понедељак, 12. фебруар 2018.

Человођа (Је ли постојао Празан гроб?)

Роман Человођа (Је ли постојао Празан гроб?) носи поднаслов Дух Приповести, и у улози Духа Откривења, покушао је да у овом роману препозна, осети и открије лик и дело Онога који је могао да буде или је и био Человођа.
Дечак сведочи о првом сусрету православног свештеника и шпанског борца,  комесара политичке школе у Шпанском рату, проглашеног за троцкисту јер је помињао Стаљинове логоре. У роману, свако хоће на свој начин да искаже и обележи своју идеју и линију успона, како би требало да се помогне човеку и његовом мукотрпном животу на кори земаљској у препознавању и осећању искре бесамртне (која је у ствари божија енергија), да би се могло и срећније живети и да би људско биће имало рашта да се роди.
Почео је Други светски рат и на југу Србије Шпанац организује прве партизанске јединице. Показаће се да га је Врховни штаб, на челу са Јосипом Брозом, прогласио троцкистом око кога се окупљају борци који су били у Шпанском грађанском рату. У наредби коју Врховни штаб шаље окружном секретару партије у Нишу пише да се троцкисти ликвидирају, један по један. Због тога што је омиљен у народу, Шпанца морају да издвоје и пошаљу у други крај Србије и да тако нестане. У исто време, дечаков учитељ, који је обузет религијским осећањем, хоће да у личности српског владике открије и покаже и зло и добро које се дешава у народу док траје револуционарна борба. Дечак у улози Духа Приповести још у раним годинама присуствује сусрету Шпанца и свештеника, који ће потом бити један од најчувенијих религијских просветитеља у српском народу. И Дух Приповести као дечак и његов учитељ, а потом Професор, свако на свој начин, желе и покушавају да кажу где је истина и ко је у праву, шта је оно чиме и у чему опстојава српски народ, не само у Другом светском рату и револуцији, него – како би рекао владика – одувек.
У дијалозима, као и у одређеним ситуацијама, нарочити је проблем, а што се не помиње јавно: оно што се десило на Голготи и да ли је заиста мртви Назарећанин узлетео у пренебеско плаветнило. Тамо, где је створена божија енергија. И, ко има срећу да га у неком тренутку бар дотакну ти зраци или лутајући таласи – може да се осети и срећним и да заволи живот.
Тенденциозно се не помиње једна од најзначајнијих библијских као непрепознатљивих обележености судбине човека на Земљи. Ово: на Голготи, уз Христоса су два разбојника, а не један. Једног разбојника Христос води са собом у рај, а Јован Златоусти објашњава то мноштву народа: како је Христос рекао, то нисам учинио ја, него отац мој. Први разбојник је револуционар, осуђен као борац против римске власти. Други је убица. Револуционар је оно што ће у историји народа бити и млади Бонапарта и Карађорђе и више таквих личности у свим народима, све до Чеа Геваре. Шпанац у Человођи један је од симбола таквих ликова.
Сам крај романа можда даје и неку врсту одговора на питање које поставља Дух Приповести, то јест ђак своме учитељу: да ли је и Професор, у улози владике, бар повремено, посумњао у идеју – или и сан или само визију – о Празном гробу? Можда је одговор Професоров само то: лежећи на кревету, на Новом брегу, у соби у којој се родио дечак, уместо одговора на питање – ћути, загледан у Белог анђела на зиду.


Издање „Драслар Партнер“, 2017.

уторак, 29. август 2017.

Ипак се креће (иако ту нико не може бити крив)

Варијације на ове теме: опет Слово љубави. Седим у кафићу код Вуковог споменика. Гужва је. Превише лепих девојчица и тек покоји дечак. Спасовдан је. Свештеници предводе литију у част деспота Стефана Лазаревића. На челу је градоначелник Синиша Мали, који тако лепо говори о Деспоту, о човеку који је и оснивач Београда, итд. Помиње се ових дана и у медијима посебно, и у штампи, Слово љубави – оно чиме је и деспот Стефан Лазаревић готово зачетник српског духовног и културног идентитета.
Присећам се већ давне 1970. и 1971. године – више пута водимо преговоре да се у Инђији (НИШП Графичар) оснује издавачки сектор. Добар човек, директор, Срета Мијачевић, час прихвата час не – консултујући се са политичарима. Вели му секретарица једног дана, госпа Љиљана Ценић, говорећи о мени: „Знате ли Ви с ким се он дружи? Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Стева Раичковић, Младен Ољача...“ Наиме, тих година, док сам био запослен у КПЗ Србије, организовали смо књижевне вечери, пре свега у Бачкој, у неколико места, и у другим градовима Србије. Госпа Љиља је присуствовала незаборавном великом готово митингу (књижевни програм) који се одржавао у Ариљу. Сви ови поменути писци говорили су а ја сам водио програм. Незабораван је био наступ Скендера Куленовића, који је говорио своју поему Стојанка мајка Кнежопољка, која тражи погинуле синове. Пре него што је Скендер почео да говори стихове, пришао је Стеви и мени, и рекао: „Сад ћете да видите како треба говорити поезију пред оволиким народом.“ То се дешавало пред црквом у Ариљу. Народ је плакао.
Вероватно је то било пресудно да ме сутра поново позове директор Мијачевић и прихвати да се оснује издавачки сектор у Београду. Сутрадан је позвао мене, да ме упозна са замеником шефа Комунистичке партије у Војводини, другом који се звао Миле Мали. Састанак се одржао код председника општине Инђија. Трајао је готово два сата, али није могло да дође до помирења: друг Мали је био потпуно против тога да се то зове Слово љубве, а ја сам био против свега другога сем тога назива. Тек за два дана, када сам позвао секретара Матице српске (Живана Милисавца) да буде председник савета, а Десанка Максимовић потпредседник, то је некако почело... Био је Милисавац заиста врло драгоцен сарадник...
Ипак се креће: један други Мали, виспрен и популаран политичар, данас слави и Деспота и Слово љубве...
Присећам се првога састанка издавачког савета. Идемо на ручак у Сланкамен. Кренули смо преко њива из Инђије, било је јесење поподне, па већ негде насред пута, што посебно памтим: један од најзначајнијих српских песника Мика Антић, одједном је, раздрљен, као укопан у равницу, почео да рецитује чувену своју поему Војводина. Били смо сви као опчињени. Помишљам, како би било лепо да је то снимљено. Ту је била Десанка Максимовић, песници, Бранко Јовановић, уредник „Борбе“, Душан Костић, уредник „Политике“, наравно Срета Мијачевић, још неколико људи из Инђије као чланови савета. Памтим и то како ми је у време ручка Мика Антић рекао да је припремио нову књигу песама Гарави сокак. Питао је да ли то да објави као издање „Слова љубве“. Наравно, рекао сам, умеш то и као уредник и да даш ликовни облик издању.
Требало је то да буде прво наше издање. Међутим, десило се управо обратно: Гарави сокак је објављен као издање „Графичара“. Толики је страх био, не само код политичара него и опћенито, ако се и кад се помиње то име, тај назив: Слово љубави. Када смо после извесног времена Срета Хркаловић, познати издавач, мој друг, и ја били у посети код Антића: Петроварадин, његов атеље, као да нам држи предавање: „Шта ми хоћемо? Ево, мени је извршно веће Војводине дало овај атеље, ову секретарицу, ову писаћу машину...“
Видим колико је сати и да се при помену „Слова љубве“ многима готово диже коса на глави. Кажем Сретену, идемо...
После је Мика долазио у „Слово љубве“ да му објавимо сабрана дела у шест књига, тек када је предузеће било и популарно и познато. Нисам хтео да разговарам о томе. Иначе, Плави чуперак је заиста једна изузетна књига за децу и Мика Антић ту јесте велики песник...
Не бих о томе које су све и какве муке српске политичаре нагониле да тај назив „Слово љубве“ прихватају као нешто ужасно и непотребно. Сам почетак био је посебно тежак – када смо почели да штампамо фототипска издања. Мој драги колега Ђорђе Трифуновић, сјајан тумач и зналац старе српске књижевности, донео је своје издање Јиричекове Историје Срба, у два тома. То је иначе позната књига. Наравно, дао сам то у штампу не питајући савет.
У градском комитету партије, секретар Шпиро Галовић, интелигентан и образован човек, свађа се са мном: хоће да се обустави штампање. Велим му: ко ће да плати штампарске трошкове, велики тираж, мислим више од десет хиљада примерака било је готово штампано, сем корица.
Дуго је трајало то наше расправљање о национализму, да би се наставило сутрадан. Ипак, можда и консултујући се са неким, предлаже ми Шпиро Галовић – једини начин да едиција крене је тај: да се оснује одбор угледних историчара, углавном академика, и ја као уредник... У одбору су били, између осталих, чувена имена историчара: Радован Самарџић, Василије Крестић, Јован Дубовац, Раде Михаљчић, итд. Тако је почело. На нултим страницама издања ове књиге то је и написано, како је накнадно формиран одбор.
За десет година трајања – десет књижевних и друштвених награда и признања, па оснивање књижаре у улици Саве Ковачевића... Па онда моје смењивање прво, па друго, све док не стигне писмо председника државе са две чувене речи подвучене црвеном бојом: испитати и ликвидирати!
Мене је то зачуђивало и на неки начин болуцкало: што су многи значајни људи, писци и пријатељи, после тога не само избегавали да се сретну са мном, него нигде нису хтели да објаве, у поновљеним издањима својих књига, да је то штампано у „Слову љубве“. Као да су се многи стидели тога. Чак и Добрица Ћосић – не рачунајући неке минорне писце. Једино је Бора Пекић (чија сам два романа објавио) у једном интервјуу рекао: „Када је у Југославији владао издавачки мрак, једина светла тачка била је 'Слово љубве' и Раде Војводић.“
Када је Пекић дошао из Лондона – не само да смо му ми први штампали два кратка романа (мени посебно драг Успење и пад Икара Губелкијана) него је у издавачким плановима за идуће две године било више његових пројеката. Посебно памтим обиман пројекат: Градитељи. Међутим, десило се нешто необично и са нашим другом Пекићем, што сам осетио приликом једне вечере са њим – како су ме писци, неки наши сарадници и другови, прогласили за официра КОС-а – па је, што ме и данас чуди, објављивање његових будућих књига било престало. На последњој вечери са њим, код његове пријатељице Ксеније, сликарке, у згради прекопута ресторана „Каленић“, када је улазио после мене и пријатељице моје Бјанке, прво је провирио и казао: „Рекли су ми да ме овде чека жестоки данас комуниста и официр КОС-а.“
Ипак, вечера је дуго трајала, све до пред зору. Била је на црногорски начин, због њега, припремљена: много кајмака и сира, наравно уз кромпир. Пили смо доста, иако је он био већ болестан. Готово смо се свађали око тога што је њега посебно занимало: да ли је Драгољуб Мићуновић јахао попа или није. Рекао сам му да у Топлици није било много попова, него само један, као четнички командант. Такође, рекли су ми другови из Топлице, некадашњи скојевци, да попови нису јахани у Топлици – али јесу неки кулаци. Наиме, у два сата зоре, када смо Бору возили до куће, где се журио да бар мало одспава – у четири сата требало је да дође такси по њега јер је био важан као један од оснивача Демократске странке[1] – у Крушевцу тога дана требало је да се смени Мићуновић. Говорио сам му током ноћи, као да се и шалимо: како топличка нахија то неће дозволити. Била је бурна седница, како се зна о томе, ипак, Зоран Ђинђић је све учинио да се Мићуновић не смени.     
Присећам се свега овога у данима када се подизао и споменик нашем другу, изузетном писцу, Бори Пекићу, кога сам ја волео да називам Боривој. После оне вечере, и наше дуге расправе, није више долазио. Мислим да су га „отровали“ неки писци говорећи му да сам ја официр КОС-а.
Ето, памтим све, кад дође тај Спасовдан, и волим да загледам док литија шета београдским улицама.
Па, ипак, ипак, ипак се креће, како је волео да каже Бора Станковић, велики српски писац.
Нико ту није крив

Слушам недавно расправу о књизи Вука Драшковића Ко је убио Катарину? Учествују и културни радници и писци, уз политичаре. Лупетају свашта о томе, сматрајући да је, такође, неко на тај начин убио Југославију. Што је посве апсурдно. Оно што је раније писао Драшковић, од Ножа, Конзула итд., посебно политички његови иступи – доста је на ниској грани и културне и политичке свести у данашњем добу. Сећам се, када ми је дао два примерка романа Конзул – када сам прочитао ту књигу, рекао сам Мирјани: „Мени је жао Драшковића.“ Када су почеле демонстрације 9. марта срели смо га мој друг адвокат Милановић и ја – како води групицу људи негде око Трга Маркса и Енгелса. Изгледао је некако бесомучно – коса му се била залепила на лице и као да га неко прогони. Тада смо коментарисали то на овај начин: вероватно је и њега дотакла нека чудесна енергија, још приликом рођења, чиме је био и обележен. То што он данас изгледа као да није сам са собом – вероватно се десило из разлога простога и јаснога: није могао да издржи оно нешто необично у себи – па се лагано разбијао – и све оно што је потом и чинио, посебно што је писао политичке текстове, одаје утисак готово избезумљеника... Опет ћу поменути Албера Камија и Сартра, који су педесетих година двадесетог века полемисали о теми – како стиже време апсурда у коме ће посебно културном сценом преовладавати духовна нејач, разноврсни бастарди (као што сам писао у свом есеју Зврнда врнда парапрнда – где ће главна улога бити у медијима готово обезвређена за оне који су свесни своје личне безначајности – е, то је оно чиме се готово поносе). Тако се покушало и обесмишљавање српског духовног идентитета, са појавом чувеног поскочичара (писац поскочица) Борислава Михаиловића Михиза, који је хтео да се наруга једној од највећих српских народних песама – Бановић Страхиња.
Међутим, и ових дана, и ових година, непрестано ми се, некако на необичан начин, неке реченице и мисли – готово намећу. То је оно од мени драгих писаца: од Албера Камија о духовној нејачи која стиже на сцену, па особито Анри Малроа – савремени човек је онај кога више ништа не може изненадити. Такође и Готфрид Бен: не знам ниједног креативног писаца који је сарађивао са влашћу или јој био од користи.
Али, слушајући такозване беседнике о безначајном роману Вука Драшковића и то повезивање са убиством Југославије – присетих се познатог текста Достојевскога из 1876. године: писао је о великом роману Лава Толстоја Ана Карењина, како је то сјајна књига, у којој ће Запад имати шта да прочита – о томе ко је и каква је Русија (то јест руски народ). А онда је заувек остао неизбрисив у сећању закључак, а не само мисао о томе да ту нико није крив. Нису криви ни Ана, ни њен муж, ни Вронски... А посебно је ту занимљива Толстојева реченица о томе како се не слажу ни у чему браћа Николај и Константин – Љевини. Један је Европејац, а други превише Рус – и док свађа траје постоји сјајна реченица како трава шапуће води: а ми пашатајемсја, а ми пашатајемсја. А ми њишемо се, њишемо. Помишљам често како би могло и код нас да се тумачи све оно што нам се дешава, не само на тупав начин или приглупо...
Та мисао из романа Идиот заиста много значи: као да је зачета још код писаца Јеванђеља, оно што говори и апостол Павле, како је закон неопходан и да се образује народ и да се формира друштво, заједница, али, исто тако, и то је неизбежно, да се људско биће, појединац, издвојеник који постаје бунтовник, појављује и хоће да сруши тај закон. Иако је овај детаљ врло јасно показивао, као и увек, шта ће бити препознатљиво: оно што се дешавало прадавно – када је маса народа вавилонскога тражила да им се објасни како је то могуће и зашто се уопште десило – да Христос заједно са собом поведе и разбојника у Рај. Одговор Јована Златоустога заиста је и незабораван и објашњава готово све из делокруга свесности и религијског поимања: То нисам ја, то је отац мој.
Требало би само ослушкивати кретање у ходу времена, налик ономе што је написао Михаил Булгаков у роману Бела гарда: говорећи како су страдали белогардејци, на чијој је страни и он био – а да смо, вели његов јунак, пажљиво гледали где се налази Велики Медвед, положај звезда и Месеца – све би било друкчије. И то јесте то.
Велики роман Ана Карењина и мисао Достојевскога како ту нико није крив може се и објашњавати и прихватати као једна необична па ипак истинита и генијална мисао. Иако у том роману Лав Толстој, у лику свог јунака Љевина, замера оно што је, по Достојевском, неопходно и чиме је живот само обогаћен и пун љубави, а то је оно – да човек не може један без другога, и да је бог за све народе један и исти. Наиме, Достојевски замера Толстоју како он у лику Љевина пише да Руси не треба да иду – ни у Србију, ни у Кину, да се боре за слободу других народа. Можда је ту важнија она друга повесница: о браћи Љевин, и о неизбежном сукобу – европејац је Сергеј, и већ кашљуца, док замера Кости што се понижава како би косио заједно са сељацима и како воли тај живот – колико је та прича и данас готово прејасна. Русија и Запад.















[1] Био је толико слабачак Бора Пекић, држао сам га под руку док смо силазили низ степенице, а онда нас је повезла Бјанка својим „реноом“, ту близу, у Малајничку улицу, где  је и живео.

уторак, 04. април 2017.

Još jedno opasno srpsko zatrčavanje



Ovih dana (mart 2017) sa pompom se najavljuje „Politikin“ dodatak pod naslovom „Ivo Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Objavljen je 20. marta 2017. U uvodnim napomenama, napisao je urednik Gradimir Aničić: „Kome je Andrić zagonetka?“ Tu se i naglašava da je već čuveni Andrićev esej povremeno i pogrešno shvaćen i da zato „Politika“ objavljuje integralan tekst, uz napomenu da tu nema grešaka iz Njegoševih citata...

Pisao sam, posebno u knjigama Vaseljenska svest i umetnost (Službeni glasnik“, 2011) i Duša i smrt („Prosveta“, 2012), između ostalog, o izvesnim neshvatanjima velikog Njegoševog dela. Ponovo sam čitao taj čuveni Andrićev esej u kom se i po kom mogu, gotovo i sa čuđenjem, pominjati ili prihvatati neki smislovi u Andrićevim rečenicama. Još na početku piše se o Njegoševom „originalnom učitelju“, Simi Milutinoviću, kao i kaluđerenju mladoga Rada, u prisustvu šezdeset sveštenika – „obukavši ga u crne mantije preminulog mitropolita i davši mu u kaluđerstvu ime Petar“, te kako arhimandrit ljubi Rada u ruku a za njim i svi ostali glavari, kao i narod koji neprestano kliče i puca iz pušaka... Andrić ne slučajno kaže da je to kao u nekoj modernoj pozornici i uz nekoliko tragičnih sukoba koji su stvarali protivrečnosti i događaje u Njegoševom životu. Zatim, Andrić često citira i velikane i one koji nisu bili to, kako su i šta mislili o Njegošu koji je napisao čuvenu rečenicu: „Rođeni smo u besudnu zemlju“, a naročito potencirajući kako je veliki pesnik kazao o svome narodu: „Teško tome ko o vama briži.“ Pominje Andrić i visoku misao i veliku osetljivost u sudaru sa stvarnošću, kako bi se došlo do zaključka: „Tajna čojku čovjek je najviša.“ Posebno se naglašava ubogost i junaštvo Crne Gore, ali naročito trvenja sa Austrijom, kao i nesporazumi sa knezom Milošem i osobito najveća vladičina muka i borba i bolnost – to je Turska.

U eseju je Andrić posebno potencirao Njegoševe odnose sa osvajačima, Osmanlijama, i tu se primećuje da je to tema koja najviše odgovara piscu „Ćuprije na Drini“, i da je najbolje razume.

Nesporazum, međutim, nastaje kada Andrić ne shvata čuvenu rečenicu Njegoševu, misao, ideju, kao i ljudski smisao postojanja, bunt, sve ono čime je moguće osvešćenje i probuđenje ljudskoga bića a na način kako je i Jovan Damaskin video pojavu Isusa Hrista: to je jedina novost u istoriji čovečanstva. Pisac Proklete avlije nije razumeo naime rečenicu: „Neka bude što biti ne može.“ To je za Andrića najstrašnija lozinka, nalik na samoubilački apsurd – a što je upravo i suprotno, ili potpuno neshvatanje celokupnog Njegoševog dela, jer je Njegoš, genijalna njegova Iskra Besamrtna, ono u šta jedino može ljudsko biće da poveruje, ako je već dotaknuto tom energijom koja je božanska i u kojoj su stasavali i Prometej ali i naš Karađorđe. Tako da Njegoš nije tragični – nego odabrani ili izabrani junak, i to nikako ne može biti tragična istina naše istorije kojom se održava „kosovska koncepcija Njegoševog poziva“. Sve ono što je stvoreno u srpskoj umetnosti i čime je zasnovan srpski kulturni i nacionalni identitet poteklo je uz tu Iskru Besamrtnu, njom samom, iz koje su i u kojoj stasavali svi velikani u srpskoj istorijskoj čitanci. To je i početak „Slova ljubve“ despota Stefana Lazarevića, i „Jutro na Kosovu“ Alekse Šantića, sve ono najbolje iz srpske narodne poezije a osobito dve velike pesme, „Pesma Hristu“ Jovana Dučića i „Napuštena crkva“ Milana Rakića. I to je ono čime se nadilazi svekolika tragičnost Kosovskog boja, čime je sve ono što se zbivalo u srpskoj istoriji nadgrađivano onom višom idejom koja je nalik Hristovom uskrsnuću. Kako ima u pesmi Jovana Dučića o Hristu koji je osvedočio pojavu i znamenje božije promisli: „Ti si svojom istinom samo ograničio nešto što je neograničeno; i govorio što je neizrecivo. Ali si svojim ranama pokazao ono što je božansko u čoveku. I zato, iako nisi otkrio boga, ti si ga posvedočio.“ I tu ne može biti nikakve tragike Njegoševog i pesničkog i istorijskog poziva.

Ivo Andrić posebno napominje alegoriju o duhovnoj muci u okeanu života, a povodom Njegoševe brige za ostrva Vranjinu i Lesandru koja su mu oteta. Međutim, pesnička je i briga, i misija, i sudbina, uvek bila i ostala na višem nivou od stvarnosne mučnine, u kojoj je živeo i vladika Rade. Zato prepoznatljivi Njegoševi stihovi: „Crni brče, đe ćeš okapati / al’ u Mostar ali u Travniku“ jesu u koincidenciji sa sudbinom pesničkom i onim čime se ona ostvaruje, a manje u stvarnosnoj preokupaciji. Nikakvo tragično ogledalo nije moglo da postoji u pesničkoj Njegoševoj sudbini, iako jeste u stvarnosnim sukobima i sa Turcima i sa svojim plemenima. Njegova iznuđena rečenica: „Ja sam varvar među knezovima i knez među varvarima“ uvek je bila ispod nivoa onoga čime je Iskra Besamrtna hitala u večnost. Takođe, nikakva kosovska misao nije mogla da ureže svoj tajanstveni znak u onome, i onim, čime je ostvareno Njegoševo delo. Nije smisleno takođe ni kao prototip kosovske sudbine Njegoševe – to pominjati kao deo značenja onoga čime je Njegoševo delo i prepoznatljivo i večito. Tako da je nepotrebno i uz Njegoša i uz njegovo delo pominjati – „fatalni znak kosovske sudbine“.

Bez obzira na tumačenja istaknutih ličnosti (ranija i nova) Nikolaja Velimirovića i Đilasa, ili Rešetara, Ivo Andrić nije uspevao ni da oseti, ni da shvati, veliku misao: neka bude što biti ne može. Mislim, takođe, da je u nesporazumu sa tom idejom i pominjanje okrvavljenosti „kosovskom krvlju“, kao i zatvoren krug, „kao na Kosovu samom“, što čini Ivo Andrić. Ima, opet, i pomalo, ne samo naizgled, humorno-cinične nijanse (vot atanjok) na kraju eseja, gde se citira poznata sintagma iz srpskog narodnog pesništva: „Sve je sveto i čestito bilo, / i milome bogu pristupačno“.

Na kraju bih s nekom nelagodnošću pomenuo i ovo: kako je Antun Gustav Matoš, često boraveći u Beogradu i družeći se sa srpskim pesnicima, pisao o tome kako je u Srbiji, posebno Šumadiji, sve pod znakom „zadaha ustajalih rana“, kao i to da je srpski pesnik Dis, i uzdignute glave, voleo da recituje stihove prijatelja Sime Pandurovića: „Ja ću rado kreten biti.“

Pa, evo, na kraju, a možda je to moglo da se kaže i na početku, ono što sam pominjao često u knjigama eseja, kako su veliki srpski pesnici voleli, i sami proživljavajući takvu atmosferu, ali i čupajući se iz nje, da pišu – Laza Kostić o jadu jadanome, kao neostvarenom jadu, Milan Rakić kako je srpska duša patničke rase, Jovan Dučić o srpskome strahu od života, a Isidora Sekulić kako Srbi ne podnose stvarnost. Kao da je i Andrićev esej „izašao“ iz takovih duhovnih šinjela. Karakteristično je da se uzdizanje Andrića u srpskom narodu približava onome kao da je on ikona, a pučanstvo (po Njegoševom stihu: „Pučina je stoka jedna grdna“) koje to čini manje čita i razume velikog pisca Ivu Andrića nego što slavi Nobelovu nagradu.

* * *

JE LI IVO ANDRIĆ RAZUMEO NjEGOŠA?

(Ovaj tekst bio je ponuđen „Novostima“ (u kojima sam kao novinar, 1957, uveo rubriku o književnosti, uz razgovore sa piscima; poslednji je bio intervju sa Isidorom Sekulić, decembra 1957. godine) i „Politici“, u kojoj sam za poslednjih više od pedesetak godina objavio mnogo – pesama, priča, eseja, itd. Može se naći na veb-sajtu Prosvetljavanja, www.radevojvodic.rs.)
            Esej pod ovim naslovom napisan je iz posve jasnoga razloga: ono što se i ove godine zbiva na duhovnom planu i u srpskim događajima zaista će umnožiti već poznate srpske nesporazume. U slavljenju dvestogodišnjice Njegoša i njegovog dela otišlo se i predaleko, nizbrdicom. Esej velikog pisca Ive Andrića te je nesporazume samo uveličao. Tumačeći taj esej, čak su, nedavno, i dva srpska akademika, podržavajući i interpretirajući Andrića, na poseban način, unizili značenje Izviiskre Njegoševe. U Crnog Gori, na posve tupav način, neki je profesor govorio o tome da je Gorski vijenac genocidan. Uveliko se danas raspravlja, i svetlosna iskra koja je i u pucnju Gavrila Principa, simbolu otpora i slobode, proglašava se za razbojnički čin. Zaboravlja se na poznatu misao koju izgovara okupator, koliko pamtim, Mula Jusuf, u Šćepanu Malom: „Zlo činiti ko se od zla brani – tu zločinstva nema nikakvoga.“ Sve je to u nekoj gotovo čudnoj vezi sa mišljenjima koja nemaju čime da razumeju ni Njegoša ni obasjaje njegovoga dela.
            Nadahnuto i inteligentno tumačenje Gorskoga vijenca Milovana Đilasa (nedavno feljton u „Politici“) podsetilo me na davni razgovor sa Isidorom Sekulić. To kako je bila zaplašena njegovim napadom na njenu knjigu o Njegošu. Danas, kada se u Srbiji slavi Njegošev jubilej, pomišljao sam kako je Isidora bila u pravu i kako je osetila Đilasovu opsednutost komunističkom idejom, pa je i ovo što piše Đilas o Gorskom vijencu, na osoben način – gotovo pokušaj da se veliko delo prizemni. Uz mnogobrojna slavljenja Njegoša, sve više dolazi do izražaja Andrićev stav – da je Njegoš tragični junak kosovske misli. Đilasovo tumačenje u stilu „Vapaji jednog naroda“ kao da potiče iz Andrićevog stava – kao i pisanje o nacionalizmu u Gorskom vijencu.

            * * *
Racionalno nerešivo odavno privlači ljudsku pažnju i misao. Tako je izmišljan i ostvaren bog, ono što pod tim pojmom shvatamo. Postojanje boga jeste velik izazov, ali i muka, patnja, kao i Blagoslovena vest – koju su smislili jevanđelisti.
            Tako je ideja o večnom trajanju, u kojoj se rodila nada u životu čovečanstva da postoji uzvišeni ideal, ostvarena: svest o srećnom času i vera da se čovek imao rašta i roditi. Nije, dakle, egzistencija pod dalekim zvezdama samo očajan san da se nešto nepristupačno ne može dosegnuti. Ima to više: Ono – naš osećaj u kom individualna svest prepoznaje iznenadan dodir, probuđenje i tajni znak, čime može da se obraduje napaćeno biće. To je najjednostavnije u Srba prokazivao Justin Popović: čoveka potrefi neka nepoznata, čudesna kosmička iskra i ljudska svest se gotovo preporodi. Iz opšte zbrke, slabosti i beznađa, eto, dogodio se radostan čin. Počelo je to da se iskazuje kao doživljavanje više sile, pre svega kao religijski izazov, a naročito ga je umetnost ovekovečila, pa i posvedočila, u najvišim sferama duhovne nadgradnje, čime se i naša egzistencija, izvan rezignacije, preobratila u nov oblik kao Jovanovo Otkrivenje i kao, u Srba posebno: Obnovljenje. Darovanje iz Despotove pesme „Slovo ljubavi“ premetnulo se, upravo tom božanskom energijom, u najviši oblik umetničkoga obasjanja, ovim: obnovljenje i razigranje / dolično da iskaže, veli se / ne samo u ljudskoj prirodi, nego u vaseljenskom prostoru: pticama, gorama, poljima, vazduhu – donoseći daronose od cvetova i travonosne... Eto i Njegoša i izvorišta odakle isijava srpski duhovni i kulturni identitet.
            Je li se ipak mogla spasiti naša duša? Izvan patnje, strepnje i ništavila – evo, ima smisla: u ljudskom se srcu nešto desilo, to je onaj dodir koji je učestvovao u preobražaju. Evo obnavljanja!
            Ne može se nikojim načinom mišljenja i tumačenja duhovnog karaktera koji obeležava Njegoša i njegovo delo – skliznuti u ambis ili podzemlje. Tragični junak je simbol skliznuća u pad. Služenje apstrakciji takođe je sa izvora koji može i da napoji i da opije ljudsko srce. Doživljaj kojim se oseti tajanstveni dodir nepoznate sile – tek ako se već desio – postaje stvaran! Bez toga, služenje apstrakciji besmisleno je.
            Je li veliki pisac Ćuprije na Drini pogrešio ili nije shvatio osnovnu, prevashodnu i vodeću Izviiskru zagonetne ideje-vodilje Njegoševoga dela?
            Kosovska je misao već utemeljena u srpskoj duhovnoj uvertiri tim opredeljenjem (Prometej: kako ga je prihvatila i prepoznala univerzalna istorijska misao, kao nosioca progresa i uz Nemira drevnoga duh – krojača sudbine čovečanstva). To je vodilo pesničku viziju i do spoznaje koju je pesnik Luče tako visoko uzdigao i ovaplotio: Neka bude što biti ne može. Naravno, uz karakterističnu dijalektičku ravan – da je borba osnovica i zakonita životna učiteljica u večitoj kosmičkoj pustolovini. Ono za čime je tragala ljudska duša, neprestano u pometnji i rvanju sa nevoljama: da se dođe do utočišta i da se prepoznaju bar izvesni srećni časovi, koji su, u egzistenciji ljudskoga roda, uvek davali i znake – kako se čovek imao rašta i roditi!
            U tome je Njegoševo delo opstajalo. Izdržalo! Ostvarilo se! Ono je i taj krst, i ta volja, i ta muka, i taj srećni čas!
            To je Ono: nije Njegoš ničim, baš ničim, tragični junak kosovske misli. Naprotiv! On je gorostasni izdanak, pronosilac i izviiskra te misli: njezino duhovno utemeljenje kojim se može obeležavati srpski kulturni identitet.
            To živo osećanje slobode!
            Energija koja je u pesniku Njegošu zaživela i doslutila, izdvojila tu iskru božanstvenu, baš izviiskru.
            Nasuprot tome je stvarnosna proza i jad jadani. Pa se danas u Srba (godina je već 2013) dešava somnabulija ove vrste: ono čime smo opstajali vekovima pretvara se u put ka Rupi.
            Tako bi mogao da se i zloupotrebi čuveni Andrićev esej iz 1935. godine, predavanje na Kolarčevom univerzitetu.
            Samoubilački apsurd i pozitivni nihilizam – kovanice i pokušaje Andrićeve da se obeleže duhovne koordinate Njegoševog dela možemo smatrati neuspelim. Na isti se način mogu tretirati i mišljenja priređivača sabranih dela ovoga pisca – da on, naime, nije odoleo takozvanom romantičarskom pa i nacionalističkom kursu, u epohi ili danima, što je bilo „zahvatilo“ srpske prostore tih godina. 
            Iako je ljudski život „snoviđenje strašno“ – ipak se „pod vlijanjem tajnoga promisla“ u delu i životu tvorca Luče događa i ono – da se „u ljetopis opširne vječnosti“ ulivao, slivao i preobražavao, osnažujući ljudsko biće i dovodeći ga do pomisli da se imalo rašta i rađati. Dakle: „Ako istok sunce svijetlo rađa, ako biće vri u luče sjajne, ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna“.
            I ta je ljudska duša kao živa voda, kao živa sloboda, bdila u onome čime se izgrađivalo delo Petra Petrovića.
            Ne postoji u Njegoševom delu nikakva „služba kosovskoj misli“, najmanje je ono „fatalni znak kosovske sudbine“. Takvo tumačenje i Luče i Gorskog vijenca i Šćepana Maloga nije prilično. Kao, takođe, ni sam egzistencijalni boravak pesnika Luče na tvrdoj kori zemaljskoj, što ga je nagonilo, uz prkos i uz bol, da kaže, u iznuđenim situacijama, kako je on vladar među varvarima, a varvarin među prosvećenim svetom. Strašna je borba i sa sobom, a tek sa tuđinom, imala presudan izlaz u unutrašnjim isijavanjima, čiju je i ljudskost i veličinu vazda podsticala pa i pojačavala gotovo sveta svetiljka, i u tavnini – u kojoj se misao o sudbinskom kosovskom stradanju obavijala oko unutrašnjega plamena, a najčešće ga i potpaljivala.
            U takvim je situacijama i ustrajavao san, uz iznenadna dotaknuća božanske energije, i u stvarnosnim razbuđenjima osvanjivala je pesnička, vizionarska misao: Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može.
            U značajnim delima Ive Andrića povremeno se događalo i to (kako napisah u eseju „Ivo Andrić: uz Njegoša i Tomasa Mana“[1]) da se osećala atmosfera kao i ona strma staza, baš uz njegoševsku obeleženost, čime se ovaj naš pisac i ovekovečio![2]









[1] Knjiga eseja Duša i smrt, Beograd, „Prosveta“, 2013.
[2] Deo eseja Ivo Andrić – tragični junak kosovske misli objavile su nedavno „Večernje novosti“. Često se u razgovorima pominje taj esej kao neka gotovo završna i opšteprihvaćena misao o Njegoševom delu... A nije baš tako. 

уторак, 31. јануар 2017.

Zapisi uz eseje Opasna srpska zatrčavanja

Pomišljao sam poslednjih godina – starost je već u toku, sam u kući na Voždovcu, a kraj je 20. veka – kako bi trebalo možda i da objasnim zašto pišem o nekim piscima i knjigama, sve u pokušaju da sačinim neku vrstu istorije srpske književnosti. Često su mi neki drugari govorili, posebno Miša Đurić i Vlada Stojšin (naša generacija), obojica i daroviti pisci i vrsni urednici: zašto pišeš protiv samoga sebe? Sve više će te mrzeti neki ljudi što napadaš Crnjanskoga, itd. Čaršija te ionako ne podnosi.

Ali ja sam to objašnjavao na svoj način, kako u pokušaju da se i neka vrsta preosmišljavanja u srpskoj duhovnoj uvertiri pojasni, mora se, bilo na koji način (bar u nastojanju da se otkrije posebno neobrazovanoj srpskoj palanci), označavati ono čime i duhovnost u našem narodu, kao i kulturni identitet, imaju svoje posebno značenje i mesto. Iz toga razloga i ova tri eseja, o Milošu Crnjanskome, Dobrici Ćosiću i Vasku Popi, ispisivana su kao po nečemu i izdvojenost iz korpusa srpske književnosti.

Bio sam se i snašao i dobro osećao kao novinar u „Večernjim novostima“ (bio sam na trećoj godini studija i primljen na konkursu „Borbe“), kada me urednik kulturne rubrike, Boda Dečermić, zove da idemo na razgovor kod glavnog urednika, naklonjenog mi, uvek gospodina, Vanje Kraljevića, prevodioca i tumača dela Antonija Gramšija... Traže iz tada najvećeg izdavačkog preduzeća u Jugoslaviji, „Nolita“ – da me preuzmu.

Tako sam došao u „Nolit“ – u odsek propagande, koju je vodio Teofik Selimović, nekada čuveni Buđoni, brat Mešin. Između ostaloga, trebalo je da za „Nolitov“ katalog ispišem o knjigama iz više biblioteka tekstiće – i to sam činio, obično posle radnog vremena, u sobi 8, Terazije 27, II sprat. Već sam u „Novostima“ izvežbao da brzo kucam na pisaćoj mašini, koju sam kupio 1965. godine od zaista visokog honorara (tada milion dinara) od sarajevskog „Veselina Masleše“, koji mi je objavio roman Ljubavnici i gavranovi, urednik poznati pesnik Izet Kiko Sarajlić, direktor Ahmet Hromadžić, pisac knjiga za decu. Roman je brzo rasprodat, naročito uz „pomoć“ tadašnjeg urednika „Politike“ Miodraga Maksimovića – koji je pod naslovom „Seks i ništa više“ napao knjigu u tada visokotiražnoj „Ilustrovanoj Politici“. Tadašnji poznati pisci i novinari, Ljubiša Kozomara i Gordan Mihić, s kojima sam provodio leto na ravnom krovu u „Borbi“ gde smo se tuširali i sunčali, sva trojica obigravajući oko jedne lepe devojke, ćerke tada poznatog novinara „Borbe“ i „Politike“, predložili su mi da kao odgovor na napad na roman sačine kratak intervju sa mnom za tada čuveni list „Sport i svet“. Na pitanje šta mislim o prikazu u „Ilustrovanoj Politici“, odgovor je bio: „Kada sam polazio na studije, između ostalih saveta roditelja kako da se ponašam – jer sam već bio kao gimnazista neka vrsta problema u Prokuplju i Nišu – majka Jelena mi je rekla: ’Nemoj se ti, Lale moj, osvrtati: psi su uvijek lajali na kurjaka’.“

U „Nolitu“ sam upoznao čuvene urednike Oskara Daviča, Vaska Popu, Zorana Mišića – i meni posebno bliskog Mihaila Lalića. Selim, Buđoni, bio je prema meni vrlo srdačan i mislim da smo se brzo sprijateljili. Jednoga dana me gotovo natera – da prvi svoj rukopis, knjigu pesama o Karađorđu, ponudim „Nolitu“. Ja sam se dugo ustezao. Međutim, on je sam taj rukopis uzeo i predao ga Vasku Popi. Mislim da Oskar Davičo nije u tome učestvovao. A onda, Dane Nešić, ljubazan čovek, koji je bio neka vrsta veze između redakcije i svih drugih delova „Nolita“, poziva Selima i mene u hodnik, gde smo nekad i proslavljali dan „Nolita“, pa i plesali itd. Naime, Zoran Mišić Vasku Popi čita naglas moju poemu o Karađorđu. Buđoni meni kaže da se sklonim sa strane a on prilazi do njih. Čujem raspravu: dok Zoran čita, Vasko se nešto ljuti, a Zoran kaže: „Ma, on će ipak proći.“

Knjiga je, naravno, odbijena, ali meni je ta Zoranova rečenica mnogo značila. Zoran Mišić bio je tada jedan od najboljih književnih kritičara, koji se razumevao posebno u pesništvo. Možda jedan od najboljih eseja o kosovskom poslanju i duhovnom identitetu srpskoga naroda napisao je upravo on.

Bili smo u upravnom odboru „Nolita“ nas šestoro, a predsednik Vasko Popa. Sukobljavali smo se oko mnogih pitanja jer ja sam hteo neku svoju pravdu da isterujem. Posebno, sećam se, kada je trebalo da delimo višak – a Vasko nikako nije dopuštao da u tome učestvuje i Eli Finci, koji je nekolika meseca bio u „Nolitu“ – kolebajući se da li da prihvati mesto generalnog direktora. Nije prihvatio, ali dok je tu dolazio, Vasko Popa i Zoran Mišić nisu izlazili iz njegove kancelarije. Inače, tih godina, još dok sam bio na drugoj godini studija, kao glavni urednik časopisa „Književnost“, Finci je počeo da objavljuje sve moje tekstove. Buđoni mi je jednom rekao zašto Finci nije prihvatio da bude generalni direktor „Nolita“, tada najveće izdavačke kuće u Jugoslaviji. Naime, saznao je da u „Nolitu“ radi i čovek koji je na neki način pomogao Nemcima da uhapse a zatim ubiju nekadašnjeg čuvenog osnivača „Nolita“ – Pavla Bihaljija, a morao bi sa njim da sarađuje. Govorili smo i o tome kako to i priliči časnome čoveku, to što je uradio Eli Finci.
Ali nesporazum sa Vaskom Popom počeo je čim sam došao u „Nolit“. Naime, Predrag Palavestra, s kojim sam sarađivao u „Književnim novinama“, preko mene je ponudio knjigu eseja „Nolitu“. Knjiga je odmah odbijena. Međutim, direktor Sveta Đurić (a potom upravnik Narodne biblioteke Srbije), pošto je shvatio kako se ja dosta trudim oko Palavestrine knjige, rekao mi je: „Otidi kod Milana Vukosa“, tadašnjeg ministra kulture, „a ja ću ga zamoliti da on napiše recenziju o Palavestrinoj knjizi, možda tako i prođe“. Tako je i bilo. Bio sam kod Vukosa, dva puta (Ministarstvo je bilo u Knez Mihailovoj ulici) i zaista je napisao pozitivnu recenziju. Knjiga je opet odbijena. Onda mi je Buđoni rekao jednoga dana: „Kaže Vasko: ’Što se Rade toliko blamira oko Palavestre?’“ Palavestra je tada bio zagovornik posve drukčijeg pesničkog mišljenja i shvatanja – a, naravno, kada je Vasko postao slavan pisac, počeo je i njega da uzdiže kao velikana. Kako su i nastajale njegove istorije književnosti. Tada mi je često govorio Branko Miljković, koga nije podnosio Palavestra, kao ni Branko njega, a na koga je ovaj i mislio, kako mi je rekao, ponavljajući svoju čuvenu rečenicu: „Kad bi ovi glupavi realisti znali kako mi pišemo stihove – mi bismo baš najebali. Sreća naša što nemaju pojma ni o čemu.“ Međutim, desilo se da je Palavestra, kao upotrebljiv čovek, što mi je rekao Dobrica Ćosić – da je i zbog toga primljen u Akademiju – upravo sačinjavao svoju istoriju književnosti prema onom receptu – kako je tekuća vlast izglasavala i pisce i knjige, kao one značajne i one koji nisu to.

Već u niškoj gimnaziji, prevodeći „Oblak u pantalonama“ Majakovskoga, Branko je, ne znajući dobro ruski jezik, za srpsku palanku uspelo preveo – rado pominjanu rečenicu mnogih u Srbalja: Ubi me prejaka reč. Značenje, inače, tih stihova kod Majakovskoga ima posve drukčiji smisao. To je ono poznato: „Ime tvoje bojim se da ne zaboravim, / kao što je strah u pesnika / neobičnu reč / u mukama noći / rođenu kao ono / što je božije / večno da upamti.“ Već tada su nebuloze u srpskoj poeziji počele da doživljavaju previše obožavalaca.

Buđoni mi je još jednom pomogao. Čim sam prešao u „Nolit“ (godina je 1958), na telefon kod direktora izdavačke delatnosti, gospodina Danila Grujića, direktni, zove me nepoznat glas. Taj čovek traži da se nađemo preko ulice u hotelu „Moskva“, jer je to vrlo važno. Ja kažem da ga ne poznajem, a on – „Ja vas znam.“ Otišao sam preko i sačekao me nepoznat čovek; na njegovom licu bio je izrazit ožiljak. Seli smo za jedan stolić, onda je on rekao: kako ja, kao mlad pisac, a radim u velikoj izdavačkoj kući – moram da sarađujem sa njim i da ga upoznajem sa kulturnom situacijom u Beogradu, a pominjao je i imena nekih poznatih ljudi s kojima sam se ja družio, čak i iz moje generacije... Ako to ne prihvatim, moraću da odem iz „Nolita“. Kad sam se vratio, Selim je prepoznao bledilo na mome licu i upitao me šta se desilo. Kazao sam mu. „Tako se angažuju ljudi za saradnju sa Udbom, to sam ja izmislio. Lako ćemo ga zajebati. Imaš li ti, Rade, nekoga iz tvoga kraja, sa juga Srbije, u visokoj vlasti?“ Nisam imao nikoga, i to mu kažem, ali moj je ujak, tada poznati javni tužilac u mnogim gradovima Srbije, Radovan Mašović, nekada u prokupačkoj i leskovačkoj gimnaziji imao drugare koji su sada na vlasti, između ostaloga, Ristu Antunovića, braću Peroviće, Mirka i Milivoja... „Odlično. Čim se ponovo javi taj čovek, odmah ćeš mu reći da si bio kod Riste Antunovića, prijatelja svoga ujaka, i da si mu rekao – na njegovo pitanje kako ti je u ’Nolitu’ – ono što ti se desilo u ’Moskvi’.“ Čim se ponovo javio drug sa ožiljkom (potonji advokat), kazao sam mu to. Nije se više javljao. Sretao sam čoveka sa ožiljkom često dok sam šetao ulicama. Zapamtio sam i to, zaista neuobičajeno – kada je umro, među čituljama bilo je nekoliko koje su potpisane sa „Drugovi iz Udbe“. 

Takođe, ne mogu da zaboravim neke sedeljke sa Buđonijem u „Bezistanu“. Jednom, uz Oskara Daviča, nas dvojica sedimo, gledajući prema „Moskvi“ kroz ogledala. Buđoni je bio uznemiren, rekao mi je kako toga dana treba Meša da stigne iz Sarajeva. Davičo je govorio kako će on da pomiri braću i da zajedno sačekaju Mešu – koliko se sećam, na aerodromu, u 16 sati toga dana. To se nije desilo, ne znam zašto. Pomišljao sam često da Meša Selimović, pisac Derviša i smrti, verovatno bi na na drukčiji način sagledavao sebe i svet oko sebe da je bio više u društvu sa Davičom negoli grupom iz Simine 9, i Mihizom naročito. „Prisustvo“ iz velikog romana Braća Karamazovi moglo je onog momka koji stiže iz sela kod Ahmeda Nurudina da izvede u svet, ali ne da ostane na istom mestu... Ipak je palanka u kasabi na osoben način i bivala bliska u socijalističkoj zemlji onoj beogradskoj...

Sedimo nas dvojica, Buđoni i ja, u „Bezistanu“, to je onaj deo koji ide prema izlazu na drugu stranu, gde ima prolaz ka Domu sindikata i „Borbi“. Jednog trenutka, Buđoni, gledajući na tu stranu, kaže: „Šta sad da uradim?“ Otud nailaze tada čuvene ličnosti, Aleksandar Ranković, Jovan Veselinov, Slobodan Penezić Krcun i četvrti iza njih kome nisam zapamtio ime. Kada priđu do nas, Ranković dodiruje Buđonija po ramenu: „Gde si ti, Buđoni? Što se ne javiš?“ Prvi put tada vidim zbunjenog Buđonija, koji prepliće rečima: „Pa, druže Marko, tu sam... ovde... Javiću se...“ itd. Nikada nije bio zbunjen kao toga dana. Treća naša sedeljka bila je već negde odmah posle deset sati, pozna jesen, 1958, kada crnogorski pesnik Ivan Ceković vodi polupijanog Branka Miljkovića, zgužvanog... Govorilo se o tome kako je Branko hteo na prijemu povodom 20. oktobra, kao tvorac čuvene pesme „Tito“, da upozna vrhovnog šefa... Koji je rekao: „Ajte, molim vas, kakav tu pijani pjesnik.“ Zanimljivo je i to što će neki minorni pesnici zaljubljeni u metafore Brankove, posebno oni koji su pesmu o Titu prepričavali pišući pesme o Svetom Savi, od toga ispredati priče, pa i to kako je pljuvao po izlogu gde su bila sabrana dela Titova, koja tada nisu ni bila objavljena, itd.  

Kasnije, kada sam osnovao „Slovo ljubve“, Vasko Popa je počeo da dolazi gotovo svakoga dana, sem vikenda, u pola dva: Kralja Milutina 27. Počeo je da donosi na pola papirića otkucane pesme iz knjige Vučja so. Ja sam to čitao naglas pred njim i jednoga dana mu rekao: „A gde je tu, Vasko, osećaj živ, ono što je ponavljao Laza Kostić a bilo je i uzdanica u Čika Jove Zmaja?“ Posle je manje dolazio. On je obično sedeo u crvenoj fotelji i pili smo rusku votku.

Drukčija je priča sa Zoranom Mišićem. Voleo je da se kao i Vasko zapija: „staljičnaja“ ruska votka... I, da i ovo kažem: Čude, pesnik Slobodan Stojadinović, jedan od najdarovitijih pesnika iz naše niške gubernije, često je bivao sa mnom i često smo pili. Čim bi Zoran čuo da smo negde, on je dolazio. Tako, jednom, u Klubu književnika, Francuska 7, prilazi opet Zoran Mišić... Onda Čude i ja odlazimo kod njegove prijateljice, koja je tada pevala u horu Narodnog pozorišta, u Lominu ulicu. Zoran je sa nama. Tu je i Andrej Mariokov, pesnik, a pred zoru stiže i Jakša Grobarov. Celu noć Zoran i ja vodimo, po običaju, tešku raspravu. On tvrdi da je poezija samo ono što je notni sistem, po Mocartu – a ja, naprotiv, da je poezija i umetnost, duh muzike posebno, ono što je Vagnerovo: razbijanje toga sistema ili kalupa. Već je zora kad se rastajemo.

Možda sam spavao jedno dva sata, budi me tada Olja, prva supruga: zove te Vasko. A Vasko, kao iritiran nečim, kaže: „Zašto opijaš Zorana pa ga zajebavaš, znaš li da je on bolestan čovek?“ Kažem ja njemu: „Pa, Vasko, ti znaš to odranije, da Zoran insistira na tome druženju, i u ispijanju alkohola.“  

A onda, kada se sve čini kako bi se uništilo „Slovo ljubve“, zove me prijatelj iz Gradskog komiteta, obrazovan i drag čovek, pa mi kaže: „Stiglo je pismo u Gradski komitet iz ’Nolita’: Zaustavite Rada Vojvodića i ’Slovo ljubve’.“  Ja tada pogrešim – pomišljajući kako je moj dragi drug Miša Stambolić glavni urednik „Nolita“ i kako i on učestvuje u tome. Zaboravljajući da je Vasko uvek dolazio i da vidi ko je sve u izdavačkom planu „Slova ljubve“. Čak, kako se jednom zacenio od smeha, na svoj osoben i zlurad način, uzvikujući: „Cici pisac!“ Naime, video je u našem izdavačkom planu i svog prijatelja Milorada Pavića...

Kako sam razrešio dilemu oko pisama: kad bih sreo svog druga Mišu Stambolića, nekako sam gledao da izbegnem susret. A onda se to desilo: veliki šahovski dvoboj za prvaka sveta, Spaski–Korčnoj, u Domu sindikata, kod nas. Mnogo sam jedno vreme igrao šah, još od petog razreda gimnazije u Prokuplju, kada sam osvojio drugu kategoriju. Kao gotovo i mnogi drugari iz generacije, i Miša Stambolić, Vlada Stojšin, Bora Radović... Ja sam upravo tada u svojoj kolumni u „Književnim novinama“, povodom toga šahovskog dvoboja – tih godina najvećih šahista u svetu, napisao i komentar: „Kako demoni igraju šah“.

Jednom, kod Vlade Stojšina kao urednika „Nina“, trebalo je da igramo šah po običaju, u klubu „Politike“ u Cetinjskoj ulici. Bio je dosta nervozan. Nikako nije mogao ni figure da namesti kako treba. Pitao sam ga da li se nešto desilo. Rekao mi je da ga je opet zvao Vasko Popa i pominjao kako bi trebalo da bude urednik „Letopisa Matice srpske“. Velim mu: „Pa, to je gospodski posao, zašto da ne budeš?“ „Da, ali on zahteva da se selim u Novi Sad jer hoće da osniva vojvođansku akademiju nauka.“ Onda smo ćutali o tome. Partiju nismo odigrali. 

Ulazim ja u Dom sindikata i direktan je susret – Miša Stambolić sa svojim sinom Vukom upravo izlazi. Kaže mi: „Mi smo najbolji drugovi, a ti gledaš da me izbegneš i ne javljaš se.“ Tada mu ja pominjem pismo iz „Nolita“. A on kaže: „Kako možeš tako nešto da pomisliš? Zar ti misliš da bih ja mogao bilo šta protiv tebe da uradim?“ Setio sam se davne 1954. godine, kada sam vodio čuvenu tribinu u „Četrdeset petici“ na Filozofskom fakultetu pa su došli Miša Stambolić i Muharem Pervić (svi smo istogodišnjaci) da se upoznaju sa mnom. Od tada sam bio u dobrim odnosima i sa jednim i sa drugim. I bili su mi i dragi ljudi i vrlo značajni u srpskoj kulturnoj atmosferi. Kada se dešavalo da ne mislimo na isti način, nego baš suprotno, o mnogim idejama iz duhovne sfere, kao i kulturnom identitetu – suprotstavljali smo se, posebno Muharem i ja dok smo bili u savetu „Bitefa“ (kao i o Vasku Popi) i ostali do kraja života u dobrim odnosima. Poslednji put sam video Muharema u „Maloj Vltavi“ na Vračaru. Trebalo je da mi on donese svoju knjigu Nebeska kovačnica – o poeziji Vaska Pope, a ja njemu knjigu novih eseja. Nije doneo. Sedeo sam kada smo posle razgovora se rastajali – i gledao kako odlazi, onako već preslab, i kao da se ljulja... Uskoro je umro. Prisećao sam se: dok sam bio urednik u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije, a on u našem izvršnom odboru – Bakonja (Aleksandar Bakočević) rekao mi je– da nas dvojica zajedno pripremimo projekat o nekoj vrsti nagrada istaknutim poslenicima u razvoju srpske kulture – koje su počele da se daju upravo kada sam ja otišao iz Zajednice. Više puta sam predlagan – ali uzalud. Nisam dobio tu nagradu.

Još pamtim i ovo: sedeli smo često u „Gorici“, restoranu u blizini Kalenića, Buca Mirković, Muharem, Vuk Krnjević, pa i Čude... Često smo se raspravljali a dolazilo je i do usijanja u replikama. Jednom je Čude rekao: „Počelo je, počelo...“ Navraćala je i Ružica Sokić, naša drugarica sa fakulteta. Buca Mirković, nekada urednik i „Dela“, poznat kao kritičar, poslednjih godina pisao je pesme – pa sam ja i činio sve da se objave u „Topličkom vencu“ i u „Šumadijskim metaforama“... Nekada je predvodio, kako mi je pisao Mirko Kovač dok sam bio u Bileći, gotovo hajku – čim se pojavila moja prva knjiga Balkanske simfonije. U toj hajci su učestvovali, kako stoji u Mirkovom pismu, i kolege iz moje generacije kojima sam objavljivao knjige i davao nagrade. Kaže mi Buca u „Gorici“: „Nije mi jasno kako si ti uopšte objavljivan u ’Delu’.“ Velim mu: „Pesme objavljene u ’Delu’ objavio je Sveta Lukić, a kazao mi je da je to bilo izdvojeno za antologiju srpskog pesništva – ali nije ušlo u antologiju jer se tome suprotstavljao moj dobri drug Vuk Krnjević.“ A esej „Može li đavo da ima reumu?“, o Dostojevskome, upravo je objavio Muharem Pervić, koji mi je govorio: da on sprema broj o Dostojevskome i da ja moram da učestvujem u tome. Na komemoraciji Muharemu Perviću u Televiziji Beograd, gde nije bilo mnogo sveta, pojavio se i moj drugar iz šifrantske škole Munir Lasić, bio je u dva mandata predsednik Opštine Voždovac. Seo je uz mene i Jovana Ćirilova i ispričao neobičnu priču: kako je u Bosni stradala Muharemova porodica i kako je njega spasila jedna žena, muslimanka. Munir je sve to znao jer su odrastali u istom mestu. Kada sam to rekao i Buci Mirkoviću, možda najboljem drugu Muharemovom, začudio se... Ne znam da li je to sve tačno, a jeste tužno.

Pa i ovo da kažem: minule su mnoge godine, a onda sretnem Maksa, Miodraga Maksimovića, nekada slavnog urednika „Politike“, koji je pisao i predgovor za roman Lota u Vajmaru Tomasa Mana („Slovo ljubve“), po predlogu Zorana Gluščevića. Veli mi: „Zašto ne obiđeš Vaska Popu? Pita Vasko, što Rade ne dođe...“ Sreli smo se na Tašmajdanu. Tada je Vasko bio u bolnici... Nisam znao kako da to objasnim...

Ali evo, ovo što pišem o Vasku Popi nije proizišlo iz tih naših odnosa nego pomalo iz onoga – što je Viktor Šklovski pišući o Majakovskom nazivao preosmišljavanjem. To je ono čime srpska duhovna uvertira ima svoju i posebnu karakteristiku i kulturni imenitelj, a što je, po mome mišljenju, Vasko Popa, imitirajući – izopačavao. To je neka vrsta kazne koju Srbi još nisu shvatili. Iako sam možda i preterivao u svom načinu mišljenja – ukazujući da je Vasko mogao biti i značajan humoristički pesnik, pa i dečiji, ipak mislim da je bilo neizbežno da se o njemu govori i slobodnije, i otvorenije, i bez zazora.[1]

A šta je preosmišljavanje? To sam prvi put prepoznao kod Puškina, a vrlo je jasno, u onome čime su živeli i šta su ostvarivali veliki ruski pesnici, na primer, Aleksandar Blok i Vladimir Majakovski. Poznato je, a i pisao sam u esejima o tome ranije, kako je Aleksandar Blok, gospodski sin, predosetio – da stiže katastrofa 1917. godine. Tako je on predosećao revoluciju. To se može, naročito, sagledati u čuvenom filmu Dejvida Lina Doktor Živago. Film sam prvi put gledao u Parizu 1967, i to je na mene ostavilo poseban utisak. Sam početak filma, kada gomila, narod, crvenoarmejci, jure ulicama Petrograda i kao da gaze sve pred sobom. To je tako lepo ispisivano i doživljeno u čuvenoj poemi Blokovoj Dvanaestorica. Masa, gotovo izbezumljena, konjanici – sve što ima na ulici zgužvava se, razbacuje – prepuno previše hartije – ali jednoga trenutka, pesnik na čelu kolone kao da vidi Hristosa. Zanimljivo je i to da je na neki način suprotstavljen Blokovim mišljenjima – takođe veliki pesnik – Majakovski, kako sam zapisuje, zapitao Bloka – da li je to izmislio? Blok mu je rekao – ne, stvarno sam to doživeo. Eto vrste preosmišljavanja, kao što se to dešavalo i kod Mihaila Bulgakova u Beloj gardi – kada, žaleći svoje belogardejce, staru Rusiju i bivše gospodstvo – jednoga trenutka, pisac razmišlja i ovako: „Nismo umeli da gledamo položaj zvezda, gde se nalazi Veliki Medved a gde su Vlašići – da smo to na vreme sagledali, ne bi nam se ovakvo zlo desilo.“ Kao i u čuvenom romanu Doktor Živago Borisa Pasternaka. Kada junaka, Živaga, iznenada i u zimskoj mećavi hvataju crvenoarmejci i on biva sa njima. U susretu, u bici koja predstoji: nailazi kolona belogardejaca, gospodske mladeži, uz koje je odrastao i sam Živago i s kojima se družio: naravno, u zasedi sa crvenoarmejcima, puca i on u belogardejce. Ubijaju mnoge, i ranjavaju. Međutim, doktor Živago pokušava da leči ranjene belogardejce. Kada mu uspeva da izleči Mitju – njega obuzima neka vrsta i radosti što je to tako i što može biti tako...

Preosmišljavanje se ogleda i u Gavranu Edgara Alana Poa, posebno u poeziji velikog nemačkog pesnika Helderlina: naročito ono kada kao u muzičkim talasima razležu se Helderlinovi stihovi i u njima lebdi čuveno pitanje – zašto su pesniku bliže daleke helenske obale, i ono što privlači njima, čak i od njegovog zavičaja? Preosmišljavanje posebno obeležava i roman Pogledaj dom svoj, anđele Tomasa Vulfa, kao i što postoji to isto kod Hemingveja: u Snegovima Kilimandžara osnovno je pitanje – šta je leopard tražio na vrhu planine? Kao i ono čuveno u Hemingveja, o čemu sam pisao i u knjizi Vaseljenska svest i umetnost: kada u romanu Starac i more – Santjago ulovi najveću ribu o kojoj je mogao samo da sanja, pa mu je ajkule svu oglođu – a on, ipak, zapeva, sam, ali ne i izgubljen na ogromnoj pučini. To je takođe od Hemingveja: „Čovek može biti pobeđen, ali nikada ne može biti poražen.“

U srpskoj duhovnoj vertikali, uz narodnu poeziju, previše je tih označenja kako se i čime se preosmišljava određena situacija ili ono što se čini da je besmisleno. To će se najbolje i osetiti i pokazivati u velikoj pesmi Filipa Višnjića „Početak bune na dahije“. Posebno, na izgled, ono začuđujuće, kao i uz visoki plamen i crvenu boju u oblacima, ili raju koja ne može da podnese zulum – tu su glavni Božiji Ugodnici, bez kojih i ne može biti ni promena, niti revolucije, niti boljitka... Ali to je počelo odavno, još sa „Slovom ljubve“ Despota Stefana Lazarevića. Ono njegovo: „Ali samog čovečijeg / jestastva obnovljenje / i razigranje / dostojno ko da iskaže!... Ipak sva ova i druga / neobična dela božija / koja i oštrovidni um / razmotriti nije u stanju / ljubav prevazilazi!“ Zato se ponekad čini da je i posve razumljivo to u srpskoj duhovnoj projekciji, ono što je napisala 1911. godine Isidora Sekulić, zašto Srbi ne podnose stvarnost.

Kako je to čudno i lepo kazano u „Ženidbi Dušanovoj“ – kada srpski car takozvanom mlađanom Bugarčetu, u stvari Milošu Vojinoviću, svom sestriću, govori: „Ko ti skroji takvu kabanicu?... Ne nos’, sinko, koplje naopako / jer će ti se smijati Latini / već okreni koplje unapredak.“ A veli njemu Miloš Vojinović: „Gledaj, care, ti gospodstva tvoga. / Koplje nosim kako j’ meni drago! / Ako meni bude do nevolje / ja ga mogu lako okrenuti. / A ako li ne bude nevolje / ja ga mogu donest i ovako.“

Da ne pominjem i ovde veliku pesmu „Banović Strahinja“ – kao i ono što gotovo da ne postoji u svetskoj umetnosti, kada Stariš Derviš treba da pokaže Banović Strahinji „gde su brodi ovoj mutnoj vodi“, a veli mu Strahinja: Bogom brate, Starišu Dervišu – jer bog je, ono što je u stvari Njegoševa iskra besamrtna, za sve narode isti, i jedinstven. To je ono gotovo isto, iako izgleda naopako sa druge strane: kada u Lažnom caru Šćepanu Malom Turčin veli: „Ko zlo čini, a od zla se brani / tu zločinstva nema nikakvoga.“

To je ono isto i u Rastka Petrovića, kada proziva Karavađa lopova – da čine i čudesne igrarije – ono renesansno razigravanje i karnevalske povorke, što nije proživeo srpski narod i što će mnogo i ometati duhovni razvoj na Balkanu. Kao i to u Rastkovoj viziji: njemu se priviđa da vidi usamljenog Strahinju kako megdan vodi, hajduk Veljka na topu, i posebno braću Jakšiće kako šetaju svoje lepe ljube. Takođe i u Vinaverovom Beogradskom ogledalu, pa u Bašti sljezove boje Branka Ćopića, Lelejskoj gori Mihaila Lalića, pa Pevaču Boška Petrovića, Proljeću Ivana Galeba Vladana Desnice, i onom Čuperku plavom Mike Antića, ranim pesmama Radovana Zogovića, potonjim pesmama Ivana V. Lalića, Modrom smehu Rada Drainca, u svetlosnim iskrama Desanke Maksimović, koje su i vrsta ljubavi u istoriji Srba, u pesmi Noć pred polazak Tanasija Mladenovića, Bratstvu po nesanici Bore Radovića, pa kod Brane Petrovića, i tako dalje. Kao i ona vrsta zanimljivosti: kada se Aleksandar Tišma, dok traje fašistička racija u Novom Sadu, klanje i bacanje pod led nevinih ljudi – skriva pod ženskom suknjom, verovatno nečim dotaknut u pomisli da će pisati knjige o upotrebi čoveka i o tome da su svi ljudi braća po bogu, i da samo verska netrpeljivost proizvodi zlo. Previše je toga, sve do, na primer, pomalo zaboravljene poeme Skendera Kulenovića Ševa. To kada Kolona peva revoluciju... O, kolono, silna vojsko, vi, zemljini ljubavnici, s njom a bez nje, polomiste svoje gležnje... Pa, onda dalje, kako kolona grabi, i lomeći se, a san revolucije je i dalek, pesnik to simbolično kazuje ovako: „Oj, djevojko, oj, tanka špruljo ljeskova, oj, medvede, oj, oj, medo moj, bi l’ bi htio breskava?“ I tako dalje. Posebno bih izdvojio tu pesmu Svete Mandića „Raški slikar“. Kao i one pesme Branka V. Radičevića, u kojima se srpski vojnici i seljaci preoblikuju u nešto drugo i više, ili u Slobodana Markovića, gde ne samo pijanci idu dijagonalno... Ili već čuvena knjiga Dušana Matića Bagdala, u kojoj se posebno izdvaja pesma „Posle devet godina“ o Aniti, kojoj srce-zemlja Španija plaču, jer: „Mladost, borba i domovina / za tešku ne zna reku godina / Anita, / u Španiji sazrevaju žita / slobode“. Evo duha muzike, evo i poezije, njenih svetlosnih trenutaka. 

Prisećam se jedne davne književne večeri, kada smo 1955. nas nekoliko iz redakcije „Vidika“ pošli u Zagreb, na prvi Međunarodni sajam knjiga u Jugoslaviji, koji će potom biti prebačen u Beograd. Na čelu sa Vladom Bunjcem, obišli smo i grob Tina Ujevića, velikog jugoslovenskog pesnika, na Mirogoju. Uveče smo imali književno veče, kao gosti sveučilišta zagrebačkog. Evo, posle toliko godina, prisećam se nekih stihova Tome Mijovića: „Da joj dome u dom dođeš / da je tužnu obraduješ / njen Obrade“ ili „Te ruke muke za hajduke“. Rane iz minulog rata bile su kao i neka vrsta opsednutosti u mnogim pesmama, osobito u poznatoj „Kadinjači“ Slavka Vukosavljevića. Moji stihovi su bili o zastavi za koju se ne zna čija je, a vije se visoko nad novom jugoslovenskom zemljom, dok pesnik, kao da komanduje sa šesnaest armija, ne zna na koju će stranu; pa kako su junaci orni bili, a sad im je nevesela majka... Vlada Bunjac, stariji od nas, došao iz Pule, stalno je ponavljao stihove: „Ja čekam nesano, ja čekam besano, ja čekam uzalud voz koji nikada neće doći.“ Pesnici Branko Banjević i Toma Cvetković pisali su o svojim očevima koji su komandovali crvenim bataljonima... Kasnije mi je naš drugar iz Toplice, pesnik i kritičar, Milivoje Marković, a te godine student na sveučilištu zagrebačkom (bio prisutan na književnoj večeri), pričao kako su se podgurkivali i gunđali neki studenti slušajući u punoj sali naše stihove, naročito kada sam ja govorio: „Šta je tebi, Rade Vojvodiću, o, lepoto? Što je tvoje čelo neveselo, o, visino?“   

Mislim da je naša generacija, koju je Sveta Lukić nazvao rezervnom, zaista bila na putu da se približi i preosmišljavanju u novoj duhovnoj uvertiri, koju kao da smo predosećali. To se isto dešavalo, i kao vrsta preosmišljavanja, u mnogim pesmama Oskara Daviča, čak i u Čovekovom čoveku – koji tih godina nije bio shvaćen. To su ta naša – gotovo neka imaginarna bekstva u beskraj, a ja sam ih u poemi Nova putovanja i na taj način shvatao. Sećajući se tih davnih dana, pamtim i to: moja prva knjiga, Balkanske simfonije, ne bi ni izašla u „Nolitu“ da nije prihvaćena na programskom savetu dok je još Finci dolazio. A šta je učinio Vasko Popa: od nekolike knjige iz te edicije, samo moja ima manji format, i sitniji slog... Čak je umesto 1960. kao godina izdanja pisalo 1690.

To što je uz Vaska Popu postajalo imitacija i neka vrsta humorističkih rugalica – ustalilo se danas kao neka vrsta izopačene srpske duhovnosti. U tome je mogao i da uživa Borislav Mihajlović Mihiz. To je posebna karakteristika onih koji su, kako je odavno rečeno, svesni svoje lične beznačajnosti, u pokušaju da sve obesmisle, postajali miljenici – posebno u situacijama kada se činilo da je zaista sve besmisleno. Što se dešava u Srba poslednjih godina. A što je naročito gotovo smešno iako je karakteristično: kada tvorci takovih sočinjenija, a čime se plebs oduševljava, govore – kako se srpski narod iseljava i kako će ga biti sve manje... Zaboravljajući i to: koliko takva vrsta umetnosti pomaže onima koji vide samo mrak i bezizlaz u kome jesmo. Ako se samo prisetimo koliko su i naslednici Vaska Pope u svojim kao značajnim delima – lupetali, posebno u vezi sa Kosovskom bitkom, u razmišljanjima i Turaka i Srba, i kao pobednika i kao pobeđenih...

Preosmišljavanje se naročito ostvarivalo uz Njegoševu iskru besamrtnu, ne samo uz ono što se dešava sada, ovoga trenutka, nego i juče, i odavno, a tek će biti ono pravo, u nekoj dalekoj zori ili svitanju, koje će probuditi narod. To je i ono isto: neka bude što biti ne može, a što Srblji uglavnom nisu shvatili – čak ni danas neprestano veličani, u čaršijskoj upotrebi velikosrbin, Ivo Andrić. To je, takođe, često sam ponavljao, i deo onoga u proživljaju Sofke i njenog oca Mitkea u Nečistoj krvi Bore Stankovića. Kada je takva situacija da Sofka i mora da se uda za „kerpiča“ ili za nikogovića, pa joj prilazi otac, pomalo i besan, pokazujući svoj pohabani mintan – eve, a šta ja, kako ja, Mitke, gospodin, pa si moram, što si ne priliči... Onda se Sofka priseti: nedelja je, divan dan, a u čezama njih troje, ona između majke i oca, idu na njihovu njivu, ka Moravi, a on, Mitke, zapeva... Sreću ih mnogi i pozdravljaju, klanjaju se... i Sofka pristane.

Ovde ne bih pominjao ipak dirljive susrete kneginje Milice – kada ispraća braću na Kosovo, pa Boško, sa alaj-barjakom u ruci, ne pristaje da ostane uz sestru jer je u njemu jače ono što bi htelo da preosmisli realnost, kao ni Vojin, koji se ne boji smrti... Što je isto, često sam to govorio na književnim večerima: u sjajnim stihovima Sime Sarajlije – o hajduk Veljku: komandantu Krajine smrt nije mogla ništa – nego se pobratimila sa njim i zajedno sa njim u večnost otišla...

Na kraju, evo i iz kojih razloga, između ostaloga, pišem na ovaj način, kao, o velikim srpskim piscima. Sa Dobricom Ćosićem često sam bio zajedno i bio je drag čovek, i dobar domaćin. Prisećam se kada me je poučavao da kalemim ruže u dvorištu na Voždovcu – kako su izvirivali mnogi iz okolnih zgrada – da bi me posle pitali – to je Dobrica Ćosić? Bila je to godina 1980. i tada smo proslavljali njegov roman Vreme smrti. „Slovo ljubve“ objavilo je konačnu verziju, za široku publiku i kao dosta jeftino izdanje, u nekoliko knjiga...

A što se tiče Miloša Crnjanskog, još 1971. objavio sam u niškoj „Gradini“, u povodu sabranih dela njegovih, poduži esej O slučaju i o porazu Miloša Crnjanskog. Na to je reagovao... Te godine, prateći Ivu Andrića na Međunarodnom sajmu knjiga, uz Ivana Bratka, tadašnjeg predsednika Saveza književnika Jugoslavije, Rašu Drakulovića, direktora izdavača Jugoslavije, i Svetu Lukića, veli mi autor Ćuprije na Drini, blago se osmehujući: „Što ste naljutili Crnjanskoga?“ Crnjanskoga sam upoznao u Udruženju književnika Srbije, u redakciji „Književnih novina“. Nas nekoliko vraćali smo se sa Studentskog trga, gde smo bili da pozdravimo Lipanjska gibanja, o čemu ima u knjizi Žike Pavlovića Ispljuvak krvi. Tada se desilo – dok je mnogo nas sedelo oko dugačkog stola u „Književnim novinama“ – da Predrag Palavestra pita velikog pisca Crnjanskog – da nam da savet šta da se učini u tom trenutku. Crnjanski je odmah rekao: „Pa, pitajte Gradski komitet!“ Pričalo se da je Bora Pekić tada pljunuo udesno, gde su one debele zavese... Inače, već pri kraju, pre likvidacije „Slova ljubve“, bliski saradnik naš, i prijatelj, uvaženi profesor Nikola Milošević, kome sam objavio nekolike knjige, dolazio je da kaže kako bi Miloš Crnjanski hteo da „Slovo ljubve“ prihvati njegov legat. Mene je to iznenadilo. Nikoli je sve bilo jasno, ali je ponavljao kako veliki pisac i zaljubljenik u hiperborejske magle baš mnogo insistira. Trebalo je da idem na ručak sa Nikolom kod gospe Vide i Miloša. Nisam mogao. Nikola je bio uporan a Zoran Gavrilović je predložio da pođe moj drug, čuveni toplički advokat Dragan Milanović, koji se bio zbližio i sa Zoranom i sa Nikolom... I bilo je tako. Potom, dok smo ručali u „Takovskom grmu“, profesor Gavrilović i ja, i čekali advokata, vratio se moj bliski, još iz prokupačke gimnazije najbolji drug, da kaže: „Ne bi ti to mogao da podneseš“.

Ovih dana, a kraj je godine 2016. – uz pozdrave medijske i veličanja, na osoben način i gotovo kao oni balvani u slikarstvu Milića od Mačve, ipak inteligentno upotrebljeni, proslavljaju se oni koji hoće da ponize i opštepriznata i draga Nušićeva dela – uz gotovo budalasti serijal „Sumnjiva lica“ a kao rađen po Nušiću. Čim se okrenu televizijski programi, posebno oni državni, uz veliku pompu, najavljuju se film i serija o velikoj ljubavi Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Može li se to zaista, bar na volšeban način, izvesti, da se ostvari ono čime je Laza Kostić patio (njegov čuveni jad jadani), posebno pišući dnevnik na francuskom jeziku, kako se njegov mali kurčić ne diže, i kako ne zna šta će sa sobom – a da se danas u srpstvu proslavlja kao veliki ljubavnik? U eseju Duša i smrt, koji je „Politika“ uzela da objavi kao feljton još 2012. godine, upravo počinjem i sa tom pričom – da je Isidora Sekulić imala i smelosti, i dara, i čime da ukaže na veliku progoretinu u čuvenoj pesmi „Santa Maria della Salute“... To, ta imaginarna deca u doživljaju Lazinom, uz nebesnu ili nebesku Lenku Dunđerski – možda se može i obasjavati u vrsti simboličnog preosmišljavanja – i pomalo na način kako je u Rusa, posebno Pavle Florenski objašnjavao nastanak onoga što je ostvareno u delu Rubljova: i materija je od boga. Kako piše u mom eseju Duša i smrt, veli časni Florenski, da je Rubljov „u oslikavanju Svete trojice osetio i ostvario prenebesno plavetnilo – koje je (o, zaista neobičnosti bar naizgled!) potresalo a ne samo uzbuđivalo pesnika Ljermontova, pa je i tugovao zbog toga... To plavetnilo koje ničemu u svetu nije nalik, više nebesko od samog zvezdanog neba, da, to uistinu prenebesno plavetnilo, neiskazivu maštu Ljermontova... tu presvetlu tišinu bez reči, tu beskonačnu pokornost jednog pred drugim...“

Zar to ne možemo da kažemo i za srpskoga Beloga Anđela? Zaista, čudesnost! To je moglo da bude na neki način blisko i onoj čudesnoj viziji u kojoj je stasavao naš Beli Anđeo. Ovo što se čini u Srba, sada i ovde, može biti samo izopačavanje, da se jedna velika lažnost preobrati u veliku ljubavnu priču. U ovim danima, kada se priprema čak i u našoj palanci spomenik Vorholu, koji je, svestan svoje lične beznačajnosti, inteligentno prihvatio da živimo u doba opšte obesmišljenosti i beščašća, zato je i ponavljao reč: „Sjajno, sjajno“. To je ono što sam često ponavljao, kao i u knjizi Vaseljenska svest i umetnost (Službeni glasnik, 2012) a što su Alber Kami i Žan-Pol Sartr, pedesetih godina dvadesetoga veka govorili: da dolazi vreme kada duhovna kopilad preuzimaju kulturnu i duhovnu scenu...

Danas, dok ćerka i ja kucamo ovaj tekst, vidim na državnoj televiziji da se i slučaj nekadašnjeg mog druga Mirka Kovača pretvara u neku vrstu istoga obesmišljavanja. U eseju, koji ću tek objaviti, „Poslednja večera sa Borislavom Pekićem“, govorio sam i Pekić se složio sa mnom da kod nas medijska sredstva i sve ono što služi vlastima preuzimaju zbunjene kokoške. Rekao sam da je u 19. veku, kao na dve suprotne strane i duhovne postojbine, zapadnjačku i istočnu, od dva velikana, Fridriha Ničea i Fjodora Dostojevskog, iskazivano i to – kako u Nemačkoj ukočene kokoške vode glavnu reč, a u Rusiji Dostojevskog: pokisle kokoške. To jest, samo potvrđuju stavove i mišljenja onoga što traje u društvu a što vlastima odgovara. Po običaju, mi kasnimo – kod nas su zbunjene kokoške došle tek krajem 20. veka. Srozavanje srpskog duhovnog i kulturnog identiteta nastavlja se – ovih dana se proslavlja film o Petru Kočiću, zaista na tupav način sačinjen...    

Na kraju, da kažem i to, kako sam morao sve ovo da napišem, kako mi je neki, što me često budi i u snu i na javi, možda najbliži dvojnik, šapnuo, da ću se bolje osećati čim sve to izađe iz mene. Pa, neka bude tako.






[1] Dok ovo govorim a ćerka kuca, ona pita gde su Vaskove krpice. Mogao je, dakle, biti i značajan dečiji pesnik. Bez obzira na to šta bi o mom načinu pisanja mogli da kažu oni koji se malo razumeju u književnost.