понедељак, 08. август 2011.

Da li je Đilas, u zatvoru, sanjao Isidoru?


Decembar je, godina 2005, i posle iščitavanja Đilasove knjige Besudna zemlja, pomišljah, nimalo slučajno, na onaj već davni dan, u istom mesecu, a godine 1957, kada sam, kao novinar ,,Borbe'' a za ,,Večernje novosti'', gde sam, posle prijemnog konkursa, prebačen, sačinio intervju sa i onda čuvenom srpskom spisateljicom. Pominjali smo je često, na fakultetu, rado čitali njene tekstove, i komentarisali.
1Javio sam se, prihvatila je da dođem, i tada je pošao sa mnom, u znatiželji da je upozna, Branko Banjević (sadašnji predsednik Matice Crnogorske u Podgorici), a mnogo godina unazad, pročitah negde – da je i deo tih razgovora objavio u ,,Pobjedi'', iako mi nije rekao, insistirajući na onome što se odnosi na Miodraga Pavlovića, onda i vodeće ličnosti u modernom jugoslovenskom pesništvu.)
Ona, velika poklonica Njegoševe ,,luče životvorne'', usamljena i bolna, snuždena, dočekala nas je blagonaklono, i tek u razgovoru – kao da je sinula ili iskrsla, kao iznenada, neka iskra, baš nalik na ono u Luči - ,,Luč vam Tvorca osvetljava dušu'', i govorila je, govorila, otvarala neki pomalo zatavljeni prostor, skriven od drugih, a možda i strahom obuzet, ili sputan. Naime, kada je progovorila i o strahu – bio je to trenutak čim se pomenuo Đilas. Njezinu knjigu o Njegošu, taj dragi joj pomalo i nezemaljski poklon velikom pesniku, ta molitva i za ljubav baš Duboke Odanosti – na dirljiv je način, iznova, isijala.
A onda je ,,došao'' ili se zbio Djilasov napad na tu knjigu. Više obračun, u ime marksističke estetike koja je trebalo da zameni ideološki naboj u negaciji svekolikoga, po tadašnjem komunističkom ostrašćeniku , idealističkoga pogleda na svet. Kako ga je ,,video'' i u priviđenju onda pisac Besudne zemlje.
Pa je, gospa Isidora, nudeći nam neku vrstu likera, preslatkastog i obojenog u zeleno, šetajući prkosna u tim časovima, ispredala svoj pledoaje, ne kao vrstu odbrane ni tada, nego kao ljubav i odanost onoj, kazivala je, Molitvi Suncu koja je, kod Vladike Rada, nadoknadjivala svekoliku pustoš na zemlji, oskudicu i jad crnogorskoga života, ono što »popire« zlobu i tirjanstvo, i uz svu čudovišnost egzistencije prekriva tavne noći , gladne grobove, uz aromniju koja je moguća sa pravima na slobodu i uz istočnike, koje naša duša doslućuje, a pesma ih oblikuje.
I Djilas, revolucionar, koji je poražen sa svojim idejama obnove ili inovacija što su izvan doktrine i zacrtanoga kursa, u tamnici, verovatno osećajući se kao i Pali Andjeo, uz nemire ako se prisećao toga udela svojstva i oblikovanosti, čime se nadahnjivala Isidorina knjiga, koju je negirao, koliko se, možda i uzdrhtavajući, i u noćima bez nade, oporavljao i uz sada Duboku Odanost idejama koje je tek pre nekolike godine-kaštigovao i smatrao ih- reakcionarnim!
U obimnoj knjizi Njegoš, pjesnik, vladar, vladika, Milovan Djilas, dok je piše utamničen u Sremskoj Mitrovici, a potomak »slobodnog razbojničkog naroda«, uz »pljenove, grobove i medjusobne bojeve«, i uz, takođe, »siromaš crnogorsku«, ali i »jedinu ideju – srpstvo«, i uz, dabome- Isidorin »čestniji krst i sve sile nebeske«, bez dakle komunističke strategije i ubojitosti, kako li se osećao? I je li mu bilo preteško ipak, da iz ljubavi za »zlosrećnu zemlju«, kao i »srpsku vjeru« i »pljačkašku privredu« - lakše i uspava se, ili bar da sanja, dok i svoju knjigu završava onim čime se odlikovala ili baš krasila Isidorina? Ovim jezikom  ideje mišljena: »Jer stradanjem i podvigom, jer borbom neprestanom svjetla i tame, jer Njegošem i opstoji crnogorski srpski narod«, a ispred ove, takodje je isijavanje u stilu, smislu i opojnosti kojom se knjiga Isidore Sekulić ostvaruje: »Jer on mora zubljom da gori- da tmuše zemlju i narod ne pokore«. Ono isto čime se poznaje i knjiga Nikolaja Velimirovića, a koju, zatamničen, bivši revolucionar a kao glumac u ulozi Paloga Andjela, sada prihvata i uzveličava – Milovan Djilas!


Govoreći kako je Njegošev kosmos crnogorski, naravno, pisac Besudne zemlje ne može bez Isidore, pa i bukvalno ispisujući njezine misli koje ,,povezuju'' kamen i zlo sa beskrajem i apsolutnim zakonima dobra, kao izraz i vizije i slike što su njegove, autentične, najzad i citira pisca dela Njegošu, knjiga duboke odanosti, kojim je Djilasovo pisanje i opstalo, nadmašujući i ovde sveprisutnu sociološko-ideološku naklonost idealima i opojnostima komunističke mladosti, iako se odriče toga.
U našoj je književnosti i to bio jedinstveni primer, ali i podvig, a što ga je ,,učinila'' Isidora Sekulić. Ona je, naime, prepoznavala i pokušavala da otkrije kako i u životu Vladike Rada - erotski naboj, sam seks, mora da i izbije, u svekolikoj mukotrpnosti egzistencijalnih mučica, a i on je to ,,zadovoljavao'' na pomalo ,,vučiji način''. Dok se ona, lično, nezadovoljena do kraja života, i uz ojadjenost potonju, baš hrabro odricala svoga prvenca, romana Djakon Bogorodične Crkve, ne dozvoljavajući da se preštampava, jer je sam Taj Čin bio izmišljotina, ona Slatka Otrovanost Maštom! Kao i to, što je prva, i jedina do tada, pokazala i otkrila, da u čuvenoj pesmi Laze Kostića Santa Maria della Salute- postoji ogromna Izgoretina ili Progoretina, jer je i Kostićeva ljubavna storija, ili erotski doživljaj, bio puka maštarija. Srbima to i ne smeta da se ta pesma zaista vozdiže i u nebesa! Dok, primerice, pomislih ovoga časa, velika pesma Putnik, Rastka Petrovića, i ne pominje se u palanačkim kombinacijama!
Ali Djilas? Naravno, da je i u njemu, možda tada u najboljim godinama, i u tamničkim prostorijama, eros nadahnjivao zamišljena štiva. Koliko taj naboj učestvuje, i izmedju redova, u obimnoj knjizi o Njegošu? Idealistička i materijalistička gledišta, i polazišta, razlikuju li se i u takvim situacijama?
Kao student (pisao sam o tome) i zbog nekolikih pesama, davne 1955, oglasili kao »Djilasovca«, uglavnom kolege sa odseka Književnosti i jezika, svi Crnogorci, pa sam bio malko u zatvoru, a kasnije, jednom, obilazeći strica koji je radio u KP Domu Sremska Mitrovica, zamolio sam ga, i on me je vodio da vidim zatvorsku biblioteku, pa i Djilasa, dok se šetao. Tada sam i pomišljao na udesnost njegova puta, ali i ne sluteći da ga, i u tim časovima, ,,uznemirava'' ta gospa Isidora Sekulić, jer u knjizi što ju je pisao, i tih noći i dana, gotovo je sve ono iz duhovnih sfera ,,iskrsavalo'' iz njezinih blagorodnosti, ali i omađijanosti gotovo - Vladikom Radom!
Mračni Hram i jedino se mogao tako zasijavati -u tim časovima, i putanja je, ne više zemaljska, opet vodila u nebeska vlijanija i u armonije sfera, nedokučivih, ali tako dragih u snovima i tako omamljivih, i na javi. Nemirne su noći, i uz pogašene zrake, mogle da prosijavaju i daju snagu rabu božijemu, pa i da se, poražen, ali ne i izgubljen, uzdigne!

(Večernje novosti, Vaseljenska svest i umetnost)


1 objavljeno 14.12.1957.

петак, 08. април 2011.

Ono je To čime i jesmo


 Imali smo Nemanjiće i crkvu Samodrežu
U časovima ispaštanja Majku Jevrosimu
Čelovođu Svetog Savu ali ne i jednog Višnjića
Danila Pećkoga i besamrtnog vladiku Rada
Karađorđa i kuma Miloša u Pokajnici
Krst časni venac kojim se poznaju vesnici.

Bolujemo Kosovsku bitku pod znakom Čegra
Vazalske odnose prosijala je Ćele kula
Volju i Energiju uznosili su mladi otkosi
Nevoljnici bejahu oni uzaludni prkosi
Nadmenost u nerazumlju i izopačenosti
Pomagala je neprirodnom razvoju u tami.

Ali često smo stajali i na svojim nogama
Uprkos rajetinskoj svesti koja se rugala
Poneko je razumeo promenu kao Duh muzike
Slovo ljubavi nije predosećalo i krike
Solunski front i vojvode pred vojskama
Bejahu melem ali i neizlečiva rana!

Tragali smo za istinom i u opasnostima
Stremeći prema nedokučivom u tavnim oborima
Uz pretrpljene strahote mučno se izbavljali
Samo oni Izabrani nisu i obraze kaljali
Kao čedne nam gospe Jelena Milica Nadežda
I u nebeskoj vatri koja junake uspravlja!

Miloš i Lazar ostaše na poprištu i ikonama
Boj na Mišaru ali i Mojkovac Badnjega dana
Stevan Visoki i Resava sa svojim sokolima
Tajanstveno urezani u freskama savestima
Toplički Gvozdeni puk i isturene im grudi
Što vrhovni smisao u ljudskom srcu budi!

Demokratija je sloboda ako i misliš drukčije
Ovde je danas raj samo za podanike vlasti
Za sve koji uzorno nose jaram velike sile
Koja im tapše zbog lepog ponašanja i časti
A budućnost dece koja se rađaju baš gola
U zamračenom snu priziva istina neprebola!

Tragična nakaznost sadašnje srpske kulture
U ogledalima mondijalističkog skidanja maske
Nadsvesni duh ne poznaje takove zagonetke
Ako ne ljubiš sebe kako možeš voleti druge
Ludilo za podanošću svojstvo je slabih
Vera u besmrtnost povesnica je mrtvih!

Koja je to muka velja i pošast svakako
Biti bez dostojanstva i hodati apstraktno
Čime se i bolest predvodnika u narod seli
Nameće glad i bedu kojima opusteše predeli
Pusta su sela i polja u kojima kurjak zavija
U medijima srpskim živi se od lakrdija!

Oni koji su izmaštali komunističke skečeve
Evo u prvim redovima demokratske avangarde
Pokoravajući se i imitirajući uvele snove
Jadikujući ali ne skidajući šarene bedževe
Kojima se u unutrašnjim prazninama zaklinju
Kako bi opstali na sceni zalepljeni za nju!

Pa zašto se tako negdašnji plamen i ugasi
Pravo na slobodan izbor i izvorne bukvare
Ono čime se prošlost ponekad i ukrasi
Kada su vođi skidali sa naroda samare
Mora se shvatiti da je nužnost nesavladiva
Ali ako je nasilnost i ona ponornica biva!

Hilandar da leči duše i Plava grobnica
Vuk i Branko i Dositej i Jordanska golubica
Molitve i u nerazumlju čim smo slobodni
Nikolaj i Justin a u Besmislu se kolo vodi
Ako se tvorac i našao u onome što je tvorio
Um je ljudski imao moć kako bi ograde oborio!

Ima i Dušan u njega da se zaklinjemo
Heroji mnogi i izdajnici da ih ne kunemo
Dobro i Zlo zajedno uz Sokratovog Demona
Ne može jedno bez drugoga i u osvitu sna
U tajnoj povezanosti nas i noći i dana
U čemu isijava život nemoguć bez sunca!

Kako izgubiti dušu i ono čime smo opstajali
Zasijavajući se često u drami opstanka
Srećne časove blagosiljajući i u tmuši
Jer lepote naravno nema bez neobičnosti
Sudbina božanskog duha ropstvo ne prima
U stradalnoj viziji sila ljubavi jezik ima!

6. april 2011.

Srpski događaji


(u Beogradu, 2010)

Evo me u parku tašmajdanskom
(Nekako lepše i patetičnije odzvanja
Prvo park Tašmajdan metafora)
Jutro prečisto obuzeto snovima
U zlatastom koloru kosmičke jeseni
Božiji poklon uz dane samomučenja
Neka bolna groblja opet uzdignuta
Rujavost izjednačena s bolešću
Venu suncokreti zelen u truljenju
Lutajući psi preskaču tuđe staze!

Narod u ogradama pred horoskopima
Uz smeh se podižu mnoge zastave
Političari ističu buduće ptice bele
Moderna proročišta u očima manekena
U medijima vele ovo je naša zemlja
Perspektive su i zato na repovima
Odbeglih mačaka još iz boja Kosovskog
U bezvazdušnom internetu cilj se providi
Presvučena svetlost u ogledalima
Ukradene ikone na evropskim pijacama!

U slobodnim našim studentskim danima
Čudesni zaokreti ženskog dupeta
Drhtava dragocenost retkost na ulici
Koliko ih je jutros u tesnim farmerkama
Vatreni dodiri kao da red ugrožavaju
U autobusu 33 organ bezvlašća struji
Parada ponosa zasmejava građane
Dobrovoljno svučena tela uz dahtanja
Tajanstveno ponašanje svih predvodnika
Pomaže nesrećnicima u javnim nastupima!

Ono što je unutra izvan događaja je
Kako pronaći ključ i izbaviti se
U druge zemlje odlaze već poniženi
Svak ko je proćerdao to čime jeste On
Oprezni ismejavaju uzvišene ciljeve
Odmaknuti od jame i ne spavajući čedno
Nema se kud odavde živećemo bez cveća
Mučno je bregovi nam bliski nestali
Um ih u priviđenjima doslućuje
Kako se zavetovati u bogoostavljenosti?

Dečica u spomenarima još uvek crtaju
Nastrane vrtove i u njima sanjive
Đavolčiće kako raznose plave zidove
Domova građenih humanitarnom pomoći
Uz javnost preobučenu u bolničke kape
Napeta je policija svršavala u gaćama
Dok su izabrani vođi predvodili klovnove
Sve do vašara u skupštini koja će glasati
O onome što je iznenadna pomoć Amerike
Evropsko smeće briše obraze čistim krpama!

Vavilonska kula opsela je Srblje usnule
Nesvesne dok ih u šarene krpe uvijaju
Gole i bestidne sa uzdignutim bakljama
Predvodnike nekada nepristupačnog Balkana
Onih izaslanika božijih u kricima predaka
Negdašnja tvrđava uz previše izvora
U žbunju danas nisko savijenih glava
Nevidljivi je ubica raspisao poteru
Ko može da sruši spomenike prošlosti
Zar nismo bar kao pojedinci izabrani?

Nevladine organizacije žene u crnom
U zamračenom horizontu i proglasima
Ne prepoznaju Ničeove Ukočene Kokoške
U tamničkim uspomenama zavodnika
„Svaka nesreća rod ljudski proslavlja“
Zvezda Danica ostala bez ljubavnika
Beli se medved sakrio iza tuđe kuće
Mnogi su izabrali Univerzitet Apokalipsu
Odavde se ne vidi crkva Svetoga Marka
Ranije bejaše baš uz „Poslednju šansu“!

Koji se premeću u lutke od slame
Nagrađeni su i spavaće u jaslama
S kokoškama koje prebrzo zoblju
Kukuruzna žuta zrna svuda rasuta
Otpušteni radenici sa utuljenim lampama
Presreću luksuzne u crnoj limuzini
Gde se brčkaju navikli na bazene
Impotentni duhovno bez tople supe
Večite tuge „svi su čamci prazni“
Provozaće „zlatne kočije“ na Mesecu!

Teški snovi ispisani na zidovima
„Rastumačite mi ove nebeske prilike
Vi se gospodine bavite čudnim šarama
Šta sve to znači i šta kažu kad lažu
Setite se gospo zlog maga Volšebnika
Maestra Markiza de Sada usred tamnice
’Pomračenje svake svetlosti neophodno je’
Nesrećnik treba i mora da trpi poniženje
To je zakonito i od boga jeste
Vrhovna zamisao je pravilo najjačih
Istina egzistencije onih koji tlače!“

Starac na pijaci se ne buni
„Od štetu niko si nema vajdu
Niti ovija s vlasti niti drugi
Uvek će si gore biti prijatelju“
Je li baš nisko mesto gde jesmo
Nedostojni da se krenemo napred
Kao da slobodnog puta opet ne ima
Sreća međutim ne može niotkud stići
Varvarski ratnici večito su ubijali
I čast pobede s pobeđenima slavili!

Može li iskustvo naroda izbaviti
Bar onoga koji ima čime da shvati
Sve ono što živo biće učini
Ma šta da jeste u bolu i nasladi
Uvek otkriva lik čak i bronzani
Čime su to u njemu i on preobraženi
Uzaludan je veštački trud neiskazani
Usamljeno će ga srce vazda osetiti
Cvat Onoga što volimo opstaje u tajni
Duša ga pozdravlja čim počne listati!

Književne novine, decembar 2010.

недеља, 03. април 2011.

OČI ANE AHMATOVE



                                                          

Pesnici su je obožavali, i kada se i danas zagleda u njene neobične oči rado bi - pomišljam - čovek prosanjao da iz njih otkriva neki gotovo Bogorodičin mir

Oduvek je to bio izazov i večito - tajna: otkuda proroci, i kako su i pesnici,uz njih, mogući, a naročito kad predviđaju. Oni retki, veliki, što iz stihova im izbije taj val nepredviđenoga - čime će im se i život (a on je jedinstveno sadašnji - i prošlo je i buduće već stasalo u jedan protok), kasnije, prepoznavati. U jesen 1995. odabirajući pesme sročene u martu i za taj mesec obeležene, u kome sam se i rodio, prevodih i mnoge stihove Ana Ahmatove.
Ana Gorenko Ahmatova, pseudonim koji je proslavila, u Petrovgradu je, uz mnoge značajne ruske pesnike, pripadala krugu Akmeista u kome su bili, između ostalih, i Nikolaj Gumiljov ali i Osip Mandeljštam. Pesnici su je obožavali, i kada se, i danas, zagleda u njene neobične oči - rado bi, pomišljam, čovek prosanjao da uz njih otkriva neki gotovo Bogorodičin mir. Iako je za Akmeiste kazivano, još tih godina, 1913. na primer, da je Ruža ostala što i jeste: lepa samo po sebi, i svojim cvetnim listićima, mirisom i cvetom, dakle, a ne svojim zamišljenim sličnostima s mističnom ljubavi ili čime bilo još - Aleksandar Blok, u poznatom svom tekstu "Bez božanstva, bez nadahnuća" (1921.) pisao je kako taj pokret u književnosti ne donosi ništa novo i da ne pokazuje ili se ostvaruje posebnim vrlinama, ali: "Istinski se između njih izdvaja Ana Ahmatova". Zaslužila je titulu - "Safo 20. veka", napisaše u Rusiji.
Njena pesma nema naslova, a u levom uglu, ispod, stoji: 10. mart 1917, Peterburg: "Kako su trgovi ovi prostrani, kako su bučni i strmi mostovi! Težak i mračan, evo pokrivač Pomrčinom nas, sve, obvi. I mi, naravno smrtni ljudi, Po svežem snegu, još, koračamo. Je l` neobično što sudbinski čas, Probdesmo udvoje - a da ne znamo? Bezvoljno kolena klecaju i pričinja se - kao da nečim dišu... ti - sunce mojih pesama - sena, Ti - blagodet života i u snu. Evo, crna se zdanja ljuljaju I ja ću na zemlju pasti; O kako mi je sada teško. Probudi se u mojoj seljačkoj bašti".
Bila je, tada, u dvadeset sedmoj godini, i više ih je, verovatno, bilo zaljubljeno u Nju. Ali Ona, možda, bila je samo Gumiljova, mnogo kasnije i sa Mandeljštamom: obojica će stradati u talasu kojim je revolucija htela da promeni svet i budućnost. Prvi, Gumiljov, iz čijih će nesvakidašnjih i neobično nadahnutih pesničkih valova i stranstvovanja, više godina potom, izaći i osvojiti svet i Josif Brodski, uz čuvene ritmove i sintagme kojima, kao da iz zaumnih dolaze strana, uvek nedostaju prostori ili beskrajna glad za daljinama, gde možda i ima Dom.
Može li da opčini taj zvuk i to predosećanje istine koja je sudbina: "Je l` neobično, što sudbinski čas, probdesmo udvoje a da ne znamo!" Stari svet se zaljuljao, osećali su to i napisali i Blok i Majakovski, ali je pesnik "Divne dame" rekao još - da je katastrofa blizu. Dok je pesnik "Oblaka u pantalonama" pokušavao da uhvati ritam koraka revolucije koja preporađa, i ne sluteći - obuzet čudestvom revolucionarnog marša (leva, leva, leva - a ko to tamo desnom korača?) da će, čim buna prođe i nemir slobode utone u druge vode, opasne, i sam - pre nego što puca u sebe, osetiti jezu baš one, Blokove, nastupajuće katastrofe.
Kako je Ana Ahmatova osetila taj sudbinski čas: unutrašnjim damarom koji i bdije - donoseći potmulu jeku neminovnog udara, onoga što će Rilke opevati kao Prerastanje Čisto, a što je večno obnavljanje prirode i ljudskog roda, kao i večna patnja i smrt. Ono što je bilo i sunce u pesmama, i senka im, ono što će postati blagodat u svakidašnjici i u novim, još opakijim mukama, što će ih proživljavati velika pesnikinja, zablistalo je neočekivano, i pretočilo se u novo vino života, koje će i pomoći pesniku i da istraje, svejedno pod kakvim ili u kakvim okolnostima mora da preživi. Ima pesma Ahmatove "Je li se tako sudbina moja izmenila" gde je ona, evo, posve sama, i živi na nekoj divljoj obali, i jedva može da progovori, bilo kakvu reč ljubavi. Ima njena pesma, takođe: "Samo jedan ide istinskim putem" - a tako su i mislili i osećali, naravno, i Blok i Majakovski. Ili je taj jedan - onaj drevni i davni Pesnik - Hristos, ka kome teže svi pesnici. Oni koji jesu to i oni koji to žele, a u ogromnoj su većini.
Iako je napisala, u "Severnim elegijama", da je u Nju, kao reku, surova epoha - oborila ili svalila, opet je, pesmom, uzdigla se, i 1957. mogla da poveruje da je pesnikinju, zadojenu Muzom, poput Feniska, iz pepela - podigla u etire gde kao i golub - jeste slobodna i može da gospodari. Kao što je i njen "Kijev" uglavnom zatvorio krug, grad u kome je bila srećno udata, i kome je pisala, rečeno je - kao o poslednjem pristaništu. Kaže u toj pesmi i ovako: "Put moj žrtveni i slavni, Ovde ću okončati ja..."
I u bezvoljnosti i u stradanju - koliko i kako pesnik predoseća ne samo buru i nepogodu, nego i časove obnove, i ljubavi, pokazivala je, u tolikim periodima života, i Ana Ahmatova. Blagodat što je oživotvorena kao da iz Jovanovog Otkrivenja hoće da potvrdi onu starinsku povesnicu: "I neću izbrisati imena njegova iz knjige života!"





„Politika“


субота, 02. април 2011.

Beton i svici


Svici u betonu

(Posvećeno Zoranu Radmiloviću)

Prebrodili smo zanosne erotske godine
I evo nas izvan obala svake smrti
Posle generalne probe na Crvenom Krstu
A Ti i oran i neumoran i obesan
U jeziku buntovnom sija i ironija
Pronoseći daleko vatru nebesku
Koju ne uništi nikakva pragma prljava!

Ostavljao si ove krajeve preuske
Ulazeći i u univerzalno carstvo
Rasipajući rumena vina u šarene čaše
Obdaren čudnom i božanskom maštom
Protiv neprosvećenosti i laži i bede
Prinuđen da govoriš i reči nedostojne
Kako bi izmislio zabavište socijalističko!

Govor propovednika zbunjivao je građane
Kao i trešnjevi cvetovi iza zidova
U takovoj materiji birao si plodove
Jer Gde nema sile nema ni Istine
Zagonetna svetlost iz ponora je bdila
Nada se opet kroz šumsku stazu javila
Dok si Ti i u betonu otkrivao svice![*]




[*] Adaptacija romana Oskara Daviča Beton i svici, Beogradsko dramsko pozorište, 1963. Glavne uloge Zoran Radmilović (Vuk Rsavac), Radmila Andrić (Rima), u alternaciji, te večeri, Rada Urošević. Bio sam uz Acu Ognjanovića, reditelja predstave, i vazda dražesnu gospu Soju Jovanović. Ono čime je Zoran bio prepun, posle, i uz piće, „izdušilo je“, o čemu sam pisao u romanu Tavnina (2000. godine).