понедељак, 08. август 2011.

Da li je Đilas, u zatvoru, sanjao Isidoru?


Decembar je, godina 2005, i posle iščitavanja Đilasove knjige Besudna zemlja, pomišljah, nimalo slučajno, na onaj već davni dan, u istom mesecu, a godine 1957, kada sam, kao novinar ,,Borbe'' a za ,,Večernje novosti'', gde sam, posle prijemnog konkursa, prebačen, sačinio intervju sa i onda čuvenom srpskom spisateljicom. Pominjali smo je često, na fakultetu, rado čitali njene tekstove, i komentarisali.
1Javio sam se, prihvatila je da dođem, i tada je pošao sa mnom, u znatiželji da je upozna, Branko Banjević (sadašnji predsednik Matice Crnogorske u Podgorici), a mnogo godina unazad, pročitah negde – da je i deo tih razgovora objavio u ,,Pobjedi'', iako mi nije rekao, insistirajući na onome što se odnosi na Miodraga Pavlovića, onda i vodeće ličnosti u modernom jugoslovenskom pesništvu.)
Ona, velika poklonica Njegoševe ,,luče životvorne'', usamljena i bolna, snuždena, dočekala nas je blagonaklono, i tek u razgovoru – kao da je sinula ili iskrsla, kao iznenada, neka iskra, baš nalik na ono u Luči - ,,Luč vam Tvorca osvetljava dušu'', i govorila je, govorila, otvarala neki pomalo zatavljeni prostor, skriven od drugih, a možda i strahom obuzet, ili sputan. Naime, kada je progovorila i o strahu – bio je to trenutak čim se pomenuo Đilas. Njezinu knjigu o Njegošu, taj dragi joj pomalo i nezemaljski poklon velikom pesniku, ta molitva i za ljubav baš Duboke Odanosti – na dirljiv je način, iznova, isijala.
A onda je ,,došao'' ili se zbio Djilasov napad na tu knjigu. Više obračun, u ime marksističke estetike koja je trebalo da zameni ideološki naboj u negaciji svekolikoga, po tadašnjem komunističkom ostrašćeniku , idealističkoga pogleda na svet. Kako ga je ,,video'' i u priviđenju onda pisac Besudne zemlje.
Pa je, gospa Isidora, nudeći nam neku vrstu likera, preslatkastog i obojenog u zeleno, šetajući prkosna u tim časovima, ispredala svoj pledoaje, ne kao vrstu odbrane ni tada, nego kao ljubav i odanost onoj, kazivala je, Molitvi Suncu koja je, kod Vladike Rada, nadoknadjivala svekoliku pustoš na zemlji, oskudicu i jad crnogorskoga života, ono što »popire« zlobu i tirjanstvo, i uz svu čudovišnost egzistencije prekriva tavne noći , gladne grobove, uz aromniju koja je moguća sa pravima na slobodu i uz istočnike, koje naša duša doslućuje, a pesma ih oblikuje.
I Djilas, revolucionar, koji je poražen sa svojim idejama obnove ili inovacija što su izvan doktrine i zacrtanoga kursa, u tamnici, verovatno osećajući se kao i Pali Andjeo, uz nemire ako se prisećao toga udela svojstva i oblikovanosti, čime se nadahnjivala Isidorina knjiga, koju je negirao, koliko se, možda i uzdrhtavajući, i u noćima bez nade, oporavljao i uz sada Duboku Odanost idejama koje je tek pre nekolike godine-kaštigovao i smatrao ih- reakcionarnim!
U obimnoj knjizi Njegoš, pjesnik, vladar, vladika, Milovan Djilas, dok je piše utamničen u Sremskoj Mitrovici, a potomak »slobodnog razbojničkog naroda«, uz »pljenove, grobove i medjusobne bojeve«, i uz, takođe, »siromaš crnogorsku«, ali i »jedinu ideju – srpstvo«, i uz, dabome- Isidorin »čestniji krst i sve sile nebeske«, bez dakle komunističke strategije i ubojitosti, kako li se osećao? I je li mu bilo preteško ipak, da iz ljubavi za »zlosrećnu zemlju«, kao i »srpsku vjeru« i »pljačkašku privredu« - lakše i uspava se, ili bar da sanja, dok i svoju knjigu završava onim čime se odlikovala ili baš krasila Isidorina? Ovim jezikom  ideje mišljena: »Jer stradanjem i podvigom, jer borbom neprestanom svjetla i tame, jer Njegošem i opstoji crnogorski srpski narod«, a ispred ove, takodje je isijavanje u stilu, smislu i opojnosti kojom se knjiga Isidore Sekulić ostvaruje: »Jer on mora zubljom da gori- da tmuše zemlju i narod ne pokore«. Ono isto čime se poznaje i knjiga Nikolaja Velimirovića, a koju, zatamničen, bivši revolucionar a kao glumac u ulozi Paloga Andjela, sada prihvata i uzveličava – Milovan Djilas!


Govoreći kako je Njegošev kosmos crnogorski, naravno, pisac Besudne zemlje ne može bez Isidore, pa i bukvalno ispisujući njezine misli koje ,,povezuju'' kamen i zlo sa beskrajem i apsolutnim zakonima dobra, kao izraz i vizije i slike što su njegove, autentične, najzad i citira pisca dela Njegošu, knjiga duboke odanosti, kojim je Djilasovo pisanje i opstalo, nadmašujući i ovde sveprisutnu sociološko-ideološku naklonost idealima i opojnostima komunističke mladosti, iako se odriče toga.
U našoj je književnosti i to bio jedinstveni primer, ali i podvig, a što ga je ,,učinila'' Isidora Sekulić. Ona je, naime, prepoznavala i pokušavala da otkrije kako i u životu Vladike Rada - erotski naboj, sam seks, mora da i izbije, u svekolikoj mukotrpnosti egzistencijalnih mučica, a i on je to ,,zadovoljavao'' na pomalo ,,vučiji način''. Dok se ona, lično, nezadovoljena do kraja života, i uz ojadjenost potonju, baš hrabro odricala svoga prvenca, romana Djakon Bogorodične Crkve, ne dozvoljavajući da se preštampava, jer je sam Taj Čin bio izmišljotina, ona Slatka Otrovanost Maštom! Kao i to, što je prva, i jedina do tada, pokazala i otkrila, da u čuvenoj pesmi Laze Kostića Santa Maria della Salute- postoji ogromna Izgoretina ili Progoretina, jer je i Kostićeva ljubavna storija, ili erotski doživljaj, bio puka maštarija. Srbima to i ne smeta da se ta pesma zaista vozdiže i u nebesa! Dok, primerice, pomislih ovoga časa, velika pesma Putnik, Rastka Petrovića, i ne pominje se u palanačkim kombinacijama!
Ali Djilas? Naravno, da je i u njemu, možda tada u najboljim godinama, i u tamničkim prostorijama, eros nadahnjivao zamišljena štiva. Koliko taj naboj učestvuje, i izmedju redova, u obimnoj knjizi o Njegošu? Idealistička i materijalistička gledišta, i polazišta, razlikuju li se i u takvim situacijama?
Kao student (pisao sam o tome) i zbog nekolikih pesama, davne 1955, oglasili kao »Djilasovca«, uglavnom kolege sa odseka Književnosti i jezika, svi Crnogorci, pa sam bio malko u zatvoru, a kasnije, jednom, obilazeći strica koji je radio u KP Domu Sremska Mitrovica, zamolio sam ga, i on me je vodio da vidim zatvorsku biblioteku, pa i Djilasa, dok se šetao. Tada sam i pomišljao na udesnost njegova puta, ali i ne sluteći da ga, i u tim časovima, ,,uznemirava'' ta gospa Isidora Sekulić, jer u knjizi što ju je pisao, i tih noći i dana, gotovo je sve ono iz duhovnih sfera ,,iskrsavalo'' iz njezinih blagorodnosti, ali i omađijanosti gotovo - Vladikom Radom!
Mračni Hram i jedino se mogao tako zasijavati -u tim časovima, i putanja je, ne više zemaljska, opet vodila u nebeska vlijanija i u armonije sfera, nedokučivih, ali tako dragih u snovima i tako omamljivih, i na javi. Nemirne su noći, i uz pogašene zrake, mogle da prosijavaju i daju snagu rabu božijemu, pa i da se, poražen, ali ne i izgubljen, uzdigne!

(Večernje novosti, Vaseljenska svest i umetnost)


1 objavljeno 14.12.1957.

Нема коментара: