СРПСКИ НЕСПОРАЗУМИ
ЈЕ ЛИ ИВО АНДРИЋ РАЗУМЕО ЊЕГОША?
(Овај текст био је понуђен „Новостима“ (у којима сам као новинар, 1957,
готово увео рубрику о књижевности, уз разговоре са писцима; последњи је био
интервју са Исидором Секулић, децембра 1957. године) и „Политици“, у којој сам
за последњих више од педесетак година објавио много – песама, прича, есеја,
итд. Може се наћи на веб-сајту radevojvodic.rs.)
Есеј под овим насловом
написан је из посве јаснога разлога: оно што се и ове године збива на духовном
плану и у српским догађајима заиста ће умножити већ познате српске неспоразуме. У слављењу двестoгодишњице Његоша и његовог дела отишло се и
предалеко, низбрдицом. Есеј великог писца Иве Андрића те је неспоразуме само
увеличао. Тумачећи тај есеј, чак су, недавно, и два српска академика,
подржавајући и интерпретирајући Андрића, на посебан начин, унизили значење Извиискре Његошеве. У Црног Гори, на
посве тупав начин, неки је професор говорио о томе да је Горски вијенац геноцидан. Увелико се данас расправља и светлоснa искрa којa jе и у пуцњу Гаврила Принципа,
симболу отпора и слободе, проглашава сe за разбојнички чин. Заборавља се на познату мисао
коју изговара окупатор, колико памтим, Мула Јусуф, у Шћепану Малом: „Зло чинити ко се од зла брани – ту злочинства нема
никаквога“. Све је то у некој готово чудној вези са мишљењима која немају чиме
да разумеју ни Његоша ни обасјај његовога дела.
Надахнуто и интелигентно
тумачење Горскога вијенца Милована
Ђиласа (недавно фељтон у „Политици“) подсетило ме на давни разговор са Исидором
Секулић. То како је била заплашена његовим нападом на њену књигу о Његошу.
Данас, када се у Србији слави Његошев јубилеј, помишљао сам како је Исидора
била у праву и како је осетила Ђиласову опседнутост комунистичком идејом, па је
и ово што пише Ђилас о Горском вијенцу,
на особен начин – готово покушај да се велико дело приземни. Уз многобројна
слављења Његоша, све више долази до изражаја Андрићев став – да је Његош
трагични јунак косовске мисли. Ђиласово тумачење у стилу Вапаји једног народа као да потиче из Андрићевог става – а особито
помињање национализма у Горском вијенцу.
* * *
Рационално нерешиво одавно привлачи људску
пажњу и мисао. Тако је измишљан и остварен бог, оно што под тим појмом
схватамо. Постојање бога јесте велик изазов, али и мука, патња, као и Благословена вест – коју су смислили
јеванђелисти.
Тако је идеја о вечном
трајању, у којој се родила нада у животу човечанства да постоји узвишени идеал,
остварена: свест о срећном часу и вера да се човек имао рашта и родити. Није,
дакле, егзистенција под далеким звездама само очајан сан да се нешто
неприступачно не може досегнути. Има то више: Оно – наш осећај у ком
индивидуална свест препознаје изненадан додир, пробуђење и тајни знак, чиме
може да се обрадује напаћено биће. То је најједноставније у Срба проказивао
Јустин Поповић: човека потрефи нека непозната, чудесна космичка свест и он се
готово препороди. Из опште збрке, слабости и безнађа, ето, догодио се радостан
чин. Почело је то да се исказује као доживљавање више силе, пре свега као
религијски изазов, а нарочито га је уметност овековечила, па и посведочила, у
највишим сферама духовне надградње, чиме се и наша егзистенција, изван
резигнације, преобратила у нов облик као Јованово Откривење и као, у Срба посебно: Обновљење. Даровање из Деспотове песме преметнуло се, управо том
божанском енергијом, у највиши облик уметничкога обасјања, овим: обновљење и разиграње/ долично да искаже, вели се/ не само у људској природи,
него у васељенском простору: птицама, горама, пољима, ваздуху – доносећи
дароносе од цветова и травоносне... Ето и Његоша и изворишта одакле исијава
српски духовни и културни идентитет.
Је ли се ипак могла
спасити наша душа? Изван патње, стрепње и ништавила – ево, има смисла: у
људском се срцу нешто десило, то је онај додир који је учествовао у
преображају. Ево обнављања!
Не може се никојим
начином мишљења и тумачења духовног карактера који обележава Његоша и његово
дело – склизнути у амбис или подземље. Трагични јунак је симбол склизнућа у
пад. Служење апстракцији такође је са извора који може и да напоји и да опије
људско срце. Доживљај којим се осети тајанствени додир непознате силе – тек ако
се већ десио – постаје стваран! Без тога, служење апстракцији бесмислено је.
Је ли велики писац Ћуприје на Дрини погрешио или није
схватио основну, превасходну и водећу извиискру загонетне идеје-водиље
Његошевога дела?
Косовска је мисао већ
утемељена у српској духовној увертири овим опредељењем (Прометеј: како га је
прихватила и препознала универзална историјска мисао, као носиоца прогреса и уз
Немира древнога дух – кројача судбине човечанства), што је водило песничку
визију и до спознаје коју је песник Луче тако
високо уздигао и оваплотио: Нека буде што
бити не може. Наравно, уз карактеристичну дијалектичку раван – да је борба
основица и законита животна учитељица у вечитој космичкој пустоловини. Оно за
чиме је трагала људска душа, непрестано у пометњи и рвању са невољама: да се
дође до уточишта и да се препознају бар извесни срећни часови, који су, у
егзистенцији људскога рода, увек давали и знаке – како се човек имао рашта и
родити!
У томе је Његошево дело
опстајало. Издржало! Остварило се! Оно је
и тај крст, и та воља, и та мука, и тај срећни час!
То је Оно: није Његош
ничим, баш ничим, трагични јунак косовске мисли. Напротив! Он је горостасни
изданак, проносилац и извиискра те мисли: њезино духовно утемељење којим се
може обележавати српски културни идентитет.
То живо осећање слободе!
Енергија која је у
песнику Његошу издвајала, издвојила ту искру божанствену, баш извиискру.
Насупрот томе је
стварносна проза и јад јадани. Па се данас у Срба (година је већ 2013) дешава
сомнабулија ове врсте: оно чиме смо опстајали вековима претвара се у пут ка
Рупи.
Тако би могао да се и
злоупотреби чувени Андрићев есеј из 1935. године, предавање на Коларчевом
универзитету.
Самоубилачки апсурд и
позитивни нихилизам – кованице и покушаје Андрићеве да се обележе духовне
координате Његошевог дела можемо сматрати неуспелим. На исти се начин могу
третирати и мишљења приређивача сабраних дела овога писца – да он, наиме, није
одолео такозваном романтичарском па и националистичком курсу, у епохи или
данима, што је било „захватило“ српске просторе тих година.
Иако је људски живот
„сновиђење страшно“ – ипак се „под влијањем тајнога промисла“ у делу и животу
творца Луче догађа и оно – да се „у
љетопис опширне вјечности“ уливао, сливао и преображавао, оснажујући људско
биће и доводећи га до помисли да се имало рашта и рађати. Дакле: „Ако исток
сунце свијетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа
људска јесте бесамртна“.
И та је људска душа као
жива вода, као жива слобода, бдила у ономе чиме се изграђивало дело Петра
Петровића.
Не постоји у Његошевом
делу никаква „служба косовској мисли“, најмање је оно „фатални знак косовске
судбине“. Такво тумачење и Луче и Горског вијенца и Шћепана Малога није прилично. Као, такође, ни сам егзистенцијални
боравак песника Луче на тврдој кори
земаљској, што га је нагонило, уз пркос и уз бол, да каже, у изнуђеним ситуацијама,
како је он владар међу варварима, а варварин међу просвећеним светом. Страшна
је борба и са собом, а тек са туђином, имала пресудан излаз у унутрашњим
исијавањима, чију је и људскост и величину вазда подстицала па и појачавала
готово света светиљка, и у тавнини – у којој се мисао о судбинском косовском
страдању обавијала око унутрашњега пламена, а најчешће га и потпаљивала.
У таквим је ситуацијама
и устрајавао сан, уз изненадна дотакнућа божанске енергије, и у стварносним
разбуђењима освањивала је песничка, визионарска мисао: Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може.
У значајним делима Иве
Андрића повремено се догађало и то (како написах у есеју Иво Андрић: уз Његоша и Томаса Мана[1])
да се осећала атмосфера као и она стрма стаза, баш уз његошевску обележеност,
чиме се овај наш писац и овековечио![2]
Нема коментара:
Постави коментар