субота, 02. април 2011.

Beton i svici


Svici u betonu

(Posvećeno Zoranu Radmiloviću)

Prebrodili smo zanosne erotske godine
I evo nas izvan obala svake smrti
Posle generalne probe na Crvenom Krstu
A Ti i oran i neumoran i obesan
U jeziku buntovnom sija i ironija
Pronoseći daleko vatru nebesku
Koju ne uništi nikakva pragma prljava!

Ostavljao si ove krajeve preuske
Ulazeći i u univerzalno carstvo
Rasipajući rumena vina u šarene čaše
Obdaren čudnom i božanskom maštom
Protiv neprosvećenosti i laži i bede
Prinuđen da govoriš i reči nedostojne
Kako bi izmislio zabavište socijalističko!

Govor propovednika zbunjivao je građane
Kao i trešnjevi cvetovi iza zidova
U takovoj materiji birao si plodove
Jer Gde nema sile nema ni Istine
Zagonetna svetlost iz ponora je bdila
Nada se opet kroz šumsku stazu javila
Dok si Ti i u betonu otkrivao svice![*]




[*] Adaptacija romana Oskara Daviča Beton i svici, Beogradsko dramsko pozorište, 1963. Glavne uloge Zoran Radmilović (Vuk Rsavac), Radmila Andrić (Rima), u alternaciji, te večeri, Rada Urošević. Bio sam uz Acu Ognjanovića, reditelja predstave, i vazda dražesnu gospu Soju Jovanović. Ono čime je Zoran bio prepun, posle, i uz piće, „izdušilo je“, o čemu sam pisao u romanu Tavnina (2000. godine). 

Нема коментара: