петак, 08. август 2014.

Слово љубве

У шта је пуцао Гаврило Принцип
(Српско-немачке варијације на исту тему)

            Бежећи од стварности – гледах синоћ на те-веу наставак серије о породици Ман. Судбина и посебност једне особене, немачке или европске породице, која је дала на свет (тако казано) и Томаса, и Хајнриха, али и друге – Ерику, Голоа и, на неки начин издвојеног, па и изопаченика, дрогиранта и хомосексуалца, а самим тим можда бунтовника без разлога (у оном времену, то се морало и драстичније показивати него данас) Клауса, који се прослављао као антинациста, касније и романом Мефисто.[1] Није био дорастао тој теми. Њему се причињало да је у лику Мефиста могућ избор свих оних који су склони злочинима. А није! Мефисто је симбол и она друга страна, коју слабићи не могу да савладају: Другога у нама, двојника или ђавола по бапским и религијским причама, а који је, често, светлоносац. Што се крило и у загонетним, па за ближње и околиш неразумљивим – у делу и у лику, и у судбини, Томаса Мана.
            Када се на лицитацији (у тој серији) распродаје све оно што је било и нека интимност, а не само материјална својина, па и фигура малецка, Хермеса, коју је велики писац просвећене Европе (како је и сам волео да га називају) обожавао, може се и претпостављати колики су море и колебања аутора Доктора Фаустуса били непрестан самобој, самосавлађивање, вероватно најважнијег проблема у човеку – шта је оно што је у њему трајни неспокој, а у вези је са двојником или оним „трећим“? Што је несазнајно а што утиче на наша дружења, противљења па и слагања, са другом страном, која је за примитивни свет – увек непријатељска.
            Велико дело Томаса Мана, кога приказују у серијалу и као уштогљеника и готово настраног човека, заљубљеног само у тајну која хоће да разреши енигму о Богу и Ђаволу, управо је својом целокупношћу, и свестраношћу, само то и хтело: како разумети дилему – шта је, и која је, та тавна сила у нама што управља, тако често, и нашим поступцима, али одлучује и понекад пресуђује друкчије него што то и сам разум налаже? Корени зла, јесу ли и у тавној сили? Оно што је измучило и можда прерано сахранило Достојевскога, који је био поред Гетеа најбољи Манов учитељ (писао сам како је Чаробни брег, то велико дело, настајало и уз мотиве и по њима – у којима се рађао роман Достојевскога Идиот). Јер то би требало појаснити (како звучи гордо та реч!), како је кнез Мишкин баш и Источна варијанта религијскога кода, а Ханс Касторп управо Западна копија те исте духовне усмерености!
            Колико је Томас Ман скучен у серијалу, а много мање у књигама, студијама или есејима о њему, толико је опет, пространије и шире, и необухватније његово дело. Коме нису дорасли, наравно, толики заљубљеници у њега, особито противници или они који не разумеју духовност.
            Томас Ман је у младости писао политичке есеје (Мисли о рату) и у покушајима да разуме Фридриха Ничеа, као и оно вечно противречје у духу живота и уметности (херојство и свакидашња чамотиња, цивилизација а култура насупрот) – је ли демонско против разума исто колико је геније против реалности? Млади писац још је тада трагао и за оном тајном а неизбежном поруком стваралачког чина која надграђује или надвисује сваки прагматични однос човека у средини, или у свету, који својом реалношћу и опстаје. Оно више или знак вишега, што је, такође, у тим годинама, опседало и великог писца Хермана Хесеа, било је неприкосновено и оно је, нажалост, рекли би заштитници друштва, разривало или подривало, и негирало, свеколику друштвену прагму и устројства по којима се развија одређена заједница. Чиме се и Томас Ман уздигао изнад својих савременика. Чиме се, и на особит чак начин, разликовао и од многих Гетеових погледа на свет и живот. Јер је и Ман, онај рани и одлучан да пркоси, поверовао у библијско послање. Оно: како је обнова живота неприкосновена увек и како није све понављање него обнављање. Оно прерастање облика, што га је опевао тако суверено највећи немачки песник Хелдерлин. Оно што је и српски деспот Стефан Лазаревић написао у „Слову љубави“: „...но и самог човечијег / јестаства обновљење / и разиграње, / достојно ко да искаже“. Оно обновљење у српскога Растка Петровића – Младићство народнога генија. Оно по чему се препознаје Његош и његово дело.
            Томас Ман је писао на почетку: „Оно што је песнике одушевљавало био је рат као нешто само по себи, као тајно тражење, као морална нужност. То је било иако никад пре тога чувено – снажно и сањалачко збијање нације у спремности за најдубљи испит, спремности, радикализму у одлучности какву историја народа можда до сада није познавала.“
            То се односило на Први светски рат. О чему сам често писао – како је у Доктору Фаустусу, најављујући и зло и објашњавајући тај радикализам, професор Цајтблом (сам писац, заправо) проживљавао одушевљене тренутке заноса када су његови ученици, као и он сам уосталом, осећали знаке препорода и неког особитог узношења на путу ка Истоку, ка освајању. Онда када су се, и са страшћу, 1914. године, почели прогонити Срби у Минхену.
            Таква је понашања Томас Ман покушавао и да оправда у том великом роману 20. века. Претерано, рекао бих, и не баш часно, често обрушавајући се на Фридриха Ничеа, вероватно учитеља у младости, као кривца и заводника, који ће, наравно, полудети! Зато је мало и чудно када исти тај Ман пише, после изгона из Немачке, 1936: „Тешко народу који зато што не зна свој пут, на крају је стварно потражио излаз у грозоти рата, мрског Богу и људима“. Иако је то тај исти народ, немачки. Онај кога је млади Томас видео друкчије, раније, можда искреније.
            „Истина је: немачкој души својствено је нешто најдубље и ирационално, што допушта да се појави (та душа) у осећању и оцени других, реметећи, узнемиравајући површније народе, као туђа, мрска и бесна.“
            А зар и српска, или јеврејска, или палестинска, и душе других народа, немају тај исти дубоки осећај – са извора ирационалних?
            Требало би, зар не, запитати се и данас, у 21. веку, да ли је, и колико, опасна библијска повесница: пророчке нијансе у предвиђању догађаја, јеванђелијска и скривена чудесност у обнављању енергије живота, као и особитост у Јовану Богослову, која је, уз Христову посланицу да Он не доноси мир него рат, до краја извршила мисију у оном смислу: како промене и побуне, револуције и ратови, неизбежно доносе прогресивност и у томе велика страдања народа. Како човечанство и не може без тога!
            Јесу ли и за то криви Јевреји, као готово вечни изгнаници и унесрећеници, јер су можда први схватили или спознали библијски код, и у њему вечни залог будућности: послање Христово о неминовности и судбинском смењивању времена уз неизбежне потресе, ратове и страдања? Када се данас тумаче исламска, особито западњачка пророковања како ће бити освојен свет, по њима, заборавља се, на пример, да је то она иста порука из Светога писма или Новога завета, која хвали и велича Господа као свеопштег доброчинитеља, пресудитеља на Судњем дану, онога што обасипа народе благодетима и води на прави пут.
            Пророци су, изгледа, погодили тачно у мету. Можда и зато има она, опет и њихова потреба за упозорењем а не клетвом: „Јерусалиме, Јерусалиме, зашто кажњаваш пророке?“ У чему је и двосмисленост коју је умела да искористи нарочито католичка црква. Оно што је навикао образовани слој становништва већ вековима да назива латинском мудрошћу а у смислу преварности и мутних скривалица – да се истина скрива од простоте како би се лакше владало.
            Многе збуњује само Послање Божије и у њему та вечита позорност и готово једнострана, без призива икаквога двоумљења исказана, порука: увек ће бити буна и ратова, катастрофа и поремећаја у природи, и страдаће људски род, а не само зликовци и невини. Али они који познају те дане промена или обнова лакше ће се сналазити, и схватиће шта је Истина и колико је она поистовећена са именом и ликом, и делом Сина Божијега. Она је то исто. Позната су колебања, доживотна, на пример, аутора Браће Карамазова, у опредељивању шта је истина, као и његова неопозива одлука да, ако би требало бирати између ње и Христоса – он је на страни Изабраника. Превише га је измучило то колебање, јер није поверовао. Позната је његова сумња да када верује, не верује у ту веру, а када сумња, сумња и у то. Толстој, такође, током богатога живота, и распусничког, и самотовања, и коначно непрестане борбе у себи и сумње у Бога, никако се није смиривао до краја, а изабрао је у младости можда и уз погрешну атеистичку оријентацију – да је истина оно чиме се управља људско биће и чему стреми, а да она није Христос. Чувена је реченица писца Рата и мира – посвећена Христосу: „Зашто си ти дошао да нам сметаш?“[2]
            У Гетеа, на пример, а разрађеније и чак смисленије и опојније код Томаса Мана – то питање решава се на просветитељски начин, увијено у различите велове као симболе, из чега се испреда нека невидљива а позлаћена нит, коју називају љупкошћу. У чему се вечита драма људскога рода у непрестаној борби и одвија – рађајући лепоту у томе.
            Међутим, јеванђелијска послања веле, ако се читају без увијања у религијска повесма и уз патетичну повесност, да су ратови и катастрофе неизбежност. То је и невидљива, страшна, али и благословена опет – симфонија живота. Рађање свеколико и благосиљање у томе, али и непрестано умирање. Борба на живот и смрт, али за живот. Не може човечић да измени тај вечити поредак у природи и да открије тајну стварања. Нема снаге да продре у смисао обнове, иако научна мисао све више открива законитости тајних сила у којима покушава да се снађе човечанство. Уметност слави ту чаровитост у тајни вечних препорода. Луђаштво се томе противи на самоубилачки начин, а незадовољеници – највише собом, оним чиме и опстају – загађују егзистенцију свих нас.
            Можда заиста и јесу Јевреји први на време схватили и прозрели „искуство“ пророка и само Послање. А можда и уклетост која их прати има неког симбола у томе.
            Како, најзад, разумети „Оно“ што води, све нас, на пут у неизвесност? Не супротстављати се? Па ипак: бунтовници, као и Гаврило Принцип, хоће више. Хоће слободу. Иако су и несрећници у самој тој борби, они су бар поверовали у боље и у промене, а то и јесте њихов срећни час, као нешто особито. У чему се, у томе часу, налази и симбол, судбина и узношење, као и страдање Христово. У уздрхтајима, ево, проживљава свет најлепше часове живота. Зато, нека живи наш живот!
            Зашто толико боли наша мисао чим наиђе на препреке? Мора се веровати у себе и у своју мисију. То живи у свакоме од нас и требало би га препознати нарочито у свакидашњим мукама. У томе болу искрсавају и визије и запламте неки чудни бљескови.  
            Овоме би требало додати још неколике реченице. Тешко је, заиста, уметницима у сопственим породицама, у околини где јесу. Оне тајне мучице у којима хоће да препознају силе узношења, оно друкчије, нове знаке, оно што их буди и узбуђује – како то казати, како признати било коме? Још међу примитивцима, или чак и у образованим слојевима друштва свиклог на нормалан живот и „проток догађаја“ – ево, има неко, и у њему нешто, што застрашћује, што је друкчије, што тражи свој језик и своје право на опстанак. Што се противи одређеним правилима у заједници. Ево, зато је, вероватно, и Томас Ман спаљивао своје неке дневнике. У којима је, као млад писац, колебајући се, покушавао да оправдава своје странствовање међ блискима, у животу са супругом, децом, братом. Мало ко би могао да разуме те мучице, показује и серија о њему. Као што се не разуме ни мали Хермес, бронзани, који је бивао на писаћем столу а симболизовао двојство, тројство, и неку тајну поруку коју је тешко разумети. Како се и колико митска схема разликује од библијскога кода? Ко је више у праву? Има ли неког заједничког симбола у грчкоме миту и у хришћанској мисији?
            Ево, то је оно што и превише боли. Што неће разумети толики тумачи творца Доктора Фаустуса, особито они који „филмују“ његова дела...

            Раде Војводић

Из рукописа књиге „Успомене и светиљке“ (Дневник, 21. август 2004)


[1] Позната је полемика између Клауса Мана и Готфрида Бена. Наиме, замерено је што је Готфрид Бен прихватио да буде председник немачке Академије наука 1933. године, када је Хитлер био на власти. Чувен је одговор Бенов: лако је вама господичићима да пијете лимунаду на Боденском језеру, а ја, немачки писац, рођен на селу, када сам осетио и видео свети занос на лицима народа – и сам сам осетио како ме то прожима и узбуђује. Писао је велики песник Готфрид Бен готово на исти начин о том светом заносу као и млади Томас Ман. Али зар се тај свети занос није могао препознати, и осетити, и на лицима и у понашању наших Младобосанаца?
[2] У мојој књизи Лепо је бити жив (СКЗ, 2011) налази се песма „Зашто си ти дошао“, где, на крају, гроф из Јасне Пољане вели: „Зашто си ти дошао да нас мучиш?“ У Толстојевим дневницима тих година (1903) честа је та тема о Христосу: што је дошао или да смета или да мучи. У поеми Ивана Карамазова о Великом инквизитору (Браћа Карамазови), на крају, Инквизитор каже Сину Божијем: „Зашто си дошао да нам сметаш?“ Велики писац Ане Карењине као да се колебао између тога – да нас мучиш, и онога суровог – да нам сметаш.

понедељак, 14. јул 2014.

Primitivna svest protiv Slova ljubavi



Oproštaj od pisca Vremena smrti

Zašto se danas prećutkuje „Slovo ljubavi“

Baš sam bio iznenađen čitajući Nedeljnik . Ne mogu da se načudim: koja to mučica nateruje našeg prijatelja – već proglašenog velikog pisca Dobricu Ćosića – da ne govori istinu ili da se samoobmanjuje kada pominje štampanje poznatog romana Vreme smrti?

Naime, 1979. godine izdavačka kuća "Slovo ljubve" bila je u punom zaletu: svi su čestitali na izdavačkom programu, koji je tada objavljivan u štampi. Finansijska situacija bila je dobra. Jednoga dana, naš dragi saradnik profesor dr Zoran Gavrilović doveo je u redakciju i Dobricu Ćosića. Tada su štampane prozne knjige Borislava Pekića, Danila Nikolića, Slobodana Džunića, Mirka Kovača, Brane Šćepanovića, Danka Popovića i mnogih drugih, sabrane pripovetke Ive Andrića u dve knjige (priredio Žika Stojković), zatim knjige Desanke Maksimović, Jare Ribnikar, Miodraga Popovića, Nikole Miloševića, Zorana Gavrilovića, Jovana Deretića, Pavla Zorića, Vase Milinčevića, Predraga Palavestre, Vesne Parun, Izeta Sarajlića, Jasmine Musabegović (knjiga o Rastku Petroviću), Brane Crnčevića, Rista Tošovića, Slobodana Tomovića, Gojka Tešića, itd. Bila je zapažena, takođe, prva knjiga Radovana Beli Markovića. Štampali smo i definitivno izdanje Mansarde Danila Kiša. Takođe, trebalo bi istaknuti knjige Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Svete Mandića, Slobodana Markovića, kao i sabrana dela Jovana Dučića (priredio Stojan Đorđić), Đure Jakšića (priredio Dušan Ivanić), sabrana dela Borisa Pasternaka u šest knjiga, zajedno s „Prosvetom“ (priredio Sveta Lukić), kao i sabrana dela Borisava Stankovića (priredili Blagoje Jastrebić i Rade Vojvodić) i izabrana dela Hermana Hesea (priredio Zoran Gluščević), u devet knjiga, u velikom tiražu. „Slovo ljubve“ dobilo je pravo od Nemaca za štampanje Hesea – za ceo jugoslovenski prostor. Verovatno sam neke drage knjige i pisce zaboravio, nemam katalog pri sebi.

Naravno, posle likvidiranja „Slova ljubve“, malo se ko od navedenih pisaca javljao. Ostaje zapamćeno da je Borislav Pekić, po povratku iz Londona, u jednom intervjuu rekao: „Kada je u Jugoslaviji vladao izdavački mrak – jedina svetla tačka bio je Rade Vojvodić i ’Slovo ljubve’“.

Bilo je pomalo mučno a i tužno što u razgovorima o „Slovu ljubve“ mnogi i najistaknutiji političari, kao nažalost i pisci, nisu umeli da promene u padežima ovu poslanicu, pogrešno je čak izgovarajući. Tu čuvenu poslanicu despota Stefana Lazarevića tretirali su kao nešto ne samo neobično, nego gotovo vampirsko. Žalosno je što se danas, kada se Beograd slavi kao Despotov grad – na neki način ponavlja isto, da se ono što je pisao gotovo bojkotuje. Malo je i neprijatno kad to rade neki ljudi za koje se misli da su i prosvećeni.

Roman Dobrice Ćosića Vreme smrti počela je da objavljuje izdavačka kuća „Prosveta“. Iako su bile napisane dve recenzije za izdavanje poslednjeg dela te knjige (četvrti tom), dalje štampanje bilo je onemogućeno. Ja sam napisao još jednu recenziju, koju i sada čuvam. U njoj, pored ostalog, stoji i sledeće: „Istorija i književnost, ruku pod ruku, naravno uz nužan subjektivistički umetnički pristup, i postupak, pokazuju sliku srpskoga naroda, to jest Srbije i njenih ljudi u surovim godinama Prvoga svetskoga rata. Ta je slika zaista data jakim bojama, na momente rastegljivo a opet i stisnuto, uz boje i aromu epopeje, smrti, užasa, raspadanja, slave i pogibije.“ I na kraju: „Pomenuću, ovde, da u romanu ima padova, naročito u dijalozima takozvanih istorijskih ličnosti i u njihovim razmišljanjima koja su, često, van okvira romana, i teme, i motiva, već su na ivici apstraktnog poimanja sveta. Naravno, štampati.“

Uz recenzije Svetlane Velmar Janković i Momčila Milankova, mi smo prihvatili i objavili, u velikom tiražu (45.000), Vreme smrti, taj poslednji deo. Takođe, objavljen je, kao jevtinije izdanje, u šest knjiga, prvi put integralni roman. U njemu je, dok smo čekali kraj štampanja – naknadno dopisana glava o vojvodi Mišiću (kako je rečeno, po traženju Borislava Mihajlovića Mihiza).

Naravno, bilo je i „problema“. Rukopis sam dao u štampariju bez saglasnosti izdavačkog saveta. Javio sam to telefonom predsedniku saveta, časnom Vladi Stevanoviću, tada upravniku Narodne biblioteke u Beogradu, ranije ministru prosvete – rekao je: „Neka si“. Sutradan me zvao da mi kaže – „Ipak, javi to i Draži Markoviću, sekretar njegovog kabineta je naš prijatelj Marle (Nišlija). On će zakazati sastanak.“ Otišao sam kod tada predsednika Savezne skupštine SFR Jugoslavije. Dok sam ispijao kafu, on je šetao i govorio: „Neka ćeš da ga štampaš. Bolje ti nego Hrvati!“

Inače, zapamtio sam i ovo kao zanimljivost: počeo je da govori o Oskaru Daviču, pokazujući mi pozivnicu – toga dana je Daviču dodeljivana Avnojeva nagrada. Kazivao je drug Draža: „Eto, šta ’oće taj Davičo? Neću da idem na dodelu nagrade. Dokad će da njemu smeta srpski nacionalizam?“ Na TV-u uveče videlo se da je bio prisutan. Pomišljao sam da li možda pamti da je 1959. godine, kada sam izbačen iz „Nolita“, upravo Oskar Davičo poslao njemu opširno pismo o „reakcionarnim piscima“ – gde su na čelu bili Mihailo Lalić, Branko Ćopić, Tasa Mladenović... A na kraju i ja. Draža je tada bio predsednik Ideološke komisije CK Srbije.

Pomenuću i ovo – rekli su mi da u „Memoarima“ Draže Markovića piše i sledeće: „U ’Slovu ljubve’ okupljaju se neostaljinisti“. Međutim, tu su se zaista okupljali tih godina gotovo svi najveći srpski pisci – uz Zorana Gavrilovića, Nikolu Miloševića, Svetu Lukića, dr Milivoja Jovanovića, Predraga Palavestru – a da ne pominjem najčešće Desanku Maksimović, kao i Borislava Pekića: čim bi stigao iz Londona – dolazio je sa flašom viskija.

Ovo sa „neostaljinistima“ mislim da nije ni u kakvoj vezi sa Dobricom Ćosićem. Više je to u nekoj tajnoj vezi sa dragim našim profesorom Miodragom Popovićem, bratom Milentijevim (koga je, kako se pričalo, Josip Broz najviše cenio od srpskih intelektualaca). A naš profesor, pisac čuvenih knjiga o srpskom romantizmu, bio je jedno vreme svakodnevno kod nas. Po njegovoj ideji trebalo je da počnemo pripreme za novu ediciju: Istorija srpske duhovnosti, uz profesora dr Đorđa Trifunovića, jednog od najboljih stručnjaka za staru srpsku književnost. Čoveka, mog druga sa fakulteta, koji je doneo svoj primerak Jiričekove Istorije Srba – kada je počelo štampanje fototipskih izdanja. Inače, to je bilo i zanimljivo: profesor Popović, tih godina politički i nepodoban, kao zbog nekih prosovjetskih invencija, čim bi došao – izlazili bismo i u trolejbus 11 sedali i ćutali sve do Kalemegdana. Onda bismo se šetali do Dunava i sve do 25. maja, uz njegove priče – meni vrlo interesantne.

Naime, posle oslobođenja Josip Broz je doveo Krležu u Beograd da ga „pomiri“ sa Milovanom Đilasom. Jedno vreme Krleža se hranio kod Popovića. Pričao mi je kako je njegova majka, govoreći južnomoravskim dijalektom, bila začuđena – „prenoseći“ telefonske razgovore Milovana Đilasa i Milentija Popovića. O tome, posebno, šta se dešava sa piscem Glembajevih. Ta priča nije za širu upotrebu, možda ću to objaviti u Sećanjima, neke detaljčiće.

Čuvena knjiga Miodraga Popovića Vidovdan i časni krst brzo je doživela dva izdanja, kao i dve nagrade: Sedmojulsku i Oktobarsku. Bilo mi je i to upečatljivo – kako je on pamtio godine pred Drugi svetski rat: beogradski SKOJ kao da su vodili tri dobra drugara, Marko Nikezić, Draža Marković i on. Pa mu velim: „Viđate li se?“ On kaže: „Pa, videli smo se kada je umro Markov otac. U deset uveče, kada su se razišli prijatelji koji su došli da izjave saučešće.“ „O čemu ste voleli da razgovarate?“ „Pa“, veli moj profesor, „bilo je i mučno...“ (i o tome ne bih, ovoga puta). Poznato je da je Draža kao Titov miljenik – jedno vreme baš progonio Marka Nikezića, koji je u ondašnjoj Jugoslaviji pokušavao da uvodi i demokratski režim...

Posebno ostaje da se zapamti: 1980. godine, pisac Vremena smrti dobio je poziv da u Engleskoj promoviše dajdžest izdanje ovog romana na engleskom (koje čini mi se nije ni izašlo) i da na univerzitetu održi predavanje na temu Istorija i književnost. Kod mene u kući na Voždovcu, profesor Zoran Gavrilović govori o temama koje bi trebalo da Dobrica iskazuje. Tada govorimo i o navodnom nemačkom izdanju Vremena smrti (što je pominjao i Žika Stojković), kao i o nekom predlogu da ovaj pisac dobije Nobelovu nagradu. Ostaje mi da pamtim kako mu brižno, gotovo na roditeljski način, njegov kumašin, profesor Gavrilović, kaže: „Ti, Gedžo, ne razumeš srpski narod. Nije srpski narod samo tvoja moravska Srbijica, nego nešto drugo, više, pa i drukčije.“ (Prvi put sam čuo da mu tako brižno kaže: Gedžo.) Inače, govorilo se i o knjizi Stvarno i moguće – koju će kasnije objaviti u Sloveniji. Dobrica Ćosić nije otišao u Englesku, pa su se neki njegovi prijatelji ljutili što je, kasnije, dao izjavu – da iz razloga što se u Jugoslaviji desio veliki događaj nije mogao da ode i održi to predavanje. A taj događaj bio je – smrt Josipa Broza, što je, izgleda, zapaženog disidenta, pisca Deoba, baš ražalostilo.

Pamtim i ovo: ista je godina, i u Skadarliju, u arhitektonski biro gde su radili njegovi drugovi, vodi Dobricu i mene naš prijatelj Miša Pavličević, drag čovek (višegodišnji predsednik opštine Stari grad, ministar železnice, iz one generacije Srbe Savića, Krcuna, itd, revolucionar), koji je inače pokušao da napiše seriju o Dobrici Ćosiću i njegovim knjigama – pa vodimo razgovor o Ivanu Stamboliću i Slobodanu Miloševiću. Većina nas je za Slobodana, a Dobrica veli: „Pa, ljudi moji, on je Crnogorac“. Upoznao sam ga sa Slobom Stojanovićem, jednim od najboljih televizijskih scenarista i urednika, koji je trebalo da pomogne kako bi se snimala ta serija.

Pa, zaista jeste iznenađujuće da naš prijatelj Dobrivoje, kako smo ga zvali tih dana, nikada više nije pominjao „Slovo ljubve“, kao i još neki – ali baš minorni pisci.

Za deset godina postojanja „Slovo ljubve“ je dobilo deset društvenih priznanja. Poznata je bila edicija Dobitnici Nobelove nagrade, u zajednici sa „Prosvjetom“ iz Zagreba i Cankarjevom založbom iz Slovenije, u nekoliko kola po šest knjiga. Objavili smo čuveni roman Borisa Piljnjaka Dvojnici, kao i Belu gardu Mihaila Bulgakova. U Hrvatskoj, u jednom listu, objavljena je lista deset najboljih edicija u vremenu od kad postoji Jugoslavija do tada – na četvrtom mestu bila je edicija „Slova ljubve“ Ex libris, koju je uređivao Žika Stojković.

Radovali smo se u redakciji što se Vreme smrti dobro prodaje, kao i knjige iz edicije Fototipska izdanja: Diplomatska istorija Srbije Jovana Ristića, Jiričekova Istorija Srba, knjiga Erdeljanovićeva o Crnoj Gori, kao i knjige o Karađorđu, Milošu Obrenoviću, itd. Bio je red u Mutapovoj ulici na Vračaru, jer se Dobričina knjiga prodavala i u našem magacinu...

Kada su me smenjivali, 14. januara 1981, bilo je navedeno nekoliko grešaka, naravno, političkih. Prva, štampanje fototipskih izdanja, druga objavljivanje Dobrice Ćosića, treća izvrgivanje ruglu samoupravljanja itd. Već 1982. preduzeće je likvidirano, kao leglo srpskoga nacionalizma. Presudio je lično predsednik republike. O svemu tome ima zapisano u knjizi Miloša Jevtića Slovo ljubavi Rada Vojvodića, objavljenoj 1998. godine.

Žalosno je, a i komično, da je sve to zaboravio Dobrica Ćosić.

Pre dve godine i u „Službenom glasniku“, takođe, objavljeno je bez pominjanja „Slova ljubve“ da je „Prosveta“ izdavač Vremena smrti. Iznenadilo me je da je to pisao naš drugar R. Popović, koji je, inače, urednik knjige Miše Jevtića Slovo ljubavi Rada Vojvodića.

Pa, zar nije dosta te gotovo paranoične potrebe izvesnih ljudi – da bojkotuju „Slovo ljubavi“?

* * *
Dodatak
SLOVO LJUBVE 1971–1981

Samostalna radna jedinica „Slovo ljubve“ osnovana je od strane Nišpa „Grafičar“ iz Inđije kao izdavački sektor ove radne organizacije. Punomoćjem br. 01-2677 od 11. 12. 1970. godine, ovlašćen je Rade Vojvodić, književnik iz Beograda, da izvrši sve organizacione pripreme za početak rada samostalne radne organizacije. (...)

Kao izdavački sektor novinsko-izdavačkog, grafičkog preduzeća „Grafičar“ iz Inđije, 1971. godine formiran je OOUR „Slovo ljubve“, sa sedištem u Beogradu, Kralja Milutina 27. Za rukovodioca OOUR-a imenovan je Radoslav Vojvodić. Izdvajanjem iz osnovne organizacije Nišp „Grafičar“ 1975. godine, postala je osnovna organizacija udruženog rada IP „Slovo ljubve“, koja je uredno registrovana i konstituisana kod nadležnog suda u Beogradu.

* * *
Evo nekih edicija i izdanja.

Srpski književnici: Sabrana dela Borisava Stankovića u šest knjiga, priredio Živorad Stojković. Celokupna dela Đure Jakšića, priredio dr Dušan Ivanić.

Strani pisci: Izabrana dela Hermana Hesea u devet knjiga, priredio Zoran Gluščević; tiraž 10.000. Sabrana dela Borisa Pasternaka, priredio Sveta Lukić. Izabrana dela Tina Ujevića, u šest knjiga, priredio Šime Vučetić. Izabrana dela Alekseja Remizova, priredio Slavko Lebedinski. Izabrana dela Sergeja Jesenjina, priredio dr Milorad Živančević.

Štampa je pisala i pod naslovima ovakvim, kao u „Ninu“: Slovo iznenađenja.

Eseji: Ivan V. Lalić, Zoran Gluščević, Stojan Đorđić, dr Nikola Milošević, dr Jovan Deretić, dr Zoran Gavrilović, dr Predrag Palavestra, dr Aleksandar Pejović, dr Jasmina Musabegović, dr Nikola Milošević, dr Pavle Zorić, Živan Milisavac, dr Dragan Nedeljković, dr Dušan Milačić, dr Radoslav Josimović, dr Slobodan Tomović, Miodrag Pavlović, Milutin Srećković, Rade Vojvodić Sudbina umetnika (Razgovori s Ivom Andrićem)...

Proza: Između ostaloga, Dobrica Ćosić Vreme smrti u šest knjiga 1979, tiraž 10.000. Dobrica Ćosić, Vreme smrti IV, 1979, tiraž 20.000.

Pa, tako dalje: Slobodan Džunić, Jara Ribnikar, Milorad Pavić, Brana Šćepanović, Milosav Slavko Pešić, Danilo Kiš, Borislav Pekić Odbrana i poslednji dani 1977. Mirko Kovač, Milisav Savić, Radovan Beli Marković, Danilo Nikolić, Danko Popović, dr Milivoje Perović, Borislav Pekić Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, 1975. Vasa Popović Biće bolje, 1973. Danilo Nikolić, Povratak u Metohiju, 1973. Mladen Markov, Metrovka, 1972. Radoslav Vojvodić, Knez tame, 1971. Boro Vujačić, Vuk Lopušina, 1971. Milivoje Perović, Poslednje brdo, 1971. I tako dalje...

U štampi, između ostaloga: „Raj za domaću knjigu“.

Pa, poezija: više knjiga Desanke Maksimović, Miodraga Pavlovića, Slobodana Markovića, Izeta Sarajlića, Vlade Uroševića, Rajka Petrova Noga, Ljubiše Jocića, Vesne Parun, Riste Tošovića, Dobrivoja Jevtića, Ante Popovskog, Slobodana Stojadinovića, čuvenog Čudea...

Čuvena edicija Ex libris, koja je pod uredništvom Žike Stojkovića u hrvatskoj štampi proglašena kao četvrta edicija po značaju u celokupnoj jugoslovenskoj izdavačkoj delatnosti posle Drugoga svetskoga rata.

Pa, edicije Eidos, Svetska književnost, pored ostaloga Fransoa Vijon, u prepevu Kolje Mićevića, Zaveštanja, Nastanak Doktora Faustusa Tomasa Mana, Mihail Bulgakov, Bela garda, Boris Piljnjak, Dvojnici, S.M. Aljanski, Kako je umirao Blok.

Knjige o Dostojevskom: Lav Šestov, Dostojevski i Niče, i druge.

Fototipska izdanja: Dragiša Lapčević, Lazar Arsenijević – Batalaka, Milan B. Milićević, dr Mihailo Gavrilović (Miloš Obrenović u tri knjige), Konstantin Jireček, Istorija Srba u dve knjige, dr Jovan Erdeljanović, Stara Crna Gora, Jovan Ristić, Diplomatska istorija Srbije.

Pa, edicija Prvi srpski ustanak, Marksizam, Posebna izdanja, knjige Brane Crnčevića, Izabrane pripovetke Ive Andrića, Vanja Kraljević, o Antoniju Gramšiju, Antonio Gramši, Filozofija istorije i politike, Boro Vujačić Obraz iznad svega (Crnogorka u anegdotama i pričama), Stevan Majstorović, U traganju za identitetom, knjiga o Desanki Maksimović, Stanislav Vinaver, Beogradsko ogledalo, priredio Gojko Tešić, čuvena knjiga Vidovdan i časni krst Miodraga Popovića, Nastanak kosovskog predanja, Đorđe Trifunović, Primeri iz stare srpske književnosti, Svetisav Mandić, Drevnik, dr Andrija Stojković, Razvitak filosofije u Srba, Vidak Vujačić, Transformacija porodice, dr Milivoje Perović, Toplički ustanak, Milorad Blečić, Život praćen pesmom: o Desanki Maksimović.

Posebne su bile edicije Putopisi, sa knjigama Desanke Maksimović, Slobodana Markovića, Đorđa Radenkovića, Đoka Stojičića, knjige za decu.

Na kraju, edicija Java i san, u kojoj je objavljeno više knjiga iz svetske literature – kao jevtina izdanja. Tu su dela i Dostojevskoga, Hofmana, Hesea, Edgara Alana Poa, Nikolaja Ljeskova, Bore Stankovića, Radoja Domanovića, Balzaka, Gogolja i Mopasana.

Na početku svake knjige pisalo je ovo:
DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ (1377–1427), JEDAN OD NAJPROSVEĆENIJIH LJUDI SREDNJOVEKOVNE SRBIJE, SIN KNEZA LAZARA, NAPISAO JE 1409. GODINE POSLANICU, KOJA U AKROSTIHU DAJE REČI SLOVO LJUBVE.

Žalosno je da ne samo neki minorni pisci, nego i oni značajniji, u potonjim izdanjima ne pominju da su objavljivali u „Slovu ljubavi“. Posebno, ovo je pomalo i začuđujuće: ovih dana na radiju (jul, 2014) slušamo gospođu suprugu Borislava Pekića kako govori o njegovim izdanjima po povratku iz Londona. Pominje neke izdavače i godinu 1980. a on je prve svoje knjige objavio u „Slovu ljubve“: naročito je rado prihvaćen roman Uspenje i pad Ikara Gubelkijana. Kao urednik te knjige i danas mislim da je to možda ono najbolje u proznoj litaniji ovoga pisca – pomalo uz onaj uzvišeni nivo umetničkoga saopštavanja duhovnosti – što je blisko delima Tomasa Mana. Godine 1975. bila je i promocija te knjige, prvi put izvan Beograda – u Smederevskoj Palanci. Govorili smo o romanu Milutin Srećković i ja, bila je prepuna pozorišna sala. Sećam se da se drug naš – gospodin pisac smejuljio – kada sam ga predstavljao i kao lepoga srpskoga vampira.

Još bih ovo rekao: ovih dana, u prodavaca knjiga na ulicama video sam još jedno izdanje Heseovih izabranih dela. Pamtim koliko je noći probdeveno uz usavršavanje prevoda tih knjiga: lektor i redaktor Mirjana Vasiljević i priređivač Zoran Gluščević, uz mene. Obzirom da je uskoro likvidirano „Slovo ljubve“, drugi izdavači, gotovo i na siledžijski način, preuzeli su veći deo tiraža. Zanimljivo je i to da su dela doštampavana – a urednici su bili neki drugi ljudi. Ovih dana video sam još jedno slično izdanje – ima više urednika, začudih se da je i moje ime među njima.

Verovatno u normalnijim prilikama i u duhovno razvijenom svetu ne bi moglo da se dešava tako nešto kao kod nas na Balkanu, i u Srba. To, da su neki pisci jedva čekali, i moljakali, da ih se objavi u „Slovu ljubve“ – a kada je ono likvidirano, na politički način, nisu u novim izdanjima to smeli da pomenu.

петак, 28. март 2014.

Како их памтим
Бранко Ћопић у Башти сљезове боје

Уз српске народне песме, и гусле, још у раном детињству, појавио се и Бранко Ћопић.[i] Било је то неко готово разбуђујуће време: из ратног вихора просијавала се чудесна икона нових јунака, занесењака, мртвих хероја који оживљавају на нов начин, као и сметењака, наравно, неуобичајених... Сећам се да су неки стихови из тих година (1945. до педесет и неке) у мојој генерацији памћени као удео оне благотворне, визионарске искре, у којој су се садржавали и сурови дани страдања и пркосне стреличице отпора, уз мени драге стихове Бранкове: „Дођите, другови моји, и очи погледајте,/ спустите, другови, руке и косу помилујте,/ станите, другови стари, и стражу појачајте,/ не дајте туђину да плаву косу мрси,/ да модре очи попије,/ другови, сломите крај цесте грабљиве шапе двије...“ (из песме „Гроб у житу“ где се помиње Јагода партизанка). Била је, колико памтим, полемика о томе – да ли су Ћопићеве јунакиње (Јагода на стражи вечитој под Грмечом или и Марија на Пркосима) неке личности из песниковог блиског круга, и да ли су „измишљене“, на шта је реаговао Родољуб Чолаковић и то се, дабоме, „прекинуло“.

О, да, наравно: у примитивној свести или међ непросвећенима није онда, као и данас често, могло да се схвати оно што је казивао Едгар По, објашњавајући свога „Гаврана“: да постоји, и како постоји, и како је то оно аутентично – чиме се остварила и Толстојева Земаљска стихијска енергија, која помаже уметнику да нађе и себе и обелодани у облику – баш сугестивнa одредљивост којом се, и у њој, остварује дело.

Прошле су многе године. Ћопић је објављивао песме и познате књиге за децу. Бивао је и бојкотован због „Јеретичке приче“, наравно, посве неинтелигентно. Тек са Баштом сљезове боје могао се, и у широком кругу читатељства, особито просвећених, схватити и препознати онај изузетни дух слободе и визионарског осећања, у коме се вечна загонетка нашега постанка, и опстанка на Земљи, уз свеколико трпљење, страдање, али и изузетне часове лепоте, уз благословен преображај неке чудесне енергије – све то пресликава и људске судбине чини особеним. То се осетило и у многим страницама Ћопићевих романа – од Пролома па до Осме офанзиве. Оно, то, када Ћопићеви јунаци као и сам творац уз њих, уз ђеда Рада, хватају месечину, небеске ведрине, ту тајанствену неодредљивост животних промена – а чине то дрвеним вилама или грабуљама – заиста је уметнички сказ којим се може оправдавати свеколика превласт књижевнога обликовања у коме се и људско биће представља на особен начин.

Мало сам га познавао, али и писао о њему. Када сам био у Културно-просветној заједници Србије (задужен за ширење књиге) водио сам групе значајних писаца на књижевне вечери по Србији. Био је једном и Бранко Ћопић са нама, мислим у Ариљу, где је била велика маса народа пред црквом... А онда, 1976. или 1977, позвали су ме из Телевизије Београд (што се више није поновило) из овог разлога: снима се филм о Бранку Ћопићу – „Портрет“! Од писаца старијих предложених да говоре о њему, изабрао је др Зорана Гавриловића и др Драгана Јеремића, професоре универзитета, а рекао ми је редитељ Милан Тополовачки – од млађих, да воде дијалог са њим, мене.

И, тако, бели комби, екипа са ТВ и нас двојица, путујемо у Босанску Крајину. Када се скреће са ауто-пута код Славонског Брода – он показује пут, води „где има кафана“, где има јагњећег печења...

Стижемо у Бихаћ. Прелеп јунски дан. Сунчано, одасвуд она запролећена сљезова боја. Екскурзије. Неколика аутобуса са ђацима и професорима – готово у исти час стижу кад и ми. Професори, нарочито професорице, окупљају се око Бранка. Сјатили се око њега. Осмехнут је, обрадован, потписује се на ђачким свескама... Памтим професорицу и ученице из Бује, како су насмејане те девојке, какав им је сјај у очима, и у покретима, у понашању. Ево, помишљах, баш и те сљезове боје.

Сусрећу нас познати уредници „Борбе“ – песници Бранко Јовановић и Буцко Пејатовић... Сви би да седнемо заједно. Међутим, Бранко се повлачи – екипа иде да се смести у хотел, а нас двојица ка Кули у Бихаћу. „Хоћу да ти покажем гдје смо, као ђаци, проводили и губили лијепе дане...“

Помислио сам да хоће, можда, да се договарамо око дијалога који би требало да се снима. Долазимо до Уне и ту је, уз обалу, неки баш кафић. Столови, столице, пуно народа. Седамо нас двојица. Наручује пиће. Као и успут, иако смо сви имали дневнице, он је плаћао кад би се одмарали у ресторанима... А причало се да је „циција“.

Чим смо сели, он ме је загледао некако сувише озбиљно. Па вели: „Војводићу, важиш за слободна и отворена човјека. Крешеш све у брк. Ко ово мене зајебава?“

Заиста сам био зачуђен тим питањем.

„Како, ко вас зајебава?“

„Па, ово, то – телевизија снима филм о мени.“

Његошева награда, прво је што ми пада на памет да кажем.

„Па и то – та награда мени?“

Башта сљезове боје, рекох, то је изузетно дело наше књижевности. Тај сјај, та месечина, деда Раде и покошена трава. Виле које додирују месечину – ко зна шта сам све говорио о томе...

Били смо сутрадан и у Босанској Крупи, где је глумац рецитовао Бранкову песму „Мала моја из Босанске Крупе“, па затим и у Хашанима, где је рођен... Мени се учинило да су шљиве ту у дворишту код Бранка – исте као код нас у Топлици.

И тако, снимљен је тај „Портрет“. Редитељ Тополовачки и ја ишли смо код њега да нам да своје књиге. Али тада је већ био доста друкчији. Била је нека друга реалност и на његовом лицу и у понашању, као да је она сљезова боја давно негде изгубљена. Можда је то било блиско само оном Писму Зији Диздаревићу, где се говори да долази неко друго доба и да се већ осећа помало и тутањ црних коњаника. Тавне сенке као да су помутиле и одсјаје и блиставост оне сљезове боје коју смо осећали док смо снимали тај филм. Бранко је био без обзира на свеколику популарност у Југославији нечим посебним – готово повређен. Није било ни онога његовога благотворног хумора, као да је и онај „реализам у вишем смислу“ којим се уметност остварује, али који се препознаје и на лицима уметника, сада био посве изван понашања овог писца.   

Две године после снимања „Портрета“, у септембарско јесење поподне, последњи пут сам га срео испред ресторана „Москва“. Седео сам са мојим старим другом, књижевним критичарем Милутином Срећковићем, а он је, по обичају, био пошао у шетњу. Пришао сам му и рекао да би Срећко волео да га упозна. Није био расположен. „Читао сам неке Милутинове критике. Јави ми, па ћемо се можда и видети.“ Одмахнуо је руком и отишао.




[i] Културно-просветна заједница Србије организовала је књижевне сусрете почетком шездесетих година двадесетог века, а ја сам представљао и најављивао писце, истакнуте и познате. Били су ту Десанка Максимовић, Скендер Куленовић, Душан Костић, Младен Ољача, Стеван Раичковић, а и Бранко Ћопић, као, мислим, и Михаило Лалић. (Можда сам неке и заборавио.) Одржани су ти сусрети са читаоцима у неколико места у Бачкој, али и у другим градовима Србије. Посебно је био запамћен митинг у Ариљу, пред црквом, где је било много народа. Сећам се како је на тим путовањима, у комбију или аутобусу, Младен Ољача духовито „преносио“ фудбалске утакмице, имитирајући онда прослављеног Радивоја Раћу Марковића. Али и у Ариљу: када Скендер Куленовић, пред наступ, вели Стеви Раичковићу (који је стално уз њега) и мени: „Сада ћу вам показати како треба говорити стихове пред оволиким народом“, па искорачи и пуним гласом започе: оно, како Стојанка Мајка Кнежопољка – дозива своје мртве синове... То се не заборавља. 


субота, 15. фебруар 2014.

СРПСКИ НЕСПОРАЗУМИ

ЈЕ ЛИ ИВО АНДРИЋ РАЗУМЕО ЊЕГОША?

(Овај текст био је понуђен „Новостима“ (у којима сам као новинар, 1957, готово увео рубрику о књижевности, уз разговоре са писцима; последњи је био интервју са Исидором Секулић, децембра 1957. године) и „Политици“, у којој сам за последњих више од педесетак година објавио много – песама, прича, есеја, итд. Може се наћи на веб-сајту radevojvodic.rs.)
          Есеј под овим насловом написан је из посве јаснога разлога: оно што се и ове године збива на духовном плану и у српским догађајима заиста ће умножити већ познате српске неспоразуме. У слављењу двестoгодишњице Његоша и његовог дела отишло се и предалеко, низбрдицом. Есеј великог писца Иве Андрића те је неспоразуме само увеличао. Тумачећи тај есеј, чак су, недавно, и два српска академика, подржавајући и интерпретирајући Андрића, на посебан начин, унизили значење Извиискре Његошеве. У Црног Гори, на посве тупав начин, неки је професор говорио о томе да је Горски вијенац геноцидан. Увелико се данас расправља и светлоснa искрa којa jе и у пуцњу Гаврила Принципа, симболу отпора и слободе, проглашава сe за разбојнички чин. Заборавља се на познату мисао коју изговара окупатор, колико памтим, Мула Јусуф, у Шћепану Малом: „Зло чинити ко се од зла брани – ту злочинства нема никаквога“. Све је то у некој готово чудној вези са мишљењима која немају чиме да разумеју ни Његоша ни обасјај његовога дела.
          Надахнуто и интелигентно тумачење Горскога вијенца Милована Ђиласа (недавно фељтон у „Политици“) подсетило ме на давни разговор са Исидором Секулић. То како је била заплашена његовим нападом на њену књигу о Његошу. Данас, када се у Србији слави Његошев јубилеј, помишљао сам како је Исидора била у праву и како је осетила Ђиласову опседнутост комунистичком идејом, па је и ово што пише Ђилас о Горском вијенцу, на особен начин – готово покушај да се велико дело приземни. Уз многобројна слављења Његоша, све више долази до изражаја Андрићев став – да је Његош трагични јунак косовске мисли. Ђиласово тумачење у стилу Вапаји једног народа као да потиче из Андрићевог става – а особито помињање национализма у Горском вијенцу.

                                              * * *
Рационално нерешиво одавно привлачи људску пажњу и мисао. Тако је измишљан и остварен бог, оно што под тим појмом схватамо. Постојање бога јесте велик изазов, али и мука, патња, као и Благословена вест – коју су смислили јеванђелисти.
          Тако је идеја о вечном трајању, у којој се родила нада у животу човечанства да постоји узвишени идеал, остварена: свест о срећном часу и вера да се човек имао рашта и родити. Није, дакле, егзистенција под далеким звездама само очајан сан да се нешто неприступачно не може досегнути. Има то више: Оно – наш осећај у ком индивидуална свест препознаје изненадан додир, пробуђење и тајни знак, чиме може да се обрадује напаћено биће. То је најједноставније у Срба проказивао Јустин Поповић: човека потрефи нека непозната, чудесна космичка свест и он се готово препороди. Из опште збрке, слабости и безнађа, ето, догодио се радостан чин. Почело је то да се исказује као доживљавање више силе, пре свега као религијски изазов, а нарочито га је уметност овековечила, па и посведочила, у највишим сферама духовне надградње, чиме се и наша егзистенција, изван резигнације, преобратила у нов облик као Јованово Откривење и као, у Срба посебно: Обновљење. Даровање из Деспотове песме преметнуло се, управо том божанском енергијом, у највиши облик уметничкога обасјања, овим: обновљење и разиграње/ долично да искаже, вели се/ не само у људској природи, него у васељенском простору: птицама, горама, пољима, ваздуху – доносећи дароносе од цветова и травоносне... Ето и Његоша и изворишта одакле исијава српски духовни и културни идентитет.
          Је ли се ипак могла спасити наша душа? Изван патње, стрепње и ништавила – ево, има смисла: у људском се срцу нешто десило, то је онај додир који је учествовао у преображају. Ево обнављања!
          Не може се никојим начином мишљења и тумачења духовног карактера који обележава Његоша и његово дело – склизнути у амбис или подземље. Трагични јунак је симбол склизнућа у пад. Служење апстракцији такође је са извора који може и да напоји и да опије људско срце. Доживљај којим се осети тајанствени додир непознате силе – тек ако се већ десио – постаје стваран! Без тога, служење апстракцији бесмислено је.
          Је ли велики писац Ћуприје на Дрини погрешио или није схватио основну, превасходну и водећу извиискру загонетне идеје-водиље Његошевога дела?
          Косовска је мисао већ утемељена у српској духовној увертири овим опредељењем (Прометеј: како га је прихватила и препознала универзална историјска мисао, као носиоца прогреса и уз Немира древнога дух – кројача судбине човечанства), што је водило песничку визију и до спознаје коју је песник Луче тако високо уздигао и оваплотио: Нека буде што бити не може. Наравно, уз карактеристичну дијалектичку раван – да је борба основица и законита животна учитељица у вечитој космичкој пустоловини. Оно за чиме је трагала људска душа, непрестано у пометњи и рвању са невољама: да се дође до уточишта и да се препознају бар извесни срећни часови, који су, у егзистенцији људскога рода, увек давали и знаке – како се човек имао рашта и родити!
          У томе је Његошево дело опстајало. Издржало! Остварило се! Оно је и тај крст, и та воља, и та мука, и тај срећни час!
          То је Оно: није Његош ничим, баш ничим, трагични јунак косовске мисли. Напротив! Он је горостасни изданак, проносилац и извиискра те мисли: њезино духовно утемељење којим се може обележавати српски културни идентитет.
          То живо осећање слободе!
          Енергија која је у песнику Његошу издвајала, издвојила ту искру божанствену, баш извиискру.
          Насупрот томе је стварносна проза и јад јадани. Па се данас у Срба (година је већ 2013) дешава сомнабулија ове врсте: оно чиме смо опстајали вековима претвара се у пут ка Рупи.
          Тако би могао да се и злоупотреби чувени Андрићев есеј из 1935. године, предавање на Коларчевом универзитету.
          Самоубилачки апсурд и позитивни нихилизам – кованице и покушаје Андрићеве да се обележе духовне координате Његошевог дела можемо сматрати неуспелим. На исти се начин могу третирати и мишљења приређивача сабраних дела овога писца – да он, наиме, није одолео такозваном романтичарском па и националистичком курсу, у епохи или данима, што је било „захватило“ српске просторе тих година.  
          Иако је људски живот „сновиђење страшно“ – ипак се „под влијањем тајнога промисла“ у делу и животу творца Луче догађа и оно – да се „у љетопис опширне вјечности“ уливао, сливао и преображавао, оснажујући људско биће и доводећи га до помисли да се имало рашта и рађати. Дакле: „Ако исток сунце свијетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна“.
          И та је људска душа као жива вода, као жива слобода, бдила у ономе чиме се изграђивало дело Петра Петровића.
          Не постоји у Његошевом делу никаква „служба косовској мисли“, најмање је оно „фатални знак косовске судбине“. Такво тумачење и Луче и Горског вијенца и Шћепана Малога није прилично. Као, такође, ни сам егзистенцијални боравак песника Луче на тврдој кори земаљској, што га је нагонило, уз пркос и уз бол, да каже, у изнуђеним ситуацијама, како је он владар међу варварима, а варварин међу просвећеним светом. Страшна је борба и са собом, а тек са туђином, имала пресудан излаз у унутрашњим исијавањима, чију је и људскост и величину вазда подстицала па и појачавала готово света светиљка, и у тавнини – у којој се мисао о судбинском косовском страдању обавијала око унутрашњега пламена, а најчешће га и потпаљивала.
          У таквим је ситуацијама и устрајавао сан, уз изненадна дотакнућа божанске енергије, и у стварносним разбуђењима освањивала је песничка, визионарска мисао: Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може.
          У значајним делима Иве Андрића повремено се догађало и то (како написах у есеју Иво Андрић: уз Његоша и Томаса Мана[1]) да се осећала атмосфера као и она стрма стаза, баш уз његошевску обележеност, чиме се овај наш писац и овековечио![2]





[1] Књига есеја Душа и смрт, Београд, „Просвета“, 2013.
[2] Део есеја Иво Андрић – трагични јунак косовске мисли објавиле су недавно „Вечерње новости“. Често се у разговорима помиње тај есеј као нека готово завршна и општеприхваћена мисао о Његошевом делу... А није баш тако.