovani svet. Ona čak kao da i nalikuje na papinska plaćanja grehova, to jest na ono licemerno i već ritualno ili pozorišno pomalo očišćenje – možeš da učiniš zlo a potom platiš koliko košta i tada si čist. Slobodan! Nastavi i dalje, po istom receptu...
Ali, postoji druga etička i duhovne ravan. U tebi, u sebi, u nama: to je trauma i bol ili strašna patnja, zavisno od učinjenoga dela, i to počinje da razara dušu i um, a onda se telo, kao upotrebljen materijal, samo razara. To je jače od svakih vrsta kanonskih odrednica i opraštanja grehova. I u tome je svekolika muka čovekova...

Postoje li staze i ka večnosti?

Poslednjih godina, naročito s kraja dvadesetoga veka, i u devedesetim, u vremenu mučnom, teškom, naopakom često, mnoge su prijateljice, u raznim vrstama druženja, nekako zavetno i uz izvestan emotivni polet – hitale ka manastirima, i u Srbiji i Crnoj Gori, kao da osećaju i neko smirenje i spokoj. Donosile su i razne knjige, ili tek knjižice o molitvama, iskušenjima, ali i o spasenju mnogih, izgubljenih duša. Koje su se “izlečile“ baš u tim manastirima.
Što je i moguće, pomišljao sam, ako se u nama oseti i taj nezemaljski, tajni dodir sa onom energijom kosmičkih čestica koje su – verovao sam – bile u času našega rođenja negde u istoj ravni, i u mestima gde se to desilo i u kruženju tih dana, toga doba, u tom kraju. Zato i ljudska duša, pred kraj života, i u zdravlju i u bolesti, tako žudno bi htela onamo – u zavičajne predele.
Išao sam i ja, i sa njima, i sa drugima, u manastire. Jednom, i u Tuman, kod Oca Tadeja, kako su uz šapate, kazivale usamljene, posvećene žene. Nekolike su od njih imale i knjižicu Pouke oca Tadeja, i na početku ono što je moglo i da ih smiri: nagrada besplatnom blagodati i uz anđeosku naklonost onom zagonetnom putu – kako se prelazi u večnost.
U tim Poukama ima već na drugoj strani ono što je smisleno: “Treba da se opustš. Ne uzimaj previše na sebe brige ovoga sveta, već čuvaj svoj mir i živi sa Bogom. Neka ide kako ide...“
Tadej koji je imao sreću da, nakon svršetka zanatsko-trgovačke škole – završi i Ikonografsku u Rakovici, putovao je, to jest, proživeo mnoge godine u zlosrećnim, srpskim vremenima, i u Srbijici, na Svetoj Gori, posebno i u Pećkoj Patrijaršiji, a kao duhovnik-tragalac, verovatno, često je “šiljan“ u više manastira, pa je, i tako, možda, postajao baš smiren i propovednik koga su obožavali poslednjih godina. Starac patnik koji je čuvao srce u miru, u ćutanju i tihovanju, a osetio je, kazivao je: da i nema nikoga na svetu istinskog osim Gospoda. Niti ičeg!
Meni je bila zanimljiva njegova rana opsesija pomalo – samoća i svirka, ljubav prema muzici i to je bila Uteha. Kao i Knjiga, kroz koju može stići Gospod i to će obradovati dušu. Lepo je smišljeno i kazano, i to i jeste bivalo neka vrsta Sozercanja, na putu ka Bogu. Mir i toplina ljudska, međutim, kao i blagost, krotkost i propustljivost – u svakodnevnim mučicama ne smatraju se uzoritošću nego slabošću i čak niskošću, i teško ih je prihvatati. U tome i počinju razdori i nespokojstva među ljudima. Tačno se kaže – nije istina da ne možeš ni sa kim, nego ovo, što je poučavao Tadej: “Ti sa samim sobom ne možeš!“ Što i jeste najveći problem svakoga čoveka. Kako savladati samoga sebe!
U umetnosti je taj veliki problem čovečanstva, i najbitniji za našu egzistenciju, vekovima već ispitivan i prokazivan, svedočen i iskazivan. Lako se mogu poznati pisci, slikari, muzičari, kao i interpretatori njihovi, po onome kako i šta kažu, čime misle i šta osećaju. Umetnost, kao najbolja škola u kojoj se leči čovečanstvo, zaista i na uzbudljive,  zapamtljive, čudesne načine, otkriva kako se i gde, i koliko, ljudsko biće, vazda ogrezlo u grehovima i u smicalicama, u zlu i pometnji, umelo i moglo da nađe na pravom i na krivom putu.
U načinima kako to ispoveda umetnost i onom posve drukčijem, kako to propoveda religijski kod – razlika je, ipak, i velika i često nepremostiva. Umetnost je, baš na čuđenje crkvenih propovednika ali i zaglupljene filosofske ili teorijske misli, bliža izvornom Otkrivenju hrišćanske ideje, pre svega u Jovanovom jevanđelju, nego li sama praksa svekolikih hrišćanskih opcija. Što se čini i neverovatnim.
Upravo i u Matejevom jevanđelju, a osobito se to potencira kod Jovana: Otpor, protivljenje i pobuna protiv zla i nepravde, jesu osnovne poluge za budući razvoj čoveka i društva, ali i za bilo kakvu nadu u srećne časove egzistencije. U kojima, kroz taj otpor i u neprestanoj borbi – rađa se lepota koja spasava našu ideju i čini nas srećnim. Drugoga puta i nema. Drukčije lepote i nema! Ono što crkva traži i čime se proslavljao i naš otac Tadej, jedan od manje značajnih i sporednih gotovo ličnosti u plejadi zaslužnih vaspitanika Srpske pravoslavne crkve: “Nikada ne napadati, nikada se ne protiviti nikome“, mučiteljska je, tragična i pogibeljna činjenica u bilo kojoj vrsti obrazovne delatnosti.
Krotke su, utučene i ponižene, večno gazili drugi, a odatle se i rađala poniženost i povređenost, iz kojih su poticale mržnja, zavist i pogubna, bolesnička želja, otrovna svakako, da se slabost nadoknadi – osvetom, ili na bilo kakav drugi način, ali iz bolesničke sfere... Tako se i plemenitost zatire. Kako biti smiren i krotak kada te nepravda satire, kada si nemoćan bilo šta da učiniš, kako se braniti – u poniženosti. To je ono što je i Lav Šestov pokazivao u slučaju javnih radnika, ali se na sva živa bića odnosi: povređen i ponižen čovek, jadan u nekom stvarnosnom doživljaju, skriva se u svoju jazbinu, leči rane i smišlja zlo: kako da vrati udarac? Tako se zapravo stvara pakao u sebi i oko sebe.
Često sam citirao Đerđa Lukača, naročito onima koji su ga rado negirali, rečenicu ovu: “Samo su slabe ličnosti jako povredljive“.
Božanska energija u nama, taj blagosloveni čas! Veli Tadej, kako mi nismo svesni toga. Ali upravo jesmo, onda kada se oseti i proživi taj vrhunski trenutak ozarenja i preobražaja. Kao da ni Luter nije mogao prihvatiti to prirodno, iako retko, i izuzetno osećanje, čak i poslanje možda baš u izabranome ljudskome biću, a moglo se, svakako dogoditi Jevreju. Zašto onda mora ceo narod biti i kriv kada je od toga sačinio religijski kod po kome i u kome danas, ako i u prohujalim vekovima, obitava gotovo pola čovečanstva? Uostalom, taj naš, lični odnos prema Bogu, to sjedinjavanje naše duše sa onim božanskim strujanjima, preobražaji u dodirima sa kosmičkim silama, pa to i jeste Probuđenje i velika šansa čovekova da se otme opštem besmislu i da ima čime i da promišlja kako se nije uzalud našao na zemlji. Od te rane, prve, upravo jevrejske zamisli – potekla je i velika reka hrišćanskoga poslanja. Ona teče i danas. Ko je nju izokretao, Jevreji ili Hrišćani?
Ili je Luter možda shvatio, pa se i sam ustrašio, ali ovoga puta zauvek, i nije taj strahmogao ničim da skrije ako ne već i da ga preobrazi ili savlada, ovo: Jovanovo Otkrivenje, jednom i zauvek, i nepogrešivo, propoveda i ustvrđuje činjenicu i zastrašujuću gotovo: nema sreće, nema puta napred, nema progresa bez stalnoga žrtvovanja, bez stradanja dakle, ali zato se ne dobija večni život na nebesima, nego spomenik na zemlji, i naravno – žrtvovani postaje heroj, ali kao stradalnik!
Umni ljudi tokom prohujalih vekova shvatili su tu istinu. Sozercanjem, dakako. Zato i ima veliki broj posvećenika, pre svega samotnika i filosofa, propovednika, pa i crkvenih dostojanstvenika, koji su mogli to lako i da ispovedaju ali teže je bilo – žrtvovati se u realnosti. Kako činiše toliki izabranici u istoriji ljudskoga roda, vođi ustanaka i revolucionari, mislioci i naučnici, od Sokrata ili Aleksandra Velikoga ili Galileja ili još mnogih, u svakome nraodu osobitih ličnosti, a čijim se spomenicima ponose naraštaji koji stižu na scenu.
Večnoga života ima samo tako! I ima ga, pre svega, u samom naumu i činjenju da se postigne i učini zamišljeno delo. Ima ga, zato, naročito, u umetničkim činovima i zato je velika sreća i ushićenost umetnika dok tvore oblike i put ka delu, a čim se to okonča, opet, ima i gorkosti i nezadovoljstva: nije to ono pravo, moglo je bolje i možda drukčije! Pa, iznova se sve pokreće i um začinje nove varijacije i na istu, večnu temu: kako osvojiti ili ostvariti i ono što je skriveno u tajni, a što jeste put ka Bogu, ili baš On, lično? Jer istina, naravno, samo tako i oslobađa!
Nije slučajno, dabome, svekolika javnost i poodavno uzela sebi za primer veličine i spoznanja sveta ova dva svetska velikana, Šekspira i Getea, ili i Dantea, povremeno, a oni predstavljaju tek pola puta u traganju za tajnom i smislom života. Šekspirove krvave igre i oneobičavanja, stvarnosna zamotavanja i intrige, zablude i laži, pučke zavrzlame i očitovanja realnih zbivanja, uz humorne dosetke ili kao zagonetne smicalice pojedinaca, postajali su i u modernim vremenima i pozorištarije i cirkusna izvođenja, i zavođenja, kojima se zabavlja pučanstvo. Od toga su mediokriteti sačinili status i nivo veličine!
Kao i od Geteovih, starmalih istina i svakodnevnica, koje je ovaj veleumni i inteligentni bonvivan, u časovima dokolice i dosade – skupljao, zbirao i ovekovečio – pa se i danas to uzima kao poslovica i za sve narode, kao i individue osobito. I nigde tu teg ne preteže na večnoj vagi: ovo je dobro a ovo nije, ovde se može a ovde ne može. Ovaj put je siguran a onaj drugi nije. Nema tu iznenađenja, a Faust ili Mefisto su šahovske figure u živoj varijanti “Sicilijanske odbrane“ pa se pomeraju kako to situacija nalaže. Nema sumnje, toliko stvarnosnih činjenica kao istina ima u svemu tome, ali nema iznenađenja, nema odušaka, nema tajne...
Danteov je Pakao, a još više Čistilište i Raj, ona zabavna literarna forma u koju se vešto udeva svakodašnja priča o dobru i zlu, i u čemu nema, takođe, niti velikih otkrića, niti iznenađenja, niti one duhovne ali umetničke, višeslojne i zagonetne dubine, u kojoj se možda i skriva tajna stvaranja, vere, nade, i božanskoga poslanja. Ono što su doslućivali, i ugrožavajući sopstvene živote, i Helderlin na primer, i Niče, a posebno Fjodor Mihailovič – večno tragajući za smirenjem i istinom koja opušta ili oslobađa ljudsku zajednicu, i pojedinca. Jer je proživeo sudbinski udes na putu ka Bogu, u kome se, možda, i nahodi ono za čim čovek večno i žudi i bori se i umire – kako bi bio i zadovoljan ako ne i srećan.
Jevrejska je logika ili inteligentno stvorena biblijska povesnica, umela i imala čime, naravno, da izatka tu večnu i molitvenu, zanosno kićenu kroz vekove, bar naizgled istinu života: to je ideja, simbol, poslanje a u viziji i misiji Hristovoj. Nju, ogoljenu i uz patetični vokativ i nanos, i uz gotovo ostrašćenost i pobunu, izgovara Jovan Bogoslov u Otkrivenju, i od toga nema više! Iako je takvo poslanje za svekoliko čovečanstvo baš pogubno ili uz negativni odjek: samo onaj koji ima snage i dara, i ima čime, dostojan je da uživa i da oset blagodat, ako poveruje u sebe i ono što čini na putu i u traženju sreće – dok nas ogreva sjajnost sunčevoga i nebeskoga, tako blagoslovenoga i nama malo dokučivoga kretanja u večnosti.
Ne mogu, velim, ni narodi ni pojedinci, da budu krivi zbog usuda višega – što je nekima teško a drugima lakše da prožive svoj hudi vek. Tragaoci za smislom života najmanje su krivci za bilo čije sudbine ili za svakodašnje nesreće i gladi koje, i neminovno, sleduju u egzistencijalnim mukama svakoga ponaosob.
Opšta nesreća(ili nesreće), i stiže onda kada bogati i osioni, svemoćni u svojim očima, hoće da zavladaju nad svima, jer nisu samo sebe spoznali – pa ne znaju da je to uvek najveći problem čoveka, i svih, zajednica takođe, i onda se zgomilava zlo. Ono se mora probiti na bilo koji način, i tako počinju razdori, pometnje i ratovi, a pobune su prirodan korak, zatim, kako bi u napaćenosti bar jednom moglo biti i bolje. Otpori su jedina nada i šansa da se i zlu stane “nogom za vrat“, kako bi se moglo kazati i poslovično.
I šta sada tu, primerice, traži i hoće naš mali Tadej, jedan od milionitih vaspitača zalutalih, izgubljenih, zapuštenih ljudskih duša? On, i sam zalutao, hoće da pomogne. I tu je religija zaista mogla mnogo da učini. Koliko je Srpska pravoslavna crkva, u vekovima ropstva osobito, pomogla da se održi i usmeri ovaj narod! Propovednik koji zamenjuje svoju ličnost za crkvu i ima pravo da to čini – ako je poverovao u istinu.
Koliko se, na primer, izmučio grof Tolstoj dok je ispisivao zlu sudbinu, ali i srećne uspone Ane Karenjine, pa je zato i pisao – da više ona nego li on, sam autor, piše to delo. Iako je bio pomalo ostrašćeni mrzitelj na rušioce braka, pa je i uz povremenu nelagodu karakterisao postupke, i impulse duševne, i Ane Karenjine i grofa Vronskoga. On je imao snage da to prikrije i nadoknadi velikim darom ali, pre svega, željom i voljom da se otkrije put istine i u zabranjenoj ljubavi. Iako zabranjena ljubav ne postoji, sem u babarogaškim pričama i u doktrinarnim bukvarima...
Pominjem sve ovo, kao i velike pisce sveta, uz malenoga ali dobrog, smirenoga starca, oca Tadeja, kako ga videh, jednom, u manastiru. On je verovao u ono što i čini. Svekolike mučice u njegovom životu kao da je bio i prevazišao. Da li je baš? Je li mogao da savlada đavolčića u sebi? Oni koji pominju, neprestano, toga dvojnika našega i brata anđeoskog, znači da su u neprestanom druženju sa njim. Možda i pomireni, što je dobro. Opet se sećam Pasternaka i one sjajne pesme, posvećene, pisao je, učitelju – pesniku Valeriju Brjusovu, a odnosi se i na Hamleta, to jest lično Viljema Velikoga, tvorca genijalnih drama.
Ono sjajno u pesmi, tek malo stihova a koji i sve kažu i sve objašnjavaju. Koji su najbolja definicija celokupnoga Šekspirovog stvaralaštva, bolja nego li sve obimne knjige o ovom – zarad stvranosnih običaja stalno proglašavanom najvećem piscu sveta. Uostalom, ta igra oko i sa Šekspirom još, jeste inteligentno smišljeno, i kao pečatom potvrđeno englesko zaveštanje budućnosti, u kojoj se(u kome se zapravo) potcenjuje velika umetnost a umesto nje – nagrađuje i veliča osrednjost i skarednost u vidu stereotipa i zabavljanja na najniži način, a što ga otelovljava niskost i zavrzlame Agate Kristi, toga i jednog a neizbežnog kiča...
Ali Viljem, evo ga u Pasternakovoj viziji: veli pesnik Doktora Živaga ovako: A možda i jeste sav Šekspir u tome – Ono dok se, i što se, Hamlet, sa svojom senkom bori. Ili brblja! I u tome i jeste problem a ne izvikanoj paroli mediokriteta: Biti ili ne biti, pitanje je sad.
Bože moj, malešnik otac Tadej. Zavodnik koji je umeo da posvećuje tolike zbunjene, zabrinute, izgubljene duše. Poukama “Misleni haos je stanje padših duhova(demona, duhova koji su otpali od Boga)“. Pa, šta je to i šta to uopšte označava? Jad i nesabranost, ne imanje snage da se oseti dah božanskoga strujanja.
Da li je otac Tadej bio jadničak međ svojima, i u društvu, onaj koji se teško snalazi u stvarnosti, pa su mu vera i sozercanje pomogli da se i dostojanstveno uzdigne? Može biti, a to i jeste dobro za njega. On je potreban. Crkva je u vekovima bila obrazovna institucija i ona je to činila, svaka na svoj način, dobro. Kako je umela, jer je pomagala u vaspitanju generacija. Ona je i smirivala zlosrećnike. Unosila je neki red i u opštem poretku pomagala razvoju civilizacije bez obzira što su to bivala, oduvek, dva koloseka.
Otac je Tadej poručivao mnogim sapatnicima i obožavaocima, naročito u poslednjim godinama dvadesetoga veka, i u danima opšte pometnje i nesreće na tlu bivše jugoslovenske zajednice, kako mi sami stvaramo pakao u sebi. Što je tačno. Voleo je da citira Nikolaja Velimirovića, ono poznato – “Oče, drage volje bih te premestio gde ti hoćeš, ali samo onda kada ti ne bi i samoga sebe nosio... Ako čovek sam sebi ne naškodi ni đavo mu ne može ništa!“
Međutim, u Tadejevim blagostima i propovedima nije na pravi način upotrebljavana Božanska energija, a pre svega u stalnom pominjanju – kako nju nosi i ima svako od nas! Što nije moguće, niti tačno. Malo ko ima tu sreću i taj čas blaženstva da je oseti i proživi.
I ne bi trebalo zavaravati ni sebe, ni druge. Ta se energija obnove i preobraćanja doživljava vrlo retko i ona krasi živote ipak izdvojenih pojedinaca, a za koje je i jevanđelijsko poslanje pomišljalo i verovalo da imaju u sebi, i u onome čime jesu to što su, nešto i posebno, i drukčije. Što je pokazivala svekolika istorijska priča kroz vekove, i u svakome narodu ponaosob. Ali to ne znači, dakako, da i svaka individua ne bi trebalo, i da pokušava, kako bi osetila čari i dah te energije, što je i moguće – ako se poveruje da je ona uz nas. Ako smo još imali sreću da se nje dotakla i naša duša, prilikom prvih njenih ukrštaja sa prirodnim strelama u vazdušnim strujanjima, i prilikom dodira ljudskoga bića sa energijom živoga izvora kojim i jesmo.
I krotkost i smirenost, i unutrašnji mir, postižu se mnogo lakše ako nam je detinjstvo bilo blagorodno i bez velikih “pukotina u razvoju“. Jer one razbijaju i puteve duše u susretanjima sa čaranjima božijih blagodati, to jest onoga iskonskoga strujanja večnosti i u dodiru s nama. Neiskaziv mir teško postiže rano povređeno biće. Čak i značajni istražitelji vere i Boga, ili i poznati naučnici, pregaoci u raznim vrstama poslova, jednom povređeni, naročito u mladosti ako već ne i u detinjstvu teško ili gotovo nikako, ne mogu da se smire ili postignu takozvanu “besplatnu blagodat“. Koja i ne postoji -  jer se sve skupo plaća u životu. Negativni naboji nikad nisu slučajni, oni su izazvani. Oni hoće i onu drugu ravan -  kako bi se sjedinili sa energijom suprotnom, i postigli ili dostigli mir. Zato je i Pavle kazivao – da je mnogo ratovao kako bi veru sačuvao!
Ono što dajemo vraća nam se, veli se stalno, a to je zapravo uteha za bol i patnju, dok verujemo. Iako postoji i ona drukčija ravan: odahnuće i olakšanje čim smo učinili dobro delo. Jer je bitno za unutrašnji mir da smo mi sami osetili čar dobroga čina, to ohrabruje i u veri i u nadi – da se može više. To smiruje. Ali to se i postiže činjenjem a ne molitvom!
Zavist, zloba i pakost ne dolaze zato što su međ nama “padši demoni“ ili đavoli nego zato što smo mi slabi u nekim trenucima. Što u nama nema vere u nas same. Što smo prenapeti ili zaplašeni, što smo kukavice. Tako je i u slučaju braka: “Da si vezan, još kako vezan. Upregnut u kola i moraš da vučeš jer biju“, veli Tadej. To može da bude istinito za slabe i nerazumne. Oni koji imaju dovoljno snage i veruju u to što čine – nedozvoljavaju da ih se bije: razumeće i jaram koji ga nose ili ga skinuti bez problema. Svejedno je da li se to čini u ljubaznosti i tihosti ili u  uzbuđenosti – bitno je oslobađanje i razumevanje prestale energije ljubavi.

Bliži li nam se katastrofa?

Naravno. Kao nekada, u doba prastara, kada se uglavnom u nezdravosti uzdigao strašni Rim, što veli i pesma, pa su mnogi narodi, mali i zaostali, bivali porobljeni, ugnjeteni, kaštigovani, opšti nemoral i svekoliko zlo uzdigli su čak i u nebesa dva strašna simbola – Sodomu i Gomoru, kao inkarnaciju zloga udesa i stradanja čoveka, tako se, evo, i danas, u prvim godinama novoga, dvadeset i prvog veka, a na drugoj strani zemljine hemisfere, podigla nova imperija, na tlu američkom, i to je prouzrokovalo, ili uzrokuje iz čas u čas gotovo, kuljanje podzemnih dimova iz zapaljivih peći novih tehnologija na pogonima upravo kosmičkih energija koje je moderni čovek uspeo da otkrije i da jedva čeka – kako će ih upotrebiti! Zato se i opšte bezverje toliko umnožilo diljem sveta. Svaka je religijska opcija, ili konfesijam, izvrgnuta ruglu. Zato su danas mnoge sekte aktuelnije od religijskih koncepcija – i hrišćanskih, islamskih, budističkih, a šašanstvo je, uz nove puteve ka paganstvu, postalo značajnije i opojnije od onih vekovnih, predragih nekada, verovanja u srećniju budućnost i u ljudsku nadu da mora biti bolje i da se imalo rašta rađatia zemlji.
Ali, zašto se to dešava danas i u čemu tako “zdušno“ učestvuju gotovo svakolika sredstva obrazovanja, političkih borbi, medija, nauke i tehnike, ona strahovita poplava negativnosti, smrada i bešašća, u svetu umetnosti? Jer je impreijalna sila, izrastala bez vere i u zlu, u dvadesetogodišnjem veličanju oružja u rukama obespravljenih samo naizgled a u stvari – pod komandom silnih i bespravno obogaćenih, koji su nametači vlast i u strahovladanju proizodili zakone demokratije – kako bi ih zloupotrebljavali, kako su i sami u određenim trenucima kazivali – čim je potreba za tim neophodna!
Tako se zlo razmnožavalo, i tako je danas velika ideja uzdizanja ljudske nezavisnosti i slobodnoga biranja puteva ka izbavljenju od mraka – ne samo poreknuta nego duboko ponižena i bačena u podzemlje, u tavninu. Ono što je i izdiglo bezbroj ličnosti i naroda, predvodnike, revolucionare na raznim planovima i u oblastima, što je konstituisalo državne zajednice, pa se i samo sobom postavilo kao zakon i utemeljenje budućnosti i progresa, postalo je kočnica i grobar za sve one, posebno male i nekonstituisane, jer znak i obeležje – ono što je krasilo izabranike, pregaoce i vođe – sada se vraća kao bumerang i uništava sve koji nisu stigli da na vreme izvoljuju svoj slobodan i nezavisan status. Zato se i ujednijuje Evropa, pa će i Azija, a impreijalno zlo – nezdravo napumpavano u sebi samom – i ne može da izduši dok se ne sudari sa drugim, verovatno i snažnijim, neiživljenim, koje će pobediti pa će posle Katastrofe – iznova biti nade i šanse i opet će religijski kod usmeravati naraštaje...
Negiranje božanskoga u ljudskoj prirodi isto tako je svetogrđe i poraz duha – kao i zlo u kome jest dans čovečanstvo. Zar to ne pokazuje istorijska čitanka i velikih i malih naroda? Nesreća je, međutim, i došla kao neminovnost: već formirane velike ljudske zajednice, kao samostalne i neprikosnovene države, koje su dostigle i neverovatan razvoj u svim sredstvima proizvodnje, nikako sada neće da dopuste drugima, manjima, koje bi mogle i da ih dostignu ili prestignu. Noć gospodarenja nad drugima, a naročito nad slabijima, ljudska i naopaka, drastično se pokazivala i uzdizala u minulim vekovima. I vazda je tako!
I danas osobito. Misija je negirana u svemu, svaka religijska opcija izopačuje se, a posebno Hristova. Nikome se ne dozvoljava da bude svoj i slobodan! naročito ne – slabijim narodima, pojedincima, kao i činiocima u svim oblastima ljudskih delatnosti. Moć gospodarenja nad drugima postala je veliko zlo i točak koji melje sve pred sobom – srljajući u katastrofu. U haos današnji.
I tako se svet vraća u početak, u paganstvo.

"Trag", Vrbas, 2015.