недеља, 14. новембар 2010.

Васељенска свест

(Васељенска свест и уметност, „Службени гласник“, главни уредник Слободан Гавриловић, уредник Гојко Тешић, извршни уредник Петар Арбутина, 2010)

            Може се на више начина говорити о васељенској свести у уметности, али је један једини, верујем, аутентичан и, да употребим ту реч – истинит. Овај, како га је исписао заиста велики песник Александар Блок (нечим што наликује на чувену Хамлетову реченицу: „Бити зрео, то је све!“) испостављајући рачун самом себи као оном врховном начелу, и људском и божијем. Дакле, песник Дванаесторице написао је: „С ’литературом’ немам никакве везе и поносим се тиме. Оно истинско што сам урадио, урадио сам независно, то јест, ја сам зависио само од онога што није случајно!“ Тако говори творац и аутентични сведок у свеколикој врсти уметничкога бивствовања. Њему је било и судбински предодређено, вероватно, оно што је као загонетно у Библији – „страшни дарови“.
            И ја велим, ево, у овим озбиљним годинама, када старост све чешће одшкрињује врата, десило ми се или, како би рекао Јустин Поповић, дато ми је да осетим, препознам и схватим оно што је суштинско у животу и уметности, и у чему је, или чиме је, управо васељенска свест пресудан чинилац, подстрекач и оријентир којим се остварује и пројектује просвећеност и цивилизација света у сваком народу, као и појединцу, без обзира на различите историјске и митолошке духовне вертикале и чињенице.
            У овој књизи, наравно са посебним освртом на српску духовност, посебност и постојаност нашег случаја, чиме се и карактерише културни идентитет, још увек неостварен, захваљујући баш тој црти немања слуха да се у нашој духовној пустоловини издвоји и покаже све оно чиме јесмо и како јесмо, на својим ногама – истицао сам и обележавао васељенску свест која је почињала у српским народним песмама, „Слову љубави“ Деспота Стефана Лазаревића, али и у делима и судбинама великих песника српског романтизма, особито у духовним пројекцијама Његоша, Бранка Радичевића, Растка Петровића – све до нових писаца. Код Растка Петровића, не само у „Младићству народног генија“ него и у „Између Истока и Запада“ (Идејни хашишизам у српској књижевности, објављено 1930) и у „Са Горским вијенцем“ (1925), затим у „За матерњу мелодију“ Момчила Настасијевића (1929) и потом у Зорана Мишића, „Шта је то косовско опредељење“ (1961), све до драгоценог пројекта Радомира Константиновића „Биће–језик“ и „Филозофија паланке“, где српска духовна вертикала у узвишеној епопеји и са дубоким корењем није схваћена, везана и поистовећивана са васељенском свешћу а није било ни достојног реаговања. Што би сучељавањем идеја и у дијалектичкој борби можда „довело“ до заједничког именитеља у препознавању српског културног идентитета. Зашто није било таквога реаговања?
            Ова књига хтела би, и покушала је, као и раније Христова мисија, да покаже, открије и посведочи чиме се васељенска свест баш дубоко нашла и стекла и чиме је обасјала српске духовне вертикале. Пре свега у уметности, нарочито у песништву. И зато помињем ту велику мисао Александра Блока, „Оно истинско што сам урадио, урадио сам независно, то јест, ја сам зависио само од онога што није случајно“. У шетњама, усамљеничким, и у шапату и у ћутању, понављам на руском, често, и то од Блока: „Судбина може опростити све грехе уметнику – осим једнога јединственога – издају духа времена“. А дух времена, шта је то? Ово: Васељенска Свест!
            А шта су ти страшни дарови? То је оно: дато или неком вишом тајном омогућено, предодређено, изузетним личностима и делима њиховим, чиме се васељенска свест показала, препознавала и остваривала како би просветлила то што заувек истрајава и у чему је и љубав као сведржитељ опстанка.    

* * *
Од јада јаданога, по Лази Костићу, душе патничке нам расе (по Милану Ракићу), страха од живота, по Јовану Дучићу, неремећења бесмислености по Дису, до игара жмурке по Васку Попи. Све до црнога таласа у социјализму и данас.
Зашто је, на пример, како и чиме Васко Попа незаобилазан као хумористички песник?
Или и то: како је и чиме уметнички, духовни пројекат Душана Матића (песничка књига „Багдала“), не само у естетичкој равни, значајнија од сентименталних шминкања животних траумица у суматраизму Црњанскога?
И још и то: неразумевање духа књижевности у текстовима Владете Јеротића и Николе Милошевића.


(Промоција у Кући Ђуре Јакшића, 30. 9. 2010) 

Нема коментара: