понедељак, 28. мај 2012.

Pisamce, polemika


Gospodine direktore, 
Ne javljate se, a i vaše priče o Vaseljenskoj svesti da zaboravimo. Pročitah danas delove knjige našeg druga R. Popovića, nekada vrlog i dragog urednika "Politike", o književnom životu u Beogradu u poslednjih 50 godina. Prepuno je u njoj falsifikata. Ako vam nije preteško, mogli biste da mi pošaljete tu knjigu kako bih ih – pojasnio

Srećna vam Nova srpska godina, 
Rade Vojvodić

Poštovani gospodine Vojvodiću,
ne mogu da ne primetim izvesnu dozu jetkosti i sarkazma, koji nisam zaslužio ničim, u Vašem pismu. Žao mi je što ne posedujem empatiju Gojka Tešića prema Vama pa ne mogu da Vam pošaljem knjigu Radovana Popovića, niti želim sa Vama da polemišem o "falsifikatima" niti o bilo čemu drugom. Ukoliko mislite da sam se nečim, ja lično ili Glasnik kao institucija, ogrešio o Vas ili Vaše delo onda ima načina da mi to kažete a ne putem "gluvog baruta" i kome ste očigledno skloni.
I Vama sve najbolje u Novoj godini, srpskoj i svakoj drugoj (iskreno, bez sarkazma ili ružnih želja).

  
Srdačan pozdrav,
Petar V. Arbutina


Poštovani gospodine Arbutina, 

Moje reagovanje na knjigu o književnom životu u poslednjih pedesetak godina jeste bilo i nervozno i pomalo patetično. Međutim! Sve se to odnosilo ne na tebe lično – nego na vas: izdavača. 

Pročitavajući tu knjigu više od sat i po – bio sam iznenađen da je naš drugar, autor, mnoge stvari i tendenciozno zaboravljao, pa i zloupotrebljavao za račun i u korist establišmenta. Sve to što se odnosi na književni život u Srbiji u poslednjih pedesetak godina podređeno je mišljenju i valorizovanju – po receptima tekućih vlasti, a to čine upotrebljivi ljudi. 

Šta su upotrebljivi ljudi objasnio mi je Dobrica Ćosić juna 1980. godine. Nas dvojica uz profesora dr Zorana Gavrilovića lepog junskog dana bili smo u Grockoj. Dok su naše drage dame, uz Zoranovu pratnju, brale trešnje, nas dvojica smo išli na brežuljak, kod "Bosanke", u restoran po ručak. Po običaju, u takvim situacijama često smo razgovarali o književnosti. Čudilo me je, naime, zašto uvaženi naš prijatelj, jedan od najobrazovanijih ljudi tada u Srbiji, profesor Gavrilović (čiji je i deda bio akademik) nije primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. 

- Zašto ga ne primite u Akademiju? On je i obrazovaniji gotovo od svih, a i proglasio te ocem nacije, i doveo u “Slovo ljubve”. 
- Pa, ne odlučujem samo ja nego i Lule (Antonije Isaković, tada potpredsednik Akademije). 
- Pa, dobro, ti i Lule. 
- Da, ali Lule misli da je Palavestra upotrebljiviji. 

Posebno što me iritiralo u knjizi o književnom životu je zaista grubo ignorisanje, prećutkivanje “Slova ljubavi”. Autor ima knjigu Miloša Jevtića "Slovo ljubavi Rada Vojvodića", sećam se kada mu je to dao Ognjen Lakićević. 

“Slovo ljubve” se održalo desetak godina, objavilo više vrlo značajnih knjiga, dobilo deset društvenih priznanja, bilo stalno na dnevnom redu Komiteta: kako likvidirati “Slovo ljubve” zbog svojih programa. Često su mi i uvaženi političari kazivali, bez obzira na to što su morali i oni da me napadaju, kako su naši izdavački programi najbolji međ izdavačima u Srbiji. 

Kada sam objavio četvrtu knjigu Vremena smrti (u tiražu od 45.000), uz naknadno dopisivanje glave o vojvodi Mišiću – učinili smo i to da se pravo izdanje toga romana objavi u šest knjiga, kao definitivno. 

Kada su me smenili i konačno ukinuli “Slovo ljubve” (pismo predsednika Srbije generala Ljubičića), kao prva greška bila su fototipska izdanja: Jiričekova Istorija Srba, i Diplomatska istorija Srbije Jovana Ristića. Možda je i to zanimljivo, kada su moja Mirjana i Milorad R. Blečić poneli jednom od najboljih srpskih esejista – Marku Ristiću jedan primerak knjige njegovog dede čuvenog Jovana Ristića (Diplomatska istorija Srbije), dok su ispijali čaj i kafu sa suprugom mu Ševom, on je hodao uzbuđen i neprestano ponavljao: "Je li taj Vojvodić lud čovek? Kako je smeo ovo da objavi!"

Špiro Galović, sekretar Gradskog komiteta KP, kazivao mi je da uopšte nema mira – jer CK Jugoslavije, a naročito Srbin u njemu, Mirko Popović, neprestano telefoniraju, prete itd. – najviše zbog te knjige. 

Uostalom, zna se šta je i koliko je sve učinilo “Slovo ljubve”. Jedan od dragih saradnika bio je i "moj Gojko" Tešić, koji je u “Službenom glasniku” i bez koga verovatno ne bi mogla da se objavi ni moja knjiga Vaseljenska svest. Žao mi je što je došlo do nesporazuma: nas dvojica se ipak ne slažemo oko pojma i značenja srpske avangarde. Ona je u nas stvorena kao neka vrsta bumeranga – iznuđenost koja je progovorila kao iz podzemlja – upravo u smogu i pod stalnim dejstvom onoga što je iznerviralo i uzbuđivalo velike srpske pisce: jad jadani Laze Kostića, duša patničke nam rase Milana Rakića, strah od života Jovana Dučića, kao i čuvene rečenice Isidore Sekulić iz 1912. godine: "Srbi ne podnose stvarnost." (Ne mogu u ovom kratkom dopisu da objašnjavam šta je sve prouzrokovalo takovo avangardisanje. Sve od zenitizma, sumatraizma, hipnizma, nadrealizma, do izvitoperavanja i u neosimbolizmu, klokotrizmu, signalizmu... što je inferiorna svest u Srba shvatila vrlo ozbiljno. Uvek se sećam rečenice dragog našeg profesora Miodraga Popovića: "Srpski će narod razbiti neprosvećenost.")

Ne bi trebalo da duljim, ovo je samo delić onoga što se namerno ne pominje a i čime hoće da se, još jednom, ukine “Slovo ljubavi”. U Hrvatskoj je pre dosta godina, međ 10 najboljih edicija – otkako postoji Jugoslavija, na 4. mestu bila jedna – “Slova ljubavi”. 

O drugim stvarima: kako je nekada "Mladost" tapkala, i polemike o tome, kao i čuveni tekst Milana Bogdanovića iz 1952. – kako je to žalosno da daroviti mladi pisci tendenciozno proizvode besmisao, kako je, prisećam se godina iz "Nolita" – primerice, Džadžić odbijen da piše za "Savremenik", a potom je uglavnom sve urednike toga časopisa pokušavao da ponizi. Kako je 1959. iz "Nolita" poslato pismo "Reakcionarne snage u srpskoj književnosti" – predsedniku ideološke komisije Draži Markoviću, uz nabrajanje imena: Branko Ćopić. Mihailo Lalić, Tasa Mladenović, Čeda Minderović, Miloš I. Bandić, Palavestra, Pavle Zorić i Rade Vojvodić.... možda sam i zbog toga izbačen iz "Nolita". 

Ali da ne govorim samo o sebi, bilo bi lepo kada bi se održao javni okrugli sto o toj knjizi – kako bi moglo sve da se i kaže i na neki način, bar jednom, slobodno, kao u nekoj vrsti demokratske zemlje, bar malo pomeri ugao sagledanja na ovo što se oko nas i u nama dešava. Još jedan bih samo detaljčić rekao, mislim da je simboličan i karakterističan i za ovo danas: u ediciji "Eks libris" naš drugar Mića Danojlić priređivao je knjigu Abe Šimića i u pogovoru napisao da je Miroslav Krleža minoran pisac. Nisam to hteo da objavim – jer je zaista to puka besmislica. Čuvam još uvek više pisama, čak i pretnji: Žika Stojković – da će mi izvući uši, advokat Srđa Popović da će me tužiti itd. Kada sam ja već smenjen pronašao sam kod uličnih prodavaca i tu knjigu – nema toga da je Krleža minoran pisac, ali ima – umanjenja njegove uloge i značaja, uz naravno ogradu, gde se ja više i ne pominjem. 

I tako dalje, mnogo je toga, ali ja volim da citiram i u šetnjama čuvenu rečenicu vladike Rada Petrovića, koju izgovara Turčin, dakle, na neki način, i okupator: "Zlo činiti ko se od zla brani – tu zločinstva nema nikakvoga." 

Dragi moj Pero, kako bi rekli u užičkoj ili topličkoj nahiji, i ja moram da se branim od svega toga što se izvitoperuje a u vezi je i sa mnom... Zasada dosta je... Ovih dana kada se slavi 90. godina Dobrice Ćosića, lepo je što čestitke stižu i odasvud, a posebno je zanimljiva i karakteristična ona od g. Palavestre: gde se izjednačuju uloge Miroslava Krleže i Dobrice Ćosića za svoje narode. 

Upotrebljivost je, kao i uvek, dragocena. 

Srdačno te pozdravljam i srećno!

Нема коментара: