субота, 05. октобар 2013.

Ево тога интервјуа. „Вечерње новости“, 14. децембар 1957.

Разговор са књижевницом Исидором Секулић

СТАЛНИ НЕМИР
Други  део „Хронике паланачког гробља“
Искрене речи „... Сателит је песма. Човекова, и не више интимна...“

По жељи Исидоре на насловној страни њене књиге објављен је споменик Марку Марулићу, од Мештровића, а не – њена фотографија. (То је и у „Новостима“.)

          Топчидерско брдо. Улица Васе Пелагића број 70. Двориште тихо, мала усамљена кућа. У њој уметник који воли самоћу, и још: књижевност и музику, сликарство. На зиду, кад се уђе у предсобље, фотографије Његоша, Шопена... Лево – полице са књигама, нашим и страним. Исидора Секулић је повијена, седа, сама, али још увек говори живо, енергично – креће се бешумно, „са својим амбицијама окренутим ка унутрашњем животу“. Знали смо, а она је то и поновила: да не воли новинаре. Они се превише интересују за све.
          Почео је разговор о њеној књизи есеја Мир и немир, коју је ових дана објавило издавачко предузеће „Нолит“ из Београда.
-         Ваша књига есеја...
-         Да. Објављених по разним листовима и часописима. Ранијих и
садашњих. Илегално су штампане три књиге, само у двеста примерака за време рата. Нема их сада. Ови есеји нису једини – има их још толико. То је извор за четири књиге. За четврту – говорили су да је „религиозна“. То није моја религија. То су немири – на које нема одговора. То је религија, она виша, духовна, једина. Ви знате, то се дешава: или имамо равнотежу унутра, у себи, или вас нешто чупа, хвата, прогони. То је мир и немир. Ако пођете на пут – то је већ нова авантура, питање среће и несреће, или како се већ назове другачије.
          Њене су руке нервозне, подрхтавају, она их живо покреће, стално. Говори логично, емоционално али концентрисано.
          - Атом су расцепили. И ето: све кључа. Цело небо је у атому, врти се безгрешно, али шта је то кад је тај атом разбијен – а оно у њему читава енергија, животна, трајна, присутна. Опет, шта је то? Немир филозофски и људски, и религијски ако хоћете.
          Поново, разговор се вратио на њену књигу Мир и немир. Али – зар све није реч о тој књизи, о њеном аутору?
          - У овим есејима су изражена и ваша схватања уметности, свих њених видова, успона и падова, лепота?
          - Сигурно. Да. Али – пре свега треба то нагласити: ја нисам критичар – како су то писали у неким нашим часописима и листовима. Не. Моји есеји – то су субјективна размишљања над неким предметом, појавом, симболом, светом, идејом, материјом... над свим оним што се дешава. Нагласите: то нису критички погледи ни обрасци.
          - А ваша проза?
          - Моји записи. Ја нисам приповедач. То нису приповетке, моје књиге. Куд смо, шта смо, зашто смо, куда идемо – то је овде, у мени, у мојим књигама, у мислима, у животу. А то питање остаје без одговора. Хајдете, где је ту одговор?
          Књижевница се нагло обраћа сабеседнику, енергично пита – и не чека одговор. Она говори даље, она хоће да каже све. „Јер човек је ограничен – а тајне свемира остају апсолутне.“ Ти њени ставови – размишљања или закључци, како кад, субјективни су сасвим и тако одређени. Они тако одређују и самог аутора, његов став.
          На реду је било и „обавезно новинарско питање“.
          - На чему сада радите?
          - Да. Радим. Друга књига: „Хроника паланачког гробља“. У тој књизи ће бити две нове ствари и три већ објављене у „Књижевности“. Највише сарађујем са тим часописом – иако ме и други позивају... Да. Радим још нешто. То је у зачетку, још је без имена и правог означења. Ко зна шта ће бити – још сутра можда.
          Некако само од себе разговор је почео о новој генерацији, садашњој.
          - Ваша генерација је дивна – рекла је – и боља од наше. Али – зашто вам је поезија херметична, неразумљива? Основно је: јако се концентрисати, знати – па из концентрације избија садржај, ако га има. Тај садржај, такав, јак је, сазнан, дубок. Као да сте уронили у нешто. Одатле почиње све. Међутим, треба пустити нека сви експериментишу – нешто увек остане. У поезији су релације врло важне – констатације су без њих неодрживе. Знате, ја се помало наслањам на Кјеркегора да је „субјективност све“. Не може се пренебрегнути објективно – али субјективно је јаче.
          Говорила је о песнику Миодрагу Павловићу, чија је нова књига песама „Октаве“ ових дана изашла из штампе.
          Тако, негде у половини разговора, поменула је и Његоша. Она увек о њему говори одушевљено. Напомиње како је некад, одавно већ, писала да треба створити ораторијум „Горски вијенац“.
-         Има додира између мене и њега (Његоша) - рекла је. - Наравно – у
границама колико је то могућно.
          - Волите самоћу...
          - Раније сам сваке године ишла у велики свет – Венеција... а сада, године су ту, и: читам, слушам радио, пишем. И то је све. Често, узнемирим се, деси се тако: прочитам нешто и то врло јако делује на мене. Нешто ме тресе као ветар танко дрво. Тако једне ноћи, сада – слушала сам ветар, чудан ветар, а вече је било. Била сам сама, враћала се. Стала сам на десет места – и слушала ветар. И чула сам – гласове, шум – а шта ја о томе знам? Ништа. Струје се мењају, ваздух – тако се објашњава та појава, а она није то. У мени је страх неки, страхопоштовање, немир. Идем ја тако на брдо, а одједном осетим канделабре, невидљиве. Они као да су ми у глави, кажу ми – не то, Исидора, или  - то је тако, Исидора. Али ја могу имати и филозофију у својој души. Зашто Нептун не падне на мој тањир? Не, све се врти, хармонија, ред – како Његош рече, „погледом се држе“ – ти светови, свемир.
          Тако је почео разговор о науци.
          - Да. Наука је угрозила уметност. А сателит је песма. Човекова, а не више интимна. Шта ће бити даље? То ће нове генерације знати.
          Р. ВОЈВОДИЋ
* * *
Највише је било разговора о Миловану Ђиласу, који је врло оштро напао књигу Исидорину о Његошу. Говорила је о томе како се заиста била уплашила. Како је њу био обузео страх. Ипак, с обзиром на то да је тих дана Ђилас био велики комунистички проблем, не само у Југославији, смењен са свих политичких дужности, није претеривала... Говорила је и то да ће време показати истинитост онога у чему је она видела значење и високо место Његошево у светској литератури.

Рекао бих још ово: близак ми тада на студијама друг, песник Бранко Бањевић, који је као и многи из наше генерације волео Исидору Секулић, пошао је са мном на Топчидерско брдо. Иначе, много година је већ томе како га нити виђам, нити се чујемо. Био сам изненађен када сам видео у некој књизи о Исидори – да је он у црногорској „Побједи“ објавио углавном овај текст, интервју. Бар да ми је јавио нешто о томе.

Оно што ме још из тих година на посебан начин привлачи и помало очуђује је у вези са песником Миодрагом Павловићем. Наиме, на питање шта мисли о њему, рекла је одлучно: „Ако му се нешто не деси у животу, никада неће бити велики песник.“ Годинама, иако га имам у глави, смишљам есеј под насловом: „Је ли Исидора била у праву у погледу стваралаштва Миодрага Павловића?“

Наговарао сам је да је водимо на премијеру драме „Кораци у другој соби“, Миодрага Павловића. Требало је сутрадан увече да се одржи у „Атељеу 212“, који је онда био у „Борбиној“ згради. Рекла је да су је већ позвали Жика Стојковић и Васко Попа. Био сам на тој премијери. Исидора је седела између Елија Финција и Жике Стојковића. Колико памтим, Васко није био на премијери.


У фусноти: Интервју је био написан на седам шлајфни, новинарских (25 редова по шлајфни). Неке ствари нису „могле“  да се објаве. Било је и питање о Ђиласу и његовом случају, као и још о неким писцима. Ово је занимљивост: „Кад ми дође Крлежа – разгледа иконе, а онда кандило које гори. Каже: 'Баци то, Исидора!' А ја њему велим: 'Не, Мирославе, има нешто више од нас. Мало ко у томе може да се разабере.“

понедељак, 30. септембар 2013.

ЈЕ ЛИ ИВО АНДРИЋ РАЗУМЕО ЊЕГОША?

(На овом сајту до сада су углавном објављивани текстови већ штампани у разним публикацијама. Овај текст био је понуђен „Новостима“ (у којима сам као новинар, 1957, готово увео рубрику о књижевности, уз разговоре са писцима; последњи је био интервју са Исидором Секулић, децембра 1957. године) и „Политици“, у којој сам за последњих више од педесетак година објавио много – песама, прича, есеја, итд.)

Есеј под овим насловом написан је из посве јаснога разлога: оно што се и ове године збива на духовном плану и у српским догађајима заиста ће умножити већ познате српске неспоразуме. У слављењу двестогодишњице Његоша и његовог дела отишло се и предалеко, низбрдицом. Есеј великог писца Иве Андрића те је неспоразуме само увеличао. Тумачећи тај есеј чак су, недавно, и два српска академика, подржавајући и интерпретирајући Андрића, на посебан начин, унизили значење Извиискре Његошеве. У Црној Гори, на посве тупав начин, неки је професор говорио о томе да је Горски вијенац геноцидан. Увелико се данас расправља и о светлосној искри којом се пуцањ Гаврила Принципа, симбол отпора и слободе, проглашава за разбојнички чин. Заборавља се и на познату мисао коју изговара окупатор, колико памтим, Мула Јусуф, у Шћепану Малом: "Зло чинити ко се од зла брани - ту злочинства нема никаквога". Све је то у некој готово чудној вези са мишљењима која немају чиме да разумеју ни Његоша ни обасјај његовога дела. 
* * *

Рационално нерешиво одавно привлачи људску пажњу и мисао. Тако је измишљан и остварен бог, оно што под тим појмом схватамо. Постојање бога јесте велик изазов, али и мука, патња, као и Благословена вест – коју су смислили јеванђелисти.
          Тако је идеја о вечном трајању, у којој се родила нада у животу човечанства да постоји узвишени идеал, остварена: свест о срећном часу и вера да се човек имао рашта и родити. Није, дакле, егзистенција под далеким звездама само очајан сан да се нешто неприступачно не може досегнути. Има то више: Оно – наш осећај у ком индивидуална свест препознаје изненадан додир, пробуђење и тајни знак, чиме може да се обрадује напаћено биће. То је најједноставније у Срба проказивао Јустин Поповић: човека потрефи нека непозната, чудесна космичка свест и он се готово препороди. Из опште збрке, слабости и безнађа, ето, догодио се радостан чин. Почело је то да се исказује као доживљавање више силе, пре свега као религијски изазов, а нарочито га је уметност овековечила, па и посведочила, у највишим сферама духовне надградње, чиме се и наша егзистенција, изван резигнације, преобратила у нов облик као Јованово Откривење и као, у Срба посебно: Обновљење. Даровање из Деспотове песме преметнуло се, управо том божанском енергијом, у највиши облик уметничкога обасјања, овим: обновљење и разиграње/ долично да искаже, вели се/ не само у људској природи, него у васељенском простору: птицама, горама, пољима, ваздуху – доносећи дароносе од цветова и травоносне... Ето и Његоша и изворишта одакле исијава српски духовни и културни идентитет.
          Је ли се ипак могла спасити наша душа? Изван патње, стрепње и ништавила – ево, има смисла: у људском се срцу нешто десило, то је онај додир који је учествовао у преображају. Ево обнављања!
          Не може се никојим начином мишљења и тумачења духовног карактера који обележава Његоша и његово дело – склизнути у амбис или подземље. Трагични јунак је симбол склизнућа у пад. Служење апстракцији такође је са извора који може и да напоји и да опије људско срце. Доживљај којим се осети тајанствени додир непознате силе – тек ако се већ десио – постаје стваран! Без тога, служење апстракцији бесмислено је.
          Је ли велики писац Ћуприје на Дрини погрешио или није схватио основну, превасходну и водећу извиискру загонетне идеје-водиље Његошевога дела?
          Косовска је мисао већ утемељена у српској духовној увертири овим опредељењем (Прометеј: како га је прихватила и препознала универзална историјска мисао, као носиоца прогреса и уз Немира древнога дух – кројача судбине човечанства), што је водило песничку визију и до спознаје коју је песник Луче тако високо уздигао и оваплотио: Нека буде што бити не може. Наравно, уз карактеристичну дијалектичку раван – да је борба основица и законита животна учитељица у вечитој космичкој пустоловини. Оно за чиме је трагала људска душа, непрестано у пометњи и рвању са невољама: да се дође до уточишта и да се препознају бар извесни срећни часови, који су, у егзистенцији људскога рода, увек давали и знаке – како се човек имао рашта и родити!
          У томе је Његошево дело опстајало. Издржало! Остварило се! Оно је и тај крст, и та воља, и та мука, и тај срећни час!
          То је Оно: није Његош ничим, баш ничим, трагични јунак косовске мисли. Напротив! Он је горостасни изданак, проносилац и извиискра те мисли: њезино духовно утемељење којим се може обележавати српски културни идентитет.
          То живо осећање слободе!
          Енергија која је у песнику Његошу издвајала, издвојила ту искру божанствену, баш извиискру.
          Насупрот томе је стварносна проза и јад јадани. Па се данас у Срба (година је већ 2013) дешава сомнабулија ове врсте: оно чиме смо опстајали вековима претвара се у пут ка Рупи.
          Тако би могао да се и злоупотреби чувени Андрићев есеј из 1935. године, предавање на Коларчевом универзитету.
          Самоубилачки апсурд и позитивни нихилизам – кованице и покушаје Андрићеве да се обележе духовне координате Његошевог дела можемо сматрати неуспелим. На исти се начин могу третирати и мишљења приређивача сабраних дела овога писца – да он, наиме, није одолео такозваном романтичарском па и националистичком курсу, у епохи или данима, што је било „захватило“ српске просторе тих година.  
          Иако је људски живот „сновиђење страшно“ – ипак се „под влијањем тајнога промисла“ у делу и животу творца Луче догађа и оно – да се „у љетопис опширне вјечности“ уливао, сливао и преображавао, оснажујући људско биће и доводећи га до помисли да се имало рашта и рађати. Дакле: „Ако исток сунце свијетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна“.
          И та је људска душа као жива вода, као жива слобода, бдила у ономе чиме се изграђивало дело Петра Петровића.
          Не постоји у Његошевом делу никаква „служба косовској мисли“, најмање је оно „фатални знак косовске судбине“. Такво тумачење и Луче и Горског вијенца и Шћепана Малога није прилично. Као, такође, ни сам егзистенцијални боравак песника Луче на тврдој кори земаљској, што га је нагонило, уз пркос и уз бол, да каже, у изнуђеним ситуацијама, како је он владар међу варварима, а варварин међу просвећеним светом. Страшна је борба и са собом, а тек са туђином, имала пресудан излаз у унутрашњим исијавањима, чију је и људскост и величину вазда подстицала па и појачавала готово света светиљка, и у тавнини – у којој се мисао о судбинском косовском страдању обавијала око унутрашњега пламена, а најчешће га и потпаљивала.
          У таквим је ситуацијама и устрајавао сан, уз изненадна дотакнућа божанске енергије, и у стварносним разбуђењима освањивала је песничка, визионарска мисао: Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може.
          У значајним делима Иве Андрића повремено се догађало и то (како написах у есеју Иво Андрић: уз Његоша и Томаса Мана[1]) да се осећала атмосфера као и она стрма стаза, баш уз његошевску обележеност, чиме се овај наш писац и овековечио![2]




[1] Књига есеја Душа и смрт, Београд, „Просвета“, 2013.
[2] Део есеја Иво Андрић – трагични јунак косовске мисли објавиле су недавно „Вечерње новости“. Често се у разговорима помиње тај есеј као нека готово завршна и општеприхваћена мисао о Његошевом делу... А није баш тако.  
Је ли, заиста, вечита Косовска рана?

            Минуше и векови, а у српству се још увек не разуме однос и тајна веза Косова и небескога царства. Или још боље је и тачније ако се каже – колико се и како се религијско, посебно православно предање, преноси с колена на колено, а у вези с трагичним осећањем српскога народа које је надахнуто или само обузето Косовским митом. Који, нема сумње, постоји.
            Колико је религијска догма, одвојена од богословља, могла, издвајајући се од јеванђелијског послања, да опредељује пут културног идентитета, а што је сама духовност у Срба, филозофска, уметничка или политичка, као друштвена раван – учинила на том плану? Епохе у којима је проживљавао овај народ, јесу ли имале излазе и какви су они бивали?
            О тој теми пише се на различите начине, што је и нормално, а у српству особито у два посве супротстављена табора, и уз искључивост примерену томе. Она религијски обојена опција, из библијскога кода, која нема намеру да скрива и притајену али јасну убојитост излаза у слободу, што га је квалификовао и обасјао сам чин Христовога страдања на Голготи, на оригиналан начин и готово уз тајновитост виђења – тумачи и непогрешиво валоризује. То – умирање па одмах васкрсење – и у светости самога догађаја, и у историјском смислу и мисији, прогресивним током развоја и у виду Духа Обнове – као једини израз и пут свеколикога људскога боравка на земљи, уз трпљење, муке и поразе, уз погибије, а као жртву и неминовност из чега се, опет, и јединственим трагом, остварује подвиг и самим тим – имао се рашта и рађати човек! У српству су то најбоље тумачили Николај Велимировић у Царскоме завету и Јустин Поповић у делу Достојевски о Европи и словенству. Али и многи есеји о народном песништву и О Његошу, који је и изван религијске опције, а као владика, постао велики, генијални песник. Који је, такође, и тим знаком валоризовао, и обасјао, сам Косовски мит.
            Она друга страна, уз друкчију и супротстављену мисао, можда је најбоље изражена у књизи Видовдан и часни крст професора Миодрага Поповића, најбољег тумача и писца Романтизма у српској књижевности. Књигу о Видовдану и српскоме часноме крсту објавило је “Слово Љубве”, а ја сам јој био уредник. Добила је одмах значајна признања – и Седмојулску и Октобарску награду, и доживела је неколика издања.

            Који су, и где су, ти неспоразуми између ове две непомирљиве идеолошке, религијске, друштвене или политичке струје? Ево их, и посве су јасне или препознатљиве. Она прва варијанта, а из религијског кода и штива зачета, том судбинском и из Јовановог Откривења потеклом идејом, па мисијом однегована, каже, иако на изглед скривеним језиком, и у двоумицама, да је Христова улога (а Јован је Дамаскин то директно потенцирао и претворио у лозинку, можда и најопаснију у историји људскога рода), води на пут јединородан и неизбежан, али и погибељан: Небеско се царство осваја једино кроз жртву и подвиг, то јест у том чину и извођењу.

            Како је то и први српски просветитељ Растко Немањић, у улози Светога Саве, и сам “проказао”. Овако: “Присилисмо, дакле, себе, као што јеванђелист Матеј поручи, присилисмо: јер у царство небеско продире се на силу, и они који се отимају о њега – успевају да га уграбе! Јер нико жив никада није постигао победу, нити је ко спавајући и сањајући свог ратног противника победио, него они који трче добро, који се труде, који се подвижу и који трпе трудове од борби. Кроз многе невоље, рече Господ, ваља нам ући у царство небеско” (у Хиландарском типику), што је мото у мом роману Ђурђевдан.

            Мора се рећи, и признати, да је у оним друкчијим варијацијама на исту тему, и погледу мога драгога професора Поповића – идеолошки набој а комунистичкога смера и јасне припадности – хтео да негира или посве дисквалификује оваква становишта, потекла из библијских послања. У име некаквога имагинарног људског братства, што га је комунистичка заснованост (иако у тајном неком следу и блиска раној хришћанској варијанти) тако једнострано наметала – не разумевајући судбински, исконски, трагични изазов којим се извођења промена, то јест неизбежних устанака и револуција, неминовно одигравају управо кроз страшна крвопролића, и у њима се догађају смернице или заставе нових, друкчијих могућности и покрета за обнову човека и света. Како је то умела и имала чиме да “објашњава” велика уметност током минулих векова.
            Од онога најбољег у српским народним песмама, од Вишњићеве Буне на дахије и Његоша, где се на драматичан, убедљив, далекосежан и уметнички највиши начин изражава и обликује сам стваралачки чин у коме се догађа божијост, и из чега се може дослућивати небеско царство, оно што је у Откривењу  и казано: “Блажени су они који су позвани на гозбу Јагњетову”, а то и јесте она страшна битка за слободу, одувек и свуда. Они који учествују и умом и срцем памтиће се у свим нараштајима: имена њихова записана на белом камену. “Сведочанство Исусово, наиме, то је дух пророштва.
            Бесмислена су, опет, и неправедна чак она тумачења у којима се борци за слободу, као Милош Обилић, синови Старца Вујадина или јунаци са Мишара, браћа Недићи, третирају и сврставају међ убице. То је та модерна варијанта изопачавања Христове мисије. Она се одомаћила и у српској духовној читанци, а у књижевности особито. Њу, као такву, ту идеју, и такву, ту погубну мисао – негира свеколика велика уметност, мисија самога Духа Прогреса, и историјска и цивилизацијска читанка.
            Иако се, изгледа на први поглед, дошло до ћорсокака, то јест до извртања мисије, и ругања затим. Што је урађено још деобом хришћанских цркава, суровом разделбом протестантске и католичке опције било и до краја спроведено. Унижење Христове мисије је коначно извргнуто руглу чим је папа у Риму проглашен за Христовога заменика или намесника на земљи. Што је тако луцидно и на висок уметнички начин приказано и у великом роману Браћа Карамазови, у коме је Достојевски у поеми, смишљеној од јунака му Ивана Фјодоровича, Велики инквизитор – остварио као несмисленост или подвалу црквених отаца, који су у модерним временима одбацили Христа као лажност. Иако је тај симбол можда на најгенијалнији начин и смишљен као једина, вероватно, утеха земаљска: у којој се свеколика патња нашега живота на земљи може нечим учинити величанственом, а што и јесте Благословена Вест.   
            Наравно, за оне који умеју да читају или слушају, и имају чиме.
            Који је то страшан неспоразум у вези са Мисијом, у овим модерним вековима, почев од деветнаестог, или још и раније? Овај: велики јеврејски народ, без сумње тако даровит и у исто време тако несрећан, можда и плаћа свој удес јер је тако луцидно, тако прогресивно ипак, тако и срећно – измислио и оваплотио мисију која је обасјала свет. Такође је то и данас препознатљиво, да је та Мисија надмоћнија од свих осталих, и будистичких у виду Нирване, и таоистичких у виду равнотеже, или исламских које потичу из хришћанске догме, у чему је и сва мудрост толиких секти у трагању за пророчанским извођењима онога дубинског слоја, а чиме се и Човекобог појавио у историји људскога рода.
            Јеврејски народ, коначно после Другога светског рата, враћајући се у постојбину, у свети Јерусалим, ево, не може да се скраси и умири, јер је вероватно била далекосежна, добродошла али и погромска – тако генијално смишљена визија и изаткање Старога и Новога Савеза. Али, како да се то оствари? Задојени тим небеским благом, без обзира што је оно и у хришћанској варијанти – поједностављеније, они бију и изгубљене битке, и као да се вечити крик и даље извија из дубинских слојева замрачене прошлости, док се гласно призива свети Јерусалим, као изгубљени дом.
            Ево, на свој начин, исто иако мало друкчије, то је и српска судбина. Срби су је прихватили после губљења царства, а црква је, свакако, учинила највише, да се појаве оне чувене и судбинске речи – посланице још Данила Трећега, да се не може срамно живети под туђином: “Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује подвиге светле примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка.” Дакле, у другој половини четрнаестога века, патријарх српски, Данило III, вели: “Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот”. А подвиг се постиже и “крвљу својом”. Што јесу устанци за слободу, што јесте револуција.
            Како се западна цивилизација, уз карневале и Ренесансу и Препород, одавно издвојила у напретку и цивилизацијском плану, а самим тим и у бољим економским, друштвеним околностима, тако се и религијска идеја посве извргла руглу, док су цркве, католичка пре свега (у жељи да и овлада светом), језик Христове мисије преточила је у обредне, у ритуалне програме, који су имали васпитну улогу а без идеје о аутентичној визији ране хришћанске читанке. Нараштаји су се васпитавали, и учили, да је вера у тајни, а онај на небесима поседује и Страшни суд, који ће мерити на крају – грехе људске. Што је сведено и на помало пијачни ниво: сваки грех може се платити новцем, и биће опроштено. Чим се покајеш – више ниси кривац! Што је, наравно, апсурдно!
Многи народи, који су одавно схватили игру и који су имали среће да се самостално, као независни, развијају (или су се ослобађали ропства и туторства, и без борбе, у понизностима) лакше су живели и боље су пролазили. То је истина!
Али, ево, и то је тако: ми смо изабрали онај најтежи пут, па иако је величанствен опасан је, мучан и у данашњем времену – изгледа, без излаза. Па и трагичан. Али, како се одрећи свога порекла, имена и знака с којим смо одрастали, чиме смо се поносили кроз историјска збивања и несреће, чиме смо и дисали и писали, и певали и мислили? Они слабији – турчили су се одавно, а многе је терор католички нагнао да окрећу ћурак наопако, и да лакше и безбедније проживе свој људски век. Јесу ли бивали толико понижени у себи самима, и колико је то још већа несрећа? Иво је Андрић сјајно описивао психолошке мучице отпадника од вере и свога рода. Не само гласовитога Омер пашу Латаса, то јест Мићу Љубибратића. Колико их је и која је то галерија ликова – унесрећених ипак! Иако је данас конвертитство постало и исплативо, али било је то и јуче, одувек!
Међутим, наш је проблем Косово. Како се сада, данас, и у будућности, одрећи не само српских поседа, земље и камена, ваздуха, него, пре свега, духовности: оних великих идеја борбе и слободе, а што је завештано нараштајима и чиме се опстаје већ вековима. Како да се народ претвори у нешто мртво, јадно и лажно?
Постоје ли само две варијанте на путу расплета? Ове: да се на Косову и Метохији издвоји онај део земље, ограничен , у коме остаје српски народ, заувек у својим границама и на своме огњишту; или, оно што империјалне силе траже и хоће – да се Косово и Метохија заувек узму од Србије и да се тако један историјски народ насилнички и брутално казни – само зато што је посебан, друкчији, и што је, ипак и то се може рећи – близак и јеврејскоме, у тој вечитој жељи да буде на свом огњишту: одакле је и зачета идеја о слободи и независности. Ако се то деси, опет, верујем да ће се она духовна и исконска потреба за бар неком вером у будућност – појачавати и бити жила куцавица свеколикога живљења, страдања и пробуђења Срба, који се и не могу смирити. Као и Јевреји данас. Као и други које насилници или напасници терају са својих огњишта. Несрећа ће само увеличати нова страдања.
Ово, јутрос, 24. октобра 2004, записујем из два разлога. Јуче су били избори на Косову и Метохији, и наравно, прогоњени Србљи, под окупацијом већ пет година, а незаштићени и даље од снага које су више америчке него ли Уједињених Нација, нису изашли на те изборе (изузев мањи део заплашених) како би дали легитимитет владајућим силама Албанаца и снага које их подржавају. Колико је то тужно и ружно понашање садашњих, највиших српских власти, могло се видети и у средствима информисања, а посебице у извештајима са радија и телевизије. Наиме, гледах дневник руски, у 18 часова по нашем времену, у коме се јавља прво – земљотрес у Јапану (чега није било тога дана код нас), и друго – Косово, и гласање. Где се вели, наравно, да су Срби схватили игру и да ће само мали број изаћи на изборе, а дају изјаву председника Косова, који вели, надахнут и озарен, да ће ово бити историјско гласање јер ће идуће, 2005. године, Косово бити шиптарско, како су обећале Сједињене америчке државе. Ево, изјава тога челника није била, сем других двојице, ни на БК телевизији, ни на државној, а јесте на Студију Б – али, без помињања Американаца. Јер се то и не сме рећи: због тога Срби и не иду на гласање, без обзира на принудна терања, и њима је јасно да изјава о одлуци Американаца – јесте кобна и далекосежна.
Зашто их је лично председник Србије наговарао да гласају? Код Хајкуна коло навођаше и мали се Радојица будио из дремежа.
Други разлог, што ово јутрос пишем, јесте и нова или стара књига Добрице Ћосића о Косову; растура се и најављује као бестселер. Његови романи Далеко је сунце и Корени остају запамтљиви и као драгост из моје младости.
Занимљивост ове врсте: разговори Добрице Ћосића, славнога писца из доба социјалистичкога земана, али и сада, агилног, непрестано забринутог за актуелне догађаје, понесеног у том смислу, надахнутог.
Јесу ли невоље и муке натерале њих двојицу, патријарха Павла и писца Ћосића, да се находе неколика пута, и да, забринути, брижни свакако, “проналазе начине” како би се спасило српство? Можда и јесу, нарочито Павла. Господина Павла, кога поштује овај народ. Њега је и нужда, уз невољу, нагнала, годинама већ, да се брине и да пати због свега што се последњих педесет и више година збива на Косову и Метохији. Али писца Грешника, за кога је крајем седамдесетих година – без хуморнога му осмејка, драги професор Зоран Гавриловић – смислио да је “отац српског народа” заиста и јесте занимљиво: тај патриотски порив, али зачет још поодавно, док је био и међ политичком, социјалистичком елитом.
У ствари, замишљао сам драмске тренутке и окосницу збивања: како њих двојица седе а не разумеју се! Господин Павле говори језиком Јеванђеља, а писац употребљава речник самоуправнога курса из минулих година бивше Југославије. Што јесте занимљив парадокс, али и драматичан вероватно: оно што је последњих година и у својим књигама, и у својим беседама, у разговорима, писац Времена смрти[*] (књиге потребне нараштајима као и она, Српска трилогија, Стеве Јаковљевића, и ради упознавања и едуковања, како се то сада вели, и да се не би заборављала сурова доба српске прошлости) понављао а супротстављајући се религијском коду. И тај час, на пример: како да се договоре, како да схвате један другога, како да уопште разумеју стање свести и будућих наума и прохујалих траума у којим се находи овај несрећни народ! Зато је ћутање у тим ситуацијама баш благородно.[†]
Уз позамашан списак позваних интелектуалаца, с којима је брижни писац Корена водио разговоре о Косову, помиње се и кнез Лазар, али и кнегиња Милица, која је Бајазиту дала ћерку е не би ли спасила Србију, али посебно и великомученици и учитељи хришћанства – апостол Павле и Јован, уз светога Августина, али и уз Гордост – која је створила Сатану! Која је то будалаштина. Ма заиста, заиста вам велим, има библијска “надовезница”. Па, ево, шта каже српски чувени писац: “А ја се питам: ако је гордост грех и сатанско својство, да ли је онда Ниче у праву када се обрушава на целокупну хришћанску етику и осећајност? То о гордости рече патријарх Павле, говорећи о тешкоћама да се спасе Србија од овог, геноцидног рата”.
Ах, Боже мој! Толико неразумевање!
Заиста, ама баш заиста, јесте суров овај наш живот.
И, тако, дијалог је даљши о тому “колико су Сербљи убијали на Косову, и какве су то све банде – онамо… И, колико је, опет, Слободан Милошевић кривац – жртвујући свој народ, није слушао, ето, ни писца, забринутог и уплашеног. “Патријарх је забринуто и уплашено гледао у мене… Патријарх је прошапутао нешто што је упућено Богу, па смо заћутали…”
Које су то мучице бивале, и биле!
Како разумети оно друго, Онога Другога, ако сам не схваташ где јеси? Ако и лик и име, и знак и означено, а не само значење симбола – претвараш у политичку, дневну и пословну рачуницу.
Ево, исписујем овај текст, а већ је прошло десет сати! Недељица је, сунашце је јарко обасјало и овај дан.
Хоће ли, бар једном, бити и боље!
Иако Нада не има право ни у кога, “до у себе и у своје руке”. Па ипак, и владика се Његош понадао, и у Ђорђу видео Лучу која ће обасјати српство. Али данас?
И шта нам се ово дешава?
Само будале, и ајвани, мисле да постоји нешто случајно, а фолиранти су, као забавицу инфериорних, измислили и “случај комедијант”. Дакле, ево, ових дана, и јутрос – готово повампирење, ако би се на драстичан начин казивало о ономе што се збива у овој несрећној земљи. Општа узбуна, на Сајму књига, око Ћосићевога Косова, па редови мученика или намученика, уз политичке работнике, једва чекају да им се потпише академик, чија су политичка и етичка забринућа око судбине српскога народа – углавном и била у Невреме. Углавном изазивала неспоразуме. Била посве недипломатска, погрешна и по Србе још гора. Као и оно што му се дешавало 1968. и, такође у невреме, а што је изазвала, вероватно, група такозваних дисидената из “Симине 9”... То је једна страна медаље, а ево је и друга, јутрос – онамо, у Малом Иђошу, у Војводини, млади Мађари, ко зна чиме предвођени (а може се и то претпостављати), дакле, као да живе у неслободи, траже у сред земље Србије – готово укидање Војводине, јер је то за њих, веле – “Делвидек” (“јужна покрајина”) из онога давнога и расистичког, империјалног доба, којим је одржавана трула Аустроугарска монархија. Погледајте лица младих: тај бес или и мржња у очима, те заставе минулога, мрачнога доба. Зар то не подсећа на оне косовске догађаје из шездесетих, а посебице 1981? Књиге, као Ћосићева, само убризгавају додатне импулсе и негативне подстицаје са се проблеми српства још више угрожавају. Без обзира што на њој зарађују сви: и издавачи, и политичари, а народ плаћа, осиромашен до краја, уз вероватно сеирење  богатих са Запада, јер је њима то, наравно, и добродошло.
Како да овај народ не схвати да се на тај начин ништа не може решити, да писци (а Ћосић је и као председник Југославије био више трагична фигура) углавном и нису способни, нити им је урођено то, да буду врсни политичари, а још мање државници. Да је то удео фарсе у каријери свакога уметника, ако је већ то.
Ово ме подсети и на данашња, ових година све масовнија и гласнија булажњења о кривицама, наводним, Карађорђевића, а посебно краља Александра, како им је било мало да владају Србијом, па су зато стварали Југославију, иако је од стране паметних, одговорних историчара и политичких радника – јасно написано, да су више силе, још после 1916. године, посве истргле из памети и намере – како би требало формирати Србију са границама до мора, и даље, на југу, а о чему има и код Драгољуба Живојиновића, али и у студији Слободана Јовановића о Николи Пашићу, што је објавио Жика Стојковић у првом броју часописа “Сербија”.
Па, дакле, у стању у којем јесмо, а које чини се никада није било горе по српски народ, јер је раније био јединствен у одбрани себе, и територија, што сада није тако, требало би једном схватити: решење Косова и Метохије, али и пробуђење, па и дивљање, разних националистичких група и групица (без обзира којој нацији припадају) решава се Онамо, у Центру којим владају велике силе. Такође, иако се заглупљеност многих, такозваних првака, сада и овде, а у односу према Русији, чини наказном, требало би водити рачуна, пре свега, о томе да се уздање у њезину помоћ, нарочито откако је Владимир Путин (без обзира на пријатељевање његово са владајућом елитом Запада) на челу – као и у неким давним периодима развоја и стицања независности, искористи, и самим тим помогне у даљим настојањима како бисмо, једном а можда и заувек, стајали на сопственим ногама, и са поуздањем корачали ка будућности. Требало би више мудрости и више памети, а мање емоција и патетике, којом и дишемо тако често. Јер нема готово ни дана, а да се не сетим чувених, величанствених стихова, реченица, евхаристичне готово успаванке, што ју је изнедрила српска духовност, и што је најбоље одабрано у познатој књизи, антологији или зборнику академика Војислава Ђурића Косовски бој у српској књижевности, објављеној у Српској књижевној задрузи. Па, тако, и сам, често рецитујем, и пред другима, али и у овим мучним ноћима, у којима се потуца овај народ, не само речи што их је срицао у мукама патријарх Данило Трећи, него и, на пример, Алексу Шантића, оно његово песничко сновиђење, тако вечно и болно а посве у духовној авантури изаткано и у амбисима и сазвежђима вечности очувано: како у Јутру на Косову, и у обичном дану, радном, где се причиња да је све потаман, да су људи на њивама, и уз плугове, а негде у магли као – визија јединствена, ено га пролеће неђе, са алај барјаком наравно, и Бошко Југовић. Који ће вечно трагати за домом својим, за завичајем и постојбином! А коју никада неће моћи да му врате разне плачевне књиге, и брзорека политичка погађања са “трендом”, што свако време доноси за своје рачуне. Или оно у песми Дучићевој о Неретви, записаној у Америци, како ослушкује њене таласе, хук прохујалога доба и младости, трагичне неспоразуме и унесрећења уз то, али како и та хладна вода ево – вечно хлади нож да се не би из каније извадио: јер косовска рана остаје непреболна!
Како је то драго, како лепо звучи, торженствено и опојно, како има величанствене одјеке и симболе, али се са тим не  решава “Косовско питање”. Морају Срби то да схвате.
Иначе, остаће нам судбина као јеврејска, вечно да се сламамо и гложимо, и да умиремо за имагинарни часни крст и слободу златну, што и јесте светоотачко предање и библијско послање, али – велике су силе изнад, и оне владају, и оне одлучују. Да не буде и са нама као са Јеврејима и Палестинцима. Требало би да свако има право на оно што му припада, и да буде свој на своме. Фашистичке силе то не дозвољавају! Јевреја има много, и страдања њихова су већа, ужаснија, али и јединствени су: у свакој заједници где јесу они се помажу, они мисле и делују на исти начин – када су у питању национални интереси, она духовна раван и предачка крв која иште свој дом и своје вечно уточиште, у коме се сан о срећи људској једино и остварује.
Могло би то да се схвати и у још мало осталих Србаља, где се раскол међ њима нарочито чини сулудим у некдашњој Црној Гори, као поносу српства. До када ће други, богатији, нудећи коње и новац, то јест аутомобиле, компјутере и кредите, да владају сиромашнима? Има ли болести у нас, неизлечивих?
Била је и опстала као врхунаравна песничка заснованост и она непримерена модерном добу – злоупотреба светости, она повампирена удварања и јадиковања над манастирима српским, она трагично-комична певанија о Тројеручици (као брзој помоћници оне треће руке) а што је нарочито српски академици, уз добијања државних награда за време социјалистичке власти, уврстише у готово програме духовне обнове.
А чиме се и глад и бол појачаше, и патња умногостручи
Јавно уздисање за Сервијом у историјским маглуштинама, као и срцепарајуће кукумавчење или нарицање за Богородицом и заплакивање за њеном трећом и непостојећом руком – не има у себи достојанства, нити високог духовног чина и благословености; има, опет, неке бизарне болећивости, која одбија. Што је више коштало овај народ – такав начин оплакивања уместо мудрости у вођењу борбе за опстанак! Данас је то постало баш прескупо! Мора се друкчијим путем ићи у будућност! Сервија је, и у инфериорним сомнабулијама Црњанскога, одавно кич и магла, а живот је, опет, нешто изнад и више, чудесније!
Хоће ли то схватити, и разумети, нови српски нараштаји?




(Из “Октобарског дневника”, 2004)

"Књижевне новине", јул/август 2013.

[*] Како је „Просвета“ одбила да штампа завршни део те књиге – објавио сам га ја у „Слову љубве“. То ми је била друга политичка грешка кад су ме смењивали 1981. и потом ликвидирали предузеће.
[†] Њих двојица наизглед ћуте, на познатој фотографији у „Нину“ и „Политици“, а заправо немају шта да кажу један другоме. Разлике у сличностима и видовитости нигде се не додирују. 

субота, 20. јул 2013.

ТРАГАЊЕ ЗА ДУХОВНИМ ОЦЕМ

Био је то мотив, или тема, или опсесивност, наших студентских година, педесетих, па шездесетих. У универзитетском књижевном листу „Видици“ – колико памтим – требало је у наставцима да пишемо, и мислимо, о томе. Давно исписан мој есеј, кратки, на ту тему – ко зна где је сада. Не знам ни шта сам писао, онда, можда и превише оптерећен баш тим – готово и носталгичним трагањем за Богом, кога смо, симболично, кршћавали као духовнога оца.
Било је то некако лудо, ново доба ипак. Без обзира на све што се дешавало, тада, на сва зверства која су победници чинили, што се сматрало као удео револуционарнога преображаја – мисао је, уметничка, философска, а међ њима она скривена и вероватно најснажнија – религиозна, трагала за вишим, за домом као уточиштем, за постојбином – онамо где је порекло човеково, где се зачињала и утемељавала лепота и удесност опстанка на земљи.
Присећам се да је у часопису „Књижевност“ било објављено како су на Бледу онда истакнути интелектуалци, а међ њима Ото Бихаљи Мерин, па од младих Раде Константиновић, расправљали и о тој, на неки начин болној, за прилике и друштвени поредак нове југословенске заједнице – ипак превасходно духовној теми, и да је било речено – како се веровало као у некога бога, превратничког, самодопадног, комунистичког, па је он, после 1948. (што данас и морбидно, готово параноично звучи) пао у бездан и потом се, у вакууму, као и у Лавиринту то јест: губио и изгубио човечић, залутала је мисао, нестала свака перспектива, запрљала се нова застава и на ветру новога времена постепено претварала у крпу...
А ми смо, моја генерација, рецитовали, чак повремено, у хладнијим данима и у оскудици, на пример док трчимо ка студентској мензи у Змаја од Ноћаја улици, чувене реченице из романа Погледај дом свој, анђеле Томаса Вулфа, како – срећне земље нема, и како – глади краја нема! Уз смиреност, потом, када је било речи о Чаробноме брегу или Јосифу и његовој браћи – где се скривала и велика тајна у којој су: духовни отац, божијост и пут ка себи – били обмотавани чудесним везом неке Невидљиве Руке којом Дух Приповести наговештава и слободан избор љубави и самосталан пут свакога појединца, као и друштва, док промишља где се находи стаза којом се, можда, и стиже до Изгубљенога Дома, свакоме човеку посебне митологије или било какве идеолошке заврзламе или наметнуте опције.
Негде у тој естетској равни а обојен патетичним језиком младости (о – неопходним у двадесетој години), ја сам у уводном тексту за часопис „Видици“ управо наглашавао („Данас о нама и поезији“) „берићетни“ залет оних који хоће промене, и излаз, из текућих мутних вода стварности, нове југословенске земље, коју је требало да предводе, веровали смо, и друкчији таласи – пре свега песништва, то јест и тајанствени кодови нове уметности. Била је то 1954. година.
Тада је, верујем данас, дошло и до оне разделбе, по много чему кобне и трагикомичне – бар за српску духовност. Ево како: на једној су страни били млади људи и готово интимни им програми (ако тако може да се обележи самосвојност даровитих), који су трагали баш за Духовним Оцем, и неком далеком путањом, која је можда могућа, при том, и овде – на тврдој кори нове стварности. Није зачуђујуће, на пример, што поеме и главне песме, рекао бих, имаху онда наслове и теме: Нова путовања, Узалуд је будим, Велики спавач, Младић који спава у подне... Из другога угла или унутрашњега светла, такође, избијао је пламен што је традиционални патос, и као оздрављење, и као неопходност – уводио у траг који је и неопходан: то је био глас из давнине, прво у вези са српским манастирима, где је култна песма била Рашки анђео Свете Мандића, или и они тонови у којима се и извесна меланхолична опсесија далеким хујањем ветрова који су стизали из Византије осећа и на овим просторима... Били су то аутентични гласови и можда једини или бар јединствени путеви ка српској духовности, и онда и данас... Али, друкчија их је клима, нова политичка оријентација, па и условљеност новом, том комунистичком идеологијом – заокретала и водила у неке ипак на комичан начин (сада се то може слободно рећи) изабране путеве и синтагме, каноне и пароле. Премоћ или превласт надреалистичке концепције у прихватању уметности и живота, коју су имали, одмах, они творци „насилних облика“, што су уз победничку силу, били – као такозвана духовна елита – уз амбасадора у Паризу Марка Ристића, уз комунистичку песничку перјаницу Оскара Давича, довела је до појаве, препознатљиве и исхитрене, далеко комичне заправо – Васка Попе, чији ће каламбури, вешто и интелигентно скројени, и употребљавани – завести не само комунистичку власт – као простоту, него и све остале. Чиме ће се, опет, посве скрајнути онај непатворени и велики дух српскога историјскога песничкога чарања и ономатопеје – који је започео и са Рашким анђелом и са Новим путовањима или оном другом линијом, посве лирском, са Великом спавачем који је, такође, не сањајући Нову Византију – ипак бдио у пределима што су прошлост замењивали неким тек дослућиваним сјајем друкчије будућности...
Наравно, ишло се друштвеним колосеком, политичком прагмом, постнадреалистичким курсом нове, комунистичке стратегије. Чим је Милан Богдановић у „Књижевним новинама“, како сам запамтио (био сам ђак у прокупачкој гимназији), написао, рекао бих сада, чувени текст „Родио се песник“, у поводу књиге Светислава Мандића, коју су углавном прећутали победници, надреалисти и настављачи им, па и заувек је одбацили – било је готово јасно да ће она друга страна, тзв. модернисти (већ педесетих година стармали Михизи и слични њему углавном комедијанти, посебно постмодернисти) преузети не само главну улогу него и буквално сву власт – на духовном плану – не само у Србаља.
Често сам цитирао, већ годинама, а нарочито од 1980, и на многим књижевним вечерима, које сам водио не само у Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији него и диљем земље, познате реченице – које је, онда, 1952. године, изговорио, то јест, записао Милан Богдановић. Ово: Како је, заправо, баш и жалосно то – да ти млади људи, на рационалан начин – производе бесмисао! Мислио је пре свега на Васка Попу, који ће постати звезда перјаница комунистичког препорода у поезији, како ће се потом писати. Њега ће, ево педесетак година, узносити као оличење новога доба у историји народа. Тај начин мишљења у поезији. Врло често сам (осамдесетих година двадесетог века) у Скадарлији, у Кући Ђуре Јакшића, на књижевним вечерима, као главни уредник листа „Песник“ и свих уметничких програма у Скадарлији, помињао то као куриозитет: српски песници су тих година масовно почели да славе наше манастире и свеце. Док је у песмама Васка Попе он лично летео над манастирима али и јео манастирско камење, у сјајној песми „Грачаница“ Десанке Максимовић управо је било оно што јесте и сам дух песништва и нека врста културног идентитета.
    * * *
Песнички језик, у прејакости доживљаја, и то код великих твораца, не може да обузда мисао која је и осећање – него је, често, и награђује. Ево и Џојса, ево и Хомера, па толиких, великих, Његоша, Пушкина, све до Пастернака и наших дана, крајем двадесетога века. То се у новије доба претворило и у игру завођења: код медиокритета или полударовитих, који су зарад игре, под „стегом“ досаде или и болести у којој јесу, започињали ону врсту онеобичавања, која више нису имала никаквога додира ни са мишљењима нити са осећањима. Ту је зарад вештине, и заигравања, жртвован сваки смисао. Ту се развила постмодерна, као и последња, вербалистичка пошаст, или она врста лапурлартизма, којој нису одолели чак и понеки даровити људи. Који ће, биографије им то казују, приликом физичких скончања – осећати чак и презир и према ономе што су чинили, али и према самима себи.
Слушајући, овога часа, музички вал из симфоније Чајковског – препознах трагове болести и у реченици коју је казивао, баш том приликом – када је сачињавао симфонијски улаз у живот и сопствено ослобађање: „Зар није боље окренути се од реалности“. Боље је, наравно, за слабиће. Али даровитог композитора, и у таквим часовима, узноси баш пут из сопствене јаме – ка вишем, којему може да се вине – ако има чиме! Што и чини Чајковски, као и многи што имају чиме. Тек познање онога тајанственога шума или чара, или додира, што се прожима са стварносним одсјајем, и заједно, чак и уз патњу, када уђе у облик – постаје велико дело. Не може једно без другога! Једностраност, чак и јака када јесте, само је делић, или откинут, груменчић смисла, лепоте, форме.
Јуче прочитах, опет, и овакав усклик: Шта је Божија промисао у историји? Оно што казује и узбудљив, сјајан музички талас, она лепота слика Шумановићевих, о којима мислих јутрос, сећајући се Срема, и у варању себе: да ћу тамо поново отићи... Али Божија Промисао: па то јесте, како су већ осетили и наговестили, и чак обликовали ТО – и Јован Богослов, па и Пушкин, Рилке, Хајдегер када тумачи Хелдерлина, она песма Бонапарта. Негде је то у изгнанству чак и романтичар Виктор Иго предосетио, казујући: „Исус је васкрснуо само једном!“, или о Наполеону, оном Првом и правом, да је то – историја, то јест у смислу кретања: Дух Догађаја који се може звати и Духом Времена!
Наравно, они који скривају трагове: никада неће одрасти. Очајници призивају помрачину – јер тако обмањују и себе и друге, док видају ране и користе лекарије.
Песник самоће слободан је човек – ако не јауче, већ слави себе, и свет у коме јесте!
Када помишљам на Бога, и ја, као типичан некада топлички, или српски, или социјалистички безверник, тек у четрдесетим годинама удубљен у религијске књиге и послања, тек у педесет и шестој – уз Онај Сан, узастопце три ноћи заредом – о сунашцу, и жутом кругу у стомаку, што ме од нечега брањаше, сада већ верујем: сама мисао о томе – то је као да се отвара прозор у ноћи, у тавнини то јест, у којој јесам био.
Само у борби са собом, али и са другима кроз себе – зраци се светлости јављају, понекад изненада. Наравно, ако је човек рођен из идеје, као и Бог потом, негде се у свести објављује и пут ка мишљењу: како да (и ко ће то моћи?) – искаже и силу тога познања и славу којом се поноси човечанство. Ах, како је тешко доћи до тога, осетити то! Како је мучан, можда, али и престрм пут који води до оне светлосне путање, на којој, већ слободан, човек, наједном, осети и како није сам и како нема страха пред васељеном.
Фантоми се појављују оног часа – чим се људско биће не сналази, кад не познаје себе, када се понизи и пред другима. Сфинга је, тако, доживотна опсесија неодраслих! (Шта све, од 1990. па наовамо пишу о томе, Богу и тајни – такозвани српски академици, па философи... ах!)
Маштарије су стварност оних који живе са фантомима и у чијој је страсности – превасходан осећај мржње на живот, што је и врста болести.
Тајанствени сарадник, код нормалнога и талентованога света – није никакав фантом, него ознака пута ка откровењу! То је, на пример, и удео православне сарадње у тумачењима Божије Промисли. Израженије, јасније, надахнутије неголи у других религијских конфесија. Код католика, примерице, то је на утилитаран и груб начин – преточено у дневно коришћење инфериорних – чиме плаћају грехове и као ослобађају се, а што је, још са индулгенцијама – пут ка злочину и потпуно извргавање руглу Христове Мисије.
Сенке из ноћи: у сну ако их зора преточи у неки обасјај, што је налик на светиљку – онда је човек слободан!
Лешеви не могу да сакрију крстове оних који су обасјани! Крвник и невино чељаде пред њим: ко ће кога ослободити патње? А ко заувек остати постиђен? Душа је невинога, ако није наследила траг предачкога зла, увек на путу да нађе нов облик!
Биће је одмах раздвојено – ако невинога лишава слободе. Узалудна је онда молитва: веруј! Јер је касно.
Јесу ли близу светиљке које видесмо у сну? И прогнаници се радују ако на путу осете подрхтавање светиљке!
Јул 2001.
"Топлички венац", 2013.


уторак, 09. април 2013.


Србија 2012. године

Можда изгубљен дух пољима лута
Трага за анђелом самоуништења
У народу страх лице открива
Укус мучнине и на уснама сна!

Јабуке иструлиле на дрвећу
Сјај сунца космичкога
Наду претвара у иронију
Скривајући жиле у језику.

Ој Србијо у шљивама и лажигаћама
Заносио се песник Давичо
Исходе борбе знала си у посту
Патња рушила снове у молитвама!

Оно неизбежно ипак се пробијало
Збуњујући смираје и ране зоре
Изненађења у муклом таласању
Анђели помажу како би обасјало!

Пламен који не узмиче увек избија
Иако деца плачу у неизмерју
Јаче је то што је у корацима
Невидљиво иза црвених прозора сија!

У пустим шљивацима и виноградима
Некада се веселио и наш југ Србије
Сада ватра уз гареж и крике нечујне
Згорева руке нестале у облацима.

Може ли жар упркос томе што труне
Оним што се мисли да је опасност
Бирићет и у Јеванђеље претакати
Кодом тајанственим: хајдук буне да груне?

Одважан човек не сме бити потчињен
Појаве и узрок у њему сазреју
Виши ступањ у коме воља сања
Под утицајем судбине је скројен!

Оно што јесте чулно и грешно буде
Наравно духовнога је рода и силе
Чиме се прошлост непрестано враћа
Тако мистична опседнутост збуњује људе!

Необично и вечито драга Платонова
Чудеснa и за нишче вазда опасна
Загонетна и предалека линија вечности
У духу препознаје све куће без крова.

Можда природне откосе и идеју слободе
То што душе исијавају у сновима
Пламене стреле вечито против тавнине
Мутни таласи ка Божијем лику воде!

Смисао постанка крв и ватре сједине
Трагично и срећно то се одвија
У немирима животним и упркос злу
Достојни егзистенције знају шта чине!


* Оскар Давичо, творац незаборавних књига Хана и Вишња за зидом и чувене Србије, учинио је да ме, као младога писца али „обојеног“, уз допис Идеолошкој комисији ЦК Србије (председник бејаше Дража Марковић) и наслов „Реакционарни писци у српској књижевности“ – избаце из „Нолита“. Први на списку бејаху Михаило Лалић, Бранко Ћопић, Танасије Младеновић... Био је октобар, као и сада, 1959. година, када је као и у великом роману Томаса Вулфа Погледај дом свој, анђеле: неко жуто лишће, опадало... Ових дана (20. октобар 2012), обилазећи наш воћњак и виноград у Новом Момчилову (Топлица), рецитујем делове тих књига и песму Србија, присећајући се последњег интервјуа Давичовог у листу „Политика“ (аутор Боро Кривокапић), где на питање: „Шта је и каква је поетика песника Човековог човека?“, Оскарова дакле, одговарајући, он вели на крају: „Без обзира шта о томе мисли Раде Војводић.“ Ова је песма њему посвећена.