недеља, 03. април 2011.

OČI ANE AHMATOVE



                                                          

Pesnici su je obožavali, i kada se i danas zagleda u njene neobične oči rado bi - pomišljam - čovek prosanjao da iz njih otkriva neki gotovo Bogorodičin mir

Oduvek je to bio izazov i večito - tajna: otkuda proroci, i kako su i pesnici,uz njih, mogući, a naročito kad predviđaju. Oni retki, veliki, što iz stihova im izbije taj val nepredviđenoga - čime će im se i život (a on je jedinstveno sadašnji - i prošlo je i buduće već stasalo u jedan protok), kasnije, prepoznavati. U jesen 1995. odabirajući pesme sročene u martu i za taj mesec obeležene, u kome sam se i rodio, prevodih i mnoge stihove Ana Ahmatove.
Ana Gorenko Ahmatova, pseudonim koji je proslavila, u Petrovgradu je, uz mnoge značajne ruske pesnike, pripadala krugu Akmeista u kome su bili, između ostalih, i Nikolaj Gumiljov ali i Osip Mandeljštam. Pesnici su je obožavali, i kada se, i danas, zagleda u njene neobične oči - rado bi, pomišljam, čovek prosanjao da uz njih otkriva neki gotovo Bogorodičin mir. Iako je za Akmeiste kazivano, još tih godina, 1913. na primer, da je Ruža ostala što i jeste: lepa samo po sebi, i svojim cvetnim listićima, mirisom i cvetom, dakle, a ne svojim zamišljenim sličnostima s mističnom ljubavi ili čime bilo još - Aleksandar Blok, u poznatom svom tekstu "Bez božanstva, bez nadahnuća" (1921.) pisao je kako taj pokret u književnosti ne donosi ništa novo i da ne pokazuje ili se ostvaruje posebnim vrlinama, ali: "Istinski se između njih izdvaja Ana Ahmatova". Zaslužila je titulu - "Safo 20. veka", napisaše u Rusiji.
Njena pesma nema naslova, a u levom uglu, ispod, stoji: 10. mart 1917, Peterburg: "Kako su trgovi ovi prostrani, kako su bučni i strmi mostovi! Težak i mračan, evo pokrivač Pomrčinom nas, sve, obvi. I mi, naravno smrtni ljudi, Po svežem snegu, još, koračamo. Je l` neobično što sudbinski čas, Probdesmo udvoje - a da ne znamo? Bezvoljno kolena klecaju i pričinja se - kao da nečim dišu... ti - sunce mojih pesama - sena, Ti - blagodet života i u snu. Evo, crna se zdanja ljuljaju I ja ću na zemlju pasti; O kako mi je sada teško. Probudi se u mojoj seljačkoj bašti".
Bila je, tada, u dvadeset sedmoj godini, i više ih je, verovatno, bilo zaljubljeno u Nju. Ali Ona, možda, bila je samo Gumiljova, mnogo kasnije i sa Mandeljštamom: obojica će stradati u talasu kojim je revolucija htela da promeni svet i budućnost. Prvi, Gumiljov, iz čijih će nesvakidašnjih i neobično nadahnutih pesničkih valova i stranstvovanja, više godina potom, izaći i osvojiti svet i Josif Brodski, uz čuvene ritmove i sintagme kojima, kao da iz zaumnih dolaze strana, uvek nedostaju prostori ili beskrajna glad za daljinama, gde možda i ima Dom.
Može li da opčini taj zvuk i to predosećanje istine koja je sudbina: "Je l` neobično, što sudbinski čas, probdesmo udvoje a da ne znamo!" Stari svet se zaljuljao, osećali su to i napisali i Blok i Majakovski, ali je pesnik "Divne dame" rekao još - da je katastrofa blizu. Dok je pesnik "Oblaka u pantalonama" pokušavao da uhvati ritam koraka revolucije koja preporađa, i ne sluteći - obuzet čudestvom revolucionarnog marša (leva, leva, leva - a ko to tamo desnom korača?) da će, čim buna prođe i nemir slobode utone u druge vode, opasne, i sam - pre nego što puca u sebe, osetiti jezu baš one, Blokove, nastupajuće katastrofe.
Kako je Ana Ahmatova osetila taj sudbinski čas: unutrašnjim damarom koji i bdije - donoseći potmulu jeku neminovnog udara, onoga što će Rilke opevati kao Prerastanje Čisto, a što je večno obnavljanje prirode i ljudskog roda, kao i večna patnja i smrt. Ono što je bilo i sunce u pesmama, i senka im, ono što će postati blagodat u svakidašnjici i u novim, još opakijim mukama, što će ih proživljavati velika pesnikinja, zablistalo je neočekivano, i pretočilo se u novo vino života, koje će i pomoći pesniku i da istraje, svejedno pod kakvim ili u kakvim okolnostima mora da preživi. Ima pesma Ahmatove "Je li se tako sudbina moja izmenila" gde je ona, evo, posve sama, i živi na nekoj divljoj obali, i jedva može da progovori, bilo kakvu reč ljubavi. Ima njena pesma, takođe: "Samo jedan ide istinskim putem" - a tako su i mislili i osećali, naravno, i Blok i Majakovski. Ili je taj jedan - onaj drevni i davni Pesnik - Hristos, ka kome teže svi pesnici. Oni koji jesu to i oni koji to žele, a u ogromnoj su većini.
Iako je napisala, u "Severnim elegijama", da je u Nju, kao reku, surova epoha - oborila ili svalila, opet je, pesmom, uzdigla se, i 1957. mogla da poveruje da je pesnikinju, zadojenu Muzom, poput Feniska, iz pepela - podigla u etire gde kao i golub - jeste slobodna i može da gospodari. Kao što je i njen "Kijev" uglavnom zatvorio krug, grad u kome je bila srećno udata, i kome je pisala, rečeno je - kao o poslednjem pristaništu. Kaže u toj pesmi i ovako: "Put moj žrtveni i slavni, Ovde ću okončati ja..."
I u bezvoljnosti i u stradanju - koliko i kako pesnik predoseća ne samo buru i nepogodu, nego i časove obnove, i ljubavi, pokazivala je, u tolikim periodima života, i Ana Ahmatova. Blagodat što je oživotvorena kao da iz Jovanovog Otkrivenja hoće da potvrdi onu starinsku povesnicu: "I neću izbrisati imena njegova iz knjige života!"





„Politika“


Нема коментара: