Put ka sebi (Ono čime jesmo)

Fantastična predodređenost

Bilo je to u Novom Momčilovu, ovoga juna 2011, dok sam šetao voćnjakom i našim dvorištem, začuđen pomalo: i ranije sam voleo da pronalazim deteline sa četiri lista – poneku, a ovih dana bilo ih je previše. Uzbrao sam nekoliko, povijao ih međ knjige i papirne maramice. Krupne, čak. Maleckih takođe nekoliko. Kako sam i pamtio: malecke su uvek bile s kraja, kao i krupnije, usamljene, izdvojene i kao iskošene, pa možda čak nesvesno u pomisli – da su izbačene od svojih, pa i kaštigovane...

A onda, u maloj sobi, gde je nekada bivalo više knjiga, a sada malo njih, uzeh prvu koja ispade, da je iščitavam, leškareći. Beše to Čehov. Beše to i Ujka Vanja.

Odjednom, pomalo kao i nečim opomenut, zastadoh: Fantastična predodređenost! Tako piše Čehov. Imao sam tu knjigu, kao i ostale njegove, pročitavao ih, gledao pozorišne predstave, i Ujka Vanju, više puta, i u Rusiji...

Fantastična predodređenost, eto, nečim, obuze me i ja se zamislih. To je ono, pomisao se granala u sve pravce, posve isto: u Tolstoja je to Energija zablude, u Puškina Ono malo drukčije, u Njegoša Saglasje, ono što je izmučilo Ničea – Moći više (ali kako i čime, kao i Hajdegera). Rilke je i to objašnjavao ovako: „To je pozivanje koje umetnik razabira: želja stvari da budu njegov jezik. On treba da ih iz teških i besmislenih odnosa konvencije uzdigne u velike poretke ovoga sveta.“ Onaj čas kad stigne, Otkrivenje Rastka Petrovića, a možda je i uz Sugestivnu odredljivost Edgara Poa, kao i Prerastanje čisto kod Nemaca, uz one koji večno lutaju (Tomasa Mana), ali i uz njegovu molitvenu naklonost prema „dvoboju“ Getea i Šilera kada veli: „Sebeljubivo je sve ono što je izuzetno, ako pati“. O, da, velim. Naravno da jeste.

To je isto i Genije u Uzvišenoj bolesti Borisa Pasternaka, ali i ono čime se izdvaja pesništvo Aleksandra Bloka: sudbina može da oprosti umetniku sve grehe, osim jednoga: izdaju Duha vremena.

I uz ostale velike tvorce oblika, u svim granama ili vrstama umetničkih izvođenja radova – to jeste tako. Na kraju se može, kao zaključna varijacija na istu temu, pomenuti čuvena rečenica ili poruka kojom je Fjodor Mihailovič tumačio Anu Karenjinu, Tolstojevu, i rekao Niko tu nije kriv! Nasuprot tvorcu toga izuzetnog romana, koji je ispisivao Krivice svih junaka, i Ane i Vronskoga, i Karenjina – uz pomalo sebeljubivost koja nije mogla ili htela da prihvati – Ono, čudesno, večito, poneki vele – fatalno, tu Fantastičnu predodređenost!

Čime se može Sve objasniti, ne samo u umetnosti.

I ova me pomisao pretekla, a potom se usaglašavala, ovako: Da je Religija isto kao i Umetnost, na isti način, drukčijim obeležavanjem, sagledavanjem, jezikom, bolom ili patnjom, kao i kanonskim određivanjem onoga tajanstvenoga i nerešljivoga, zagonetnog čovekovog položaja kao i samog našeg dolaska u život, tumačila određene situacije, pa ih i obasjavala...

I sada je to veliko pitanje: koji je način prihvatljiviji i koji više pomaže, bar onima koji imaju čime da osete, shvate ili prepoznaju to što jeste – Fantastična predodređenost? Kako se ona, i čime, prenosi ili doživljava, kako se, posredno ili baš neposredno, događa i odvija u svakome od nas? Kako je tumače i razumevaju filozofi, naučnici, obični ljudi, umetnici?

I još, u ovom kratkom zapisu, ovo: da je u umetničkim viđenjima, odnosno oblicima i delima, izuzetno i veliko, čudesno, samo ono kojim se i čime se ta Fantastična predodređenost iskazuje, pokazuje, odvija – oblikujući oblike. 

Pobune uma međ Srbima

Koliko su istorijske uslovnosti nagoveštavale srpsko i civilizacijsko zakašnjenje za prosvećenošću na Zapadu – toliko je i duhovnost na ovim balkanskim prostorima, na presudan način, uticala da se umetnost, književnost osobito, iskazuje i kao marginalni saputnik onih već prevaziđenih ideja i izazova što su, već prohujali, ovde nailazili na plodno tle traumne zaostalosti. Zato se i dešavalo da obožavaoci Baš Čelika ili bajkovite Jabuke od Zlata, tako svesrdno i zapravo nezrelo, nastavljaju da pod žigom novoga svedoče i “proživljavaju” minuli svet one estetike koju su, i u različitim oblicima, srećniji narodi poodavno i “sažvakali” i odbacili.

Vilinski svet mašte, ono čime se nadahnjivala i obeležavala pesnička imaginacija, kod Engleza, na primer, na početku XVIII veka – bivalo je, ubrzo potom, prevaziđeno i kao ona tragična zasnovanost, i zavisnost, u kojoj se umetnička povesnica nahodila samo na svom “prolaznom putu” ka istinskom saznanju, pa i sozercanju, ljudske egzistencije pod zvezdama. Nikada mašta nije bila snažnija od stvarnosti sem u onim vrstama zanošaja i snoviđenja, u kojima se udahnjivanje istinskog života ovaploćivalo, u snovima i idejama doslućivanih, a neizbežnih preokreta, što ih je tekuće doba nagoveštavalo i kao promenu ili samo obnavljanje, a umetnička ih je vizija, i kao izviiskru, otkrivala: osećajući da i u onom nesaznajnom ima svetiljka što je satkana kao obasjanje donjega i gornjega sveta u stvarnosnoj dočaranosti onoga vilinskoga, nepoznatoga očaranja ljudske nade i želje da ima nešto više.

Još 1800. godine Vilijem Vordsvort je u predgovoru Lirskim baladama pisao – kako je pesništvo, kao slika čoveka i prirode, i toliko besmrtno kao čovečije srce, u prilici i da pokloni „svoj božanski duh“ upravo onim preobražajima što će ih, neminovno, naučna saznanja donositi ljudskome rodu. Čime će se i iskustvo modernoga doba proživljavati na osoben način, a ne jednostrano – kao simbolistička varijanta na jednoj ili naturalistička (obe tada u modi) na drugoj strani – preokupacija ili stvaralačkih činjenica i spoznaje.

Čarobni svetovi i ljudska mašta uvek su bivali inferiorni pred istinskim osećanjem života, ako u njima nisu bili prožeti elementi unutrašnjih doživljaja same stvarnosti i u preobražajima – oduhovljenjima materije što je i moglo da unese novi duh prosvetljenosti a samim tim i progresivnoga kretanja napred. Sunčane kule od karata i bajkovita carstva, što ih je književnost na Zapadu, u zemljama prosvećenosti, odavno iživela i marginalizovala kao svet dečije mašte – ovde se to, u socijalističkoj Jugoslaviji, tek primalo i svojatalo kao velika obnova duhovnosti. Da li je to možda bila i neizbežna reakcija na marksističko, naporno i gotovo nasilno obrazovanje društvenih slojeva, koji nisu dovoljno sazreli, niti proživeli i one neizbežne puteve osnovnih, vaspitnih obrazaca, u razvijenim civilizacijama poodavno pređenih puteva, i već odbacivanih? Kako se to, i zašto, naš socijalistički, samoupravni čovek, odjednom popeo na nebo i kao usamljenik, bolnik ili paćenik, ili onaj prašumski heroj i predak, potomak Baš Čelikov, osetio i „nadmoćnim“ da je mogao, iznenada, i da leti u stilu Šeherezadinih priča i da jede manastirsko kamenje ili spava pod onim davno istrulelim bedemima porušenih srpskih svetinja?

Pesnička pripadnost narodu, tako sebeljubiva zapravo, ali i dostojna misije u svojim starinskim objavama pripadnosti plemenu, koju je tako prosto i radosno iskazivao i veliki irski pesnik Jejts: „Da pišem za svoj narod/ I za samu stvarnost“, ovde se, na terenima jugoslovenskih naroda, srpskoga osobito, bukvalno shvatala, i prihvatala. Novo, socijalističko doba, i u na izgled demokratskim odnosima i društvenim okvirima – odbacilo je, na početku, one duhovne koordinate srpske književnosti između dva svetska rata, odabirajući samo krajnosti (koje se uvek i dodiruju!) socijalnu i nadrealističku varijantu, koje su večito u suprotnosti. Pobedila je, vrlo brzo, nadrealistička koncepcija, i kao modernija i kao privrženija vlastima.

I šta se dešavalo, zatim? Povratak u vilinsko carstvo iz osamnaestoga veka, u bajkovitost, ali koja je poprimala tako neobične, bizarne ili morbidne, oblike i činove, da se što veća nebuloznost pričinjavala i kao inovacija i kao posve moderan pogled na svet i novi život.

Zanimljivo je i to – što je i društvena misao gotovo na istom takvom nivou „originalnosti“ – bila, bez obzira da  li je tumačila nacionalno pitanje ili filozofske opcije ili marksističke doprinose u razvoju srećnije budućnosti. Tako je nastajao vakuum, duhovno podzemlje, u kome se, i na počecima novoga milenijuma, u dvadeset i prvom veku, još uvek nahodi srpska duhovna prosvećenost. Zato je takozvana postmoderna, marginalna umetnička zasnovanost u tekućim i brzoprolazećim duhovnim pustolovinama zapadnoga čoveka, ovde – kao zacarila se, najdublje. Zaživeo je mrak u dubokim vukojebinama a iz kojih se i neprestano javljaju i vučiji zubi, pseća, demonska zavijanja, pa je i Svetleći Štap dragoga nam pretka svetoga Save – već toliko izlomljen i u parčićima, koji uzalud pokušavaju da rasteraju silnu tu umetničku „paščad“, što nam neprestano kevće pred vratima biblioteka i ostalih kulturnih ustanova, a u domovima obitava i kao medijski odjek domaćih „uneobičavanja“.

Jesu li to one Pobune uma, koje su, i kao čin onesvešćenja, zaživele u ranoj knjizi pesama Mirka Banjevića? Pre koliko je vremena pisao Bodler: „Bolestan sam, bolestan“? Pesnički je ideal odavno prestao da bude puka apstrakcija.

Iako to zapravo nikada i nije bio, sem kod nedozvanih, minornih! Neodređenost je znak inferiornih otkucaja i srca i uma, onih, dakle, koji su se ne samo udaljivali od stvarnosti nego i od samih sebe. Neimanje ni ideala u unutrašnjim vizijama, i u traganju za Bogom, to neprestano bežanje i od realnosti i od sebe samoga – naravno – proizvodi i mržnju i bes, a ljudsko je bivstvovanje izvan samoga sebe: to jeste imaginarna projekcija. Tako se i propadanje u Ambis prihvata ne samo kao apstraktan čin u kome se, kao i u apsurdu, doživljava nesvest, (u kome je sve uzdrmano, veli Kami) nego se proživljaj egzistencije usavršava u korist proizvodnje đubrišta. Odatle, u ponekih umetničkih svedočenja ili skazova, i ona paklena mržnja i na život, i na društvo, ali, pre svega i na sebe! U čemu će se proslavljati mnogi umetnici, ali i filosof Emil Sioran, ta zapravo komična paradigma nemoćnika ili duhovnog bednika, a poniklog na Balkanu i „ostvarenog“ u Parizu.

Bez ikakve subverzivne perspektive, usamljen i marginalizovan, Gubitnik, i u isto tako inferiornoj zajednici, i u zemlji otaca čija se prošlost idealizovala i kao herojska (ali lažna najčešće) šta se i drugo može, nego da se obmanjuje! Posebno se to može reći za one zabite, nerazvijene krajeve zemlje, gde se umetnik tretira i kao jado ili zamlata, ili baš bogom kažnjen gubitnik.

Kako odatle, iz takvoga mraka i zablaća, iz tih katakombi i nasleđa paganskoga, iz naknadno uvezenoga i na domaći način proizvedenoga marksističkog bunkera – kako izaći na čist vazduh, kako se zaradovati čistoti neba i sunca, kako slobodno i autentično progledati? Kada se, jednom, možda na samom početku, pričinjalo bar – da je došao svetleći čas obnove društva i da će, najzad, biti bolje. Ali , nije se moglo prekoračiti preko ogromnih jendeka u kojima je i prošlost imala i čuvala svoje pravo na egzistenciju, a što se nije iživelo u ranijim stolećima. Tako je i babarogaški nazvan „đavo“ došao po svoje i da namiri danak.

Bez samosvojne duhovne prosvetljenosti – prirodno je i bilo – da se narod, odjednom, oklizne nizbrdo, i u duhovni ćorsokak. Pesnička je reč tu odigrala ogromnu ulogu. Negativnu, zapravo. Ponekad pomislim da nije bilo slučajno, naravno, ono što smo, i dok smo, često, na studijama, pedesetih godina, ja i najbliži mi drugari, recitovali, i u različitim prilikama, i na javnim skupovima, i u usamljeničkim pozicijama, taj možda i kobni predznak Ujevićevih, sjajnih, duhovnih avantura, a nastalih u Svakidašnjim Jadikovkama, i u pesmama drukčijih izazova i vertikala. „I tako, neke noći nasred druma/ preteku jezik neke riječi zlobne, i strah me je, evo, strah pomisli kobne/ možda sam noćas sišao s uma“.

Veliki dar Ujevićev, iako i on suočen sa nepriznavanjem (odbačenik, ojađenik i usamljenik, nejebac što je bila i te kako mučica možda i zlobiva) bivao je i kivan na društvo, i na sebe samoga, a njegov je progovor i zato bio tako dramatičan, tako osoben i jedak, tako autentičan i glasan, u zajednici u kojoj se razvijao – neminovan i strastan, za genija kakav je i bio – bez imalo samilosti, pa i ljubavi za božije stado, koje ga nije shvatilo.

Te njegove Riječi Zlobne Branko će Miljković, takođe izuzetan dar, ali i neshvaćen odmah, pretvoriti u one Prejake Reči, koje ubijaju, pesnike pre svega. Koje ne biraju načine na putevima ka smrti ili samoubistvima, čim se izdaje ona autentična, bezprizivna, samosvojna i ubitačna pobuna. Pobuna protiv svih, i zajednice i sebe samoga, a naročito protiv Ideala u koji se, jednom, poverovalo. U čemu je primerenost Majakovskoga najdrastičniji obrazac ponašanja jednoga genija: On je i uz oholost i prejak bol razbio lažno Mistično Ogledalo.

Majstor Ekhart govori i o tome: o nemirnoj glavi koja je htela da zna više nego što je bilo neophodno. Ali – kako to prima reč?

O onome što se događa u čoveku, o tome rađanju i preobražavanju, o obnavljanju. Veli Ekhart: „Kad moj um prima reč, ona je tu najpre nešto čisto i netelesno, ona je tu zaista Reč dok u mojoj predstavi ne postane nešto slikovito. A potom se ona izgovara, napolje, u ustima, gde je samo otkrivanje one unutrašnje reči. Isto tako večna se reč izgovara unutra, u srcu duše, u njenom najunutrašnjijem i najčistijem delu. A u glavi duše, u razumu, tu se odvija rađanje.“ Upravo u rečima ali i u onome čime jesu započinje i shvatanje, smisao, a opakost je u trenucima kada reči „počivaju na pogrešnoj upotrebi“. Ne može se umetnička intuicija nasilno predstavljati kao sistem. Ako je religija prepoznavanje Boga u doživljaju veze sa njim (po Sergeju Bulgakovu) ona je samim tim i put čuda i blagodati – a znanje, metod i neophodnost, uverenost u nevidljivo kao vidljivo, u apostolskoj duhovnoj vertikali, kao i u očekivano i ono u šta se nadamo. I Paskal je bio u pravu, „srce ima svoje zakone koje um ne poznaje“. U Srba je na tim duhovnim putevima opšta Zabuna.

Tema je bila: antologije pesništva, juče i danas, i uvek

            Tema je lepo zamišljena: u antologijama se vrše izbori i valorizacije, pa se, posebno u neprosvećenom svetu – tako i vrednuju rezultati u svim vrstama prokazivanja i sebe samih i zajednice, kao i duha vremena. To se posebno čini u pesničkim vokacijama koje se projektuju u različitim odrednicama, kao i tumačenjima.

            Evo šta bih ja o tome kazao. Pre svega o Srpskim nesporazumima.

            Njih je verovatno najbolja antologija do sada, ona Bogdana Popovića od pre sto godina, jasno naglasila. Ovo: lokalni kriterijumi. Lokalni pisci, lokalni predstavnici duhovnih opcija i inovacija. O njima je profesor Popović na vreme pisao a ta se lokalnost i dan danas presudno nameće pri određivanju, obeležavanju i vrednovanju srpskoga duhovnoga prostora. Duh vremena se i tu uznosi i zanosi – pre svega u opredeljenjima lokalnih kao naizgled moćnika. Često je to i banalno i žalosno.

            Danas, kada su vlast preuzeli u svim umetničkim izvođenjima radova – Zabavljači, to se iskazuje u svim sferama društvenoga života i uz svesrdnu podršku vlasti. Tako se obeležavaju, svrstavaju, opredeljuju i vazdižu ona duhovna opstojanja u kojima se vrhuni zabavljački način prihvatanja reda i poretka, i juče i danas.

            Ah, zabavljači!

            Evo ih u svim medijima, u svim zbornicima, antologijama, leksikonima, pre svega u javnom životu, na svim scenama, ne samo pozorišnim...

            Tu duhovitost (u kojoj se vazda krije praznina, napisano je poodavno u prosvećenom svetu) uzveličava se sve ono srpsko što je i priča o prošlosti, kraljevstvima i potomcima, o značajnim Srbima u svim oblastima, i o tome kako su nosili opanke, šta su pili, kako su padali u govna i slično – sve to u zabavljačkim nijansama i u trčećim krugovima... Tako se tumače i gotovo Svi Srpski Događaji.

            A nije tako.

            Dragi Aleksandre, evo da te i na ovaj način pozdravim, imam više rukopisa na tu i o toj temi, kako se i zašto, čime, nastavljaju Srpski Nesporazumi. Poslaću ti za Braničevo deliće iz tekstova, eseja koji o tome progovaraju. Posebno iz obimnog rukopisa Pobuna uma kod Srba. Deo o srpsko-crnogorskom sindromu i srbijanskim varijacijama na tu temu, s obzirom na to da je predugačak, ovoga puta izostaviću. Ali evo Vojvođanskog sindroma. Udeo naših krajinskih onomatopeja sadržava se u svim varijantama.

            A antologije pesništva?

            Najbolja je bila, pomišljam, i ostala, ona od Bogdana Popovića pre sto godina. On se zaista časno i meritorno pridržavao načela što ih je obelodanio u progovoru. I to jeste ono jedinstveno, do kraja sprovedeno.

            Šta bih mu ja možda zamerio danas?

            Ovo: što u antologiji nije izabrao neke jedinstvene pesme, na primer U Sremu, Laze Kostića, taj pesnički vizionarski autoportret u kome se ogleda, prepoznaje i na smišljen, proživljen način događa sve ono čime pesnička vizija krsti, obeležava, prepoznaje i čini uzvišenom Frušku goru. Tu Tantalicu! Taj pesnikov lik, obol, značaj, i to što je na osoben način ostvareno – večno u Fruškoj gori, duh vremena koji istrajava u toj lepoti, što jeste i zamena, pa razmena, sa autobiografskim Kostićevim portretom, sudbinom, i bivstvovanjem! U svim njegovim sudarima sa stvarnošću, sa sredinom koja ga nije razumela, sa životnim „podlogama“, samim rođenjem iz koga je proisteklo i ono čime je, iznuđen, pominjao da je „Hladnokov“. U Hladnokova se ne diže eros, mlitav je, mlak, što uznosi patnju čovekovu a uzdiže pesnikovu temperaturu koja i jeste čudesna dok ne dođe do neizbežnog i vrhunskog spoja muško-ženskoga, što i jeste ono dražesno i milosno, i stvarno. Čime se ispeva Himna Lenki Dunđerskoj u Spomenaru, gde ima vragolanstva Brankovoga, poigravanja i draževanja, a nema lažnosti i muke, nema prenemaganja i foliranja, i one opake baš Progoretine čime je (imajući snage za to, i duha, i daha, i čestitosti) Isidora Sekulić ukazala da se uz svekoliki bruj i sjajnost ili melodičnost ta pesma (Santa Maria della Salute), uz Progoretinu, unižava. Što malo ko u Srbalja može da shvati i prihvati.

            Ili, gde je Disova Violina? Gde je ono čime se srpska duhovna avantura posebno, u najvišim etičkim, estetičkim i religijskim ravnima, prepoznaje: Njegoševo duhovno carstvo? Malo je gotovo i cinično da se minorni pesnici, s naslovima iz Njegoševoga svetlosnoga obzorja – uvrštavaju u antologiju kao i to srceparajuće, patriotsko upesnikovanje „Onamo-namo“...

            I toliko bi još moglo biti prigovora. Ali toj si je takoj, vele u našoj niškoj guberniji. Vrednosno je i blagodarno što je u antologiji Spomen na Ruvarca Kostićev, ona, kako je umela da piše Isidora Sekulić o Njegošu, tvorevina: „Jedino je duh svestran i besmrtan. Umetnost ga pomaže u dejstvu a s njim i kroz njega besmrtna je i ona.“ Malo je u antologiji, kao i danas, ili potom, takovih duhovnih tvorevina – jer je zabavnost postala srpska kuća za preživljavanje.

            Svesno i savesno Popović je uvodio srpsko pesništvo u prostore ili predele, ili bivstvujuće „simbole“, u kojima se izmaštavaju, evo kod Dučića – „nasmejana mesečina“, izmaštana čarovanja ili čamotinja uspavanih lepotica – i sve to zalazi u „prostore jada“, ili kod Rakića: dremljive ćifte i njihove žene, kaplari i ćate – „Bednici jedni što nam ljubav krate“. Eh, da... U Milete je Jakšića razbludna noć – pesniku draga koja spava na ruci, ljubi (svoje zlato). Velike li tuge muško-ženske! U Šantića pesma drkće i pati – čekajući nju, dragu daleku. „Ljubav je neoprezna.“ Ma, je li baš?

            Vojislav je Ilić već na Istoku. Njegovo ciganče – Istoka bujne kćeri, a grudi im sveže i bujne, ali je i pijan i iskren: „Dirnuo pehar nisam!“ Eto i šanse da malecni kritičari otkriju i realizam u poeziji.

            I u tom stilu, zaista blagozvučnom i zanosnom, možda u onim godinama i neophodnim, pesnici istrajavaju svoj vek. Narod se ponosi sa tim.

            O drugim antologijama ne bih ovoga puta. Mada to zaslužuje ona, od Miodraga Pavlovića, iako preopterećena ondašnjom modernističkom potrebom – da se i nebuloznosti svrstavaju u pesničke vidokruge. Antologija Slobodana Rakitića o pesnicima srpskog romantizma otkriva neke nove pesme, i pesnike...

            Evo, dakle, uz ono što je tendenciozno i dobrodošlo od Bogdana Popovića, kako bi trebalo odbaciti lokalpatriotizam, zabavnost kao praznjikavost, a čime se u Srba već stotinak godina razvija i nekrofilnost i zaostalost u smislu prosvećenosti i civilizacijskoga bivstvovanja...

(odlomak)

„Braničevo“, 1–4, 2012.