понедељак, 30. септембар 2013.

Је ли, заиста, вечита Косовска рана?

            Минуше и векови, а у српству се још увек не разуме однос и тајна веза Косова и небескога царства. Или још боље је и тачније ако се каже – колико се и како се религијско, посебно православно предање, преноси с колена на колено, а у вези с трагичним осећањем српскога народа које је надахнуто или само обузето Косовским митом. Који, нема сумње, постоји.
            Колико је религијска догма, одвојена од богословља, могла, издвајајући се од јеванђелијског послања, да опредељује пут културног идентитета, а што је сама духовност у Срба, филозофска, уметничка или политичка, као друштвена раван – учинила на том плану? Епохе у којима је проживљавао овај народ, јесу ли имале излазе и какви су они бивали?
            О тој теми пише се на различите начине, што је и нормално, а у српству особито у два посве супротстављена табора, и уз искључивост примерену томе. Она религијски обојена опција, из библијскога кода, која нема намеру да скрива и притајену али јасну убојитост излаза у слободу, што га је квалификовао и обасјао сам чин Христовога страдања на Голготи, на оригиналан начин и готово уз тајновитост виђења – тумачи и непогрешиво валоризује. То – умирање па одмах васкрсење – и у светости самога догађаја, и у историјском смислу и мисији, прогресивним током развоја и у виду Духа Обнове – као једини израз и пут свеколикога људскога боравка на земљи, уз трпљење, муке и поразе, уз погибије, а као жртву и неминовност из чега се, опет, и јединственим трагом, остварује подвиг и самим тим – имао се рашта и рађати човек! У српству су то најбоље тумачили Николај Велимировић у Царскоме завету и Јустин Поповић у делу Достојевски о Европи и словенству. Али и многи есеји о народном песништву и О Његошу, који је и изван религијске опције, а као владика, постао велики, генијални песник. Који је, такође, и тим знаком валоризовао, и обасјао, сам Косовски мит.
            Она друга страна, уз друкчију и супротстављену мисао, можда је најбоље изражена у књизи Видовдан и часни крст професора Миодрага Поповића, најбољег тумача и писца Романтизма у српској књижевности. Књигу о Видовдану и српскоме часноме крсту објавило је “Слово Љубве”, а ја сам јој био уредник. Добила је одмах значајна признања – и Седмојулску и Октобарску награду, и доживела је неколика издања.

            Који су, и где су, ти неспоразуми између ове две непомирљиве идеолошке, религијске, друштвене или политичке струје? Ево их, и посве су јасне или препознатљиве. Она прва варијанта, а из религијског кода и штива зачета, том судбинском и из Јовановог Откривења потеклом идејом, па мисијом однегована, каже, иако на изглед скривеним језиком, и у двоумицама, да је Христова улога (а Јован је Дамаскин то директно потенцирао и претворио у лозинку, можда и најопаснију у историји људскога рода), води на пут јединородан и неизбежан, али и погибељан: Небеско се царство осваја једино кроз жртву и подвиг, то јест у том чину и извођењу.

            Како је то и први српски просветитељ Растко Немањић, у улози Светога Саве, и сам “проказао”. Овако: “Присилисмо, дакле, себе, као што јеванђелист Матеј поручи, присилисмо: јер у царство небеско продире се на силу, и они који се отимају о њега – успевају да га уграбе! Јер нико жив никада није постигао победу, нити је ко спавајући и сањајући свог ратног противника победио, него они који трче добро, који се труде, који се подвижу и који трпе трудове од борби. Кроз многе невоље, рече Господ, ваља нам ући у царство небеско” (у Хиландарском типику), што је мото у мом роману Ђурђевдан.

            Мора се рећи, и признати, да је у оним друкчијим варијацијама на исту тему, и погледу мога драгога професора Поповића – идеолошки набој а комунистичкога смера и јасне припадности – хтео да негира или посве дисквалификује оваква становишта, потекла из библијских послања. У име некаквога имагинарног људског братства, што га је комунистичка заснованост (иако у тајном неком следу и блиска раној хришћанској варијанти) тако једнострано наметала – не разумевајући судбински, исконски, трагични изазов којим се извођења промена, то јест неизбежних устанака и револуција, неминовно одигравају управо кроз страшна крвопролића, и у њима се догађају смернице или заставе нових, друкчијих могућности и покрета за обнову човека и света. Како је то умела и имала чиме да “објашњава” велика уметност током минулих векова.
            Од онога најбољег у српским народним песмама, од Вишњићеве Буне на дахије и Његоша, где се на драматичан, убедљив, далекосежан и уметнички највиши начин изражава и обликује сам стваралачки чин у коме се догађа божијост, и из чега се може дослућивати небеско царство, оно што је у Откривењу  и казано: “Блажени су они који су позвани на гозбу Јагњетову”, а то и јесте она страшна битка за слободу, одувек и свуда. Они који учествују и умом и срцем памтиће се у свим нараштајима: имена њихова записана на белом камену. “Сведочанство Исусово, наиме, то је дух пророштва.
            Бесмислена су, опет, и неправедна чак она тумачења у којима се борци за слободу, као Милош Обилић, синови Старца Вујадина или јунаци са Мишара, браћа Недићи, третирају и сврставају међ убице. То је та модерна варијанта изопачавања Христове мисије. Она се одомаћила и у српској духовној читанци, а у књижевности особито. Њу, као такву, ту идеју, и такву, ту погубну мисао – негира свеколика велика уметност, мисија самога Духа Прогреса, и историјска и цивилизацијска читанка.
            Иако се, изгледа на први поглед, дошло до ћорсокака, то јест до извртања мисије, и ругања затим. Што је урађено још деобом хришћанских цркава, суровом разделбом протестантске и католичке опције било и до краја спроведено. Унижење Христове мисије је коначно извргнуто руглу чим је папа у Риму проглашен за Христовога заменика или намесника на земљи. Што је тако луцидно и на висок уметнички начин приказано и у великом роману Браћа Карамазови, у коме је Достојевски у поеми, смишљеној од јунака му Ивана Фјодоровича, Велики инквизитор – остварио као несмисленост или подвалу црквених отаца, који су у модерним временима одбацили Христа као лажност. Иако је тај симбол можда на најгенијалнији начин и смишљен као једина, вероватно, утеха земаљска: у којој се свеколика патња нашега живота на земљи може нечим учинити величанственом, а што и јесте Благословена Вест.   
            Наравно, за оне који умеју да читају или слушају, и имају чиме.
            Који је то страшан неспоразум у вези са Мисијом, у овим модерним вековима, почев од деветнаестог, или још и раније? Овај: велики јеврејски народ, без сумње тако даровит и у исто време тако несрећан, можда и плаћа свој удес јер је тако луцидно, тако прогресивно ипак, тако и срећно – измислио и оваплотио мисију која је обасјала свет. Такође је то и данас препознатљиво, да је та Мисија надмоћнија од свих осталих, и будистичких у виду Нирване, и таоистичких у виду равнотеже, или исламских које потичу из хришћанске догме, у чему је и сва мудрост толиких секти у трагању за пророчанским извођењима онога дубинског слоја, а чиме се и Човекобог појавио у историји људскога рода.
            Јеврејски народ, коначно после Другога светског рата, враћајући се у постојбину, у свети Јерусалим, ево, не може да се скраси и умири, јер је вероватно била далекосежна, добродошла али и погромска – тако генијално смишљена визија и изаткање Старога и Новога Савеза. Али, како да се то оствари? Задојени тим небеским благом, без обзира што је оно и у хришћанској варијанти – поједностављеније, они бију и изгубљене битке, и као да се вечити крик и даље извија из дубинских слојева замрачене прошлости, док се гласно призива свети Јерусалим, као изгубљени дом.
            Ево, на свој начин, исто иако мало друкчије, то је и српска судбина. Срби су је прихватили после губљења царства, а црква је, свакако, учинила највише, да се појаве оне чувене и судбинске речи – посланице још Данила Трећега, да се не може срамно живети под туђином: “Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује подвиге светле примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка.” Дакле, у другој половини четрнаестога века, патријарх српски, Данило III, вели: “Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот”. А подвиг се постиже и “крвљу својом”. Што јесу устанци за слободу, што јесте револуција.
            Како се западна цивилизација, уз карневале и Ренесансу и Препород, одавно издвојила у напретку и цивилизацијском плану, а самим тим и у бољим економским, друштвеним околностима, тако се и религијска идеја посве извргла руглу, док су цркве, католичка пре свега (у жељи да и овлада светом), језик Христове мисије преточила је у обредне, у ритуалне програме, који су имали васпитну улогу а без идеје о аутентичној визији ране хришћанске читанке. Нараштаји су се васпитавали, и учили, да је вера у тајни, а онај на небесима поседује и Страшни суд, који ће мерити на крају – грехе људске. Што је сведено и на помало пијачни ниво: сваки грех може се платити новцем, и биће опроштено. Чим се покајеш – више ниси кривац! Што је, наравно, апсурдно!
Многи народи, који су одавно схватили игру и који су имали среће да се самостално, као независни, развијају (или су се ослобађали ропства и туторства, и без борбе, у понизностима) лакше су живели и боље су пролазили. То је истина!
Али, ево, и то је тако: ми смо изабрали онај најтежи пут, па иако је величанствен опасан је, мучан и у данашњем времену – изгледа, без излаза. Па и трагичан. Али, како се одрећи свога порекла, имена и знака с којим смо одрастали, чиме смо се поносили кроз историјска збивања и несреће, чиме смо и дисали и писали, и певали и мислили? Они слабији – турчили су се одавно, а многе је терор католички нагнао да окрећу ћурак наопако, и да лакше и безбедније проживе свој људски век. Јесу ли бивали толико понижени у себи самима, и колико је то још већа несрећа? Иво је Андрић сјајно описивао психолошке мучице отпадника од вере и свога рода. Не само гласовитога Омер пашу Латаса, то јест Мићу Љубибратића. Колико их је и која је то галерија ликова – унесрећених ипак! Иако је данас конвертитство постало и исплативо, али било је то и јуче, одувек!
Међутим, наш је проблем Косово. Како се сада, данас, и у будућности, одрећи не само српских поседа, земље и камена, ваздуха, него, пре свега, духовности: оних великих идеја борбе и слободе, а што је завештано нараштајима и чиме се опстаје већ вековима. Како да се народ претвори у нешто мртво, јадно и лажно?
Постоје ли само две варијанте на путу расплета? Ове: да се на Косову и Метохији издвоји онај део земље, ограничен , у коме остаје српски народ, заувек у својим границама и на своме огњишту; или, оно што империјалне силе траже и хоће – да се Косово и Метохија заувек узму од Србије и да се тако један историјски народ насилнички и брутално казни – само зато што је посебан, друкчији, и што је, ипак и то се може рећи – близак и јеврејскоме, у тој вечитој жељи да буде на свом огњишту: одакле је и зачета идеја о слободи и независности. Ако се то деси, опет, верујем да ће се она духовна и исконска потреба за бар неком вером у будућност – појачавати и бити жила куцавица свеколикога живљења, страдања и пробуђења Срба, који се и не могу смирити. Као и Јевреји данас. Као и други које насилници или напасници терају са својих огњишта. Несрећа ће само увеличати нова страдања.
Ово, јутрос, 24. октобра 2004, записујем из два разлога. Јуче су били избори на Косову и Метохији, и наравно, прогоњени Србљи, под окупацијом већ пет година, а незаштићени и даље од снага које су више америчке него ли Уједињених Нација, нису изашли на те изборе (изузев мањи део заплашених) како би дали легитимитет владајућим силама Албанаца и снага које их подржавају. Колико је то тужно и ружно понашање садашњих, највиших српских власти, могло се видети и у средствима информисања, а посебице у извештајима са радија и телевизије. Наиме, гледах дневник руски, у 18 часова по нашем времену, у коме се јавља прво – земљотрес у Јапану (чега није било тога дана код нас), и друго – Косово, и гласање. Где се вели, наравно, да су Срби схватили игру и да ће само мали број изаћи на изборе, а дају изјаву председника Косова, који вели, надахнут и озарен, да ће ово бити историјско гласање јер ће идуће, 2005. године, Косово бити шиптарско, како су обећале Сједињене америчке државе. Ево, изјава тога челника није била, сем других двојице, ни на БК телевизији, ни на државној, а јесте на Студију Б – али, без помињања Американаца. Јер се то и не сме рећи: због тога Срби и не иду на гласање, без обзира на принудна терања, и њима је јасно да изјава о одлуци Американаца – јесте кобна и далекосежна.
Зашто их је лично председник Србије наговарао да гласају? Код Хајкуна коло навођаше и мали се Радојица будио из дремежа.
Други разлог, што ово јутрос пишем, јесте и нова или стара књига Добрице Ћосића о Косову; растура се и најављује као бестселер. Његови романи Далеко је сунце и Корени остају запамтљиви и као драгост из моје младости.
Занимљивост ове врсте: разговори Добрице Ћосића, славнога писца из доба социјалистичкога земана, али и сада, агилног, непрестано забринутог за актуелне догађаје, понесеног у том смислу, надахнутог.
Јесу ли невоље и муке натерале њих двојицу, патријарха Павла и писца Ћосића, да се находе неколика пута, и да, забринути, брижни свакако, “проналазе начине” како би се спасило српство? Можда и јесу, нарочито Павла. Господина Павла, кога поштује овај народ. Њега је и нужда, уз невољу, нагнала, годинама већ, да се брине и да пати због свега што се последњих педесет и више година збива на Косову и Метохији. Али писца Грешника, за кога је крајем седамдесетих година – без хуморнога му осмејка, драги професор Зоран Гавриловић – смислио да је “отац српског народа” заиста и јесте занимљиво: тај патриотски порив, али зачет још поодавно, док је био и међ политичком, социјалистичком елитом.
У ствари, замишљао сам драмске тренутке и окосницу збивања: како њих двојица седе а не разумеју се! Господин Павле говори језиком Јеванђеља, а писац употребљава речник самоуправнога курса из минулих година бивше Југославије. Што јесте занимљив парадокс, али и драматичан вероватно: оно што је последњих година и у својим књигама, и у својим беседама, у разговорима, писац Времена смрти[*] (књиге потребне нараштајима као и она, Српска трилогија, Стеве Јаковљевића, и ради упознавања и едуковања, како се то сада вели, и да се не би заборављала сурова доба српске прошлости) понављао а супротстављајући се религијском коду. И тај час, на пример: како да се договоре, како да схвате један другога, како да уопште разумеју стање свести и будућих наума и прохујалих траума у којим се находи овај несрећни народ! Зато је ћутање у тим ситуацијама баш благородно.[†]
Уз позамашан списак позваних интелектуалаца, с којима је брижни писац Корена водио разговоре о Косову, помиње се и кнез Лазар, али и кнегиња Милица, која је Бајазиту дала ћерку е не би ли спасила Србију, али посебно и великомученици и учитељи хришћанства – апостол Павле и Јован, уз светога Августина, али и уз Гордост – која је створила Сатану! Која је то будалаштина. Ма заиста, заиста вам велим, има библијска “надовезница”. Па, ево, шта каже српски чувени писац: “А ја се питам: ако је гордост грех и сатанско својство, да ли је онда Ниче у праву када се обрушава на целокупну хришћанску етику и осећајност? То о гордости рече патријарх Павле, говорећи о тешкоћама да се спасе Србија од овог, геноцидног рата”.
Ах, Боже мој! Толико неразумевање!
Заиста, ама баш заиста, јесте суров овај наш живот.
И, тако, дијалог је даљши о тому “колико су Сербљи убијали на Косову, и какве су то све банде – онамо… И, колико је, опет, Слободан Милошевић кривац – жртвујући свој народ, није слушао, ето, ни писца, забринутог и уплашеног. “Патријарх је забринуто и уплашено гледао у мене… Патријарх је прошапутао нешто што је упућено Богу, па смо заћутали…”
Које су то мучице бивале, и биле!
Како разумети оно друго, Онога Другога, ако сам не схваташ где јеси? Ако и лик и име, и знак и означено, а не само значење симбола – претвараш у политичку, дневну и пословну рачуницу.
Ево, исписујем овај текст, а већ је прошло десет сати! Недељица је, сунашце је јарко обасјало и овај дан.
Хоће ли, бар једном, бити и боље!
Иако Нада не има право ни у кога, “до у себе и у своје руке”. Па ипак, и владика се Његош понадао, и у Ђорђу видео Лучу која ће обасјати српство. Али данас?
И шта нам се ово дешава?
Само будале, и ајвани, мисле да постоји нешто случајно, а фолиранти су, као забавицу инфериорних, измислили и “случај комедијант”. Дакле, ево, ових дана, и јутрос – готово повампирење, ако би се на драстичан начин казивало о ономе што се збива у овој несрећној земљи. Општа узбуна, на Сајму књига, око Ћосићевога Косова, па редови мученика или намученика, уз политичке работнике, једва чекају да им се потпише академик, чија су политичка и етичка забринућа око судбине српскога народа – углавном и била у Невреме. Углавном изазивала неспоразуме. Била посве недипломатска, погрешна и по Србе још гора. Као и оно што му се дешавало 1968. и, такође у невреме, а што је изазвала, вероватно, група такозваних дисидената из “Симине 9”... То је једна страна медаље, а ево је и друга, јутрос – онамо, у Малом Иђошу, у Војводини, млади Мађари, ко зна чиме предвођени (а може се и то претпостављати), дакле, као да живе у неслободи, траже у сред земље Србије – готово укидање Војводине, јер је то за њих, веле – “Делвидек” (“јужна покрајина”) из онога давнога и расистичког, империјалног доба, којим је одржавана трула Аустроугарска монархија. Погледајте лица младих: тај бес или и мржња у очима, те заставе минулога, мрачнога доба. Зар то не подсећа на оне косовске догађаје из шездесетих, а посебице 1981? Књиге, као Ћосићева, само убризгавају додатне импулсе и негативне подстицаје са се проблеми српства још више угрожавају. Без обзира што на њој зарађују сви: и издавачи, и политичари, а народ плаћа, осиромашен до краја, уз вероватно сеирење  богатих са Запада, јер је њима то, наравно, и добродошло.
Како да овај народ не схвати да се на тај начин ништа не може решити, да писци (а Ћосић је и као председник Југославије био више трагична фигура) углавном и нису способни, нити им је урођено то, да буду врсни политичари, а још мање државници. Да је то удео фарсе у каријери свакога уметника, ако је већ то.
Ово ме подсети и на данашња, ових година све масовнија и гласнија булажњења о кривицама, наводним, Карађорђевића, а посебно краља Александра, како им је било мало да владају Србијом, па су зато стварали Југославију, иако је од стране паметних, одговорних историчара и политичких радника – јасно написано, да су више силе, још после 1916. године, посве истргле из памети и намере – како би требало формирати Србију са границама до мора, и даље, на југу, а о чему има и код Драгољуба Живојиновића, али и у студији Слободана Јовановића о Николи Пашићу, што је објавио Жика Стојковић у првом броју часописа “Сербија”.
Па, дакле, у стању у којем јесмо, а које чини се никада није било горе по српски народ, јер је раније био јединствен у одбрани себе, и територија, што сада није тако, требало би једном схватити: решење Косова и Метохије, али и пробуђење, па и дивљање, разних националистичких група и групица (без обзира којој нацији припадају) решава се Онамо, у Центру којим владају велике силе. Такође, иако се заглупљеност многих, такозваних првака, сада и овде, а у односу према Русији, чини наказном, требало би водити рачуна, пре свега, о томе да се уздање у њезину помоћ, нарочито откако је Владимир Путин (без обзира на пријатељевање његово са владајућом елитом Запада) на челу – као и у неким давним периодима развоја и стицања независности, искористи, и самим тим помогне у даљим настојањима како бисмо, једном а можда и заувек, стајали на сопственим ногама, и са поуздањем корачали ка будућности. Требало би више мудрости и више памети, а мање емоција и патетике, којом и дишемо тако често. Јер нема готово ни дана, а да се не сетим чувених, величанствених стихова, реченица, евхаристичне готово успаванке, што ју је изнедрила српска духовност, и што је најбоље одабрано у познатој књизи, антологији или зборнику академика Војислава Ђурића Косовски бој у српској књижевности, објављеној у Српској књижевној задрузи. Па, тако, и сам, често рецитујем, и пред другима, али и у овим мучним ноћима, у којима се потуца овај народ, не само речи што их је срицао у мукама патријарх Данило Трећи, него и, на пример, Алексу Шантића, оно његово песничко сновиђење, тако вечно и болно а посве у духовној авантури изаткано и у амбисима и сазвежђима вечности очувано: како у Јутру на Косову, и у обичном дану, радном, где се причиња да је све потаман, да су људи на њивама, и уз плугове, а негде у магли као – визија јединствена, ено га пролеће неђе, са алај барјаком наравно, и Бошко Југовић. Који ће вечно трагати за домом својим, за завичајем и постојбином! А коју никада неће моћи да му врате разне плачевне књиге, и брзорека политичка погађања са “трендом”, што свако време доноси за своје рачуне. Или оно у песми Дучићевој о Неретви, записаној у Америци, како ослушкује њене таласе, хук прохујалога доба и младости, трагичне неспоразуме и унесрећења уз то, али како и та хладна вода ево – вечно хлади нож да се не би из каније извадио: јер косовска рана остаје непреболна!
Како је то драго, како лепо звучи, торженствено и опојно, како има величанствене одјеке и симболе, али се са тим не  решава “Косовско питање”. Морају Срби то да схвате.
Иначе, остаће нам судбина као јеврејска, вечно да се сламамо и гложимо, и да умиремо за имагинарни часни крст и слободу златну, што и јесте светоотачко предање и библијско послање, али – велике су силе изнад, и оне владају, и оне одлучују. Да не буде и са нама као са Јеврејима и Палестинцима. Требало би да свако има право на оно што му припада, и да буде свој на своме. Фашистичке силе то не дозвољавају! Јевреја има много, и страдања њихова су већа, ужаснија, али и јединствени су: у свакој заједници где јесу они се помажу, они мисле и делују на исти начин – када су у питању национални интереси, она духовна раван и предачка крв која иште свој дом и своје вечно уточиште, у коме се сан о срећи људској једино и остварује.
Могло би то да се схвати и у још мало осталих Србаља, где се раскол међ њима нарочито чини сулудим у некдашњој Црној Гори, као поносу српства. До када ће други, богатији, нудећи коње и новац, то јест аутомобиле, компјутере и кредите, да владају сиромашнима? Има ли болести у нас, неизлечивих?
Била је и опстала као врхунаравна песничка заснованост и она непримерена модерном добу – злоупотреба светости, она повампирена удварања и јадиковања над манастирима српским, она трагично-комична певанија о Тројеручици (као брзој помоћници оне треће руке) а што је нарочито српски академици, уз добијања државних награда за време социјалистичке власти, уврстише у готово програме духовне обнове.
А чиме се и глад и бол појачаше, и патња умногостручи
Јавно уздисање за Сервијом у историјским маглуштинама, као и срцепарајуће кукумавчење или нарицање за Богородицом и заплакивање за њеном трећом и непостојећом руком – не има у себи достојанства, нити високог духовног чина и благословености; има, опет, неке бизарне болећивости, која одбија. Што је више коштало овај народ – такав начин оплакивања уместо мудрости у вођењу борбе за опстанак! Данас је то постало баш прескупо! Мора се друкчијим путем ићи у будућност! Сервија је, и у инфериорним сомнабулијама Црњанскога, одавно кич и магла, а живот је, опет, нешто изнад и више, чудесније!
Хоће ли то схватити, и разумети, нови српски нараштаји?




(Из “Октобарског дневника”, 2004)

"Књижевне новине", јул/август 2013.

[*] Како је „Просвета“ одбила да штампа завршни део те књиге – објавио сам га ја у „Слову љубве“. То ми је била друга политичка грешка кад су ме смењивали 1981. и потом ликвидирали предузеће.
[†] Њих двојица наизглед ћуте, на познатој фотографији у „Нину“ и „Политици“, а заправо немају шта да кажу један другоме. Разлике у сличностима и видовитости нигде се не додирују. 

Нема коментара: