уторак, 09. април 2013.


Србија 2012. године

Можда изгубљен дух пољима лута
Трага за анђелом самоуништења
У народу страх лице открива
Укус мучнине и на уснама сна!

Јабуке иструлиле на дрвећу
Сјај сунца космичкога
Наду претвара у иронију
Скривајући жиле у језику.

Ој Србијо у шљивама и лажигаћама
Заносио се песник Давичо
Исходе борбе знала си у посту
Патња рушила снове у молитвама!

Оно неизбежно ипак се пробијало
Збуњујући смираје и ране зоре
Изненађења у муклом таласању
Анђели помажу како би обасјало!

Пламен који не узмиче увек избија
Иако деца плачу у неизмерју
Јаче је то што је у корацима
Невидљиво иза црвених прозора сија!

У пустим шљивацима и виноградима
Некада се веселио и наш југ Србије
Сада ватра уз гареж и крике нечујне
Згорева руке нестале у облацима.

Може ли жар упркос томе што труне
Оним што се мисли да је опасност
Бирићет и у Јеванђеље претакати
Кодом тајанственим: хајдук буне да груне?

Одважан човек не сме бити потчињен
Појаве и узрок у њему сазреју
Виши ступањ у коме воља сања
Под утицајем судбине је скројен!

Оно што јесте чулно и грешно буде
Наравно духовнога је рода и силе
Чиме се прошлост непрестано враћа
Тако мистична опседнутост збуњује људе!

Необично и вечито драга Платонова
Чудеснa и за нишче вазда опасна
Загонетна и предалека линија вечности
У духу препознаје све куће без крова.

Можда природне откосе и идеју слободе
То што душе исијавају у сновима
Пламене стреле вечито против тавнине
Мутни таласи ка Божијем лику воде!

Смисао постанка крв и ватре сједине
Трагично и срећно то се одвија
У немирима животним и упркос злу
Достојни егзистенције знају шта чине!


* Оскар Давичо, творац незаборавних књига Хана и Вишња за зидом и чувене Србије, учинио је да ме, као младога писца али „обојеног“, уз допис Идеолошкој комисији ЦК Србије (председник бејаше Дража Марковић) и наслов „Реакционарни писци у српској књижевности“ – избаце из „Нолита“. Први на списку бејаху Михаило Лалић, Бранко Ћопић, Танасије Младеновић... Био је октобар, као и сада, 1959. година, када је као и у великом роману Томаса Вулфа Погледај дом свој, анђеле: неко жуто лишће, опадало... Ових дана (20. октобар 2012), обилазећи наш воћњак и виноград у Новом Момчилову (Топлица), рецитујем делове тих књига и песму Србија, присећајући се последњег интервјуа Давичовог у листу „Политика“ (аутор Боро Кривокапић), где на питање: „Шта је и каква је поетика песника Човековог човека?“, Оскарова дакле, одговарајући, он вели на крају: „Без обзира шта о томе мисли Раде Војводић.“ Ова је песма њему посвећена.

Нема коментара: