понедељак, 30. септембар 2013.

ЈЕ ЛИ ИВО АНДРИЋ РАЗУМЕО ЊЕГОША?

(На овом сајту до сада су углавном објављивани текстови већ штампани у разним публикацијама. Овај текст био је понуђен „Новостима“ (у којима сам као новинар, 1957, готово увео рубрику о књижевности, уз разговоре са писцима; последњи је био интервју са Исидором Секулић, децембра 1957. године) и „Политици“, у којој сам за последњих више од педесетак година објавио много – песама, прича, есеја, итд.)

Есеј под овим насловом написан је из посве јаснога разлога: оно што се и ове године збива на духовном плану и у српским догађајима заиста ће умножити већ познате српске неспоразуме. У слављењу двестогодишњице Његоша и његовог дела отишло се и предалеко, низбрдицом. Есеј великог писца Иве Андрића те је неспоразуме само увеличао. Тумачећи тај есеј чак су, недавно, и два српска академика, подржавајући и интерпретирајући Андрића, на посебан начин, унизили значење Извиискре Његошеве. У Црној Гори, на посве тупав начин, неки је професор говорио о томе да је Горски вијенац геноцидан. Увелико се данас расправља и о светлосној искри којом се пуцањ Гаврила Принципа, симбол отпора и слободе, проглашава за разбојнички чин. Заборавља се и на познату мисао коју изговара окупатор, колико памтим, Мула Јусуф, у Шћепану Малом: "Зло чинити ко се од зла брани - ту злочинства нема никаквога". Све је то у некој готово чудној вези са мишљењима која немају чиме да разумеју ни Његоша ни обасјај његовога дела. 
* * *

Рационално нерешиво одавно привлачи људску пажњу и мисао. Тако је измишљан и остварен бог, оно што под тим појмом схватамо. Постојање бога јесте велик изазов, али и мука, патња, као и Благословена вест – коју су смислили јеванђелисти.
          Тако је идеја о вечном трајању, у којој се родила нада у животу човечанства да постоји узвишени идеал, остварена: свест о срећном часу и вера да се човек имао рашта и родити. Није, дакле, егзистенција под далеким звездама само очајан сан да се нешто неприступачно не може досегнути. Има то више: Оно – наш осећај у ком индивидуална свест препознаје изненадан додир, пробуђење и тајни знак, чиме може да се обрадује напаћено биће. То је најједноставније у Срба проказивао Јустин Поповић: човека потрефи нека непозната, чудесна космичка свест и он се готово препороди. Из опште збрке, слабости и безнађа, ето, догодио се радостан чин. Почело је то да се исказује као доживљавање више силе, пре свега као религијски изазов, а нарочито га је уметност овековечила, па и посведочила, у највишим сферама духовне надградње, чиме се и наша егзистенција, изван резигнације, преобратила у нов облик као Јованово Откривење и као, у Срба посебно: Обновљење. Даровање из Деспотове песме преметнуло се, управо том божанском енергијом, у највиши облик уметничкога обасјања, овим: обновљење и разиграње/ долично да искаже, вели се/ не само у људској природи, него у васељенском простору: птицама, горама, пољима, ваздуху – доносећи дароносе од цветова и травоносне... Ето и Његоша и изворишта одакле исијава српски духовни и културни идентитет.
          Је ли се ипак могла спасити наша душа? Изван патње, стрепње и ништавила – ево, има смисла: у људском се срцу нешто десило, то је онај додир који је учествовао у преображају. Ево обнављања!
          Не може се никојим начином мишљења и тумачења духовног карактера који обележава Његоша и његово дело – склизнути у амбис или подземље. Трагични јунак је симбол склизнућа у пад. Служење апстракцији такође је са извора који може и да напоји и да опије људско срце. Доживљај којим се осети тајанствени додир непознате силе – тек ако се већ десио – постаје стваран! Без тога, служење апстракцији бесмислено је.
          Је ли велики писац Ћуприје на Дрини погрешио или није схватио основну, превасходну и водећу извиискру загонетне идеје-водиље Његошевога дела?
          Косовска је мисао већ утемељена у српској духовној увертири овим опредељењем (Прометеј: како га је прихватила и препознала универзална историјска мисао, као носиоца прогреса и уз Немира древнога дух – кројача судбине човечанства), што је водило песничку визију и до спознаје коју је песник Луче тако високо уздигао и оваплотио: Нека буде што бити не може. Наравно, уз карактеристичну дијалектичку раван – да је борба основица и законита животна учитељица у вечитој космичкој пустоловини. Оно за чиме је трагала људска душа, непрестано у пометњи и рвању са невољама: да се дође до уточишта и да се препознају бар извесни срећни часови, који су, у егзистенцији људскога рода, увек давали и знаке – како се човек имао рашта и родити!
          У томе је Његошево дело опстајало. Издржало! Остварило се! Оно је и тај крст, и та воља, и та мука, и тај срећни час!
          То је Оно: није Његош ничим, баш ничим, трагични јунак косовске мисли. Напротив! Он је горостасни изданак, проносилац и извиискра те мисли: њезино духовно утемељење којим се може обележавати српски културни идентитет.
          То живо осећање слободе!
          Енергија која је у песнику Његошу издвајала, издвојила ту искру божанствену, баш извиискру.
          Насупрот томе је стварносна проза и јад јадани. Па се данас у Срба (година је већ 2013) дешава сомнабулија ове врсте: оно чиме смо опстајали вековима претвара се у пут ка Рупи.
          Тако би могао да се и злоупотреби чувени Андрићев есеј из 1935. године, предавање на Коларчевом универзитету.
          Самоубилачки апсурд и позитивни нихилизам – кованице и покушаје Андрићеве да се обележе духовне координате Његошевог дела можемо сматрати неуспелим. На исти се начин могу третирати и мишљења приређивача сабраних дела овога писца – да он, наиме, није одолео такозваном романтичарском па и националистичком курсу, у епохи или данима, што је било „захватило“ српске просторе тих година.  
          Иако је људски живот „сновиђење страшно“ – ипак се „под влијањем тајнога промисла“ у делу и животу творца Луче догађа и оно – да се „у љетопис опширне вјечности“ уливао, сливао и преображавао, оснажујући људско биће и доводећи га до помисли да се имало рашта и рађати. Дакле: „Ако исток сунце свијетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна“.
          И та је људска душа као жива вода, као жива слобода, бдила у ономе чиме се изграђивало дело Петра Петровића.
          Не постоји у Његошевом делу никаква „служба косовској мисли“, најмање је оно „фатални знак косовске судбине“. Такво тумачење и Луче и Горског вијенца и Шћепана Малога није прилично. Као, такође, ни сам егзистенцијални боравак песника Луче на тврдој кори земаљској, што га је нагонило, уз пркос и уз бол, да каже, у изнуђеним ситуацијама, како је он владар међу варварима, а варварин међу просвећеним светом. Страшна је борба и са собом, а тек са туђином, имала пресудан излаз у унутрашњим исијавањима, чију је и људскост и величину вазда подстицала па и појачавала готово света светиљка, и у тавнини – у којој се мисао о судбинском косовском страдању обавијала око унутрашњега пламена, а најчешће га и потпаљивала.
          У таквим је ситуацијама и устрајавао сан, уз изненадна дотакнућа божанске енергије, и у стварносним разбуђењима освањивала је песничка, визионарска мисао: Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може.
          У значајним делима Иве Андрића повремено се догађало и то (како написах у есеју Иво Андрић: уз Његоша и Томаса Мана[1]) да се осећала атмосфера као и она стрма стаза, баш уз његошевску обележеност, чиме се овај наш писац и овековечио![2]




[1] Књига есеја Душа и смрт, Београд, „Просвета“, 2013.
[2] Део есеја Иво Андрић – трагични јунак косовске мисли објавиле су недавно „Вечерње новости“. Често се у разговорима помиње тај есеј као нека готово завршна и општеприхваћена мисао о Његошевом делу... А није баш тако.  

Нема коментара: