понедељак, 28. мај 2012.

Put ka sebi (Ono čime jesmo)


Fantastična predodređenost

Bilo je to u Novom Momčilovu, ovoga juna 2011, dok sam šetao voćnjakom i našim dvorištem, začuđen pomalo: i ranije sam voleo da pronalazim deteline sa četiri lista – poneku, a ovih dana bilo ih je previše. Uzbrao sam nekoliko, povijao ih međ knjige i papirne maramice. Krupne, čak. Maleckih takođe nekoliko. Kako sam i pamtio: malecke su uvek bile s kraja, kao i krupnije, usamljene, izdvojene i kao iskošene, pa možda čak nesvesno u pomisli – da su izbačene od svojih, pa i kaštigovane...
A onda, u maloj sobi, gde je nekada bivalo više knjiga, a sada malo njih, uzeh prvu koja ispade, da je iščitavam, leškareći. Beše to Čehov. Beše to i Ujka Vanja.
Odjednom, pomalo kao i nečim opomenut, zastadoh: Fantastična predodređenost! Tako piše Čehov. Imao sam tu knjigu, kao i ostale njegove, pročitavao ih, gledao pozorišne predstave, i Ujka Vanju, više puta, i u Rusiji...
Fantastična predodređenost, eto, nečim, obuze me i ja se zamislih. To je ono, pomisao se granala u sve pravce, posve isto: u Tolstoja je to Energija zablude, u Puškina Ono malo drukčije, u Njegoša Saglasje, ono što je izmučilo Ničea – Moći više (ali kako i čime, kao i Hajdegera). Rilke je i to objašnjavao ovako: „To je pozivanje koje umetnik razabira: želja stvari da budu njegov jezik. On treba da ih iz teških i besmislenih odnosa konvencije uzdigne u velike poretke ovoga sveta.“ Onaj čas kad stigne, Otkrivenje Rastka Petrovića, a možda je i uz Sugestivnu odredljivost Edgara Poa, kao i Prerastanje čisto kod Nemaca, uz one koji večno lutaju (Tomasa Mana), ali i uz njegovu molitvenu naklonost prema „dvoboju“ Getea i Šilera kada veli: „Sebeljubivo je sve ono što je izuzetno, ako pati“. O, da, velim. Naravno da jeste.
To je isto i Genije u Uzvišenoj bolesti Borisa Pasternaka, ali i ono čime se izdvaja pesništvo Aleksandra Bloka: sudbina može da oprosti umetniku sve grehe, osim jednoga: izdaju Duha vremena.
I uz ostale velike tvorce oblika, u svim granama ili vrstama umetničkih izvođenja radova – to jeste tako. Na kraju se može, kao zaključna varijacija na istu temu, pomenuti čuvena rečenica ili poruka kojom je Fjodor Mihailovič tumačio Anu Karenjinu, Tolstojevu, i rekao Niko tu nije kriv! Nasuprot tvorcu toga izuzetnog romana, koji je ispisivao Krivice svih junaka, i Ane i Vronskoga, i Karenjina – uz pomalo sebeljubivost koja nije mogla ili htela da prihvati – Ono, čudesno, večito, poneki vele – fatalno, tu Fantastičnu predodređenost!
Čime se može Sve objasniti, ne samo u umetnosti.
I ova me pomisao pretekla, a potom se usaglašavala, ovako: Da je Religija isto kao i Umetnost, na isti način, drukčijim obeležavanjem, sagledavanjem, jezikom, bolom ili patnjom, kao i kanonskim određivanjem onoga tajanstvenoga i nerešljivoga, zagonetnog čovekovog položaja kao i samog našeg dolaska u život, tumačila određene situacije, pa ih i obasjavala...
I sada je to veliko pitanje: koji je način prihvatljiviji i koji više pomaže, bar onima koji imaju čime da osete, shvate ili prepoznaju to što jeste – Fantastična predodređenost? Kako se ona, i čime, prenosi ili doživljava, kako se, posredno ili baš neposredno, događa i odvija u svakome od nas? Kako je tumače i razumevaju filozofi, naučnici, obični ljudi, umetnici?
I još, u ovom kratkom zapisu, ovo: da je u umetničkim viđenjima, odnosno oblicima i delima, izuzetno i veliko, čudesno, samo ono kojim se i čime se ta Fantastična predodređenost iskazuje, pokazuje, odvija – oblikujući oblike. 

Pobune uma međ Srbima

Koliko su istorijske uslovnosti nagoveštavale srpsko i civilizacijsko zakašnjenje za prosvećenošću na Zapadu – toliko je i duhovnost na ovim balkanskim prostorima, na presudan način, uticala da se umetnost, književnost osobito, iskazuje i kao marginalni saputnik onih već prevaziđenih ideja i izazova što su, već prohujali, ovde nailazili na plodno tle traumne zaostalosti. Zato se i dešavalo da obožavaoci Baš Čelika ili bajkovite Jabuke od Zlata, tako svesrdno i zapravo nezrelo, nastavljaju da pod žigom novoga svedoče i “proživljavaju” minuli svet one estetike koju su, i u različitim oblicima, srećniji narodi poodavno i “sažvakali” i odbacili.
Vilinski svet mašte, ono čime se nadahnjivala i obeležavala pesnička imaginacija, kod Engleza, na primer, na početku XVIII veka – bivalo je, ubrzo potom, prevaziđeno i kao ona tragična zasnovanost, i zavisnost, u kojoj se umetnička povesnica nahodila samo na svom “prolaznom putu” ka istinskom saznanju, pa i sozercanju, ljudske egzistencije pod zvezdama. Nikada mašta nije bila snažnija od stvarnosti sem u onim vrstama zanošaja i snoviđenja, u kojima se udahnjivanje istinskog života ovaploćivalo, u snovima i idejama doslućivanih, a neizbežnih preokreta, što ih je tekuće doba nagoveštavalo i kao promenu ili samo obnavljanje, a umetnička ih je vizija, i kao izviiskru, otkrivala: osećajući da i u onom nesaznajnom ima svetiljka što je satkana kao obasjanje donjega i gornjega sveta u stvarnosnoj dočaranosti onoga vilinskoga, nepoznatoga očaranja ljudske nade i želje da ima nešto više.
Još 1800. godine Vilijem Vordsvort je u predgovoru Lirskim baladama pisao – kako je pesništvo, kao slika čoveka i prirode, i toliko besmrtno kao čovečije srce, u prilici i da pokloni „svoj božanski duh“ upravo onim preobražajima što će ih, neminovno, naučna saznanja donositi ljudskome rodu. Čime će se i iskustvo modernoga doba proživljavati na osoben način, a ne jednostrano – kao simbolistička varijanta na jednoj ili naturalistička (obe tada u modi) na drugoj strani – preokupacija ili stvaralačkih činjenica i spoznaje.
Čarobni svetovi i ljudska mašta uvek su bivali inferiorni pred istinskim osećanjem života, ako u njima nisu bili prožeti elementi unutrašnjih doživljaja same stvarnosti i u preobražajima – oduhovljenjima materije što je i moglo da unese novi duh prosvetljenosti a samim tim i progresivnoga kretanja napred. Sunčane kule od karata i bajkovita carstva, što ih je književnost na Zapadu, u zemljama prosvećenosti, odavno iživela i marginalizovala kao svet dečije mašte – ovde se to, u socijalističkoj Jugoslaviji, tek primalo i svojatalo kao velika obnova duhovnosti. Da li je to možda bila i neizbežna reakcija na marksističko, naporno i gotovo nasilno obrazovanje društvenih slojeva, koji nisu dovoljno sazreli, niti proživeli i one neizbežne puteve osnovnih, vaspitnih obrazaca, u razvijenim civilizacijama poodavno pređenih puteva, i već odbacivanih? Kako se to, i zašto, naš socijalistički, samoupravni čovek, odjednom popeo na nebo i kao usamljenik, bolnik ili paćenik, ili onaj prašumski heroj i predak, potomak Baš Čelikov, osetio i „nadmoćnim“ da je mogao, iznenada, i da leti u stilu Šeherezadinih priča i da jede manastirsko kamenje ili spava pod onim davno istrulelim bedemima porušenih srpskih svetinja?
Pesnička pripadnost narodu, tako sebeljubiva zapravo, ali i dostojna misije u svojim starinskim objavama pripadnosti plemenu, koju je tako prosto i radosno iskazivao i veliki irski pesnik Jejts: „Da pišem za svoj narod/ I za samu stvarnost“, ovde se, na terenima jugoslovenskih naroda, srpskoga osobito, bukvalno shvatala, i prihvatala. Novo, socijalističko doba, i u na izgled demokratskim odnosima i društvenim okvirima – odbacilo je, na početku, one duhovne koordinate srpske književnosti između dva svetska rata, odabirajući samo krajnosti (koje se uvek i dodiruju!) socijalnu i nadrealističku varijantu, koje su večito u suprotnosti. Pobedila je, vrlo brzo, nadrealistička koncepcija, i kao modernija i kao privrženija vlastima.
I šta se dešavalo, zatim? Povratak u vilinsko carstvo iz osamnaestoga veka, u bajkovitost, ali koja je poprimala tako neobične, bizarne ili morbidne, oblike i činove, da se što veća nebuloznost pričinjavala i kao inovacija i kao posve moderan pogled na svet i novi život.
Zanimljivo je i to – što je i društvena misao gotovo na istom takvom nivou „originalnosti“ – bila, bez obzira da  li je tumačila nacionalno pitanje ili filozofske opcije ili marksističke doprinose u razvoju srećnije budućnosti. Tako je nastajao vakuum, duhovno podzemlje, u kome se, i na počecima novoga milenijuma, u dvadeset i prvom veku, još uvek nahodi srpska duhovna prosvećenost. Zato je takozvana postmoderna, marginalna umetnička zasnovanost u tekućim i brzoprolazećim duhovnim pustolovinama zapadnoga čoveka, ovde – kao zacarila se, najdublje. Zaživeo je mrak u dubokim vukojebinama a iz kojih se i neprestano javljaju i vučiji zubi, pseća, demonska zavijanja, pa je i Svetleći Štap dragoga nam pretka svetoga Save – već toliko izlomljen i u parčićima, koji uzalud pokušavaju da rasteraju silnu tu umetničku „paščad“, što nam neprestano kevće pred vratima biblioteka i ostalih kulturnih ustanova, a u domovima obitava i kao medijski odjek domaćih „uneobičavanja“.
Jesu li to one Pobune uma, koje su, i kao čin onesvešćenja, zaživele u ranoj knjizi pesama Mirka Banjevića? Pre koliko je vremena pisao Bodler: „Bolestan sam, bolestan“? Pesnički je ideal odavno prestao da bude puka apstrakcija.
Iako to zapravo nikada i nije bio, sem kod nedozvanih, minornih! Neodređenost je znak inferiornih otkucaja i srca i uma, onih, dakle, koji su se ne samo udaljivali od stvarnosti nego i od samih sebe. Neimanje ni ideala u unutrašnjim vizijama, i u traganju za Bogom, to neprestano bežanje i od realnosti i od sebe samoga – naravno – proizvodi i mržnju i bes, a ljudsko je bivstvovanje izvan samoga sebe: to jeste imaginarna projekcija. Tako se i propadanje u Ambis prihvata ne samo kao apstraktan čin u kome se, kao i u apsurdu, doživljava nesvest, (u kome je sve uzdrmano, veli Kami) nego se proživljaj egzistencije usavršava u korist proizvodnje đubrišta. Odatle, u ponekih umetničkih svedočenja ili skazova, i ona paklena mržnja i na život, i na društvo, ali, pre svega i na sebe! U čemu će se proslavljati mnogi umetnici, ali i filosof Emil Sioran, ta zapravo komična paradigma nemoćnika ili duhovnog bednika, a poniklog na Balkanu i „ostvarenog“ u Parizu.
Bez ikakve subverzivne perspektive, usamljen i marginalizovan, Gubitnik, i u isto tako inferiornoj zajednici, i u zemlji otaca čija se prošlost idealizovala i kao herojska (ali lažna najčešće) šta se i drugo može, nego da se obmanjuje! Posebno se to može reći za one zabite, nerazvijene krajeve zemlje, gde se umetnik tretira i kao jado ili zamlata, ili baš bogom kažnjen gubitnik.
Kako odatle, iz takvoga mraka i zablaća, iz tih katakombi i nasleđa paganskoga, iz naknadno uvezenoga i na domaći način proizvedenoga marksističkog bunkera – kako izaći na čist vazduh, kako se zaradovati čistoti neba i sunca, kako slobodno i autentično progledati? Kada se, jednom, možda na samom početku, pričinjalo bar – da je došao svetleći čas obnove društva i da će, najzad, biti bolje. Ali , nije se moglo prekoračiti preko ogromnih jendeka u kojima je i prošlost imala i čuvala svoje pravo na egzistenciju, a što se nije iživelo u ranijim stolećima. Tako je i babarogaški nazvan „đavo“ došao po svoje i da namiri danak.
Bez samosvojne duhovne prosvetljenosti – prirodno je i bilo – da se narod, odjednom, oklizne nizbrdo, i u duhovni ćorsokak. Pesnička je reč tu odigrala ogromnu ulogu. Negativnu, zapravo. Ponekad pomislim da nije bilo slučajno, naravno, ono što smo, i dok smo, često, na studijama, pedesetih godina, ja i najbliži mi drugari, recitovali, i u različitim prilikama, i na javnim skupovima, i u usamljeničkim pozicijama, taj možda i kobni predznak Ujevićevih, sjajnih, duhovnih avantura, a nastalih u Svakidašnjim Jadikovkama, i u pesmama drukčijih izazova i vertikala. „I tako, neke noći nasred druma/ preteku jezik neke riječi zlobne, i strah me je, evo, strah pomisli kobne/ možda sam noćas sišao s uma“.
Veliki dar Ujevićev, iako i on suočen sa nepriznavanjem (odbačenik, ojađenik i usamljenik, nejebac što je bila i te kako mučica možda i zlobiva) bivao je i kivan na društvo, i na sebe samoga, a njegov je progovor i zato bio tako dramatičan, tako osoben i jedak, tako autentičan i glasan, u zajednici u kojoj se razvijao – neminovan i strastan, za genija kakav je i bio – bez imalo samilosti, pa i ljubavi za božije stado, koje ga nije shvatilo.
Te njegove Riječi Zlobne Branko će Miljković, takođe izuzetan dar, ali i neshvaćen odmah, pretvoriti u one Prejake Reči, koje ubijaju, pesnike pre svega. Koje ne biraju načine na putevima ka smrti ili samoubistvima, čim se izdaje ona autentična, bezprizivna, samosvojna i ubitačna pobuna. Pobuna protiv svih, i zajednice i sebe samoga, a naročito protiv Ideala u koji se, jednom, poverovalo. U čemu je primerenost Majakovskoga najdrastičniji obrazac ponašanja jednoga genija: On je i uz oholost i prejak bol razbio lažno Mistično Ogledalo.
Majstor Ekhart govori i o tome: o nemirnoj glavi koja je htela da zna više nego što je bilo neophodno. Ali – kako to prima reč?
O onome što se događa u čoveku, o tome rađanju i preobražavanju, o obnavljanju. Veli Ekhart: „Kad moj um prima reč, ona je tu najpre nešto čisto i netelesno, ona je tu zaista Reč dok u mojoj predstavi ne postane nešto slikovito. A potom se ona izgovara, napolje, u ustima, gde je samo otkrivanje one unutrašnje reči. Isto tako večna se reč izgovara unutra, u srcu duše, u njenom najunutrašnjijem i najčistijem delu. A u glavi duše, u razumu, tu se odvija rađanje.“ Upravo u rečima ali i u onome čime jesu započinje i shvatanje, smisao, a opakost je u trenucima kada reči „počivaju na pogrešnoj upotrebi“. Ne može se umetnička intuicija nasilno predstavljati kao sistem. Ako je religija prepoznavanje Boga u doživljaju veze sa njim (po Sergeju Bulgakovu) ona je samim tim i put čuda i blagodati – a znanje, metod i neophodnost, uverenost u nevidljivo kao vidljivo, u apostolskoj duhovnoj vertikali, kao i u očekivano i ono u šta se nadamo. I Paskal je bio u pravu, „srce ima svoje zakone koje um ne poznaje“. U Srba je na tim duhovnim putevima opšta Zabuna.

Tema je bila: antologije pesništva, juče i danas, i uvek

            Tema je lepo zamišljena: u antologijama se vrše izbori i valorizacije, pa se, posebno u neprosvećenom svetu – tako i vrednuju rezultati u svim vrstama prokazivanja i sebe samih i zajednice, kao i duha vremena. To se posebno čini u pesničkim vokacijama koje se projektuju u različitim odrednicama, kao i tumačenjima.
            Evo šta bih ja o tome kazao. Pre svega o Srpskim nesporazumima.
            Njih je verovatno najbolja antologija do sada, ona Bogdana Popovića od pre sto godina, jasno naglasila. Ovo: lokalni kriterijumi. Lokalni pisci, lokalni predstavnici duhovnih opcija i inovacija. O njima je profesor Popović na vreme pisao a ta se lokalnost i dan danas presudno nameće pri određivanju, obeležavanju i vrednovanju srpskoga duhovnoga prostora. Duh vremena se i tu uznosi i zanosi – pre svega u opredeljenjima lokalnih kao naizgled moćnika. Često je to i banalno i žalosno.
            Danas, kada su vlast preuzeli u svim umetničkim izvođenjima radova – Zabavljači, to se iskazuje u svim sferama društvenoga života i uz svesrdnu podršku vlasti. Tako se obeležavaju, svrstavaju, opredeljuju i vazdižu ona duhovna opstojanja u kojima se vrhuni zabavljački način prihvatanja reda i poretka, i juče i danas.
            Ah, zabavljači!
            Evo ih u svim medijima, u svim zbornicima, antologijama, leksikonima, pre svega u javnom životu, na svim scenama, ne samo pozorišnim...
            Tu duhovitost (u kojoj se vazda krije praznina, napisano je poodavno u prosvećenom svetu) uzveličava se sve ono srpsko što je i priča o prošlosti, kraljevstvima i potomcima, o značajnim Srbima u svim oblastima, i o tome kako su nosili opanke, šta su pili, kako su padali u govna i slično – sve to u zabavljačkim nijansama i u trčećim krugovima... Tako se tumače i gotovo Svi Srpski Događaji.
            A nije tako.
            Dragi Aleksandre, evo da te i na ovaj način pozdravim, imam više rukopisa na tu i o toj temi, kako se i zašto, čime, nastavljaju Srpski Nesporazumi. Poslaću ti za Braničevo deliće iz tekstova, eseja koji o tome progovaraju. Posebno iz obimnog rukopisa Pobuna uma kod Srba. Deo o srpsko-crnogorskom sindromu i srbijanskim varijacijama na tu temu, s obzirom na to da je predugačak, ovoga puta izostaviću. Ali evo Vojvođanskog sindroma. Udeo naših krajinskih onomatopeja sadržava se u svim varijantama.
            A antologije pesništva?
            Najbolja je bila, pomišljam, i ostala, ona od Bogdana Popovića pre sto godina. On se zaista časno i meritorno pridržavao načela što ih je obelodanio u progovoru. I to jeste ono jedinstveno, do kraja sprovedeno.
            Šta bih mu ja možda zamerio danas?
            Ovo: što u antologiji nije izabrao neke jedinstvene pesme, na primer U Sremu, Laze Kostića, taj pesnički vizionarski autoportret u kome se ogleda, prepoznaje i na smišljen, proživljen način događa sve ono čime pesnička vizija krsti, obeležava, prepoznaje i čini uzvišenom Frušku goru. Tu Tantalicu! Taj pesnikov lik, obol, značaj, i to što je na osoben način ostvareno – večno u Fruškoj gori, duh vremena koji istrajava u toj lepoti, što jeste i zamena, pa razmena, sa autobiografskim Kostićevim portretom, sudbinom, i bivstvovanjem! U svim njegovim sudarima sa stvarnošću, sa sredinom koja ga nije razumela, sa životnim „podlogama“, samim rođenjem iz koga je proisteklo i ono čime je, iznuđen, pominjao da je „Hladnokov“. U Hladnokova se ne diže eros, mlitav je, mlak, što uznosi patnju čovekovu a uzdiže pesnikovu temperaturu koja i jeste čudesna dok ne dođe do neizbežnog i vrhunskog spoja muško-ženskoga, što i jeste ono dražesno i milosno, i stvarno. Čime se ispeva Himna Lenki Dunđerskoj u Spomenaru, gde ima vragolanstva Brankovoga, poigravanja i draževanja, a nema lažnosti i muke, nema prenemaganja i foliranja, i one opake baš Progoretine čime je (imajući snage za to, i duha, i daha, i čestitosti) Isidora Sekulić ukazala da se uz svekoliki bruj i sjajnost ili melodičnost ta pesma (Santa Maria della Salute), uz Progoretinu, unižava. Što malo ko u Srbalja može da shvati i prihvati.
            Ili, gde je Disova Violina? Gde je ono čime se srpska duhovna avantura posebno, u najvišim etičkim, estetičkim i religijskim ravnima, prepoznaje: Njegoševo duhovno carstvo? Malo je gotovo i cinično da se minorni pesnici, s naslovima iz Njegoševoga svetlosnoga obzorja – uvrštavaju u antologiju kao i to srceparajuće, patriotsko upesnikovanje „Onamo-namo“...
            I toliko bi još moglo biti prigovora. Ali toj si je takoj, vele u našoj niškoj guberniji. Vrednosno je i blagodarno što je u antologiji Spomen na Ruvarca Kostićev, ona, kako je umela da piše Isidora Sekulić o Njegošu, tvorevina: „Jedino je duh svestran i besmrtan. Umetnost ga pomaže u dejstvu a s njim i kroz njega besmrtna je i ona.“ Malo je u antologiji, kao i danas, ili potom, takovih duhovnih tvorevina – jer je zabavnost postala srpska kuća za preživljavanje.
            Svesno i savesno Popović je uvodio srpsko pesništvo u prostore ili predele, ili bivstvujuće „simbole“, u kojima se izmaštavaju, evo kod Dučića – „nasmejana mesečina“, izmaštana čarovanja ili čamotinja uspavanih lepotica – i sve to zalazi u „prostore jada“, ili kod Rakića: dremljive ćifte i njihove žene, kaplari i ćate – „Bednici jedni što nam ljubav krate“. Eh, da... U Milete je Jakšića razbludna noć – pesniku draga koja spava na ruci, ljubi (svoje zlato). Velike li tuge muško-ženske! U Šantića pesma drkće i pati – čekajući nju, dragu daleku. „Ljubav je neoprezna.“ Ma, je li baš?
            Vojislav je Ilić već na Istoku. Njegovo ciganče – Istoka bujne kćeri, a grudi im sveže i bujne, ali je i pijan i iskren: „Dirnuo pehar nisam!“ Eto i šanse da malecni kritičari otkriju i realizam u poeziji.
            I u tom stilu, zaista blagozvučnom i zanosnom, možda u onim godinama i neophodnim, pesnici istrajavaju svoj vek. Narod se ponosi sa tim.
            O drugim antologijama ne bih ovoga puta. Mada to zaslužuje ona, od Miodraga Pavlovića, iako preopterećena ondašnjom modernističkom potrebom – da se i nebuloznosti svrstavaju u pesničke vidokruge. Antologija Slobodana Rakitića o pesnicima srpskog romantizma otkriva neke nove pesme, i pesnike...
            Evo, dakle, uz ono što je tendenciozno i dobrodošlo od Bogdana Popovića, kako bi trebalo odbaciti lokalpatriotizam, zabavnost kao praznjikavost, a čime se u Srba već stotinak godina razvija i nekrofilnost i zaostalost u smislu prosvećenosti i civilizacijskoga bivstvovanja...

(odlomak)
„Braničevo“, 1–4, 2012.

Pisamce, polemika


Gospodine direktore, 
Ne javljate se, a i vaše priče o Vaseljenskoj svesti da zaboravimo. Pročitah danas delove knjige našeg druga R. Popovića, nekada vrlog i dragog urednika "Politike", o književnom životu u Beogradu u poslednjih 50 godina. Prepuno je u njoj falsifikata. Ako vam nije preteško, mogli biste da mi pošaljete tu knjigu kako bih ih – pojasnio

Srećna vam Nova srpska godina, 
Rade Vojvodić

Poštovani gospodine Vojvodiću,
ne mogu da ne primetim izvesnu dozu jetkosti i sarkazma, koji nisam zaslužio ničim, u Vašem pismu. Žao mi je što ne posedujem empatiju Gojka Tešića prema Vama pa ne mogu da Vam pošaljem knjigu Radovana Popovića, niti želim sa Vama da polemišem o "falsifikatima" niti o bilo čemu drugom. Ukoliko mislite da sam se nečim, ja lično ili Glasnik kao institucija, ogrešio o Vas ili Vaše delo onda ima načina da mi to kažete a ne putem "gluvog baruta" i kome ste očigledno skloni.
I Vama sve najbolje u Novoj godini, srpskoj i svakoj drugoj (iskreno, bez sarkazma ili ružnih želja).

  
Srdačan pozdrav,
Petar V. Arbutina


Poštovani gospodine Arbutina, 

Moje reagovanje na knjigu o književnom životu u poslednjih pedesetak godina jeste bilo i nervozno i pomalo patetično. Međutim! Sve se to odnosilo ne na tebe lično – nego na vas: izdavača. 

Pročitavajući tu knjigu više od sat i po – bio sam iznenađen da je naš drugar, autor, mnoge stvari i tendenciozno zaboravljao, pa i zloupotrebljavao za račun i u korist establišmenta. Sve to što se odnosi na književni život u Srbiji u poslednjih pedesetak godina podređeno je mišljenju i valorizovanju – po receptima tekućih vlasti, a to čine upotrebljivi ljudi. 

Šta su upotrebljivi ljudi objasnio mi je Dobrica Ćosić juna 1980. godine. Nas dvojica uz profesora dr Zorana Gavrilovića lepog junskog dana bili smo u Grockoj. Dok su naše drage dame, uz Zoranovu pratnju, brale trešnje, nas dvojica smo išli na brežuljak, kod "Bosanke", u restoran po ručak. Po običaju, u takvim situacijama često smo razgovarali o književnosti. Čudilo me je, naime, zašto uvaženi naš prijatelj, jedan od najobrazovanijih ljudi tada u Srbiji, profesor Gavrilović (čiji je i deda bio akademik) nije primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. 

- Zašto ga ne primite u Akademiju? On je i obrazovaniji gotovo od svih, a i proglasio te ocem nacije, i doveo u “Slovo ljubve”. 
- Pa, ne odlučujem samo ja nego i Lule (Antonije Isaković, tada potpredsednik Akademije). 
- Pa, dobro, ti i Lule. 
- Da, ali Lule misli da je Palavestra upotrebljiviji. 

Posebno što me iritiralo u knjizi o književnom životu je zaista grubo ignorisanje, prećutkivanje “Slova ljubavi”. Autor ima knjigu Miloša Jevtića "Slovo ljubavi Rada Vojvodića", sećam se kada mu je to dao Ognjen Lakićević. 

“Slovo ljubve” se održalo desetak godina, objavilo više vrlo značajnih knjiga, dobilo deset društvenih priznanja, bilo stalno na dnevnom redu Komiteta: kako likvidirati “Slovo ljubve” zbog svojih programa. Često su mi i uvaženi političari kazivali, bez obzira na to što su morali i oni da me napadaju, kako su naši izdavački programi najbolji međ izdavačima u Srbiji. 

Kada sam objavio četvrtu knjigu Vremena smrti (u tiražu od 45.000), uz naknadno dopisivanje glave o vojvodi Mišiću – učinili smo i to da se pravo izdanje toga romana objavi u šest knjiga, kao definitivno. 

Kada su me smenili i konačno ukinuli “Slovo ljubve” (pismo predsednika Srbije generala Ljubičića), kao prva greška bila su fototipska izdanja: Jiričekova Istorija Srba, i Diplomatska istorija Srbije Jovana Ristića. Možda je i to zanimljivo, kada su moja Mirjana i Milorad R. Blečić poneli jednom od najboljih srpskih esejista – Marku Ristiću jedan primerak knjige njegovog dede čuvenog Jovana Ristića (Diplomatska istorija Srbije), dok su ispijali čaj i kafu sa suprugom mu Ševom, on je hodao uzbuđen i neprestano ponavljao: "Je li taj Vojvodić lud čovek? Kako je smeo ovo da objavi!"

Špiro Galović, sekretar Gradskog komiteta KP, kazivao mi je da uopšte nema mira – jer CK Jugoslavije, a naročito Srbin u njemu, Mirko Popović, neprestano telefoniraju, prete itd. – najviše zbog te knjige. 

Uostalom, zna se šta je i koliko je sve učinilo “Slovo ljubve”. Jedan od dragih saradnika bio je i "moj Gojko" Tešić, koji je u “Službenom glasniku” i bez koga verovatno ne bi mogla da se objavi ni moja knjiga Vaseljenska svest. Žao mi je što je došlo do nesporazuma: nas dvojica se ipak ne slažemo oko pojma i značenja srpske avangarde. Ona je u nas stvorena kao neka vrsta bumeranga – iznuđenost koja je progovorila kao iz podzemlja – upravo u smogu i pod stalnim dejstvom onoga što je iznerviralo i uzbuđivalo velike srpske pisce: jad jadani Laze Kostića, duša patničke nam rase Milana Rakića, strah od života Jovana Dučića, kao i čuvene rečenice Isidore Sekulić iz 1912. godine: "Srbi ne podnose stvarnost." (Ne mogu u ovom kratkom dopisu da objašnjavam šta je sve prouzrokovalo takovo avangardisanje. Sve od zenitizma, sumatraizma, hipnizma, nadrealizma, do izvitoperavanja i u neosimbolizmu, klokotrizmu, signalizmu... što je inferiorna svest u Srba shvatila vrlo ozbiljno. Uvek se sećam rečenice dragog našeg profesora Miodraga Popovića: "Srpski će narod razbiti neprosvećenost.")

Ne bi trebalo da duljim, ovo je samo delić onoga što se namerno ne pominje a i čime hoće da se, još jednom, ukine “Slovo ljubavi”. U Hrvatskoj je pre dosta godina, međ 10 najboljih edicija – otkako postoji Jugoslavija, na 4. mestu bila jedna – “Slova ljubavi”. 

O drugim stvarima: kako je nekada "Mladost" tapkala, i polemike o tome, kao i čuveni tekst Milana Bogdanovića iz 1952. – kako je to žalosno da daroviti mladi pisci tendenciozno proizvode besmisao, kako je, prisećam se godina iz "Nolita" – primerice, Džadžić odbijen da piše za "Savremenik", a potom je uglavnom sve urednike toga časopisa pokušavao da ponizi. Kako je 1959. iz "Nolita" poslato pismo "Reakcionarne snage u srpskoj književnosti" – predsedniku ideološke komisije Draži Markoviću, uz nabrajanje imena: Branko Ćopić. Mihailo Lalić, Tasa Mladenović, Čeda Minderović, Miloš I. Bandić, Palavestra, Pavle Zorić i Rade Vojvodić.... možda sam i zbog toga izbačen iz "Nolita". 

Ali da ne govorim samo o sebi, bilo bi lepo kada bi se održao javni okrugli sto o toj knjizi – kako bi moglo sve da se i kaže i na neki način, bar jednom, slobodno, kao u nekoj vrsti demokratske zemlje, bar malo pomeri ugao sagledanja na ovo što se oko nas i u nama dešava. Još jedan bih samo detaljčić rekao, mislim da je simboličan i karakterističan i za ovo danas: u ediciji "Eks libris" naš drugar Mića Danojlić priređivao je knjigu Abe Šimića i u pogovoru napisao da je Miroslav Krleža minoran pisac. Nisam to hteo da objavim – jer je zaista to puka besmislica. Čuvam još uvek više pisama, čak i pretnji: Žika Stojković – da će mi izvući uši, advokat Srđa Popović da će me tužiti itd. Kada sam ja već smenjen pronašao sam kod uličnih prodavaca i tu knjigu – nema toga da je Krleža minoran pisac, ali ima – umanjenja njegove uloge i značaja, uz naravno ogradu, gde se ja više i ne pominjem. 

I tako dalje, mnogo je toga, ali ja volim da citiram i u šetnjama čuvenu rečenicu vladike Rada Petrovića, koju izgovara Turčin, dakle, na neki način, i okupator: "Zlo činiti ko se od zla brani – tu zločinstva nema nikakvoga." 

Dragi moj Pero, kako bi rekli u užičkoj ili topličkoj nahiji, i ja moram da se branim od svega toga što se izvitoperuje a u vezi je i sa mnom... Zasada dosta je... Ovih dana kada se slavi 90. godina Dobrice Ćosića, lepo je što čestitke stižu i odasvud, a posebno je zanimljiva i karakteristična ona od g. Palavestre: gde se izjednačuju uloge Miroslava Krleže i Dobrice Ćosića za svoje narode. 

Upotrebljivost je, kao i uvek, dragocena. 

Srdačno te pozdravljam i srećno!