понедељак, 28. мај 2012.

Put ka sebi (Ono čime jesmo)


Fantastična predodređenost

Bilo je to u Novom Momčilovu, ovoga juna 2011, dok sam šetao voćnjakom i našim dvorištem, začuđen pomalo: i ranije sam voleo da pronalazim deteline sa četiri lista – poneku, a ovih dana bilo ih je previše. Uzbrao sam nekoliko, povijao ih međ knjige i papirne maramice. Krupne, čak. Maleckih takođe nekoliko. Kako sam i pamtio: malecke su uvek bile s kraja, kao i krupnije, usamljene, izdvojene i kao iskošene, pa možda čak nesvesno u pomisli – da su izbačene od svojih, pa i kaštigovane...
A onda, u maloj sobi, gde je nekada bivalo više knjiga, a sada malo njih, uzeh prvu koja ispade, da je iščitavam, leškareći. Beše to Čehov. Beše to i Ujka Vanja.
Odjednom, pomalo kao i nečim opomenut, zastadoh: Fantastična predodređenost! Tako piše Čehov. Imao sam tu knjigu, kao i ostale njegove, pročitavao ih, gledao pozorišne predstave, i Ujka Vanju, više puta, i u Rusiji...
Fantastična predodređenost, eto, nečim, obuze me i ja se zamislih. To je ono, pomisao se granala u sve pravce, posve isto: u Tolstoja je to Energija zablude, u Puškina Ono malo drukčije, u Njegoša Saglasje, ono što je izmučilo Ničea – Moći više (ali kako i čime, kao i Hajdegera). Rilke je i to objašnjavao ovako: „To je pozivanje koje umetnik razabira: želja stvari da budu njegov jezik. On treba da ih iz teških i besmislenih odnosa konvencije uzdigne u velike poretke ovoga sveta.“ Onaj čas kad stigne, Otkrivenje Rastka Petrovića, a možda je i uz Sugestivnu odredljivost Edgara Poa, kao i Prerastanje čisto kod Nemaca, uz one koji večno lutaju (Tomasa Mana), ali i uz njegovu molitvenu naklonost prema „dvoboju“ Getea i Šilera kada veli: „Sebeljubivo je sve ono što je izuzetno, ako pati“. O, da, velim. Naravno da jeste.
To je isto i Genije u Uzvišenoj bolesti Borisa Pasternaka, ali i ono čime se izdvaja pesništvo Aleksandra Bloka: sudbina može da oprosti umetniku sve grehe, osim jednoga: izdaju Duha vremena.
I uz ostale velike tvorce oblika, u svim granama ili vrstama umetničkih izvođenja radova – to jeste tako. Na kraju se može, kao zaključna varijacija na istu temu, pomenuti čuvena rečenica ili poruka kojom je Fjodor Mihailovič tumačio Anu Karenjinu, Tolstojevu, i rekao Niko tu nije kriv! Nasuprot tvorcu toga izuzetnog romana, koji je ispisivao Krivice svih junaka, i Ane i Vronskoga, i Karenjina – uz pomalo sebeljubivost koja nije mogla ili htela da prihvati – Ono, čudesno, večito, poneki vele – fatalno, tu Fantastičnu predodređenost!
Čime se može Sve objasniti, ne samo u umetnosti.
I ova me pomisao pretekla, a potom se usaglašavala, ovako: Da je Religija isto kao i Umetnost, na isti način, drukčijim obeležavanjem, sagledavanjem, jezikom, bolom ili patnjom, kao i kanonskim određivanjem onoga tajanstvenoga i nerešljivoga, zagonetnog čovekovog položaja kao i samog našeg dolaska u život, tumačila određene situacije, pa ih i obasjavala...
I sada je to veliko pitanje: koji je način prihvatljiviji i koji više pomaže, bar onima koji imaju čime da osete, shvate ili prepoznaju to što jeste – Fantastična predodređenost? Kako se ona, i čime, prenosi ili doživljava, kako se, posredno ili baš neposredno, događa i odvija u svakome od nas? Kako je tumače i razumevaju filozofi, naučnici, obični ljudi, umetnici?
I još, u ovom kratkom zapisu, ovo: da je u umetničkim viđenjima, odnosno oblicima i delima, izuzetno i veliko, čudesno, samo ono kojim se i čime se ta Fantastična predodređenost iskazuje, pokazuje, odvija – oblikujući oblike. 

Pobune uma međ Srbima

Koliko su istorijske uslovnosti nagoveštavale srpsko i civilizacijsko zakašnjenje za prosvećenošću na Zapadu – toliko je i duhovnost na ovim balkanskim prostorima, na presudan način, uticala da se umetnost, književnost osobito, iskazuje i kao marginalni saputnik onih već prevaziđenih ideja i izazova što su, već prohujali, ovde nailazili na plodno tle traumne zaostalosti. Zato se i dešavalo da obožavaoci Baš Čelika ili bajkovite Jabuke od Zlata, tako svesrdno i zapravo nezrelo, nastavljaju da pod žigom novoga svedoče i “proživljavaju” minuli svet one estetike koju su, i u različitim oblicima, srećniji narodi poodavno i “sažvakali” i odbacili.
Vilinski svet mašte, ono čime se nadahnjivala i obeležavala pesnička imaginacija, kod Engleza, na primer, na početku XVIII veka – bivalo je, ubrzo potom, prevaziđeno i kao ona tragična zasnovanost, i zavisnost, u kojoj se umetnička povesnica nahodila samo na svom “prolaznom putu” ka istinskom saznanju, pa i sozercanju, ljudske egzistencije pod zvezdama. Nikada mašta nije bila snažnija od stvarnosti sem u onim vrstama zanošaja i snoviđenja, u kojima se udahnjivanje istinskog života ovaploćivalo, u snovima i idejama doslućivanih, a neizbežnih preokreta, što ih je tekuće doba nagoveštavalo i kao promenu ili samo obnavljanje, a umetnička ih je vizija, i kao izviiskru, otkrivala: osećajući da i u onom nesaznajnom ima svetiljka što je satkana kao obasjanje donjega i gornjega sveta u stvarnosnoj dočaranosti onoga vilinskoga, nepoznatoga očaranja ljudske nade i želje da ima nešto više.
Još 1800. godine Vilijem Vordsvort je u predgovoru Lirskim baladama pisao – kako je pesništvo, kao slika čoveka i prirode, i toliko besmrtno kao čovečije srce, u prilici i da pokloni „svoj božanski duh“ upravo onim preobražajima što će ih, neminovno, naučna saznanja donositi ljudskome rodu. Čime će se i iskustvo modernoga doba proživljavati na osoben način, a ne jednostrano – kao simbolistička varijanta na jednoj ili naturalistička (obe tada u modi) na drugoj strani – preokupacija ili stvaralačkih činjenica i spoznaje.
Čarobni svetovi i ljudska mašta uvek su bivali inferiorni pred istinskim osećanjem života, ako u njima nisu bili prožeti elementi unutrašnjih doživljaja same stvarnosti i u preobražajima – oduhovljenjima materije što je i moglo da unese novi duh prosvetljenosti a samim tim i progresivnoga kretanja napred. Sunčane kule od karata i bajkovita carstva, što ih je književnost na Zapadu, u zemljama prosvećenosti, odavno iživela i marginalizovala kao svet dečije mašte – ovde se to, u socijalističkoj Jugoslaviji, tek primalo i svojatalo kao velika obnova duhovnosti. Da li je to možda bila i neizbežna reakcija na marksističko, naporno i gotovo nasilno obrazovanje društvenih slojeva, koji nisu dovoljno sazreli, niti proživeli i one neizbežne puteve osnovnih, vaspitnih obrazaca, u razvijenim civilizacijama poodavno pređenih puteva, i već odbacivanih? Kako se to, i zašto, naš socijalistički, samoupravni čovek, odjednom popeo na nebo i kao usamljenik, bolnik ili paćenik, ili onaj prašumski heroj i predak, potomak Baš Čelikov, osetio i „nadmoćnim“ da je mogao, iznenada, i da leti u stilu Šeherezadinih priča i da jede manastirsko kamenje ili spava pod onim davno istrulelim bedemima porušenih srpskih svetinja?
Pesnička pripadnost narodu, tako sebeljubiva zapravo, ali i dostojna misije u svojim starinskim objavama pripadnosti plemenu, koju je tako prosto i radosno iskazivao i veliki irski pesnik Jejts: „Da pišem za svoj narod/ I za samu stvarnost“, ovde se, na terenima jugoslovenskih naroda, srpskoga osobito, bukvalno shvatala, i prihvatala. Novo, socijalističko doba, i u na izgled demokratskim odnosima i društvenim okvirima – odbacilo je, na početku, one duhovne koordinate srpske književnosti između dva svetska rata, odabirajući samo krajnosti (koje se uvek i dodiruju!) socijalnu i nadrealističku varijantu, koje su večito u suprotnosti. Pobedila je, vrlo brzo, nadrealistička koncepcija, i kao modernija i kao privrženija vlastima.
I šta se dešavalo, zatim? Povratak u vilinsko carstvo iz osamnaestoga veka, u bajkovitost, ali koja je poprimala tako neobične, bizarne ili morbidne, oblike i činove, da se što veća nebuloznost pričinjavala i kao inovacija i kao posve moderan pogled na svet i novi život.
Zanimljivo je i to – što je i društvena misao gotovo na istom takvom nivou „originalnosti“ – bila, bez obzira da  li je tumačila nacionalno pitanje ili filozofske opcije ili marksističke doprinose u razvoju srećnije budućnosti. Tako je nastajao vakuum, duhovno podzemlje, u kome se, i na počecima novoga milenijuma, u dvadeset i prvom veku, još uvek nahodi srpska duhovna prosvećenost. Zato je takozvana postmoderna, marginalna umetnička zasnovanost u tekućim i brzoprolazećim duhovnim pustolovinama zapadnoga čoveka, ovde – kao zacarila se, najdublje. Zaživeo je mrak u dubokim vukojebinama a iz kojih se i neprestano javljaju i vučiji zubi, pseća, demonska zavijanja, pa je i Svetleći Štap dragoga nam pretka svetoga Save – već toliko izlomljen i u parčićima, koji uzalud pokušavaju da rasteraju silnu tu umetničku „paščad“, što nam neprestano kevće pred vratima biblioteka i ostalih kulturnih ustanova, a u domovima obitava i kao medijski odjek domaćih „uneobičavanja“.
Jesu li to one Pobune uma, koje su, i kao čin onesvešćenja, zaživele u ranoj knjizi pesama Mirka Banjevića? Pre koliko je vremena pisao Bodler: „Bolestan sam, bolestan“? Pesnički je ideal odavno prestao da bude puka apstrakcija.
Iako to zapravo nikada i nije bio, sem kod nedozvanih, minornih! Neodređenost je znak inferiornih otkucaja i srca i uma, onih, dakle, koji su se ne samo udaljivali od stvarnosti nego i od samih sebe. Neimanje ni ideala u unutrašnjim vizijama, i u traganju za Bogom, to neprestano bežanje i od realnosti i od sebe samoga – naravno – proizvodi i mržnju i bes, a ljudsko je bivstvovanje izvan samoga sebe: to jeste imaginarna projekcija. Tako se i propadanje u Ambis prihvata ne samo kao apstraktan čin u kome se, kao i u apsurdu, doživljava nesvest, (u kome je sve uzdrmano, veli Kami) nego se proživljaj egzistencije usavršava u korist proizvodnje đubrišta. Odatle, u ponekih umetničkih svedočenja ili skazova, i ona paklena mržnja i na život, i na društvo, ali, pre svega i na sebe! U čemu će se proslavljati mnogi umetnici, ali i filosof Emil Sioran, ta zapravo komična paradigma nemoćnika ili duhovnog bednika, a poniklog na Balkanu i „ostvarenog“ u Parizu.
Bez ikakve subverzivne perspektive, usamljen i marginalizovan, Gubitnik, i u isto tako inferiornoj zajednici, i u zemlji otaca čija se prošlost idealizovala i kao herojska (ali lažna najčešće) šta se i drugo može, nego da se obmanjuje! Posebno se to može reći za one zabite, nerazvijene krajeve zemlje, gde se umetnik tretira i kao jado ili zamlata, ili baš bogom kažnjen gubitnik.
Kako odatle, iz takvoga mraka i zablaća, iz tih katakombi i nasleđa paganskoga, iz naknadno uvezenoga i na domaći način proizvedenoga marksističkog bunkera – kako izaći na čist vazduh, kako se zaradovati čistoti neba i sunca, kako slobodno i autentično progledati? Kada se, jednom, možda na samom početku, pričinjalo bar – da je došao svetleći čas obnove društva i da će, najzad, biti bolje. Ali , nije se moglo prekoračiti preko ogromnih jendeka u kojima je i prošlost imala i čuvala svoje pravo na egzistenciju, a što se nije iživelo u ranijim stolećima. Tako je i babarogaški nazvan „đavo“ došao po svoje i da namiri danak.
Bez samosvojne duhovne prosvetljenosti – prirodno je i bilo – da se narod, odjednom, oklizne nizbrdo, i u duhovni ćorsokak. Pesnička je reč tu odigrala ogromnu ulogu. Negativnu, zapravo. Ponekad pomislim da nije bilo slučajno, naravno, ono što smo, i dok smo, često, na studijama, pedesetih godina, ja i najbliži mi drugari, recitovali, i u različitim prilikama, i na javnim skupovima, i u usamljeničkim pozicijama, taj možda i kobni predznak Ujevićevih, sjajnih, duhovnih avantura, a nastalih u Svakidašnjim Jadikovkama, i u pesmama drukčijih izazova i vertikala. „I tako, neke noći nasred druma/ preteku jezik neke riječi zlobne, i strah me je, evo, strah pomisli kobne/ možda sam noćas sišao s uma“.
Veliki dar Ujevićev, iako i on suočen sa nepriznavanjem (odbačenik, ojađenik i usamljenik, nejebac što je bila i te kako mučica možda i zlobiva) bivao je i kivan na društvo, i na sebe samoga, a njegov je progovor i zato bio tako dramatičan, tako osoben i jedak, tako autentičan i glasan, u zajednici u kojoj se razvijao – neminovan i strastan, za genija kakav je i bio – bez imalo samilosti, pa i ljubavi za božije stado, koje ga nije shvatilo.
Te njegove Riječi Zlobne Branko će Miljković, takođe izuzetan dar, ali i neshvaćen odmah, pretvoriti u one Prejake Reči, koje ubijaju, pesnike pre svega. Koje ne biraju načine na putevima ka smrti ili samoubistvima, čim se izdaje ona autentična, bezprizivna, samosvojna i ubitačna pobuna. Pobuna protiv svih, i zajednice i sebe samoga, a naročito protiv Ideala u koji se, jednom, poverovalo. U čemu je primerenost Majakovskoga najdrastičniji obrazac ponašanja jednoga genija: On je i uz oholost i prejak bol razbio lažno Mistično Ogledalo.
Majstor Ekhart govori i o tome: o nemirnoj glavi koja je htela da zna više nego što je bilo neophodno. Ali – kako to prima reč?
O onome što se događa u čoveku, o tome rađanju i preobražavanju, o obnavljanju. Veli Ekhart: „Kad moj um prima reč, ona je tu najpre nešto čisto i netelesno, ona je tu zaista Reč dok u mojoj predstavi ne postane nešto slikovito. A potom se ona izgovara, napolje, u ustima, gde je samo otkrivanje one unutrašnje reči. Isto tako večna se reč izgovara unutra, u srcu duše, u njenom najunutrašnjijem i najčistijem delu. A u glavi duše, u razumu, tu se odvija rađanje.“ Upravo u rečima ali i u onome čime jesu započinje i shvatanje, smisao, a opakost je u trenucima kada reči „počivaju na pogrešnoj upotrebi“. Ne može se umetnička intuicija nasilno predstavljati kao sistem. Ako je religija prepoznavanje Boga u doživljaju veze sa njim (po Sergeju Bulgakovu) ona je samim tim i put čuda i blagodati – a znanje, metod i neophodnost, uverenost u nevidljivo kao vidljivo, u apostolskoj duhovnoj vertikali, kao i u očekivano i ono u šta se nadamo. I Paskal je bio u pravu, „srce ima svoje zakone koje um ne poznaje“. U Srba je na tim duhovnim putevima opšta Zabuna.

Tema je bila: antologije pesništva, juče i danas, i uvek

            Tema je lepo zamišljena: u antologijama se vrše izbori i valorizacije, pa se, posebno u neprosvećenom svetu – tako i vrednuju rezultati u svim vrstama prokazivanja i sebe samih i zajednice, kao i duha vremena. To se posebno čini u pesničkim vokacijama koje se projektuju u različitim odrednicama, kao i tumačenjima.
            Evo šta bih ja o tome kazao. Pre svega o Srpskim nesporazumima.
            Njih je verovatno najbolja antologija do sada, ona Bogdana Popovića od pre sto godina, jasno naglasila. Ovo: lokalni kriterijumi. Lokalni pisci, lokalni predstavnici duhovnih opcija i inovacija. O njima je profesor Popović na vreme pisao a ta se lokalnost i dan danas presudno nameće pri određivanju, obeležavanju i vrednovanju srpskoga duhovnoga prostora. Duh vremena se i tu uznosi i zanosi – pre svega u opredeljenjima lokalnih kao naizgled moćnika. Često je to i banalno i žalosno.
            Danas, kada su vlast preuzeli u svim umetničkim izvođenjima radova – Zabavljači, to se iskazuje u svim sferama društvenoga života i uz svesrdnu podršku vlasti. Tako se obeležavaju, svrstavaju, opredeljuju i vazdižu ona duhovna opstojanja u kojima se vrhuni zabavljački način prihvatanja reda i poretka, i juče i danas.
            Ah, zabavljači!
            Evo ih u svim medijima, u svim zbornicima, antologijama, leksikonima, pre svega u javnom životu, na svim scenama, ne samo pozorišnim...
            Tu duhovitost (u kojoj se vazda krije praznina, napisano je poodavno u prosvećenom svetu) uzveličava se sve ono srpsko što je i priča o prošlosti, kraljevstvima i potomcima, o značajnim Srbima u svim oblastima, i o tome kako su nosili opanke, šta su pili, kako su padali u govna i slično – sve to u zabavljačkim nijansama i u trčećim krugovima... Tako se tumače i gotovo Svi Srpski Događaji.
            A nije tako.
            Dragi Aleksandre, evo da te i na ovaj način pozdravim, imam više rukopisa na tu i o toj temi, kako se i zašto, čime, nastavljaju Srpski Nesporazumi. Poslaću ti za Braničevo deliće iz tekstova, eseja koji o tome progovaraju. Posebno iz obimnog rukopisa Pobuna uma kod Srba. Deo o srpsko-crnogorskom sindromu i srbijanskim varijacijama na tu temu, s obzirom na to da je predugačak, ovoga puta izostaviću. Ali evo Vojvođanskog sindroma. Udeo naših krajinskih onomatopeja sadržava se u svim varijantama.
            A antologije pesništva?
            Najbolja je bila, pomišljam, i ostala, ona od Bogdana Popovića pre sto godina. On se zaista časno i meritorno pridržavao načela što ih je obelodanio u progovoru. I to jeste ono jedinstveno, do kraja sprovedeno.
            Šta bih mu ja možda zamerio danas?
            Ovo: što u antologiji nije izabrao neke jedinstvene pesme, na primer U Sremu, Laze Kostića, taj pesnički vizionarski autoportret u kome se ogleda, prepoznaje i na smišljen, proživljen način događa sve ono čime pesnička vizija krsti, obeležava, prepoznaje i čini uzvišenom Frušku goru. Tu Tantalicu! Taj pesnikov lik, obol, značaj, i to što je na osoben način ostvareno – večno u Fruškoj gori, duh vremena koji istrajava u toj lepoti, što jeste i zamena, pa razmena, sa autobiografskim Kostićevim portretom, sudbinom, i bivstvovanjem! U svim njegovim sudarima sa stvarnošću, sa sredinom koja ga nije razumela, sa životnim „podlogama“, samim rođenjem iz koga je proisteklo i ono čime je, iznuđen, pominjao da je „Hladnokov“. U Hladnokova se ne diže eros, mlitav je, mlak, što uznosi patnju čovekovu a uzdiže pesnikovu temperaturu koja i jeste čudesna dok ne dođe do neizbežnog i vrhunskog spoja muško-ženskoga, što i jeste ono dražesno i milosno, i stvarno. Čime se ispeva Himna Lenki Dunđerskoj u Spomenaru, gde ima vragolanstva Brankovoga, poigravanja i draževanja, a nema lažnosti i muke, nema prenemaganja i foliranja, i one opake baš Progoretine čime je (imajući snage za to, i duha, i daha, i čestitosti) Isidora Sekulić ukazala da se uz svekoliki bruj i sjajnost ili melodičnost ta pesma (Santa Maria della Salute), uz Progoretinu, unižava. Što malo ko u Srbalja može da shvati i prihvati.
            Ili, gde je Disova Violina? Gde je ono čime se srpska duhovna avantura posebno, u najvišim etičkim, estetičkim i religijskim ravnima, prepoznaje: Njegoševo duhovno carstvo? Malo je gotovo i cinično da se minorni pesnici, s naslovima iz Njegoševoga svetlosnoga obzorja – uvrštavaju u antologiju kao i to srceparajuće, patriotsko upesnikovanje „Onamo-namo“...
            I toliko bi još moglo biti prigovora. Ali toj si je takoj, vele u našoj niškoj guberniji. Vrednosno je i blagodarno što je u antologiji Spomen na Ruvarca Kostićev, ona, kako je umela da piše Isidora Sekulić o Njegošu, tvorevina: „Jedino je duh svestran i besmrtan. Umetnost ga pomaže u dejstvu a s njim i kroz njega besmrtna je i ona.“ Malo je u antologiji, kao i danas, ili potom, takovih duhovnih tvorevina – jer je zabavnost postala srpska kuća za preživljavanje.
            Svesno i savesno Popović je uvodio srpsko pesništvo u prostore ili predele, ili bivstvujuće „simbole“, u kojima se izmaštavaju, evo kod Dučića – „nasmejana mesečina“, izmaštana čarovanja ili čamotinja uspavanih lepotica – i sve to zalazi u „prostore jada“, ili kod Rakića: dremljive ćifte i njihove žene, kaplari i ćate – „Bednici jedni što nam ljubav krate“. Eh, da... U Milete je Jakšića razbludna noć – pesniku draga koja spava na ruci, ljubi (svoje zlato). Velike li tuge muško-ženske! U Šantića pesma drkće i pati – čekajući nju, dragu daleku. „Ljubav je neoprezna.“ Ma, je li baš?
            Vojislav je Ilić već na Istoku. Njegovo ciganče – Istoka bujne kćeri, a grudi im sveže i bujne, ali je i pijan i iskren: „Dirnuo pehar nisam!“ Eto i šanse da malecni kritičari otkriju i realizam u poeziji.
            I u tom stilu, zaista blagozvučnom i zanosnom, možda u onim godinama i neophodnim, pesnici istrajavaju svoj vek. Narod se ponosi sa tim.
            O drugim antologijama ne bih ovoga puta. Mada to zaslužuje ona, od Miodraga Pavlovića, iako preopterećena ondašnjom modernističkom potrebom – da se i nebuloznosti svrstavaju u pesničke vidokruge. Antologija Slobodana Rakitića o pesnicima srpskog romantizma otkriva neke nove pesme, i pesnike...
            Evo, dakle, uz ono što je tendenciozno i dobrodošlo od Bogdana Popovića, kako bi trebalo odbaciti lokalpatriotizam, zabavnost kao praznjikavost, a čime se u Srba već stotinak godina razvija i nekrofilnost i zaostalost u smislu prosvećenosti i civilizacijskoga bivstvovanja...

(odlomak)
„Braničevo“, 1–4, 2012.

Pisamce, polemika


Gospodine direktore, 
Ne javljate se, a i vaše priče o Vaseljenskoj svesti da zaboravimo. Pročitah danas delove knjige našeg druga R. Popovića, nekada vrlog i dragog urednika "Politike", o književnom životu u Beogradu u poslednjih 50 godina. Prepuno je u njoj falsifikata. Ako vam nije preteško, mogli biste da mi pošaljete tu knjigu kako bih ih – pojasnio

Srećna vam Nova srpska godina, 
Rade Vojvodić

Poštovani gospodine Vojvodiću,
ne mogu da ne primetim izvesnu dozu jetkosti i sarkazma, koji nisam zaslužio ničim, u Vašem pismu. Žao mi je što ne posedujem empatiju Gojka Tešića prema Vama pa ne mogu da Vam pošaljem knjigu Radovana Popovića, niti želim sa Vama da polemišem o "falsifikatima" niti o bilo čemu drugom. Ukoliko mislite da sam se nečim, ja lično ili Glasnik kao institucija, ogrešio o Vas ili Vaše delo onda ima načina da mi to kažete a ne putem "gluvog baruta" i kome ste očigledno skloni.
I Vama sve najbolje u Novoj godini, srpskoj i svakoj drugoj (iskreno, bez sarkazma ili ružnih želja).

  
Srdačan pozdrav,
Petar V. Arbutina


Poštovani gospodine Arbutina, 

Moje reagovanje na knjigu o književnom životu u poslednjih pedesetak godina jeste bilo i nervozno i pomalo patetično. Međutim! Sve se to odnosilo ne na tebe lično – nego na vas: izdavača. 

Pročitavajući tu knjigu više od sat i po – bio sam iznenađen da je naš drugar, autor, mnoge stvari i tendenciozno zaboravljao, pa i zloupotrebljavao za račun i u korist establišmenta. Sve to što se odnosi na književni život u Srbiji u poslednjih pedesetak godina podređeno je mišljenju i valorizovanju – po receptima tekućih vlasti, a to čine upotrebljivi ljudi. 

Šta su upotrebljivi ljudi objasnio mi je Dobrica Ćosić juna 1980. godine. Nas dvojica uz profesora dr Zorana Gavrilovića lepog junskog dana bili smo u Grockoj. Dok su naše drage dame, uz Zoranovu pratnju, brale trešnje, nas dvojica smo išli na brežuljak, kod "Bosanke", u restoran po ručak. Po običaju, u takvim situacijama često smo razgovarali o književnosti. Čudilo me je, naime, zašto uvaženi naš prijatelj, jedan od najobrazovanijih ljudi tada u Srbiji, profesor Gavrilović (čiji je i deda bio akademik) nije primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. 

- Zašto ga ne primite u Akademiju? On je i obrazovaniji gotovo od svih, a i proglasio te ocem nacije, i doveo u “Slovo ljubve”. 
- Pa, ne odlučujem samo ja nego i Lule (Antonije Isaković, tada potpredsednik Akademije). 
- Pa, dobro, ti i Lule. 
- Da, ali Lule misli da je Palavestra upotrebljiviji. 

Posebno što me iritiralo u knjizi o književnom životu je zaista grubo ignorisanje, prećutkivanje “Slova ljubavi”. Autor ima knjigu Miloša Jevtića "Slovo ljubavi Rada Vojvodića", sećam se kada mu je to dao Ognjen Lakićević. 

“Slovo ljubve” se održalo desetak godina, objavilo više vrlo značajnih knjiga, dobilo deset društvenih priznanja, bilo stalno na dnevnom redu Komiteta: kako likvidirati “Slovo ljubve” zbog svojih programa. Često su mi i uvaženi političari kazivali, bez obzira na to što su morali i oni da me napadaju, kako su naši izdavački programi najbolji međ izdavačima u Srbiji. 

Kada sam objavio četvrtu knjigu Vremena smrti (u tiražu od 45.000), uz naknadno dopisivanje glave o vojvodi Mišiću – učinili smo i to da se pravo izdanje toga romana objavi u šest knjiga, kao definitivno. 

Kada su me smenili i konačno ukinuli “Slovo ljubve” (pismo predsednika Srbije generala Ljubičića), kao prva greška bila su fototipska izdanja: Jiričekova Istorija Srba, i Diplomatska istorija Srbije Jovana Ristića. Možda je i to zanimljivo, kada su moja Mirjana i Milorad R. Blečić poneli jednom od najboljih srpskih esejista – Marku Ristiću jedan primerak knjige njegovog dede čuvenog Jovana Ristića (Diplomatska istorija Srbije), dok su ispijali čaj i kafu sa suprugom mu Ševom, on je hodao uzbuđen i neprestano ponavljao: "Je li taj Vojvodić lud čovek? Kako je smeo ovo da objavi!"

Špiro Galović, sekretar Gradskog komiteta KP, kazivao mi je da uopšte nema mira – jer CK Jugoslavije, a naročito Srbin u njemu, Mirko Popović, neprestano telefoniraju, prete itd. – najviše zbog te knjige. 

Uostalom, zna se šta je i koliko je sve učinilo “Slovo ljubve”. Jedan od dragih saradnika bio je i "moj Gojko" Tešić, koji je u “Službenom glasniku” i bez koga verovatno ne bi mogla da se objavi ni moja knjiga Vaseljenska svest. Žao mi je što je došlo do nesporazuma: nas dvojica se ipak ne slažemo oko pojma i značenja srpske avangarde. Ona je u nas stvorena kao neka vrsta bumeranga – iznuđenost koja je progovorila kao iz podzemlja – upravo u smogu i pod stalnim dejstvom onoga što je iznerviralo i uzbuđivalo velike srpske pisce: jad jadani Laze Kostića, duša patničke nam rase Milana Rakića, strah od života Jovana Dučića, kao i čuvene rečenice Isidore Sekulić iz 1912. godine: "Srbi ne podnose stvarnost." (Ne mogu u ovom kratkom dopisu da objašnjavam šta je sve prouzrokovalo takovo avangardisanje. Sve od zenitizma, sumatraizma, hipnizma, nadrealizma, do izvitoperavanja i u neosimbolizmu, klokotrizmu, signalizmu... što je inferiorna svest u Srba shvatila vrlo ozbiljno. Uvek se sećam rečenice dragog našeg profesora Miodraga Popovića: "Srpski će narod razbiti neprosvećenost.")

Ne bi trebalo da duljim, ovo je samo delić onoga što se namerno ne pominje a i čime hoće da se, još jednom, ukine “Slovo ljubavi”. U Hrvatskoj je pre dosta godina, međ 10 najboljih edicija – otkako postoji Jugoslavija, na 4. mestu bila jedna – “Slova ljubavi”. 

O drugim stvarima: kako je nekada "Mladost" tapkala, i polemike o tome, kao i čuveni tekst Milana Bogdanovića iz 1952. – kako je to žalosno da daroviti mladi pisci tendenciozno proizvode besmisao, kako je, prisećam se godina iz "Nolita" – primerice, Džadžić odbijen da piše za "Savremenik", a potom je uglavnom sve urednike toga časopisa pokušavao da ponizi. Kako je 1959. iz "Nolita" poslato pismo "Reakcionarne snage u srpskoj književnosti" – predsedniku ideološke komisije Draži Markoviću, uz nabrajanje imena: Branko Ćopić. Mihailo Lalić, Tasa Mladenović, Čeda Minderović, Miloš I. Bandić, Palavestra, Pavle Zorić i Rade Vojvodić.... možda sam i zbog toga izbačen iz "Nolita". 

Ali da ne govorim samo o sebi, bilo bi lepo kada bi se održao javni okrugli sto o toj knjizi – kako bi moglo sve da se i kaže i na neki način, bar jednom, slobodno, kao u nekoj vrsti demokratske zemlje, bar malo pomeri ugao sagledanja na ovo što se oko nas i u nama dešava. Još jedan bih samo detaljčić rekao, mislim da je simboličan i karakterističan i za ovo danas: u ediciji "Eks libris" naš drugar Mića Danojlić priređivao je knjigu Abe Šimića i u pogovoru napisao da je Miroslav Krleža minoran pisac. Nisam to hteo da objavim – jer je zaista to puka besmislica. Čuvam još uvek više pisama, čak i pretnji: Žika Stojković – da će mi izvući uši, advokat Srđa Popović da će me tužiti itd. Kada sam ja već smenjen pronašao sam kod uličnih prodavaca i tu knjigu – nema toga da je Krleža minoran pisac, ali ima – umanjenja njegove uloge i značaja, uz naravno ogradu, gde se ja više i ne pominjem. 

I tako dalje, mnogo je toga, ali ja volim da citiram i u šetnjama čuvenu rečenicu vladike Rada Petrovića, koju izgovara Turčin, dakle, na neki način, i okupator: "Zlo činiti ko se od zla brani – tu zločinstva nema nikakvoga." 

Dragi moj Pero, kako bi rekli u užičkoj ili topličkoj nahiji, i ja moram da se branim od svega toga što se izvitoperuje a u vezi je i sa mnom... Zasada dosta je... Ovih dana kada se slavi 90. godina Dobrice Ćosića, lepo je što čestitke stižu i odasvud, a posebno je zanimljiva i karakteristična ona od g. Palavestre: gde se izjednačuju uloge Miroslava Krleže i Dobrice Ćosića za svoje narode. 

Upotrebljivost je, kao i uvek, dragocena. 

Srdačno te pozdravljam i srećno!

среда, 28. март 2012.

ПОУКЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Вијорење застава изнад стварности


Волео сам да рецитујем и да казујем како нема велике уметности, литературе посебно, ако није аутобиографског карактера и опоја

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ

Радослав Војводић (1935), песник, ромасијер, есејиста, антологичар, аутор збирки: „Балканске симфоније“, „Одисеј из Србије“, „Пред собом на коленима“, „Унутрашње светлости“, „Двојник из Кнез Михаилове улице“, „Светлост неовдашња“, романа: „Кнез Таме“, „Јавни заводник“, „Кјеркегор у кочијама“, „Тавнина“, „Ђурђевдан“, књига есеја: „Судбина уметника“, „Обасјање Чудотворне Иконе“, „Христова мисија“, објавио је недавно нови роман „Разбојник“, у издању „Чигоја штампе“ и „Социјалне мисли“.
Аутор говори о једном идеолошком времену, о хапшењу групе студената, истомишљеника, противника режима, 1955. године. Али, ово је, истовремено, и роман о вечитој дилеми: Христос или Разбојник? Да ли су били срећнији или несрећнији народи, и појединци, који су се радовали што је разапет Христос а не Разбојник? Као лајт мотив провлачи се музичка тема из филма Лиме Барета „Разбојник“, који је игран у београдским биоскопима 1955. године.

Реч је о аутобиографском роману. И Вас су, као студента, хапсили?
На студијама смо волели, тих педесетих година двадесетог века, роман Томаса Вулфа „Погледај дом свој, анђеле”, између осталих драгих књига, које су биле у програму на Катедри за светску књижевност. Знао сам многе делове те књиге напамет, па сам их, почео, наиван, да казујем у Централном затвору у Бачванској, све док ме није упозорио друг Е. Б, бивши амбасадор, ухапшен у општој рацији, тог маја, 1955. када је у Београду боравила, „на највишем врху, делегација СССР-а”. Ухапшени су и многи студенти, због ранијих демонстрација у Новом Београду, у Студентском граду. Сви, како се говорило, субверзивни елементи, курве и остали...
Затвор је био препун. Било је и хуморних ситуација, када су неке водили на саслушања. Међу нама је био извесни Шекспир, као и већ познати сликар. Ходали су усправљени, високо уздигнутих глава, као да их воде, попут Галилеја, пред Инквизицију или на гиљотину...
Волео сам да рецитујем и да казујем како нема велике уметности, литературе посебно, ако није аутобиографског карактера и опоја. Што су и велики писци света помињали. Оно чувено из Вулфовог романа – како глади краја нема, и срећне земље нема. И дијалог браће Бена и Јуџина у месечним ноћима, или на веранди, где им отац каменорезац покушава да обликује ликове анђела – заиста је било, тих година, нека песничка узданица... Водио сам, већ на првој години студија књижевности, онда чувену књижевну трибину „Четрдесетпетицу” на Филозофском факултету, и те године, баш на Божић, 7. јануара, имали смо књижевно вече, нас шесторица младих песника, а гост је био већ познати Либеро, Слободан Марковић. Сала је препуна, као и увек. Стоји се у ходницима. Гужва. Тада није било разних медија, као данас, нити других изазовнијих програма. Читам последњи, као водитељ, и још нисам завршио, кад устаје и прегласно виче наш другар са групе, Б. З, последњи југословенски амбасадор у Индонезији: „Ђе сте, комунисти”?
Настаје паника. Пометња. Један за другим јављају се студенти са разних факултета, сви из Црне Горе. Чује се: Скандал! Требало би га стрељати...

Како су се понашали Ваши пријатељи?
Враћам се у скамију, тешко се дише. Чак и мој најближи „сарадник” П. П, старији од нас десетак година, бивши официр, кога поучавам у начину писања песама – бежи од мене. Некаква хладноћа ме обузима и не знам шта да учиним. Тада ми другар, добри Блажо Шћепановић, песник и учесник на вечери, прилази, готово ме моли, заплашен као и ја, шапуће: „Јави се... говори! То знаш... Објасни. Мораш! Видиш, убиће те”! И то је рекао – убиће те!
Устајем, Блажо је уз мене. Велим: „Па то... у мојим песмама, у поеми, те две крваве заставе у ваздуху, које проносе интелектуалци, радници, и остали... то нема везе са Ђиласом и Дедијером, како колеге сведоче на погрешан начин (Тих дана је смењиван Ђилас). Мислио сам на Његоша и себе. Два песника и вијорење застава високо изнад стварности – песнички су знаци...”
Устаје одмах песник И. Ц. и виче: „Па, људи моји, какве он везе има са Његошем? Он је Србијанац”!
Памтим и данас како су се уклањали, док сам силазио низ степенице у аулама факултета, бежећи од мене, сви, баш сви... Као да сам кужан!

Уточиште су вам пружили шиптарски песници?
Те вечери у студентском дому „Ђилас”, Миша Звицер, последњи председник Покрајинског комитета компартије Косова и Метохије, те 1955. године шеф Партије на групи за књижевност, вели ми, брижно: „Боље је ноћас да спаваш у другој соби. Ево, са Шиптарима, има један празан кревет. Ту те нико неће тражити”! Спавао сам у соби с песник Бесимом Бокшијем и дечјим песником  Рифатом Кукајем.

Где су Вас ухапсили?
Ухапсили су ме док сам, са индексом већ предатим, чекао да полажем Предвојничку обуку, у Кнез Михаиловој. Долази код наставника Црногорац из Никшића, дошаптава се са наставником и изводи ме, јер ме, наводно, траже у деканату, нешто око стипендије, коју сам добио само једанпут, тога месеца. После ми је одузета.
„Марица” нас је чекала у улици Вука Караџића, насупрот данашњег ресторана „Пекинг”. Иначе, тај ће студент, који ме је извео са испита, старији од нас неколике године, непрестано на састанцима „држати говоре” о мени, као непријатељу... Све док му једном Ратко Божовић, тада у улози секретара Партије за нашу годину, није рекао да престане: „Није Раде Војводић непријатељ, а ако и јесте – није једини”! Тако ће извесни В.М, касније чиновник Културно-просветне заједнице Југославије, престати да се бави „мојим случајем”.
Наш другар, Ратко Божовић, много ми је помогао и касније. Наиме, када су ме преузели из Нолита, како се то говорило, док сам био новинар у „Вечерњим новостима”, Ратко Божовић ће написати „сјајну карактеристику”, која ће ме „пратити” док сам у Армији, и после Билеће, Школе резервних официра, када као вођа групе будем одређен, неким вишим форумом, за школу шифрантску, чији ћу број вазда памтити, 5808, нарочито када ме, на крају школовања, истерају... Тако ће ме, касније, многе колеге – писци – „представљати” као вишег официра КОС-а.

У затвору, младост није само уништавана, долазило је и до „далеких додира, са космичким зрацима”. Стварала се нека чудна енергија која је усправљала људе?
Далеки додири космичних зрака, оно исијавање које се упознаје приликом рођења, када нас додирне то што се назива и божанском енергијом – препознаје се, затим, најчешће у годинама кад је људска јединка стешњена, изопштена, посебно ако је у затвору, и када се сунчева обасјања, на решеткама, одсликавају као далека светиљка: оним чиме је биће опредељено, уз послање, да буде то што и јесте. А то што јесте, постиже се само уз дотакнуће управо те енергије! Она се, када је човечић онемогућен да буде у стању којим се изабира слободан начин и бивствовања и љубави – појачано и осећа и сања! То је усправљало толике заточенике у различитим делатностима, творце уметничких дела или оних чудесних песничких обасјавања, што се у тавнини проживљавају.

Констатујете да вас нису узалуд хапсили. Били сте бучни и хтели сте нешто друго. Колико је то друго и данас далеко?
Наравно, и то је увек тако. Невиних нема, можда је био у праву Карађоз у најбољој Андрићевој књизи „Проклета авлија”. Јер ја сам још у гимназији у Прокупљу, први пут у петом разреду – „згрешио” и заувек схватио да са политиком нисам у сродству. После мог предавања о Кинеској револуцији, а био сам агитпроп школског комитета и секретар петих разреда, сменили су ме, запамтио сам то, уз речи: „Није ово амерички сенат да говори ко шта хоће”. И поново у седмом разреду, када сам водио литерарну секцију, после читања моје приче „Нова година”, у којој су делићи и најава „Сијања на мосту”, у роману „Разбојник”, али и хуљење на револуционарне промене, где се победници не понашају како доликује, иако су уверавали да ће боље бити. Уз садашње хуле: „Не! Није то оно право! Нисмо се ми за то борили”. Настала је гужва.

Живорад Стојковић је у Вама препознао писца?
Када смо још као гимназијалци, Бранко Миљковић и ја, пролећа 1953, дошли у Београд (јер мени нису допустили, после те приче, да се упишем у осми разред у Прокупљу, па сам у Нишу завршио школовање), дакле, уз често понављану реченицу песника „Ватре и ништа”: „Све ћемо их, буразеру, препишати за месец дана”, отишли смо у НИН. После три дана сачекао ме је у НИН-у Жика Стојковић и рекао: „Ви сте писац! Ти си писац”! Водио ме је на ручак, негде на Кикевцу, што такође памтим, јер сам се снебивао пред његовом супругом и синчићем. Касније ће ме Жика запошљавати више пута. И ја ћу, наравно, када будемо формирали „Слово љубве”, врло радо прихватити да он буде уредник, спољни, једне од најбољих едиција у југословенском издаваштву (Ex-libris), како ће то писати и у хрватској штампи.

А Бранко Миљковић Вас је бранио?
Гордана Тодоровић, коју је тада Милован Ђилас похвалио и издвојио међу новим југо-песницима, Бранко Миљковић и ја, као ученици гимназије „Стеван Сремац”, гостовали смо у неким средњим школама по Нишу. Било је то вече или подне, у Економској школи (сада је ту нова гимназија у улици Јеронимовој), после читања приче „Сијање на мосту”, она је нападнута, наравно „прејаким речима”, а Бранко је (увек ћу то памтити) одржао говор, бранећи мене и причу, негирајући теорију Тимофејева, да се то памтило... Тада је дописник Танјуга из Ниша одмах „реферисао” о скандалу. Зато сам и помишљао да се није „случајно десило” (јер случајност помињу само будале) што су уз моје песме, из поеме „Буна”, читане на Филозофском факултету, у „Четрдесетпетици”, биле код иследника и странице из приче „Сијање на мосту”!

О Теслином „тајном оружју“ много се причало 1999. године, када смо ратовали против читавог света. И Вас је заокупљала та тема?
Сећао сам се тога 1999. године, приликом бомбардовања, силеџијског, на Србе. Зашто? Покушавао сам да уз познату формулу Николе Тесле, и особито његове мисли о убилачкој енергији, која је опасна по човечанство, предложим неком даровитом физичару, научнику из области нуклеарнога кода, да измисли нешто или неку материју која има такву моћ – да сузбија или поништава или баш разбија сваку врсту убојитог наоружања! Наиме, да та енергија, која је и Божија – још ако би се остварила – има јачу моћ од свих хемијских, нуклеарних и других убојних средстава – па их поништава. Чиме би, једино изгледа, могли да се зауставе ратови и покољи народа. Наравно, то је и као врста протеста, као отпор према свакоме режиму, на природан начин – изазивало и иритирало сваку власт.

Зашто су Вас сменили са места главног и одговорног уредника познате издавачке куће „Слово љубве“?
У мојим „Аутобиографским низбрдицама” (књигама сећања) има записано и то како су неке годинице, минуле поодавно, биле незгодне или баш мучне. Чему је доприносило такозвано идеолошко време. Наравно, да сам и ја доприносио томе. Увек супротстављајући се! На пример, колико ме је „коштало” смењивање у „Слову љубави”, политичка ликвидација, једне од најзначајнијих тада издавачких кућа, али и то – што нисам могао да се запослим неколико година. Упркос залагању неких пријатеља који су били на „високим положајима”. Сећам се, особито, 1984. године.
Овако је било. Мој давнашњи другар, Огњен Лакићевић, директор Удружења издавача и књижара Југославије (где сам ја био, годинама, у Извршном одбору) уз договор са Ђоком Стојичићем, који беше на власти, заказали су састанак код потпредседника Србије, другарице Олге Николић. Пролеће је, ми стижемо негде око поднева. Прима нас у кабинету и наручује кафе. Стоји. Моји другари помињу оно што сам до сада чинио у српској култури. Видим да је већ упозната, са свим. Не седа и даље. Каже: „Знате, другови, ова наша власт, Партија – има пуно поверење у Бобу Селенића. Он може да буде министар, амбасадор, директор позоришта! А у вас, друже Раде, Партија нема поверења”!
Устајем, одмах, Огњен затим. Иначе, нико од нас, тога дана, није помињао Слободана Селенића.*

Занимљив је и „књижевни сусрет“ у „Сплендиду“?
Тих година, седео сам сваког дана у подне, у „Сплендиду”, изузев недељом. Идем тамо, два стола састављена: Јова Раичевић, главни уредник часописа „Социјализам”, казивао је: Кардељ и он. Уз њега, др Слободан Инић, из неког Европског друштва у Београду, Новак Прибићевић, амбасадор у Бечу, Миленко Марковић - члан ЦК КП Србије, Марко Лолић, директор „Борбе”, браћа Блечићи, новинар и писац, Мишко и Милорад, песници Вито Марковић, Божидар Шујица, Виктор Шећеровски, а на челу седи познати пуковник УДБ-е Живорад Михаиловић Шиља, као и писац, кога смо често сретали тих година. Још нисам ни пришао, а он гласно виче: „Теби је лако, Војводићу, боли те к.... за све! Виши официр КОС-а”!
Ћутим, па кажем: „Наравно”!
Нико се од најближих сарадника, који су се окупљали у „Слову љубави”, није јављао. Био сам нека врста - „отпадника”. Бежали су од мене.

У време бомбардовања Србије, Бога сте прогласили живим. То нам је била последња нада?
Крајем деведесетих година, на конкурс Гетеовог института у Франкфурту послао сам есеј под насловом „Бог је, ипак, жив”! Говорио сам, то јест писао, о „божанском смислу обнављања”. Тема је била: Ослобађање будућности од прошлости? Ослобађање прошлости од будућности? А наслов мога есеја „Бог је, ипак, жив” (God is still alive). Био је то планетарни конкурс, на седам језика: немачком, руском, енглеском, француском, арапском, кинеском, јапанском. Почетком фебруара 1999. године обавестили су ме да есеј треба скратити на десет хиљада карактера и текст доставити до 10. фебруара, што сам и учинио. Бомбардовање Србије је почело у марту, а каква је субдина есеја не знам ни данас.
Била је то она, по српски народ, сурова, 1999. година!
Многи су од нас, сећам се, и сањали и замишљали – да има та божанска енергија која ће, једном, спречити невина убијања народа!

Од једнопартијске - постали смо вишепартијска држава. Да ли су идеолошка времена прошла?
Као да су све идеје искоришћене и упропашћене! А нису! Причињава се да је човечанство изгубило сваки смисао у потрази за срећнијим животом. „Терор” комуникационих и медијских иновација, Интернет као цивилизацијска употреба „лакшег споразумевања међу људима”, да тако кажем, и на свим меридијанима – унели су пометњу и хаос, посебно у свести непросвећенога света. Збуњени су нарочито недовољно стасали „мирјани“. То се односи и на наш свет. Економска криза појачава стање напетости и готово ћорсокака. Као да излаза из лавиринта и нема. Али, наравно, биће га! Она, вечита божанска енергија, обновиће се и биће помоћи, како појединцима у којима опстаје Послање – да јесу нешто друкчији, тако и у народима који су поодавно конституисани и сазрели. Код Срба је то још далеко. Не само уз незрелост која нас краси, него управо због тога што смо још у три државе, и они слабији, непрестано, уз превагу рајетинске свести као водитеља – баш те сенке инфериорних личности лутаће и даље... Све док...

Бивши „комунистички заточници” сада су „загрижени слободари”?
То и јесте судбина неслободних, неаутентичних личности. Заправо, тужњикаво изгледа када видимо наше другаре, пријатеље и ине – који бејаху страсни приврженици компартије, као и њених органа управе, како данас, у - премјенама (по Вуку Караџићу) жестоко негирају оно чиме бејаху оданици. Поданици! Колике се књиге исписане тим поводом! Што и на овом брдовитом или плаховитом (како се на Западу пише) Балкану заиста показује не само комплексе ниже вредности него и предвидљив заостатак у просвећености! Отуда су они познати нам „комунистички заточници”, сада у првом плану, не само у медијским и нападним појавама, него и у „исписивању сопствених јада јаданих”, којима се оправдавају. Да ли добро спавају? Чиме ће и како изаћи пред онај, што га је библијска повесница крстила као Страшни суд, а који је час пред крајем или окончањем бића, оно – суочавање са самим собом! Где си био и шта, и чиме си заслужио – ово патничко стање, или и озареност?
Међутим, у сиротињским насеобинама и слојевима друштва, увек је бивало важније – грабљење за хлебом, а не за слободним начином у изборима и љубави и циља!

Какав је положај уметника, и интелектуалаца, данас?
Уметници данас! Па, они који су прихватили да служе поретку и у првим су редовима формирања разних странака – поуздан је то знак да не припадају свету идеја, иновација и друкчијих, особених духовних светова. Оданици, вазда употребљиви, вероватно лакше проживљавају ове тегобне године и – транзицију. Али, ако има у њима и некакве црте даровитости или искре различних „цветова зла” или имагинарних орлова у стрмоглавом лету – сигурно је да пате. Ако их је, у времену колаборације, већ „захватила” Јунгова „сенка инфериорне личности“, они почињу да се, скривајући се у рупама, обасипају разним лековима у виду измаштавања или речи, или боја, или тонова, онога већ изведеног уметничког блага, које, у варијацијама на исту тему, злоупотребљавају. Па, данас је то толико јасно!
Премало је одабраних, који издржавају да носе терете доба, верујући у себе и свој, по Бодлеру - „деспотски идеал“!

И даље се делимо на четнике и партизане, на монархисте и републиканце, на звездаше и партизановце?
Српске деобе! Оне су још неопходне. Србија и на Истоку и на Западу (где је и духовност у различитим сферама, које незналице претачу у имагинарне као мистичне облике) уз незрелост народа и по Слободану Јовановићу, природно је и да је подељена, не само као „крчма насред друма”, него и због наслеђа и рајетинске оданости јачему, час наслеђеном од османлијских поробљавања, а час уз и данас препознатљиве жалбене тугованке за Аустроугарском монархијом. Чије рушење, ево, западна хегемонија не опрашта! А код нас су деобе и због онога несрећног, и кобног, убиства великога Вожда, који је био на путу потпуног ослобађања Балкана. Поделе ће потрајати – све док се просвећеност не уздигне изнад садашњих закречених свести!

Дилему: Христос или Разбојник, остављате отвореном. Не зна се на чијој смо ми, као народ, били страни?
Још у роману „Кнез Таме” мене је опседала мисао о теми коју су интелигентно, да не кажем генијално, дакле, готово пре две хиљаде година, измислили и наметнули људском роду драги нам писци - јеванђелисти. Оно, пресудно за питање опстанка под звездама: Христос или Разбојник? Јеврејска велика и трагична мисао била је опредељена одмах, и зато је жртвован Син Човечији. Јер је невера у њега, или сумња, или отпори, у свеколикој историји света, било оно чиме се одржавао живот на земљи. Свеколике религије, као и негирања њихових принципа одржавања и канона, показују и то да је, на пример, и Лутерова побуна и те како користила и била знак промене. Што је посве јасно.
У хришћанској цркви народа најнапреднији су били протестанти! Најбоље и живе. Најбоље и пролазе, и у ратовима, и у земљотресима, и у свим врстама оскудица и несрећа. Најтеже је нама, православцима, који, уз чудесна и драгоцена духовна трагања за вечитом загонетком: где је и шта јесте Бог – заиста постижемо незаборавне часове и усхићења.

Али, кроз историју, боље су пролазили народи који су се одрекли Христа?
У роману „Разбојник”, мој јунак Симеон Симић, философ, који је у неким тренуцима брат по духу и стању свести другоме водитељу програма – Милошу Брђанину, на крају, схвата, да је, можда или вероватно, овај му и супарник и двојнички код, био срећнији у животу, јер је изабрао пут разбојнички а не Христов... Је ли то баш тако? Они који имају чиме да осете или схвате – биће им јасније, ако се опредељују! Исто је то и са народима: Зар нису одувек боље пролазили они народи који су се одрекли Христа? Можда је и зато, ево, у новом миленијуму тако мрачна судбина у којој се назиру светлије искре ка будућим стазама.

Разбијате мит о небеској Србији и за то окривљујете Немању и његовог сина Растка, јер су веровали у загробни живот?
Не! Не окривљујем нисачим свету нам лозу Немањића, само се јунаци моји запиткују и колебају око оних силних и велелепних грађевине на Западу, око оних чудесних споменика културе и архитектуре. А да ли су наши преци, зидајући манастире, баш толико веровали у Бога, и све друго подређивали тој опседнутости? И, на крају, шта је било корисније, а шта трагичније? Наши манастири или сјајна материјална обележја духовности и на Западу и на Истоку?

Један од јунака романа ставља знак једнакости између хришћанства и комунизма. Каже да ће се на просвећеном Западу то тек схватити?
Још као гимназијалца опседала ме је идеја да Бог признаје Комунистичку партију. Писао сам о томе у првим мојим причама. И у песништву, баш оној поеми „Буна”, чије сам делове читао давне 1955. године, на Филозофском факултету. Када су мене ухапсили, писало је и то: „Модернист, ђиласовац, западњак”.
Идуће недеље, седмога дана, и у исто време, у истој сали, одржано је ново књижевно вече, на коме је секретар Универзитетског комитета компартије (Милан Вукос) читао свој реферат о „мом случају”. Веле, био је подугачак. Мени је и данас жао што сам узалуд, и преко неких „другара”, трагао за тим текстом. Не само због тога што је у њему писало, мени драго и то: „да у овој поеми, у песмама овим, има стихова који долазе у ред најбољих у југословенској поезији”.

Сматрате погрешним што је из „Старог завета“ прихваћена мисао: „Благо нишчима духом – њихово је царство небеско”?
Велика је заблуда и грешка, помишљам, то да је благо „нишчим духом – јер је њихово царство небеско”! Јер то стадо, заведено вазда, јесу овчице које не могу без предводника, и зато су жртвовани! Невини, највећи страдалници! Као да се њима руга и „Стари завет. Али, шта се чини у модерним временима? Баш нишчи духом, лечећи своје ране у несрећама сопственим, окривљујући егзистенцију, блате је, уз похвалу ђубришту, јаду и смраду. Јер немају чиме да прогледају! То јесте тужно, ружно и жалосно! Зар се не чини комичним, у просвећеном свету: диктатура  пролетеријата? Само свестан човек, као и народи, јесте онај који зна шта хоће и који је независан у избору љубави или циља!
Употреба нишчих духом непрестано је искоришћавана у различите сврхе. Нарочито у погромима и у свим врстама катастрофа. Они су употребљавани као материјал! Што је лицемерно!
О томе је први, уз болност, сугестивним језиком и начином презентације, писао Достојевски. Како је то казивано у роману Зли дуси, који је наговештавао страдања што ће их донети револуционарне промене. То што ће и велики песник Александар Блок написати 1946: „Катастрофа је близу!
Али, „Нечисте силе“, како су код нас преводили роман Достојевског, неизбежне су! Често и плодотворне.

Бавите се нашом историјом. Великих примедби имате на владање династије Обреновић?
На првој години студија написао сам књигу-поему о Карађорђу под насловом  Одисеј из Србије. Већ сам, у нашем разговору, говорио о тој теми. Зашто је, уз Милоша Обреновића, рекао бих и на подмукао начин, уз сав српски и принудни јад јадани, такозвана „рајетинска свест – бивала и била оно чиме многи од Срба, оптерећени таквим наслеђем, нису умели или могли или смели да подигну главу? Удварачки посао и употреба сиротињског менталитета у извојевању „бољега хлеба, и сигурнијег склоништа, које наликује јазбини, нити је у садејству, нити у сродности са човековим правом на слободу и независност.

Да је Карађорђе успео, да га његови нису убили, тврдите, данас би потпуно другачија била судбина Србије и читавог Балкана?
О, наравно. Да онда није велики Вожд, на кукавички начин и мучки убијен, и српство би данас било друкчије и, вероватно – конституисано!

Ваш роман је и прича о лажној уметности. Само у онима којима „Бог даје махове“ – постоји дух напретка. Да ли се препознајете у овој повлашћеној групи?
Они којима Бог даје махове – вечито су, и у свим нацијама, бивали дух прогреса и промена, знаци просветљења и срећнијих часова проживљавања на земљи! И у свим областима људских делатности! У науци и војниковању, у зидарству и земљоделству, а тек у уметности!
Вазда „лучом обасјани, оним што називамо „божанска енергија, они су, и у страдалаштву, и у свим религијским опцијама, у отпору према жабокречинама, уз пркосне одлике и облике, препорађали токове цивилизације.

Ниче је, кажете, предвидео да ће уметност све више нагињати позориштаријама и циркусу, јер ће слабићи и неразумни узимати превласт. То се и догодило?
О Ничеу сам написао књигу Заратустра херој Подземља. Како је и чиме је бивао сломљен тај велики ум, који је предвидео много шта. Као и то, дабоме, да ће уметност, све више, и масовно дакле, нагињати циркусу и позориштаријама, док ће неразумни преузимати власт. То се и десило, наравно. Прво, истина је, на просвећеном Западу. Код нас је стигла, по обичају, са закашњењем. У међувремену се код Срба, као далеки одјеци и крици, помало уз малоумност, дешавало да избијају различити, авангардни покрети. Што се, потом, прихватало и као оригиналност, чиме се показује, опет, непрестано наше кашњење за духовним просветљењем!

Коментаришући модерну уметност кажете: „У унакажености – нема лепоте. Има ђубришта. Нема ни духовности – има смрада“. Али, баш таква уметност је данас на цени?
Тачно. Уметност са ђубришта или њиме надојена, то је оно што је на цени и сцени, данас. Верујем да ће и то проћи, као и све друго, у свеколиким дијалектичким, и неизбежним, облицима - промена!

Веома критички говорите о Црњанском и Попи?
Написао сам пре готово четрдесет година (објављено је 1970) подужи есеј, близу стотинак страница: „О случају и о поразу Милоша Црњанскога, поводом његових изабраних дела која су објави удружени издавачи Београда, Новога Сада, Загреба и Сарајева. На то је он „реаговао“ изјавом у „Вечерњим новостима“.
Уз препознатљиве афектације, што и јесте примерено позориштаријским и циркусним ачењима и изведбама, најављивани су програми ове врсте: „Нисам човек, крв ми је млака/ само роса далеких румених облака“. Лепо заиста, али и банално, такође! Уз, овоме писцу драго и неизбежно обележавање самога себе и свога послања: „Са мало разумљиве афектације“. Која је и помало шокирала чаршију и српско нарочито уседелачко посланство или баштинике „хиперборејских магли, уз афектирање самодопадљивости, што је готово дегутантно, ако већ није водвиљског смера и знака. Ово: „Све те замршене мисли јуре по глави, из кинеских песама, из књига о готици... Ви знате да ја имам луду теорију 'суматраизма': да живот није видљив, и да зависи од облака, румених шкољака, и зелених трава на другоме крају света...“ Шта је опчарало или зачарало српску непросвећеност и постало заштитни знак „београдске чаршије“, њена икона! Којом се поноси духовна заосталост!

Растка Петровића означавате као „духовну посебност“?
Насупрот томе била је велика појава и објава програма духовне посебности, српске, у визијама и делима Растка Петровића, кога је чаршија, уз свесрдну подршку текућих власти – жртвовала! Слободан Јовановић је 1939. године написао негативну рецензију за издавача Гецу Кона – и одбили су да штампају роман Дан шести, посвећен српскоме страдању у Првом светском рату и суровим данима преласка преко албанских гудура... Јер је чаршији била важнија „хиперборејска магла од – истине! Као и данас!
Ипак, требало би помишљати и на отрежњавања!
Уз себељубиву и помало мазохистичку, као срцепарајућу варијацију на српске духовне корене, или опстојства, у песми из Париза, Црњански се и „хиперборјански узноси“, поручујући пучанству нашем – да бити у Срба бунтовник или било која врста отпора властима може само будала!

Шта је спорно у Попиној поезији?
Васка Попу сам упознао још у Нолиту, где смо били заједно у Управном одбору. Он председник, ја члан. У првом есеју у „Видицима“, 1954. године, пишући о модерној поезији (био је то уводни текст), помињао сам и Попу. Оно чиме се тадашње југословенско песништво издвајало и истицало у иновацијама: нови језик и стил, нека врста друкчијег. Док сам, те 1955. године био у Централном затвору, асистент на Филозофском факултету, Никола Милошевић, оштро је напао тај есеј. Нису ми дали, потом, да одговорим. Никада то нисмо помињали, Никола и ја, док је свакодневно, изузев викенда, у пратњи Мирка Ђорђевића, долазио у Слово љубве. Штампали смо му неколико запажених књига, а био је и рецензент неких издања. Иначе, у тој години, што је данас несхватљиво, оног месеца када сам ухапшен, избацили су из слога „Видика“ моју подужу песму Одисеј се није вратио (чувам још тај отисак), као и из „Студента“ две, краће.
Требало је да објавимо мало издање, у форми чак шибице. његову познату Малу кутију. Онда је, неколико пута, доносио, на пола парчета листа, песме из поеме Вучја со. Ја сам, као некада са Томом Мијовићем у „Видицима“, волео да читам песме наглас. Као и данас! Тако сам читао и Васкове стихове из те поеме. Он ме је, као касније Душко Радовић, загледао, испод ока. Велим му, једном: „Али, Васко, где је ту оно што је волео да истиче Лаза Костић, а Змајево је – „осећај жив? Узбуђује ли ово икога?
Престао је да долази. Нисмо објавили Малу кутију.

Да ли сте некада зажалили због тога?
Био је већ болестан, кад сам срео Макса, Миодрага Максимовића, уредника Културног додатка „Политике“, који је, иначе, оштро писао о мом првом роману Љубавници и гавранови, под насловом „Секс и ништа више! У парку Ташмајдан, где волим да седим у „Последњој шанси“, каже ми да је био код Васка и он га је питао зашто Раде и Блек (Милорад Блечић) не долазе код њега? Било ми је жао, али нисам могао против себе!
Ишчитавајући песништво Попино, схватао сам, да је то хумористичка варијанта српске поезије, уз дозу циничне, па и трагичне обојености црним хумором. О томе сам написао стотинак страница, још необјављених. Узгред сам помињао свој „став“, уз помисли ове: како је интелигентни песник Коре, осећао и пио повише, баш из разлога што ће генерације које стижу, када просвећеност овога народа буде на вишем нивоу, схватити и препознати као неискреност и опсесивну, саморазарајућу тачку мишљења, која је, ипак, негативно одређивала смисао и дејство тога и таквога песниковања! Ето!

Да  ли ће време потврдити Ваше мишљење, или дело Црњанског и Попе?
Знам, многи ме, чак и блиски другари и пријатељи, не воле због мојих ставова. Па, ја то не могу да променим. Бранко Миљковић је (писао сам о томе), када се, због различитих ставова и начина мишљења, договарасмо да се пријатељски растанемо, запиткивао: „Када ће тебе да признају са тим твојим негативним мишљењима?
Али ја и сада верујем да ће право на различитост, оно чиме се обогаћује, а не уназађује свеколика егзистенција наша, особито у уметничким изведбама, доћи, и просвећена свест ће га прихвати.

Аутора песме „Можда спава“ називате несрећником, не помињете му чак ни име?
На студијама, писао сам семинарски рад о Дису. Многе његове стихове знам напамет, рецитујем их често. Заиста има неколико песама које су у садејству са великим српским песништвом. Међутим, у развијенијим народима, као и свуда што би требало, велики су песници они који имају свој програм, уз изузетност што их прати, и уз препознатљиве, оригиналне или аутентичне погледе на свет и живот. Код Диса је црни хумор и такозвана декадентност – одјек таласа изведених на другим програмима. Био је, писао сам о томе, Скерлић посве у праву, јер је у његовим неприкосновеним погледима на српске прилике и неприлике, стања духовности и непросвећености, Дис не она централна појава и тачка преламања свести, него помало и ивица маргиналности. Последњих година, ево у покушају да саставим нову, и друкчију антологију српскога певања и мишљења, више сам пута трагао и за Дисовом песмом – која одише оним што ја у мојој новој књизи зовем: Лепо је бити жив! Пронашао сам Дисову Виолину и обрадовао сам се!
Био је несрећник, даровит, исто као и Драинац, кога, такође, нису разумевали.

Господство се стиче, кажете у роману, интелигенцијом, а не богатством и простотом. Данас се, ипак, све купује парама: и диплома, и положај и ордење?
Давно сам, на студијама, потом преводећи неке песме генија Шарла Бодлера, рецитујући понешто и на француском, заволео и прихватио да је духовност - племство једино!
Све се купује новцем, дабоме. Многа данашња „уметничка остварења“ сведоче да свако ко има паре може да штампа будалаштине, да снима филмове, да се бави ликовним уметностима и позориштаријама!
Владимир Соловјов је у Паризу, крајем деветнаестог века, записао: „Идеја нације није оно што она сама о себи мисли у времену, већ оно што о њој Бог мисли у вечности“.
Ово се односи и на индивидуу, на људску јединку која трага за собом и оним - Једним!



*Да објасним и то: Распитивали су се другари о томе у каквој смо вези Селенић и ја. Огњен Лакићевић волео је да ме пецне: "Не помиње вас другарица Николић без разлога. Да није само зато што обојица волите позориште, а нарочито балет?" Не, разлог је друкчији: у Школи резервних официра у Билећи сам водио Питомачку трибину. Одржавали смо и приредбе, нарочито је била запамтљива у Требињу. У класи пре мене трибину је водио Слободан Селенић, а у класи испред њега познати наш филмски редитељ Душан Макавејев. Сви смо наставили школовање - зна се где. Али ја сам једини при крају школовања избачен.

(„MONS AUREUS“, 23/2009, Зоран Х. Радисављевић: 33 питања (12 разговора), ИП Филип Вишњић А.Д., Београд, 2012)