субота, 20. јул 2013.

ТРАГАЊЕ ЗА ДУХОВНИМ ОЦЕМ

Био је то мотив, или тема, или опсесивност, наших студентских година, педесетих, па шездесетих. У универзитетском књижевном листу „Видици“ – колико памтим – требало је у наставцима да пишемо, и мислимо, о томе. Давно исписан мој есеј, кратки, на ту тему – ко зна где је сада. Не знам ни шта сам писао, онда, можда и превише оптерећен баш тим – готово и носталгичним трагањем за Богом, кога смо, симболично, кршћавали као духовнога оца.
Било је то некако лудо, ново доба ипак. Без обзира на све што се дешавало, тада, на сва зверства која су победници чинили, што се сматрало као удео револуционарнога преображаја – мисао је, уметничка, философска, а међ њима она скривена и вероватно најснажнија – религиозна, трагала за вишим, за домом као уточиштем, за постојбином – онамо где је порекло човеково, где се зачињала и утемељавала лепота и удесност опстанка на земљи.
Присећам се да је у часопису „Књижевност“ било објављено како су на Бледу онда истакнути интелектуалци, а међ њима Ото Бихаљи Мерин, па од младих Раде Константиновић, расправљали и о тој, на неки начин болној, за прилике и друштвени поредак нове југословенске заједнице – ипак превасходно духовној теми, и да је било речено – како се веровало као у некога бога, превратничког, самодопадног, комунистичког, па је он, после 1948. (што данас и морбидно, готово параноично звучи) пао у бездан и потом се, у вакууму, као и у Лавиринту то јест: губио и изгубио човечић, залутала је мисао, нестала свака перспектива, запрљала се нова застава и на ветру новога времена постепено претварала у крпу...
А ми смо, моја генерација, рецитовали, чак повремено, у хладнијим данима и у оскудици, на пример док трчимо ка студентској мензи у Змаја од Ноћаја улици, чувене реченице из романа Погледај дом свој, анђеле Томаса Вулфа, како – срећне земље нема, и како – глади краја нема! Уз смиреност, потом, када је било речи о Чаробноме брегу или Јосифу и његовој браћи – где се скривала и велика тајна у којој су: духовни отац, божијост и пут ка себи – били обмотавани чудесним везом неке Невидљиве Руке којом Дух Приповести наговештава и слободан избор љубави и самосталан пут свакога појединца, као и друштва, док промишља где се находи стаза којом се, можда, и стиже до Изгубљенога Дома, свакоме човеку посебне митологије или било какве идеолошке заврзламе или наметнуте опције.
Негде у тој естетској равни а обојен патетичним језиком младости (о – неопходним у двадесетој години), ја сам у уводном тексту за часопис „Видици“ управо наглашавао („Данас о нама и поезији“) „берићетни“ залет оних који хоће промене, и излаз, из текућих мутних вода стварности, нове југословенске земље, коју је требало да предводе, веровали смо, и друкчији таласи – пре свега песништва, то јест и тајанствени кодови нове уметности. Била је то 1954. година.
Тада је, верујем данас, дошло и до оне разделбе, по много чему кобне и трагикомичне – бар за српску духовност. Ево како: на једној су страни били млади људи и готово интимни им програми (ако тако може да се обележи самосвојност даровитих), који су трагали баш за Духовним Оцем, и неком далеком путањом, која је можда могућа, при том, и овде – на тврдој кори нове стварности. Није зачуђујуће, на пример, што поеме и главне песме, рекао бих, имаху онда наслове и теме: Нова путовања, Узалуд је будим, Велики спавач, Младић који спава у подне... Из другога угла или унутрашњега светла, такође, избијао је пламен што је традиционални патос, и као оздрављење, и као неопходност – уводио у траг који је и неопходан: то је био глас из давнине, прво у вези са српским манастирима, где је култна песма била Рашки анђео Свете Мандића, или и они тонови у којима се и извесна меланхолична опсесија далеким хујањем ветрова који су стизали из Византије осећа и на овим просторима... Били су то аутентични гласови и можда једини или бар јединствени путеви ка српској духовности, и онда и данас... Али, друкчија их је клима, нова политичка оријентација, па и условљеност новом, том комунистичком идеологијом – заокретала и водила у неке ипак на комичан начин (сада се то може слободно рећи) изабране путеве и синтагме, каноне и пароле. Премоћ или превласт надреалистичке концепције у прихватању уметности и живота, коју су имали, одмах, они творци „насилних облика“, што су уз победничку силу, били – као такозвана духовна елита – уз амбасадора у Паризу Марка Ристића, уз комунистичку песничку перјаницу Оскара Давича, довела је до појаве, препознатљиве и исхитрене, далеко комичне заправо – Васка Попе, чији ће каламбури, вешто и интелигентно скројени, и употребљавани – завести не само комунистичку власт – као простоту, него и све остале. Чиме ће се, опет, посве скрајнути онај непатворени и велики дух српскога историјскога песничкога чарања и ономатопеје – који је започео и са Рашким анђелом и са Новим путовањима или оном другом линијом, посве лирском, са Великом спавачем који је, такође, не сањајући Нову Византију – ипак бдио у пределима што су прошлост замењивали неким тек дослућиваним сјајем друкчије будућности...
Наравно, ишло се друштвеним колосеком, политичком прагмом, постнадреалистичким курсом нове, комунистичке стратегије. Чим је Милан Богдановић у „Књижевним новинама“, како сам запамтио (био сам ђак у прокупачкој гимназији), написао, рекао бих сада, чувени текст „Родио се песник“, у поводу књиге Светислава Мандића, коју су углавном прећутали победници, надреалисти и настављачи им, па и заувек је одбацили – било је готово јасно да ће она друга страна, тзв. модернисти (већ педесетих година стармали Михизи и слични њему углавном комедијанти, посебно постмодернисти) преузети не само главну улогу него и буквално сву власт – на духовном плану – не само у Србаља.
Често сам цитирао, већ годинама, а нарочито од 1980, и на многим књижевним вечерима, које сам водио не само у Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији него и диљем земље, познате реченице – које је, онда, 1952. године, изговорио, то јест, записао Милан Богдановић. Ово: Како је, заправо, баш и жалосно то – да ти млади људи, на рационалан начин – производе бесмисао! Мислио је пре свега на Васка Попу, који ће постати звезда перјаница комунистичког препорода у поезији, како ће се потом писати. Њега ће, ево педесетак година, узносити као оличење новога доба у историји народа. Тај начин мишљења у поезији. Врло често сам (осамдесетих година двадесетог века) у Скадарлији, у Кући Ђуре Јакшића, на књижевним вечерима, као главни уредник листа „Песник“ и свих уметничких програма у Скадарлији, помињао то као куриозитет: српски песници су тих година масовно почели да славе наше манастире и свеце. Док је у песмама Васка Попе он лично летео над манастирима али и јео манастирско камење, у сјајној песми „Грачаница“ Десанке Максимовић управо је било оно што јесте и сам дух песништва и нека врста културног идентитета.
    * * *
Песнички језик, у прејакости доживљаја, и то код великих твораца, не може да обузда мисао која је и осећање – него је, често, и награђује. Ево и Џојса, ево и Хомера, па толиких, великих, Његоша, Пушкина, све до Пастернака и наших дана, крајем двадесетога века. То се у новије доба претворило и у игру завођења: код медиокритета или полударовитих, који су зарад игре, под „стегом“ досаде или и болести у којој јесу, започињали ону врсту онеобичавања, која више нису имала никаквога додира ни са мишљењима нити са осећањима. Ту је зарад вештине, и заигравања, жртвован сваки смисао. Ту се развила постмодерна, као и последња, вербалистичка пошаст, или она врста лапурлартизма, којој нису одолели чак и понеки даровити људи. Који ће, биографије им то казују, приликом физичких скончања – осећати чак и презир и према ономе што су чинили, али и према самима себи.
Слушајући, овога часа, музички вал из симфоније Чајковског – препознах трагове болести и у реченици коју је казивао, баш том приликом – када је сачињавао симфонијски улаз у живот и сопствено ослобађање: „Зар није боље окренути се од реалности“. Боље је, наравно, за слабиће. Али даровитог композитора, и у таквим часовима, узноси баш пут из сопствене јаме – ка вишем, којему може да се вине – ако има чиме! Што и чини Чајковски, као и многи што имају чиме. Тек познање онога тајанственога шума или чара, или додира, што се прожима са стварносним одсјајем, и заједно, чак и уз патњу, када уђе у облик – постаје велико дело. Не може једно без другога! Једностраност, чак и јака када јесте, само је делић, или откинут, груменчић смисла, лепоте, форме.
Јуче прочитах, опет, и овакав усклик: Шта је Божија промисао у историји? Оно што казује и узбудљив, сјајан музички талас, она лепота слика Шумановићевих, о којима мислих јутрос, сећајући се Срема, и у варању себе: да ћу тамо поново отићи... Али Божија Промисао: па то јесте, како су већ осетили и наговестили, и чак обликовали ТО – и Јован Богослов, па и Пушкин, Рилке, Хајдегер када тумачи Хелдерлина, она песма Бонапарта. Негде је то у изгнанству чак и романтичар Виктор Иго предосетио, казујући: „Исус је васкрснуо само једном!“, или о Наполеону, оном Првом и правом, да је то – историја, то јест у смислу кретања: Дух Догађаја који се може звати и Духом Времена!
Наравно, они који скривају трагове: никада неће одрасти. Очајници призивају помрачину – јер тако обмањују и себе и друге, док видају ране и користе лекарије.
Песник самоће слободан је човек – ако не јауче, већ слави себе, и свет у коме јесте!
Када помишљам на Бога, и ја, као типичан некада топлички, или српски, или социјалистички безверник, тек у четрдесетим годинама удубљен у религијске књиге и послања, тек у педесет и шестој – уз Онај Сан, узастопце три ноћи заредом – о сунашцу, и жутом кругу у стомаку, што ме од нечега брањаше, сада већ верујем: сама мисао о томе – то је као да се отвара прозор у ноћи, у тавнини то јест, у којој јесам био.
Само у борби са собом, али и са другима кроз себе – зраци се светлости јављају, понекад изненада. Наравно, ако је човек рођен из идеје, као и Бог потом, негде се у свести објављује и пут ка мишљењу: како да (и ко ће то моћи?) – искаже и силу тога познања и славу којом се поноси човечанство. Ах, како је тешко доћи до тога, осетити то! Како је мучан, можда, али и престрм пут који води до оне светлосне путање, на којој, већ слободан, човек, наједном, осети и како није сам и како нема страха пред васељеном.
Фантоми се појављују оног часа – чим се људско биће не сналази, кад не познаје себе, када се понизи и пред другима. Сфинга је, тако, доживотна опсесија неодраслих! (Шта све, од 1990. па наовамо пишу о томе, Богу и тајни – такозвани српски академици, па философи... ах!)
Маштарије су стварност оних који живе са фантомима и у чијој је страсности – превасходан осећај мржње на живот, што је и врста болести.
Тајанствени сарадник, код нормалнога и талентованога света – није никакав фантом, него ознака пута ка откровењу! То је, на пример, и удео православне сарадње у тумачењима Божије Промисли. Израженије, јасније, надахнутије неголи у других религијских конфесија. Код католика, примерице, то је на утилитаран и груб начин – преточено у дневно коришћење инфериорних – чиме плаћају грехове и као ослобађају се, а што је, још са индулгенцијама – пут ка злочину и потпуно извргавање руглу Христове Мисије.
Сенке из ноћи: у сну ако их зора преточи у неки обасјај, што је налик на светиљку – онда је човек слободан!
Лешеви не могу да сакрију крстове оних који су обасјани! Крвник и невино чељаде пред њим: ко ће кога ослободити патње? А ко заувек остати постиђен? Душа је невинога, ако није наследила траг предачкога зла, увек на путу да нађе нов облик!
Биће је одмах раздвојено – ако невинога лишава слободе. Узалудна је онда молитва: веруј! Јер је касно.
Јесу ли близу светиљке које видесмо у сну? И прогнаници се радују ако на путу осете подрхтавање светиљке!
Јул 2001.
"Топлички венац", 2013.


Нема коментара: