петак, 28. март 2014.

Како их памтим
Бранко Ћопић у Башти сљезове боје

Уз српске народне песме, и гусле, још у раном детињству, појавио се и Бранко Ћопић.[i] Било је то неко готово разбуђујуће време: из ратног вихора просијавала се чудесна икона нових јунака, занесењака, мртвих хероја који оживљавају на нов начин, као и сметењака, наравно, неуобичајених... Сећам се да су неки стихови из тих година (1945. до педесет и неке) у мојој генерацији памћени као удео оне благотворне, визионарске искре, у којој су се садржавали и сурови дани страдања и пркосне стреличице отпора, уз мени драге стихове Бранкове: „Дођите, другови моји, и очи погледајте,/ спустите, другови, руке и косу помилујте,/ станите, другови стари, и стражу појачајте,/ не дајте туђину да плаву косу мрси,/ да модре очи попије,/ другови, сломите крај цесте грабљиве шапе двије...“ (из песме „Гроб у житу“ где се помиње Јагода партизанка). Била је, колико памтим, полемика о томе – да ли су Ћопићеве јунакиње (Јагода на стражи вечитој под Грмечом или и Марија на Пркосима) неке личности из песниковог блиског круга, и да ли су „измишљене“, на шта је реаговао Родољуб Чолаковић и то се, дабоме, „прекинуло“.

О, да, наравно: у примитивној свести или међ непросвећенима није онда, као и данас често, могло да се схвати оно што је казивао Едгар По, објашњавајући свога „Гаврана“: да постоји, и како постоји, и како је то оно аутентично – чиме се остварила и Толстојева Земаљска стихијска енергија, која помаже уметнику да нађе и себе и обелодани у облику – баш сугестивнa одредљивост којом се, и у њој, остварује дело.

Прошле су многе године. Ћопић је објављивао песме и познате књиге за децу. Бивао је и бојкотован због „Јеретичке приче“, наравно, посве неинтелигентно. Тек са Баштом сљезове боје могао се, и у широком кругу читатељства, особито просвећених, схватити и препознати онај изузетни дух слободе и визионарског осећања, у коме се вечна загонетка нашега постанка, и опстанка на Земљи, уз свеколико трпљење, страдање, али и изузетне часове лепоте, уз благословен преображај неке чудесне енергије – све то пресликава и људске судбине чини особеним. То се осетило и у многим страницама Ћопићевих романа – од Пролома па до Осме офанзиве. Оно, то, када Ћопићеви јунаци као и сам творац уз њих, уз ђеда Рада, хватају месечину, небеске ведрине, ту тајанствену неодредљивост животних промена – а чине то дрвеним вилама или грабуљама – заиста је уметнички сказ којим се може оправдавати свеколика превласт књижевнога обликовања у коме се и људско биће представља на особен начин.

Мало сам га познавао, али и писао о њему. Када сам био у Културно-просветној заједници Србије (задужен за ширење књиге) водио сам групе значајних писаца на књижевне вечери по Србији. Био је једном и Бранко Ћопић са нама, мислим у Ариљу, где је била велика маса народа пред црквом... А онда, 1976. или 1977, позвали су ме из Телевизије Београд (што се више није поновило) из овог разлога: снима се филм о Бранку Ћопићу – „Портрет“! Од писаца старијих предложених да говоре о њему, изабрао је др Зорана Гавриловића и др Драгана Јеремића, професоре универзитета, а рекао ми је редитељ Милан Тополовачки – од млађих, да воде дијалог са њим, мене.

И, тако, бели комби, екипа са ТВ и нас двојица, путујемо у Босанску Крајину. Када се скреће са ауто-пута код Славонског Брода – он показује пут, води „где има кафана“, где има јагњећег печења...

Стижемо у Бихаћ. Прелеп јунски дан. Сунчано, одасвуд она запролећена сљезова боја. Екскурзије. Неколика аутобуса са ђацима и професорима – готово у исти час стижу кад и ми. Професори, нарочито професорице, окупљају се око Бранка. Сјатили се око њега. Осмехнут је, обрадован, потписује се на ђачким свескама... Памтим професорицу и ученице из Бује, како су насмејане те девојке, какав им је сјај у очима, и у покретима, у понашању. Ево, помишљах, баш и те сљезове боје.

Сусрећу нас познати уредници „Борбе“ – песници Бранко Јовановић и Буцко Пејатовић... Сви би да седнемо заједно. Међутим, Бранко се повлачи – екипа иде да се смести у хотел, а нас двојица ка Кули у Бихаћу. „Хоћу да ти покажем гдје смо, као ђаци, проводили и губили лијепе дане...“

Помислио сам да хоће, можда, да се договарамо око дијалога који би требало да се снима. Долазимо до Уне и ту је, уз обалу, неки баш кафић. Столови, столице, пуно народа. Седамо нас двојица. Наручује пиће. Као и успут, иако смо сви имали дневнице, он је плаћао кад би се одмарали у ресторанима... А причало се да је „циција“.

Чим смо сели, он ме је загледао некако сувише озбиљно. Па вели: „Војводићу, важиш за слободна и отворена човјека. Крешеш све у брк. Ко ово мене зајебава?“

Заиста сам био зачуђен тим питањем.

„Како, ко вас зајебава?“

„Па, ово, то – телевизија снима филм о мени.“

Његошева награда, прво је што ми пада на памет да кажем.

„Па и то – та награда мени?“

Башта сљезове боје, рекох, то је изузетно дело наше књижевности. Тај сјај, та месечина, деда Раде и покошена трава. Виле које додирују месечину – ко зна шта сам све говорио о томе...

Били смо сутрадан и у Босанској Крупи, где је глумац рецитовао Бранкову песму „Мала моја из Босанске Крупе“, па затим и у Хашанима, где је рођен... Мени се учинило да су шљиве ту у дворишту код Бранка – исте као код нас у Топлици.

И тако, снимљен је тај „Портрет“. Редитељ Тополовачки и ја ишли смо код њега да нам да своје књиге. Али тада је већ био доста друкчији. Била је нека друга реалност и на његовом лицу и у понашању, као да је она сљезова боја давно негде изгубљена. Можда је то било блиско само оном Писму Зији Диздаревићу, где се говори да долази неко друго доба и да се већ осећа помало и тутањ црних коњаника. Тавне сенке као да су помутиле и одсјаје и блиставост оне сљезове боје коју смо осећали док смо снимали тај филм. Бранко је био без обзира на свеколику популарност у Југославији нечим посебним – готово повређен. Није било ни онога његовога благотворног хумора, као да је и онај „реализам у вишем смислу“ којим се уметност остварује, али који се препознаје и на лицима уметника, сада био посве изван понашања овог писца.   

Две године после снимања „Портрета“, у септембарско јесење поподне, последњи пут сам га срео испред ресторана „Москва“. Седео сам са мојим старим другом, књижевним критичарем Милутином Срећковићем, а он је, по обичају, био пошао у шетњу. Пришао сам му и рекао да би Срећко волео да га упозна. Није био расположен. „Читао сам неке Милутинове критике. Јави ми, па ћемо се можда и видети.“ Одмахнуо је руком и отишао.




[i] Културно-просветна заједница Србије организовала је књижевне сусрете почетком шездесетих година двадесетог века, а ја сам представљао и најављивао писце, истакнуте и познате. Били су ту Десанка Максимовић, Скендер Куленовић, Душан Костић, Младен Ољача, Стеван Раичковић, а и Бранко Ћопић, као, мислим, и Михаило Лалић. (Можда сам неке и заборавио.) Одржани су ти сусрети са читаоцима у неколико места у Бачкој, али и у другим градовима Србије. Посебно је био запамћен митинг у Ариљу, пред црквом, где је било много народа. Сећам се како је на тим путовањима, у комбију или аутобусу, Младен Ољача духовито „преносио“ фудбалске утакмице, имитирајући онда прослављеног Радивоја Раћу Марковића. Али и у Ариљу: када Скендер Куленовић, пред наступ, вели Стеви Раичковићу (који је стално уз њега) и мени: „Сада ћу вам показати како треба говорити стихове пред оволиким народом“, па искорачи и пуним гласом започе: оно, како Стојанка Мајка Кнежопољка – дозива своје мртве синове... То се не заборавља. 


Нема коментара: