субота, 05. октобар 2013.

Ево тога интервјуа. „Вечерње новости“, 14. децембар 1957.

Разговор са књижевницом Исидором Секулић

СТАЛНИ НЕМИР
Други  део „Хронике паланачког гробља“
Искрене речи „... Сателит је песма. Човекова, и не више интимна...“

По жељи Исидоре на насловној страни њене књиге објављен је споменик Марку Марулићу, од Мештровића, а не – њена фотографија. (То је и у „Новостима“.)

          Топчидерско брдо. Улица Васе Пелагића број 70. Двориште тихо, мала усамљена кућа. У њој уметник који воли самоћу, и још: књижевност и музику, сликарство. На зиду, кад се уђе у предсобље, фотографије Његоша, Шопена... Лево – полице са књигама, нашим и страним. Исидора Секулић је повијена, седа, сама, али још увек говори живо, енергично – креће се бешумно, „са својим амбицијама окренутим ка унутрашњем животу“. Знали смо, а она је то и поновила: да не воли новинаре. Они се превише интересују за све.
          Почео је разговор о њеној књизи есеја Мир и немир, коју је ових дана објавило издавачко предузеће „Нолит“ из Београда.
-         Ваша књига есеја...
-         Да. Објављених по разним листовима и часописима. Ранијих и
садашњих. Илегално су штампане три књиге, само у двеста примерака за време рата. Нема их сада. Ови есеји нису једини – има их још толико. То је извор за четири књиге. За четврту – говорили су да је „религиозна“. То није моја религија. То су немири – на које нема одговора. То је религија, она виша, духовна, једина. Ви знате, то се дешава: или имамо равнотежу унутра, у себи, или вас нешто чупа, хвата, прогони. То је мир и немир. Ако пођете на пут – то је већ нова авантура, питање среће и несреће, или како се већ назове другачије.
          Њене су руке нервозне, подрхтавају, она их живо покреће, стално. Говори логично, емоционално али концентрисано.
          - Атом су расцепили. И ето: све кључа. Цело небо је у атому, врти се безгрешно, али шта је то кад је тај атом разбијен – а оно у њему читава енергија, животна, трајна, присутна. Опет, шта је то? Немир филозофски и људски, и религијски ако хоћете.
          Поново, разговор се вратио на њену књигу Мир и немир. Али – зар све није реч о тој књизи, о њеном аутору?
          - У овим есејима су изражена и ваша схватања уметности, свих њених видова, успона и падова, лепота?
          - Сигурно. Да. Али – пре свега треба то нагласити: ја нисам критичар – како су то писали у неким нашим часописима и листовима. Не. Моји есеји – то су субјективна размишљања над неким предметом, појавом, симболом, светом, идејом, материјом... над свим оним што се дешава. Нагласите: то нису критички погледи ни обрасци.
          - А ваша проза?
          - Моји записи. Ја нисам приповедач. То нису приповетке, моје књиге. Куд смо, шта смо, зашто смо, куда идемо – то је овде, у мени, у мојим књигама, у мислима, у животу. А то питање остаје без одговора. Хајдете, где је ту одговор?
          Књижевница се нагло обраћа сабеседнику, енергично пита – и не чека одговор. Она говори даље, она хоће да каже све. „Јер човек је ограничен – а тајне свемира остају апсолутне.“ Ти њени ставови – размишљања или закључци, како кад, субјективни су сасвим и тако одређени. Они тако одређују и самог аутора, његов став.
          На реду је било и „обавезно новинарско питање“.
          - На чему сада радите?
          - Да. Радим. Друга књига: „Хроника паланачког гробља“. У тој књизи ће бити две нове ствари и три већ објављене у „Књижевности“. Највише сарађујем са тим часописом – иако ме и други позивају... Да. Радим још нешто. То је у зачетку, још је без имена и правог означења. Ко зна шта ће бити – још сутра можда.
          Некако само од себе разговор је почео о новој генерацији, садашњој.
          - Ваша генерација је дивна – рекла је – и боља од наше. Али – зашто вам је поезија херметична, неразумљива? Основно је: јако се концентрисати, знати – па из концентрације избија садржај, ако га има. Тај садржај, такав, јак је, сазнан, дубок. Као да сте уронили у нешто. Одатле почиње све. Међутим, треба пустити нека сви експериментишу – нешто увек остане. У поезији су релације врло важне – констатације су без њих неодрживе. Знате, ја се помало наслањам на Кјеркегора да је „субјективност све“. Не може се пренебрегнути објективно – али субјективно је јаче.
          Говорила је о песнику Миодрагу Павловићу, чија је нова књига песама „Октаве“ ових дана изашла из штампе.
          Тако, негде у половини разговора, поменула је и Његоша. Она увек о њему говори одушевљено. Напомиње како је некад, одавно већ, писала да треба створити ораторијум „Горски вијенац“.
-         Има додира између мене и њега (Његоша) - рекла је. - Наравно – у
границама колико је то могућно.
          - Волите самоћу...
          - Раније сам сваке године ишла у велики свет – Венеција... а сада, године су ту, и: читам, слушам радио, пишем. И то је све. Често, узнемирим се, деси се тако: прочитам нешто и то врло јако делује на мене. Нешто ме тресе као ветар танко дрво. Тако једне ноћи, сада – слушала сам ветар, чудан ветар, а вече је било. Била сам сама, враћала се. Стала сам на десет места – и слушала ветар. И чула сам – гласове, шум – а шта ја о томе знам? Ништа. Струје се мењају, ваздух – тако се објашњава та појава, а она није то. У мени је страх неки, страхопоштовање, немир. Идем ја тако на брдо, а одједном осетим канделабре, невидљиве. Они као да су ми у глави, кажу ми – не то, Исидора, или  - то је тако, Исидора. Али ја могу имати и филозофију у својој души. Зашто Нептун не падне на мој тањир? Не, све се врти, хармонија, ред – како Његош рече, „погледом се држе“ – ти светови, свемир.
          Тако је почео разговор о науци.
          - Да. Наука је угрозила уметност. А сателит је песма. Човекова, а не више интимна. Шта ће бити даље? То ће нове генерације знати.
          Р. ВОЈВОДИЋ
* * *
Највише је било разговора о Миловану Ђиласу, који је врло оштро напао књигу Исидорину о Његошу. Говорила је о томе како се заиста била уплашила. Како је њу био обузео страх. Ипак, с обзиром на то да је тих дана Ђилас био велики комунистички проблем, не само у Југославији, смењен са свих политичких дужности, није претеривала... Говорила је и то да ће време показати истинитост онога у чему је она видела значење и високо место Његошево у светској литератури.

Рекао бих још ово: близак ми тада на студијама друг, песник Бранко Бањевић, који је као и многи из наше генерације волео Исидору Секулић, пошао је са мном на Топчидерско брдо. Иначе, много година је већ томе како га нити виђам, нити се чујемо. Био сам изненађен када сам видео у некој књизи о Исидори – да је он у црногорској „Побједи“ објавио углавном овај текст, интервју. Бар да ми је јавио нешто о томе.

Оно што ме још из тих година на посебан начин привлачи и помало очуђује је у вези са песником Миодрагом Павловићем. Наиме, на питање шта мисли о њему, рекла је одлучно: „Ако му се нешто не деси у животу, никада неће бити велики песник.“ Годинама, иако га имам у глави, смишљам есеј под насловом: „Је ли Исидора била у праву у погледу стваралаштва Миодрага Павловића?“

Наговарао сам је да је водимо на премијеру драме „Кораци у другој соби“, Миодрага Павловића. Требало је сутрадан увече да се одржи у „Атељеу 212“, који је онда био у „Борбиној“ згради. Рекла је да су је већ позвали Жика Стојковић и Васко Попа. Био сам на тој премијери. Исидора је седела између Елија Финција и Жике Стојковића. Колико памтим, Васко није био на премијери.


У фусноти: Интервју је био написан на седам шлајфни, новинарских (25 редова по шлајфни). Неке ствари нису „могле“  да се објаве. Било је и питање о Ђиласу и његовом случају, као и још о неким писцима. Ово је занимљивост: „Кад ми дође Крлежа – разгледа иконе, а онда кандило које гори. Каже: 'Баци то, Исидора!' А ја њему велим: 'Не, Мирославе, има нешто више од нас. Мало ко у томе може да се разабере.“

Нема коментара: