понедељак, 14. јул 2014.

Primitivna svest protiv Slova ljubavi



Oproštaj od pisca Vremena smrti

Zašto se danas prećutkuje „Slovo ljubavi“

Baš sam bio iznenađen čitajući Nedeljnik . Ne mogu da se načudim: koja to mučica nateruje našeg prijatelja – već proglašenog velikog pisca Dobricu Ćosića – da ne govori istinu ili da se samoobmanjuje kada pominje štampanje poznatog romana Vreme smrti?

Naime, 1979. godine izdavačka kuća "Slovo ljubve" bila je u punom zaletu: svi su čestitali na izdavačkom programu, koji je tada objavljivan u štampi. Finansijska situacija bila je dobra. Jednoga dana, naš dragi saradnik profesor dr Zoran Gavrilović doveo je u redakciju i Dobricu Ćosića. Tada su štampane prozne knjige Borislava Pekića, Danila Nikolića, Slobodana Džunića, Mirka Kovača, Brane Šćepanovića, Danka Popovića i mnogih drugih, sabrane pripovetke Ive Andrića u dve knjige (priredio Žika Stojković), zatim knjige Desanke Maksimović, Jare Ribnikar, Miodraga Popovića, Nikole Miloševića, Zorana Gavrilovića, Jovana Deretića, Pavla Zorića, Vase Milinčevića, Predraga Palavestre, Vesne Parun, Izeta Sarajlića, Jasmine Musabegović (knjiga o Rastku Petroviću), Brane Crnčevića, Rista Tošovića, Slobodana Tomovića, Gojka Tešića, itd. Bila je zapažena, takođe, prva knjiga Radovana Beli Markovića. Štampali smo i definitivno izdanje Mansarde Danila Kiša. Takođe, trebalo bi istaknuti knjige Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Svete Mandića, Slobodana Markovića, kao i sabrana dela Jovana Dučića (priredio Stojan Đorđić), Đure Jakšića (priredio Dušan Ivanić), sabrana dela Borisa Pasternaka u šest knjiga, zajedno s „Prosvetom“ (priredio Sveta Lukić), kao i sabrana dela Borisava Stankovića (priredili Blagoje Jastrebić i Rade Vojvodić) i izabrana dela Hermana Hesea (priredio Zoran Gluščević), u devet knjiga, u velikom tiražu. „Slovo ljubve“ dobilo je pravo od Nemaca za štampanje Hesea – za ceo jugoslovenski prostor. Verovatno sam neke drage knjige i pisce zaboravio, nemam katalog pri sebi.

Naravno, posle likvidiranja „Slova ljubve“, malo se ko od navedenih pisaca javljao. Ostaje zapamćeno da je Borislav Pekić, po povratku iz Londona, u jednom intervjuu rekao: „Kada je u Jugoslaviji vladao izdavački mrak – jedina svetla tačka bio je Rade Vojvodić i ’Slovo ljubve’“.

Bilo je pomalo mučno a i tužno što u razgovorima o „Slovu ljubve“ mnogi i najistaknutiji političari, kao nažalost i pisci, nisu umeli da promene u padežima ovu poslanicu, pogrešno je čak izgovarajući. Tu čuvenu poslanicu despota Stefana Lazarevića tretirali su kao nešto ne samo neobično, nego gotovo vampirsko. Žalosno je što se danas, kada se Beograd slavi kao Despotov grad – na neki način ponavlja isto, da se ono što je pisao gotovo bojkotuje. Malo je i neprijatno kad to rade neki ljudi za koje se misli da su i prosvećeni.

Roman Dobrice Ćosića Vreme smrti počela je da objavljuje izdavačka kuća „Prosveta“. Iako su bile napisane dve recenzije za izdavanje poslednjeg dela te knjige (četvrti tom), dalje štampanje bilo je onemogućeno. Ja sam napisao još jednu recenziju, koju i sada čuvam. U njoj, pored ostalog, stoji i sledeće: „Istorija i književnost, ruku pod ruku, naravno uz nužan subjektivistički umetnički pristup, i postupak, pokazuju sliku srpskoga naroda, to jest Srbije i njenih ljudi u surovim godinama Prvoga svetskoga rata. Ta je slika zaista data jakim bojama, na momente rastegljivo a opet i stisnuto, uz boje i aromu epopeje, smrti, užasa, raspadanja, slave i pogibije.“ I na kraju: „Pomenuću, ovde, da u romanu ima padova, naročito u dijalozima takozvanih istorijskih ličnosti i u njihovim razmišljanjima koja su, često, van okvira romana, i teme, i motiva, već su na ivici apstraktnog poimanja sveta. Naravno, štampati.“

Uz recenzije Svetlane Velmar Janković i Momčila Milankova, mi smo prihvatili i objavili, u velikom tiražu (45.000), Vreme smrti, taj poslednji deo. Takođe, objavljen je, kao jevtinije izdanje, u šest knjiga, prvi put integralni roman. U njemu je, dok smo čekali kraj štampanja – naknadno dopisana glava o vojvodi Mišiću (kako je rečeno, po traženju Borislava Mihajlovića Mihiza).

Naravno, bilo je i „problema“. Rukopis sam dao u štampariju bez saglasnosti izdavačkog saveta. Javio sam to telefonom predsedniku saveta, časnom Vladi Stevanoviću, tada upravniku Narodne biblioteke u Beogradu, ranije ministru prosvete – rekao je: „Neka si“. Sutradan me zvao da mi kaže – „Ipak, javi to i Draži Markoviću, sekretar njegovog kabineta je naš prijatelj Marle (Nišlija). On će zakazati sastanak.“ Otišao sam kod tada predsednika Savezne skupštine SFR Jugoslavije. Dok sam ispijao kafu, on je šetao i govorio: „Neka ćeš da ga štampaš. Bolje ti nego Hrvati!“

Inače, zapamtio sam i ovo kao zanimljivost: počeo je da govori o Oskaru Daviču, pokazujući mi pozivnicu – toga dana je Daviču dodeljivana Avnojeva nagrada. Kazivao je drug Draža: „Eto, šta ’oće taj Davičo? Neću da idem na dodelu nagrade. Dokad će da njemu smeta srpski nacionalizam?“ Na TV-u uveče videlo se da je bio prisutan. Pomišljao sam da li možda pamti da je 1959. godine, kada sam izbačen iz „Nolita“, upravo Oskar Davičo poslao njemu opširno pismo o „reakcionarnim piscima“ – gde su na čelu bili Mihailo Lalić, Branko Ćopić, Tasa Mladenović... A na kraju i ja. Draža je tada bio predsednik Ideološke komisije CK Srbije.

Pomenuću i ovo – rekli su mi da u „Memoarima“ Draže Markovića piše i sledeće: „U ’Slovu ljubve’ okupljaju se neostaljinisti“. Međutim, tu su se zaista okupljali tih godina gotovo svi najveći srpski pisci – uz Zorana Gavrilovića, Nikolu Miloševića, Svetu Lukića, dr Milivoja Jovanovića, Predraga Palavestru – a da ne pominjem najčešće Desanku Maksimović, kao i Borislava Pekića: čim bi stigao iz Londona – dolazio je sa flašom viskija.

Ovo sa „neostaljinistima“ mislim da nije ni u kakvoj vezi sa Dobricom Ćosićem. Više je to u nekoj tajnoj vezi sa dragim našim profesorom Miodragom Popovićem, bratom Milentijevim (koga je, kako se pričalo, Josip Broz najviše cenio od srpskih intelektualaca). A naš profesor, pisac čuvenih knjiga o srpskom romantizmu, bio je jedno vreme svakodnevno kod nas. Po njegovoj ideji trebalo je da počnemo pripreme za novu ediciju: Istorija srpske duhovnosti, uz profesora dr Đorđa Trifunovića, jednog od najboljih stručnjaka za staru srpsku književnost. Čoveka, mog druga sa fakulteta, koji je doneo svoj primerak Jiričekove Istorije Srba – kada je počelo štampanje fototipskih izdanja. Inače, to je bilo i zanimljivo: profesor Popović, tih godina politički i nepodoban, kao zbog nekih prosovjetskih invencija, čim bi došao – izlazili bismo i u trolejbus 11 sedali i ćutali sve do Kalemegdana. Onda bismo se šetali do Dunava i sve do 25. maja, uz njegove priče – meni vrlo interesantne.

Naime, posle oslobođenja Josip Broz je doveo Krležu u Beograd da ga „pomiri“ sa Milovanom Đilasom. Jedno vreme Krleža se hranio kod Popovića. Pričao mi je kako je njegova majka, govoreći južnomoravskim dijalektom, bila začuđena – „prenoseći“ telefonske razgovore Milovana Đilasa i Milentija Popovića. O tome, posebno, šta se dešava sa piscem Glembajevih. Ta priča nije za širu upotrebu, možda ću to objaviti u Sećanjima, neke detaljčiće.

Čuvena knjiga Miodraga Popovića Vidovdan i časni krst brzo je doživela dva izdanja, kao i dve nagrade: Sedmojulsku i Oktobarsku. Bilo mi je i to upečatljivo – kako je on pamtio godine pred Drugi svetski rat: beogradski SKOJ kao da su vodili tri dobra drugara, Marko Nikezić, Draža Marković i on. Pa mu velim: „Viđate li se?“ On kaže: „Pa, videli smo se kada je umro Markov otac. U deset uveče, kada su se razišli prijatelji koji su došli da izjave saučešće.“ „O čemu ste voleli da razgovarate?“ „Pa“, veli moj profesor, „bilo je i mučno...“ (i o tome ne bih, ovoga puta). Poznato je da je Draža kao Titov miljenik – jedno vreme baš progonio Marka Nikezića, koji je u ondašnjoj Jugoslaviji pokušavao da uvodi i demokratski režim...

Posebno ostaje da se zapamti: 1980. godine, pisac Vremena smrti dobio je poziv da u Engleskoj promoviše dajdžest izdanje ovog romana na engleskom (koje čini mi se nije ni izašlo) i da na univerzitetu održi predavanje na temu Istorija i književnost. Kod mene u kući na Voždovcu, profesor Zoran Gavrilović govori o temama koje bi trebalo da Dobrica iskazuje. Tada govorimo i o navodnom nemačkom izdanju Vremena smrti (što je pominjao i Žika Stojković), kao i o nekom predlogu da ovaj pisac dobije Nobelovu nagradu. Ostaje mi da pamtim kako mu brižno, gotovo na roditeljski način, njegov kumašin, profesor Gavrilović, kaže: „Ti, Gedžo, ne razumeš srpski narod. Nije srpski narod samo tvoja moravska Srbijica, nego nešto drugo, više, pa i drukčije.“ (Prvi put sam čuo da mu tako brižno kaže: Gedžo.) Inače, govorilo se i o knjizi Stvarno i moguće – koju će kasnije objaviti u Sloveniji. Dobrica Ćosić nije otišao u Englesku, pa su se neki njegovi prijatelji ljutili što je, kasnije, dao izjavu – da iz razloga što se u Jugoslaviji desio veliki događaj nije mogao da ode i održi to predavanje. A taj događaj bio je – smrt Josipa Broza, što je, izgleda, zapaženog disidenta, pisca Deoba, baš ražalostilo.

Pamtim i ovo: ista je godina, i u Skadarliju, u arhitektonski biro gde su radili njegovi drugovi, vodi Dobricu i mene naš prijatelj Miša Pavličević, drag čovek (višegodišnji predsednik opštine Stari grad, ministar železnice, iz one generacije Srbe Savića, Krcuna, itd, revolucionar), koji je inače pokušao da napiše seriju o Dobrici Ćosiću i njegovim knjigama – pa vodimo razgovor o Ivanu Stamboliću i Slobodanu Miloševiću. Većina nas je za Slobodana, a Dobrica veli: „Pa, ljudi moji, on je Crnogorac“. Upoznao sam ga sa Slobom Stojanovićem, jednim od najboljih televizijskih scenarista i urednika, koji je trebalo da pomogne kako bi se snimala ta serija.

Pa, zaista jeste iznenađujuće da naš prijatelj Dobrivoje, kako smo ga zvali tih dana, nikada više nije pominjao „Slovo ljubve“, kao i još neki – ali baš minorni pisci.

Za deset godina postojanja „Slovo ljubve“ je dobilo deset društvenih priznanja. Poznata je bila edicija Dobitnici Nobelove nagrade, u zajednici sa „Prosvjetom“ iz Zagreba i Cankarjevom založbom iz Slovenije, u nekoliko kola po šest knjiga. Objavili smo čuveni roman Borisa Piljnjaka Dvojnici, kao i Belu gardu Mihaila Bulgakova. U Hrvatskoj, u jednom listu, objavljena je lista deset najboljih edicija u vremenu od kad postoji Jugoslavija do tada – na četvrtom mestu bila je edicija „Slova ljubve“ Ex libris, koju je uređivao Žika Stojković.

Radovali smo se u redakciji što se Vreme smrti dobro prodaje, kao i knjige iz edicije Fototipska izdanja: Diplomatska istorija Srbije Jovana Ristića, Jiričekova Istorija Srba, knjiga Erdeljanovićeva o Crnoj Gori, kao i knjige o Karađorđu, Milošu Obrenoviću, itd. Bio je red u Mutapovoj ulici na Vračaru, jer se Dobričina knjiga prodavala i u našem magacinu...

Kada su me smenjivali, 14. januara 1981, bilo je navedeno nekoliko grešaka, naravno, političkih. Prva, štampanje fototipskih izdanja, druga objavljivanje Dobrice Ćosića, treća izvrgivanje ruglu samoupravljanja itd. Već 1982. preduzeće je likvidirano, kao leglo srpskoga nacionalizma. Presudio je lično predsednik republike. O svemu tome ima zapisano u knjizi Miloša Jevtića Slovo ljubavi Rada Vojvodića, objavljenoj 1998. godine.

Žalosno je, a i komično, da je sve to zaboravio Dobrica Ćosić.

Pre dve godine i u „Službenom glasniku“, takođe, objavljeno je bez pominjanja „Slova ljubve“ da je „Prosveta“ izdavač Vremena smrti. Iznenadilo me je da je to pisao naš drugar R. Popović, koji je, inače, urednik knjige Miše Jevtića Slovo ljubavi Rada Vojvodića.

Pa, zar nije dosta te gotovo paranoične potrebe izvesnih ljudi – da bojkotuju „Slovo ljubavi“?

* * *
Dodatak
SLOVO LJUBVE 1971–1981

Samostalna radna jedinica „Slovo ljubve“ osnovana je od strane Nišpa „Grafičar“ iz Inđije kao izdavački sektor ove radne organizacije. Punomoćjem br. 01-2677 od 11. 12. 1970. godine, ovlašćen je Rade Vojvodić, književnik iz Beograda, da izvrši sve organizacione pripreme za početak rada samostalne radne organizacije. (...)

Kao izdavački sektor novinsko-izdavačkog, grafičkog preduzeća „Grafičar“ iz Inđije, 1971. godine formiran je OOUR „Slovo ljubve“, sa sedištem u Beogradu, Kralja Milutina 27. Za rukovodioca OOUR-a imenovan je Radoslav Vojvodić. Izdvajanjem iz osnovne organizacije Nišp „Grafičar“ 1975. godine, postala je osnovna organizacija udruženog rada IP „Slovo ljubve“, koja je uredno registrovana i konstituisana kod nadležnog suda u Beogradu.

* * *
Evo nekih edicija i izdanja.

Srpski književnici: Sabrana dela Borisava Stankovića u šest knjiga, priredio Živorad Stojković. Celokupna dela Đure Jakšića, priredio dr Dušan Ivanić.

Strani pisci: Izabrana dela Hermana Hesea u devet knjiga, priredio Zoran Gluščević; tiraž 10.000. Sabrana dela Borisa Pasternaka, priredio Sveta Lukić. Izabrana dela Tina Ujevića, u šest knjiga, priredio Šime Vučetić. Izabrana dela Alekseja Remizova, priredio Slavko Lebedinski. Izabrana dela Sergeja Jesenjina, priredio dr Milorad Živančević.

Štampa je pisala i pod naslovima ovakvim, kao u „Ninu“: Slovo iznenađenja.

Eseji: Ivan V. Lalić, Zoran Gluščević, Stojan Đorđić, dr Nikola Milošević, dr Jovan Deretić, dr Zoran Gavrilović, dr Predrag Palavestra, dr Aleksandar Pejović, dr Jasmina Musabegović, dr Nikola Milošević, dr Pavle Zorić, Živan Milisavac, dr Dragan Nedeljković, dr Dušan Milačić, dr Radoslav Josimović, dr Slobodan Tomović, Miodrag Pavlović, Milutin Srećković, Rade Vojvodić Sudbina umetnika (Razgovori s Ivom Andrićem)...

Proza: Između ostaloga, Dobrica Ćosić Vreme smrti u šest knjiga 1979, tiraž 10.000. Dobrica Ćosić, Vreme smrti IV, 1979, tiraž 20.000.

Pa, tako dalje: Slobodan Džunić, Jara Ribnikar, Milorad Pavić, Brana Šćepanović, Milosav Slavko Pešić, Danilo Kiš, Borislav Pekić Odbrana i poslednji dani 1977. Mirko Kovač, Milisav Savić, Radovan Beli Marković, Danilo Nikolić, Danko Popović, dr Milivoje Perović, Borislav Pekić Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, 1975. Vasa Popović Biće bolje, 1973. Danilo Nikolić, Povratak u Metohiju, 1973. Mladen Markov, Metrovka, 1972. Radoslav Vojvodić, Knez tame, 1971. Boro Vujačić, Vuk Lopušina, 1971. Milivoje Perović, Poslednje brdo, 1971. I tako dalje...

U štampi, između ostaloga: „Raj za domaću knjigu“.

Pa, poezija: više knjiga Desanke Maksimović, Miodraga Pavlovića, Slobodana Markovića, Izeta Sarajlića, Vlade Uroševića, Rajka Petrova Noga, Ljubiše Jocića, Vesne Parun, Riste Tošovića, Dobrivoja Jevtića, Ante Popovskog, Slobodana Stojadinovića, čuvenog Čudea...

Čuvena edicija Ex libris, koja je pod uredništvom Žike Stojkovića u hrvatskoj štampi proglašena kao četvrta edicija po značaju u celokupnoj jugoslovenskoj izdavačkoj delatnosti posle Drugoga svetskoga rata.

Pa, edicije Eidos, Svetska književnost, pored ostaloga Fransoa Vijon, u prepevu Kolje Mićevića, Zaveštanja, Nastanak Doktora Faustusa Tomasa Mana, Mihail Bulgakov, Bela garda, Boris Piljnjak, Dvojnici, S.M. Aljanski, Kako je umirao Blok.

Knjige o Dostojevskom: Lav Šestov, Dostojevski i Niče, i druge.

Fototipska izdanja: Dragiša Lapčević, Lazar Arsenijević – Batalaka, Milan B. Milićević, dr Mihailo Gavrilović (Miloš Obrenović u tri knjige), Konstantin Jireček, Istorija Srba u dve knjige, dr Jovan Erdeljanović, Stara Crna Gora, Jovan Ristić, Diplomatska istorija Srbije.

Pa, edicija Prvi srpski ustanak, Marksizam, Posebna izdanja, knjige Brane Crnčevića, Izabrane pripovetke Ive Andrića, Vanja Kraljević, o Antoniju Gramšiju, Antonio Gramši, Filozofija istorije i politike, Boro Vujačić Obraz iznad svega (Crnogorka u anegdotama i pričama), Stevan Majstorović, U traganju za identitetom, knjiga o Desanki Maksimović, Stanislav Vinaver, Beogradsko ogledalo, priredio Gojko Tešić, čuvena knjiga Vidovdan i časni krst Miodraga Popovića, Nastanak kosovskog predanja, Đorđe Trifunović, Primeri iz stare srpske književnosti, Svetisav Mandić, Drevnik, dr Andrija Stojković, Razvitak filosofije u Srba, Vidak Vujačić, Transformacija porodice, dr Milivoje Perović, Toplički ustanak, Milorad Blečić, Život praćen pesmom: o Desanki Maksimović.

Posebne su bile edicije Putopisi, sa knjigama Desanke Maksimović, Slobodana Markovića, Đorđa Radenkovića, Đoka Stojičića, knjige za decu.

Na kraju, edicija Java i san, u kojoj je objavljeno više knjiga iz svetske literature – kao jevtina izdanja. Tu su dela i Dostojevskoga, Hofmana, Hesea, Edgara Alana Poa, Nikolaja Ljeskova, Bore Stankovića, Radoja Domanovića, Balzaka, Gogolja i Mopasana.

Na početku svake knjige pisalo je ovo:
DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ (1377–1427), JEDAN OD NAJPROSVEĆENIJIH LJUDI SREDNJOVEKOVNE SRBIJE, SIN KNEZA LAZARA, NAPISAO JE 1409. GODINE POSLANICU, KOJA U AKROSTIHU DAJE REČI SLOVO LJUBVE.

Žalosno je da ne samo neki minorni pisci, nego i oni značajniji, u potonjim izdanjima ne pominju da su objavljivali u „Slovu ljubavi“. Posebno, ovo je pomalo i začuđujuće: ovih dana na radiju (jul, 2014) slušamo gospođu suprugu Borislava Pekića kako govori o njegovim izdanjima po povratku iz Londona. Pominje neke izdavače i godinu 1980. a on je prve svoje knjige objavio u „Slovu ljubve“: naročito je rado prihvaćen roman Uspenje i pad Ikara Gubelkijana. Kao urednik te knjige i danas mislim da je to možda ono najbolje u proznoj litaniji ovoga pisca – pomalo uz onaj uzvišeni nivo umetničkoga saopštavanja duhovnosti – što je blisko delima Tomasa Mana. Godine 1975. bila je i promocija te knjige, prvi put izvan Beograda – u Smederevskoj Palanci. Govorili smo o romanu Milutin Srećković i ja, bila je prepuna pozorišna sala. Sećam se da se drug naš – gospodin pisac smejuljio – kada sam ga predstavljao i kao lepoga srpskoga vampira.

Još bih ovo rekao: ovih dana, u prodavaca knjiga na ulicama video sam još jedno izdanje Heseovih izabranih dela. Pamtim koliko je noći probdeveno uz usavršavanje prevoda tih knjiga: lektor i redaktor Mirjana Vasiljević i priređivač Zoran Gluščević, uz mene. Obzirom da je uskoro likvidirano „Slovo ljubve“, drugi izdavači, gotovo i na siledžijski način, preuzeli su veći deo tiraža. Zanimljivo je i to da su dela doštampavana – a urednici su bili neki drugi ljudi. Ovih dana video sam još jedno slično izdanje – ima više urednika, začudih se da je i moje ime među njima.

Verovatno u normalnijim prilikama i u duhovno razvijenom svetu ne bi moglo da se dešava tako nešto kao kod nas na Balkanu, i u Srba. To, da su neki pisci jedva čekali, i moljakali, da ih se objavi u „Slovu ljubve“ – a kada je ono likvidirano, na politički način, nisu u novim izdanjima to smeli da pomenu.

Нема коментара: