недеља, 06. децембар 2015.

Zvrnda, vrnda, paraprnda i o plagijatu iz "Kneza tame"

Ovih dana, a leto je zaista prevruće, kada čovek pokuša da se malo razgali, slušajući medije i pročitavajući ponešto od onoga što se danas štampa, oseti se gotovo ne samo nezadovoljnim nego i manipulisanim. Jer u Trendu je – zvrndanje, vrndanje, paraprndanje. 
Ali šta je to, odakle to, i kada je počelo?
Počelo je poodavno, još krajem pedesetih godina dvadesetoga veka.
Prisećam se opet tih pedesetih godina, kada su veliki intelektualci, ne samo evropski, Alber Kami, Žan Pol Sartr, kao i Andrej Malro – gotovo polemisali ali i najavljivali: kako na duhovnu i kulturnu scenu stižu bastardi, duhovna kopilad, i kako to počinje da preuzima i obogaljuje svekolike ideje onoga što bi trebalo da krasi zamisli od budućnosti, kao i duhovne identitete – ono što je zauvek opstajalo kao svetiljka u razvoju čovečanstva a što je i u mnogih razvijenih naroda nekakav stožer tradicionalnog prihvatanja reda i poretka života na zemlji i u vaseljenskim prostorima.
Prisećam se kako je i kod nas to počinjalo – neka vrsta izrugivanja svekolikim tradicionalnim pomalo i obrascima onoga čime je istrajavao ovaj nesrećni narod. Naime, još u „Slovu ljubve“ despota Stefana Lazarevića gotovo je naznačeno ono što krasi jednu ljudsku zajednicu i čime ona opstaje u svakom egzistencijalnom poretku, što je na neki način obeleženo i u Jovanovom jevanđelju, da se čovek rađa, živi i umire – isto kao i priroda, i da je sve ne u ponavljanju nego obnavljanju one kosmičke energije koju zovemo i božijom i koja na osoben način utiče, večitim promenama, ne samo na naš život nego na sve ono što istrajava pod zvezdama.
To je u srpskom duhovnom identitetu kao u nekoj vrsti kulturnog sazvežđa posebno zapisivano u 14. veku, posle Kosovske bitke, i u svemu onome, i življenom i pisanom i stvaranom a što je kroz tradicionalne okvire uspevalo da se održi u mukotrpnim egzistencijalnim nesrećama, ali i u usponima.
Međutim, kada je reč o kulturnom identitetu a osobito onome što je ostvarivano u umetničkim projektima, a o čemu sam pisao već toliko godina – izdvojio bih neke puteve i stramputice – ono što je krasilo ali i unižavalo srpske prohode ka uspostavljanju ili i ostvarivanju osobenog i nezavisnog kulturnog identiteta.
Pa, evo i nekih kao sitnica iz životopisa tih godina.
Bejaše to 1958. i 1959. Onda možda najvažnija izdavačka kuća u Jugoslaviji, „Nolit“. Bilo je i uzbudljivo – gost Alen Boske, ne baš mnogo značajan francuski pesnik. Ono što je bivalo neka vrsta trenda – njegove pesme u kojima je sve preokrenuto i naopačke,  a on je to sam nazvao lakrdijom – postajalo je kod nas kao put naviše ili vidik u budućnost. Tako je počelo i pesništvo Vaska Pope, urednika u „Nolitu“ – čije će pesme Boske prevesti na francuski a čime započinje svetska slava srpskoga pesnika. Naravno, tu je sve okrenuto – kao u pesmi o konju koji ima osam nogu – što i jeste zabavno, ali ne pripada svetu umetnosti koji je iniciran ne samo „Slovom ljubve“ despota Stefana nego i celokupnom srpskom narodnom književnošću, delom Bore Stankovića, mladićstvom narodnog genija Rastka Petrovića, osobito Njegoševim delom. Iz toga će se „veličanstvenog konja“ razvijati i neka vrsta stvarnosne književnosti kao i onoga zloćudnoga izigravanja samoga duha onoga čime mi i jesmo ono što smo. To će posebno zaživeti krajem prošloga i početkom ovoga veka – dovedeno do vrhunca u „Maratoncima koji trče počasni krug“. Prirodno je da to i jeste zabavno i da je narodu potrebno što više hleba i igara – ali se, na ovim srpskim terenima, to ucarunjuje – kao jedino mogući pogled na svet i život, što i jeste žalosno. Sprdanje i izrugivanje svemu i svačemu, naravno, počev od glave na panju srpskoga cara Lazara – pa sve do onoga stvarnosnoga čime i opstajemo…
Tih godina, slavni Borislav Mihailović Mihiz proslavlja se svojim dramoletom – u kome pokušava da izvrgne ruglu jednog od najvećih duhovnih usamljenika u srpskoj istorijskoj čitanki – Strahinju Banovića. To se proslavljalo, kao i danas.
Tako je i započinjalo paraprndisanje u Srba. Prirodno – kasnije će kod nas proslavljeni crni talas – postati neka vrsta prosvetiteljske čitanke ili puta u svetliju budućnost. U komunističkoj zemlji počelo se uživati jer je prosvećeni Zapad davao nagrade takvim projektima i sve to blagosiljao. Stizali su krediti odasvud. Na Zapadu moglo se i da kaže: evo toga Balkana, evo kako se u primitivnoj svesti odražava i obeležava svekolika kulturna i duhovna paradigma.
Možda najčuveniji i danas projekat takvoga paraprndisanja, omiljen u beogradskoj čaršiji, ali i kod neprosvećenog i zbunjenog narodića i šire, svakako su čuveni Maratonci. Preterana ponekad i zablesavljenost kod darovitog Dušana Kovačevića krnji ugled onom zabavljačkom, humorističkom projektovanju duhovne svesti sada i ovde. U Sterije, Nušića, kao i danas opet Branka Ćopića, Duška Radovića ili i Brane Crnčevića, na primer, u svim tim urnebesnim komedijašenjima provejava i ostvaruje se, ponekad i u humornim povesmima, izrazita gotovo blagoslovena uvertira u kojoj je svakako prevashodno osećanje onoga što nazivamo ljudskom dušom. U zluradostima najmanje ima stvaralačke radosti. Takođe, nema ni estetskog, emotivnog, erotskog ili i religijskog ni naboja ni nečega što bi obasjavalo ljudski život. (Sećam se da se, na primer, veliki glumac Pavle Vuisić stideo uloge u pomenutom projektu.)
U jednom svom romanu (Tavnina) pokušao sam da objasnim i na osoben način neverovatan slučaj našeg generacijskog druga, velikog glumca Zorana Radmilovića. Kako je, naime, njega ne samo ljutilo nego i bolelo i ponižavalo što mora u nekim socijalističkim tekstovima da uči napamet gluposti i budalastosti – pa je morao svoj dar da traći na scenama, bekeljeći se i izmišljajući svašta, a u sebi s mukom sve to proživljavajući. Poslednje moje viđenje sa dragim Petrom Kraljem bilo je u bifeu „Herceg Novi“ u Skadarskoj ulici. Imao je običaj da u pauzama proba u pozorištu pretrči do bifea da popije jedno ili dva pića. Velim mu: „Kako, Pero, možeš da se blamiraš u onoj seriji?“ („Stižu dolari“) Veli Petar: „E, Radence, Radence, kako da ti objasnim...“
Nimalo se niko nije čudio što su razni domaći filmovi, naravno iz sfere crnoga talasa – dobijali nagrade na evropskim filmskim festivalima; ono kako na zadušnicama Srbi pevaju ili se zapijaju ili kako se u crnogorskim brdima žene porađaju na surov i divljački način. Evo, to je taj Balkan, to je srpska kulturna čitanka. Zaista se moglo, u onih koji su tome davali nagrade i aplaudirali, na posve prirodan način razvijati osećanje za zabavu ili sprdanje.
Međutim, kada je reč o književnosti – pomenuću samo ovo. Pročitavajući, između ostalog, letos i dve vrlo hvaljene knjige, kojima se diči izdavač „Laguna“ i koje se proslavljaju (Uelbek), kao i domaći, nagrađivani i u više tiraža štampani roman o Velikom ratu – ostao mi je gorak ukus ... U obe te knjige previše su letele nevidljive muve ili u Uelbeka zujali komarci. Što je jedina prava autentičnost u tim knjigama: muve i komarci, naravno, nevidljivi. Tu nije bilo ni ideje, ni ličnosti ili junaka – ničeg što bi moglo da se zapamti, što bi moglo i ponovo da se pročita, što bi istrajavalo u sećanju. Kao i u nekoj vrsti paranoičnog pamfleta, što je direktno prenosila beogradska televizija, u kome se pokušalo da se bar ismeje ili karikira lik srpskog nobelovca, a na što mediji nisu obraćali pažnju – samo hvaleći takve projekte. Ovih dana sam, letos, u kafiću „Vltava“ ili i „Izlogu“, nekim drugarima pominjao jedan nezaboravan čitalački, davni dan. Ono što je veliki pesnik Šarl Bodler, u svojim izuzetnim esejima o likovnim izložbama u Parizu, u njegovom dobu, zapisao. Ovaj detalj: na jednoj izložbi, a uz njega je poznati Teofil Gotje, pesnik, kao i neki drugi umetnici –stajali su pred jednim likovnim platnom. Rekao je gospodin Šarl: „Ovo je toliko prazno – kao da samo muve lete po njemu“, otprilike tako, ranih 50-ih godina prošlog veka to sam pročitavao. Za Bodlera je i to karakteristično – da priča ima i svoju pomalo humornu stranu, pa on veli družini svojoj: „Ovo je sigurno slikao neki idiot“. Predložio je i uz opkladu poveo svoje društvo – da tragaju po Parizu kako bi pronašli toga genija. Na kraju – kao da je zadovoljan – pesnik Bodler kazao je: „Pa, on pije samo jogurt“. Evo, to ispisujem ne kao zagonetku nego kao i neku vrstu oslobođenja od onoga što je preovladalo u hvalospevima – o crnim talasima.
Ovih dana, takođe, desilo se nešto kao zanimljivost. Moj roman Knez tame, zabranjen još 1972, kao neprijateljska knjiga, ponudio sam „Laguni“, da ga štampa kao drugo izdanje. Dugo je trebalo, gotovo nekolika meseca, da se oni jave i da kažu – da se sada ne štampaju knjige sa ideološkim naznakama – nego ono što publika traži – a uglavnom je iz delokruga trivijalnosti. Što se može osetiti i u knjigama koje sam čitao, a „Lagunina“ su izdanja. Takođe, u ljubavnim romanima jedne poznate te-ve voditeljice – kao šik – filuje se sujeta. Upotreba tolikih trivijalnosti – u praznini u kojoj nevidljive muve imaju svoje carstvo – jedino je što se prepoznaje u takovim projektima.
Tih dana, takođe, u „Politici“, pročitah i intervju moga druga B. Š.-a – kako se njegova dela štampaju na 28 jezika, i šta je, posebno u Švajcarskoj, napisano – da je to nešto gotovo najbolje što se danas u svetu štampa. Prisetih se poslednjih dana „Slova ljubavi“, kao i početka polemike oko prepisivanja upravo romana Knez tame – u Šćepanovićevim izvedbama. Kada je počeo nekada slavni „Nin“ da to prenosi, preko svoga urednika, novinara M. Gligorijevića – rečeno mi je da će i moj tekst prenositi, a ne samo „odbranu“ moga druga – prepisivača – uz puno sadejstvo profesora N. M.-a itd. Kada sam rekao uredniku „Nina“ kako je to počelo: još sa mojom pričom (koja će biti i u romanu Knez tame, „Povratak“), koju je upravo objavio tada zaposlen u Invalidskom listu moj drug B. Š. – urednik mi je javio da sam ja to izmislio i da ta priča ne postoji. Dodao je, ako postoji – „Nin“ će objaviti moj tekst. Otišao sam u Narodnu biblioteku, blizu „Slova ljubve“ (Mutapova ulica). Zatražio sam komplet Invalidskog lista iz godine 1961. – doneli su ga. Uzalud sam pokušavao da nađem tu priču. Naravno, iznenađen, što su primetili tada zaposleni u Narodnoj biblioteci, Aca Pejović i Drago Đurović. Rekao sam im, gotovo zaprepašćen, da je to neverovatno – sećam se, znam da je priča objavljena i da sam dobio honorar. Bio sam tada zajedno sa Mirkom Kovačem. (Još čuvam fotografiju, nas trojica zajedno u šetnji, Kovač, lažni car Šćepan i ja). Aca se dosetio: „Sačekaj malo, da nađem kontrolni primerak“. Nisam ni znao da dole, drugi sprat niže, postoje kontrolni primerci. Ubrzo je doneo kontrolni primerak – priča je bila tu, objavljena u svečanom broju 7. jula. Odmah smo je fotokopirali. Zapamtio sam plavokosu ljupku damu koja je to kopirala i rekla mi da se preziva Vojvodić i da je poreklom iz Zadra.
Vratio sam se u kancelariju i zvao „Nin“. Obradovan, rekao sam: „Evo, priča je tu. Daću vam kopiju.“ Samouvereno gotovo, novinar „Nina“ je kazao: „To nas više ne zanima“. Malo posle toga javio se moj drugar Mihajlo Blečić, takođe novinar „Nina“, i malo začuđen kazao mi: „Ovde, u klubu Politike, nešto te pominju. Tu je tvoj drug Brana Šćepan i s njim Nikola Milošević, Mirko Đorđević i Gligorijević.“ Sve mi je bilo jasno. Jedino nikako nisam mogao da shvatim da jedan kao od „najboljih mojih drugova“ uspeva da gotovo kao kriminalac – i to u Narodnoj biblioteci – kida listove... Evo, ta priča, u stvari, sve ono o Knezu Tame što se odnosi na ličnost majora Goluba, inače prototipa moga bliskog rođaka majora-kapetana Miće Mašovića, uz prepisivanje – pročitava se u svetu – i to čak na 28 jezika.
Ovome bih dodao još jedan detalj: pijući kafu u ulici Miloša Pocerca broj 25, u stanu kod moga druga Šćepana, moja prijateljica Slađa prevrnu neki jastuk i iznenađena reče: „Evo, vidi, Knez tame.“ Pogledam knjigu i vidim crvenom olovkom potcrtano previše stranica. To je ono što će biti i prepisivano. (Usta puna zemlje...) Kada kažem svom drugu: „Šta će ti Knez tame pod jastukom?“, on veli, onim glasom pravim crnogorskim: „To je genijâlno!“
I to je zapanjujuće – da geografske pojmove (na primer, planina Pasjača) B. Š. premešta negde u Crnu Goru. Evo, tom se genijalnošću on danas proslavlja i u „Politici“.
U vreme polemike u „Književnoj reči“ (urednik Gojko Tešić) počela su da mi stižu pisma iz Titograda (jul 1979), u početku anonimna, a potom i sa potpisom poznatog crnogorskog pisca Miodraga Ćupića. Piše mi i o tome kako je na mojoj strani i kako Šćepanović prepisuje i njegove knjige, pa i detalje iz tih knjiga, iz jedne čak nekolike stranice bukvalno. Posebno mi piše da je naš drug Šćepan napisao kod nas hvaljenu prozu „Ono drugo vreme“ – a da je to bukvalno prepisivanje filma „Dženin portret“ koji se tih dana prikazivao u Jugoslaviji. (I da to mogu videti u Kinoteci.) Sećam se našeg druga i kritičara Miše Bandića koji se zadesio kod mene i, kada je to video, tražio je jednu od tih kopija – kako bi pisao o tome, ili on, ili neki njegov student. Pozvao sam telefonom našeg tada drugara, poznatog auto-mehaničara Dragišu Krunića, s kojim me je Šćepan i upoznao, kome sam objavio knjigu pesama – sa predgovorom čuvenog Dušana Matića – a o kome je Zdravko Šotra napravio televizijsku seriju itd. Brzo je došao. Dao sam mu jedan primerak moje priče „Povratak“ i kazao: „Daj ovo našem drugu i reci mu kako ga nije sramota. I da se više ne bruka.“
Ali, „krađa i prekrađa zvona“ kod nas je bila odomaćena – kao izgleda i ono što se može zvati trivijalnom umetnošću, što čak prizivaju i neki kao književnici. U „Dugi“ svojevremeno, gde sam imao rubriku „Čitao je za vas Rade Vojvodić“ – dragi književni kritičar Gaja Vučković, uz pesnika Branka Radičevića, glavnog urednika, kao i direktora, proznog pisca Vladu Paskaljevića – često nam je govorio o tome kako dolazi vreme kada će se sve pomešati: ljubavni romani, iks-romani, kriminalni romani naučni romani, kao načini zabavljanja i zatupljivanja narodnih masa. Inače, u „Dugi“ je upravo Gaja Vučković uređivao sve vrste tih zabavljačkih kao knjiga.
Gotovo i nije čudno ovo što se danas dešava, naročito u medijima, a ne samo na pozorišnim scenama ili raznim rijaliti izvedbama i zajebancijama. Paraprndisanje je postalo omiljena zabava.

Dobro, ako je već tako – ali u ozbiljnih naroda postoji i ona druga strana, koja je suprotstavljena takvim koještarijama  – i imaju pravo na egzistenciju i jedni i drugi. 

среда, 25. март 2015.

Jasnost i razgovetnost (Esej o dirljivosti i zbunjenim kokoškama)


Kulturni identitet i njegov razvoj tokom civilizacijskog uspona prirodno je da uslovljavaju različite istorijske okolnosti – pre svega koliko je sam taj narod bio slobodan ili na svoj način samostalan u prihvatanju i ostvarivanju ne samo svojih snova, nego i onih ideja koje je trebalo obeležavati i duhovnim usponom i u stvarnosnoj praksi, kao život koji je neophodan u realnosti koja daje nadu da će jednom biti bolje. U okolnostima u kojima se nalazio srpski narod – onim u Srednjem veku, gde se začela duhovna osobenost kao i same osnove kulturnog identiteta – činilo se da će zaista i Srbi imati svoju posebnu ulogu, kako na balkanskim prostorima tako i u budućim civilizacijskim zbivanjima. Srpski događaji, međutim, dobili su, posle viševekovnog ropstva, posve drukčiji karakter, ali i neizbežna stranputišta, koja su kao zauvek omeđila, a ne samo ometala, ostvarivanje kulturnog identiteta, kao i sam način prihvatanja reda i života u istorijskoj povesnici. To se prelamalo u vekovima koji su dolazili – iako je ona duhovna svest, a bila je vidljiva u doba Nemanjića, najčešće ne samo ugnjetavana nego i ponižavana, pa i onemogućivana, pod pritiskom viših sila, to jest u raznim vrstama vremena pod okupacijom. Desilo se nešto naizgled neobično, mada posve prirodno. Što je proizvelo da i događaji budući, osobito u novijim dobima, poprimaju posve različite obrasce i življenja i pripadanja civilizaciji – posebno zavisni od toga na kome su prostoru živele, i bivale pod uticajima, određene zajednice, ili delovi toga istoga naroda.

Ono što se dešava u novijem dobu, posebno u dvadesetom veku, kao i danas, naročito su prouzrokovale prilike i to kako su, čime su, i koliko određeni delovi srpskoga naroda bili i bivali pod uticajima različitih zemalja, kao i, naravno, različitih koncepcija u prihvatanju i ostvarivanju duha progresa u takvim vremenima.

Zar je slučajno što danas, na primer, u Crnoj Gori, i u našoj Srbijici, kao i u njenim ranije izdvojenim delovima, u Vojvodini ili Bosni i Hercegovini, ili u Hrvatskoj, često na drukčije načine Srbi koji tamo žive prihvataju red i poredak, u kategorijama koje nisu na isti ili bar sličan način, ili kroz sličan ugao sagledanja i doživljaja, primerene svakome od nas, to jest u celokupnom srpstvu? Koje su bar približno bliske i neophodne, kako bi se u određenoj meri lakše snalazili u ostvarivanju duha progresa koji se neprestano, i u novim načinima i različitim idejama, obnavlja, u modernom čovečanstvu.

Nimalo nije začuđujuće danas koliko smo bivali u zakašnjenju na duhovnome planu u prosvetljavanju što ga je, na primer, ostvarivalo čovečanstvo u tokovima renesanse, ili na različitim nivoima u svakome narodu, uz drukčiju istorijsku ili mitološku svest, naravno u drugim podnebljima – u pokušajima da oblikuju svoje i osobene i drukčije, nezavisne i samostalne oblike postojanja, tako izgrađujući duhovne identitete... Mi smo ostajali gotovo po strani, neprestano kasneći za idejama što ih je razvijena svest velikih naroda, ali i onih manjih u evropskim zajednicama, odavno obeležavala svojim načinima života i svojom duhovnom paradigmom – u čemu se kulturna projekcija konačno ostvarivala.

Naravno, zato danas – toliko kasneći u ostvarivanju i obeležavanju konstituisanja srpskog duhovnog kulturnog identiteta – mi ne možemo da se snađemo. Pa je često i ružno, i tužno, kada se, na primer, neki pokušaji srpskih duhovnih ustremljavanja, nazvanih „kulturni projektili“ – čime bi trebalo da se ponosimo – u stvari pokažu nazadnim i više komičnim nego kao tragična vrsta zaostalosti zbog koje bi mogli i da se postidimo. Drastični primeri takvih kao duhovnih ili kulturnih poduhvata u ranijem dobu, kao što su zenitizam, nadrealizam, hipnizam i drugi, kao i u novijem dobu na još nižem nivou izvesni pokušaji nasilnoga novatorstva – umesto da se tretiraju kao humoristička iskošenost, ovde se svojataju i nagrađuju kao gotovo svetlosne baklje, a to jesu tuposti i sumračja kojih bi se trebalo oslobađati ili ih tretirati kao komedijaštvo. Bar da je bilo šta od tih projekata ostvareno, priča bi bila, ipak, drukčija.

O tome bi trebalo voditi računa kada se smišljaju ili bar pokušavaju da se otvaraju novi prozori na duhovnim vidicima i u perspektivama, kako bi se kulturni i duhovni identitet ovoga nesrećnoga naroda ipak mogao, uz neizbežnu jasnost i prosvećenost, približiti idealu slobodnoga i nezavisnoga pogleda na svet i život, i u prihvatanju događaja u onim merama koje opšti civilizacijski uspon redukuje i obeležava.

Na jednoj večeri sa piscem, našim drugarom, Borislavom Pekićem, govorili smo o onome što se dešava kod nas na političkom i na kulturnom planu. Večera je bila kod slikarke Ksenije, u blizini Kalenića pijace. Ja sam pominjao Francusku revoluciju, 18. vek, kao i vreme Voltera i Didroa, i čuvenu parolu ili poruku – da je put u budućnost moguć samo uz: Jasnost i Razgovetnost. Koliko smo mi daleko od toga i danas! Bora Pekić, kome sam ja objavio dva kratka romana još dok je bio u Londonu, nije se bio definitivno vratio u Beograd. Mene je malko i začuđavalo to što ga je svaka misao o revolucionarnim promenama iritirala i činila nervoznim. Ali polemika je bila bučna. Uglavnom nas dvojica. Njega je zanimalo da li je zaista naš Topličanin, Dragoljub Mićunović, tada predsednik Demokratske stranke, jahao popove kada je bio mladi skojevac i đak u Toplici. Govorio sam o tome kako u Toplici, u tim godinama, gotovo i nije bilo sveštenika. Uglavnom su bili prognani. Ostao je zanemarljiv broj, ali, pričali su mi drugovi i prijatelji iz Toplice, dok su i sami bili skojevci: kako su neki jahali „kulake“, itd. Zaista me čudilo gotovo neprestano Pekićevo insistiranje – kako mora da se Mićunović smeni sa mesta predsednika Demokratske stranke, čiji je i Pekić bio osnivač. Sutradan, u Kruševcu, na sednici, Mićunović nije smenjen – jer ga je, takođe naš Topličanin, Zoran Đinđić, podržao.

Ovoga se sećam i zato: kao kolumnist u „Književnim novinama“ pisao sam tekst pod naslovom „Guske koje su zašle u maglu“, a povod je bio: isterivanje iz prokupačke gimnazije nekoliko momaka koji su, svi iz Kuršumlije, svi u završnim razredima gimnazije, bili proglašeni za one koji su, zbog čuvene rezolucije Informbiroa 1948, bili za Staljina a protiv Tita. Bio sam u drugom razredu gimnazije i svi smo đaci bili u školskom dvorištu kada se to desilo. Naš direktor Buda Ilić (moj prvi književni kritičar), jedna poznata ličnost, rekao je, a bio je u pratnji partijskog šefa: „Ovo su guske koje su zašle u maglu.“ Jedan od mojih drugara, nešto stariji, koji će i sam postati partijski sekretar i biti, kasnije, na Pravnom fakultetu u Beogradu, „skinut sa liste“, Dragan Milanović – rekao je da su to „kokoške koje su zašle u maglu“. Zbunjene kokoške.

To se mnogo dopalo dragom našem piscu Pekiću. Podigli smo čaše uvis – kao da pijemo i pozdravljamo to: zbunjene kokoške. Prisećao sam se ukočenih kokošaka Fridriha Ničea, kao i onih pokislih u Fjodora Dostojevskog. To su ona ljudska bića koja su i kada se promeni vlast –previše uz nju, kao odanici, to jest podanici, iako ne razumeju suštinu promene.

Ove godine, 2015, sve više mislim o zbunjenim kokoškama koje su, ne samo u Beogradu nego u srpstvu celokupnom, preuzele da vode programe kulture i obrazovanja, a osobito političke. Naročito se to može videti na jednoj televiziji gde se, gotovo na drastičan način, „reprezentuje“ izvesna emisija pod nazivom „Ćirilica“, u kojoj voditelj uživa i preznojavajući se – da što više izbruka, karikira, izruguje se, uz komentarisanje onoga što nam se dešavalo u prošlosti i što se dešava danas, posebno rugajući se tadašnjim predvodnicima naroda, izglasanim predsednicima poput Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, ali ne dirajući današnje predstavnike vlasti. Šta je tu najtužnije ili najmračnije: publika koja prisustvuje tim politikantskim skečevima kao da jedva čeka da što više aplaudira voditelju programa, naročito kad opanjkava ne samo bivše rukovodioce, nego sve ono što je, čime jeste, i kako se održavalo – a srpsko je. Poneki od sagovornika bar pokušava da održi sopstveno dostojanstvo – ali, ipak, publika je samo na strani voditelja. Čovek pomišlja: ko je zaista i kakav je to narod – koji se sam sebi ruga?

I zato ne bi trebalo postavljati pitanja ove vrste: šta i ko ubija srpsku kulturu i prosvećenost? Previše je to jasno u medijima, u knjigama, na pozornicama, u filmskim projekcijama. Sprdanje i rugalice postali su simboli onoga čime se ruži i bukvalno ismejava i ponižava srpsko dostojanstvo, da ne govorimo o prosvećenosti i o duhu progresa na ovim našim prostorima.

Ovome narodu, u neizbežnim, ali i neophodnim humorističkim oneobičavanjima, nedostaje ona nepatvorena blagost u prikazivanju negativnih pojava u društvu – to čime se ostvarivao Branislav Nušić, da ne pominjemo velikoga Steriju, kao i u novijim dobima – u nekim interpretacijama onoga čime su se proslavljali Miodrag Petrović Čkalja i Mija Aleksić. Posebno se može govoriti o blagosti i u naizgled rugalicama – u onome čime su se ostvarivali Duško Radović, Vib, Brana Crnčević, pa i Milovan Ilić. Veliku ulogu u tim i takvim izvedbama odigrala je pojava darovitog Zorana Radmilovića. Međutim, ono što je i slamalo njegovu pojavu, kako pamtim, osobito u prikazivanju dela Oskara Daviča „Beton i svici“, bile su nebuloze. Pamtim kako je pred nekoliko nas interpretirao delove toga romana – baš sprdajući se i govoreći: „Evo, kakve gluposti ja moram da učim napamet!“ Iako je i iz takvih budalastosti proizašlo mnogo šta – što je potom krasilo, osobito posle tzv. socijalističkog poretka, naše pozorišne i filmske projekte. Odatle su i u našim filmovima i na pozorišnim scenama u narodu postajali omiljeni junaci – takozvane bubuleje, blesani i ostali gotovo idioti.

Važnu ulogu, ne samo u humorističkim izvedbama, odigrala je i pojava Borislava Mihajlovića Mihiza. Beogradska čaršija uživala je u mnogim njegovim takozvanim umetničkim izazovima i izokretima. Njegovo sprdanje sa čuvenom narodnom pesmom „Banović Strahinja“ rado se gledalo na mnogim pozornicama. Prisećam se jednoga slučaja a u vezi sa onim kako je i čime dejstvovao Mihiz. Posle gledanja drame, često i u pauzama, u Ateljeu 212, Programski savet bi sedeo i raspravljao o viđenom. Tako se desilo, jednom, nas nekoliko: Mihiz, po običaju, predsedava, Muci Draškić, prepoznatljivi reditelj, Vasa Milinčević, predsednik saveta, ja, koliko se sećam, Petar Kralj – pijuckamo lozu... Ja kažem Mihizu: „Kako si mogao, i zašto, da na svoj način, pomalo i obezvrediš značaj i značenje pripovetke Danka Popovića ’Priča o Milutinu’?“ Tu smo knjigu (Kukurek i kost, 1976) objavili u „Slovu ljubve“. Bila je pozdravljena od strane kritike: pisali su i govorili o tome Zoran Gavrilović, Čeda Mirković, Pavle Zorić, Milutin Srećković i drugi. Rečeno je da je to jedna antiratna povest koja je možda i nedostajala u tadašnjoj srpskoj književnosti. Dragan Jeremić nekoliko puta je bio u Aranđelovcu sa Dankom Popovićem dok taj rukopis nije donet u „Slovo ljubve“. Kritička misao, između ostalog, rekla je i to, kako stoji u katalogu „Slova ljubve“, da ova proza pokazuje mnoge odlike pripovedačkog dara Danka Popovića, ali i to da nisu u pravu oni što su sumnjičavi prema mogućnosti da se takozvane univerzalne situacije i danas nalaze u seoskim i palanačkim ambijentima. Sada je to roman u modi, Knjiga o Milutinu. U njemu se govori o Srbima koji žive izvan Srbije, naročito o Crnogorcima, vrlo negativno. Tu je dodato i to šta večiti predsednik Jugoslavije govori – ili šta se govori o njemu. Mučno je i mračno i to: kako treba dozvoliti, kada okupator dođe, kao nekada u turska vremena, da radi šta hoće i sa najbližima u porodici... To je učinilo, naročito priče o Brozu, da knjiga bude vrlo čitana i rasprodavana, kao i kod Srba koji žive u inostranstvu. „Ti si gotovo preradio tu pripovetku – i dopunio je“, rekao sam mu. Iznerviran, Mihiz kaže: „Pa, šta hoćete, Vojvodiću, takav je trend.“ Takav trend vlada i danas, samo što nedostaje Mihizova veština da se čaršija još više uveseljava – pre svega, negativnostima koje karakterišu i sam srpski narod.

* * *

Kada je reč o zbunjenim kokoškama, čini se gotovo neverovatnim i to: koliko smo navikli da u nekom nerazumnom, možda mazohističkom sjedinjavanju „umnih glava“ – na isti način misle kako protagonisti ideja o kojima govore i koje smišljaju, tako i oni u medijima koji to prenose. Ta opšta zbrka bila bi neprimerena u razvijenoj svesti naroda koji su odavno stali na noge. Kod nas je to postalo gotovo normalno stanje duha.

Prošle, 2014. godine, kada se uveliko i u Srba slavila stogodišnjica Prvoga svetskoga rata – jasno se primećivalo, u štampi i u svim medijima, da na isti način o tome govore, presuđuju, i ličnosti koje nastupaju u svojstvu onih što bi trebalo da znaju o čemu je reč, i oni koje pozivaju na razgovore ili intervjuišu. Ta prošla godina 2014. pamtiće se i po tome kako su, dirljivo se udvarajući onima koji odlučuju o ulasku Srbije u Evropsku zajednicu naroda – baš na taj dan, saopštavali našem svetu, na primer, šta je to simbol ili pojam Vidovdana u srpskoj istoriji. Tako su najviši rukovodioci izjavljivali da je to jedan dobar i jedan pozitivan Vidovdan. Važan Vidovdan. Što je svakako trebalo da bude u Trendu, kako bismo se što više posavili pred Evropskom zajednicom, ali i postideli u srpskoj svesti onoga svetlećeg simbola kojim se inače obeležava i pamti Vidovdan. Još jedna karakteristična zanimljivost je i ova: list „Pečat“ objavljuje baš u junu pesmu „Vidovdan“. Ta pesma bukvalno kao da govori o onome šta je Slobodan Milošević kazivao u govoru na Gazimestanu. Završava se, zaista cinično: da je Vidovdan zlo.

Sve to podseća na gotovo zlurado ruganje ili izigravanje srpske duhovne vidovitosti, ostvarivane već vekovima u prosvetiteljskim programima naročito srpske narodne književnosti.

Kada sam nedavno čitao, na primer, „misli“ proslavljenog pisca Dobrice Ćosića – šta on misli o istorijskoj svesti srpskoga naroda i kako je predstavlja u knjigama i u raznim intervjuima – zaista sam bio pomalo i tužan što se tako interpretira ono najsvetlije što je trebalo da se udomi u današnje naše duhovne projekte, i što je moglo da bude bar neka drhtava svetiljka u onome ili pred onim što možemo da sanjamo u budućnosti.

Prisećam se – a to je bilo pre nekoliko godina, u danima kada se vodila bitka o srpskoj demokratiji u novom dobu, najviše oko izbora u ličnostima Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića – kao konsultant za problem srpskoga Kosova pominjao se upravo Dobrica Ćosić. Osta da se pamti, a posebno je to beleženo u listovima „Politika“ i „Nin“: susret srpskoga patrijarha Pavla i Dobrice Ćosića. To je komentarisao i pisac Deoba. Naime, šta se desilo: razgovor je bio potpuno bezuspešan, a pisac veli – bilo je samo ćutanje, ostalo je ćutanje. Međutim, fotografija je prejasna – srpski patrijarh Pavle pokazuje, i njegovo lice i sve na njemu, samo što ne izusti: s kim ja razgovaram o Kosovu. Dok patrijarh govori i zna gde su i šta su srpski koreni i kako se formirao srpski kulturni i istorijski identitet – pisac, naravno, posve je u drugoj orijentaciji. Jer srpski patrijarh govori jezikom jevanđelja, a proslavljeni srpski pisac u sistemu samoupravnog kodeksa. Zapamtio sam, na čestim sedeljkama u „Slovu ljubve“, na kojima su bili Zoran Gavrilović, Sveta Lukić, Milivoje Jovanović, ponekad i filmski reditelj Jovan Živanović, Milutin Srećković, kako je Nikola Milošević rekao da samo nerazumni ljudi mogu da dele „Nebeski Jerusalim“. 

Pomišljao sam i na čuvenu pesmu Milana Rakića „Napuštena crkva“, u koju je ušao, u tu crkvu, nakon oslobađanja Kosova i Metohije 1912. Ta sjajna vizija – usamljeni Hristos u napuštenoj crkvi koji širi ruke, uzalud očekujući da neko dođe i da ima onih mirjana pred kojima bi trebalo da bude ono čemu je njegova misija i namenjena. Pisao sam o toj pesmi Milana Rakića (Vaseljenska svest i umetnost, Službeni glasnik, 2010). Evo jednog odlomka koji je naknadno dopisan, a nije objavljen.

Napuštena crkva!
To je sudbinska pesma, koja se događa, ipak, samo izabranima. Ona jeste posebnost i u delima mnogih pesnika koji nisu iz kruga najviših. Možda i njima samima neshvatljiv biva taj čas kada stiže ono neobjašnjivo, a jeste živa voda, živa reč, bliskost nečega jačega u nama, što se, tek u smirenosti i pomirenosti sa sobom, sa višim idejama koje su izmakle, sa realnošću – utemeljuje u jezik bića i opstaje kao neprikosnovenost. Otuda potpuna tišina, kao da se večnost useljava i u svest i u vreme, i taj znak počinka izaziva, nenadno, u unutrašnjem miru čoveka, tvorca – ikonostasni pogled u te pružene ruke koje su molitva i himna. Duhovna vertikala! Strašna jasnoća kao upečatljiv žig toga doba. Gotovo kao znak potonjeg plemena koje još samo u tim pruženim rukama, Hristovim, vidi spas i oseća nadu.

I to je ono: oblik i delo, satvorenost, himna. Nije od sadašnjeg, trenutnog, svakidašnjeg zbivanja, nego ima i sadrži glas gladi za lepotom prohujalih vekova, ali i u osećanju dalekog talasa i nemira, kojim se uzdižu Te Ruke – hoće da prepozna večnu istinu stradanja i uznošenja.

I kada se, uprkos toj viziji i takvom sagledanju duhovne srpske projekcije, u našim medijima, na te-ve ekranima, osobito u emisiji „Agape“, čuju bogomoljački vapaji i mucanja, ili u štampi, u raznim intervjuima, kao i kod slavnoga pisca Ćosića, a osobito u srpskih političara koji su na vlasti – onda je utisak o tome čime jesmo i šta jesmo danas zaista i mučan.

 * * *

Razna šegačenja, kao ovih dana, februarskih, u 2015, a koja su asocijacije ili bukvalna tumačenja onoga što se desilo 1804. i u pojavi Karađorđevoj (osobito kako se prihvata čuvena pesma Filipa Višnjića „Početak bune na dahije“) – o tome da je to bilo kratko sretanje sa sobom, ili da je Topola naš Olimp – čine da se zaista izopačenost takvih shvatanja može prihvatati ne više ni kao dirljivost[1] nego baš kao vrsta niskosti. Ili kada Dobrica Ćosić, prepoznatljiv u onome čime mu je i šira obrazovanost na najnižim stupnjevima, izjavljuje kako je postao hrišćanin i kako je čak mogao da napiše roman o Hristu i da na taj način dopuni Dostojevskoga. Što nije samo primitivna izjava, nego ako toj izjavi bar malo podignemo nivo – mogla bi se upotrebiti čuvena uzrečica Tomasa Mana: Suludost bez otmenosti. Inteligentni Zoran Đinđić, koji se verovatno osećao superiornim pred srpskim poslanicima a i mnogim ljudima s kojima je bio u kontaktu, tendenciozno je iz takve pozicije mogao da izjavi kako je Dobrica Ćosić srpski Tomas Man. Jer takva izjava, ako nema humora u sebi – zaista bi mogla da bude gotovo banalna. Iako je Đinđić, kao da predviđa buduće dane, ove, možda i nesvesno ukazivao na sadašnje vreme: kada se i kako se srpska politička elita odnosi prema Nemačkoj. Razlika onoga čime je Tomas Man jedan od najvećih pisaca u svetu – u odnosu na koji je način Ćosić veliki srpski pisac.

* * *

Drugi deo ovoga teksta, koji je i obimniji, uz mnoge primere dirljivosti u Srba – počeo je ovako.
Esej o dirljivosti u Srba
(Zbunjene kokoške u trendu)

U ovom eseju pokušaću da objasnim i ono: kada, na primer, Antun Gustav Matoš, pišući o srpskom pesništvu, veli da se kroz to čitanje upoznaješ i sa činjenicom, ipak mislim naopakom: da je Šumadija „dolina jada“. Između ostalog. Ovde ne bih pominjao ono što je već poznato: kako je, i u uzvišenosti, pesnik Dis voleo da recituje pesmu svoga druga Pandurovića – kako će rado i kreten biti. Što je gospodina Matoša kao i zbunjivalo, ali u isto vreme izazivalo gotovo osmehe, uz njegovo tumačenje srpskoga pesništva.
  Takođe, Matoš pominje Zadah ustajalih rana – kao karakteristiku srpskoga pesništva. Što je zaista žalosno. Podsetio sam se – kako sam u knjigama eseja, osobito u Vaseljenskoj svesti i umetnosti, kao i u onoj Duša i smrt, pominjao, često, pesnika Lazu Kostića, uz njegovo duhovno obeležavanje našega pesništva, kao i taj sindrom „jad jadani“ kao jednu od osobenosti srpskih. Ili i Milana Rakića – „Duša patničke nam rase“, ali i Jovana Dučića „Strah od života“, čime se imenuje i naša duhovna uvertira. Ali, baš, da li je to tako?
U proslavljanju velikih godišnjica Njegoša i Miloša Crnjanskoga pokazivala se i nedostojna razlika u načinu razdelbe u srpskom narodu, i na taj način: kako su i koliko su u Crnoj Gori veličali Njegoša a u Srbiji Crnjanskoga. Iako su to dve posve različite duhovne obeleženosti i projekcije, kao i ono čime se ostvaruje duhovni i kulturni identitet ovoga naroda. Trebalo bi i o tome razmišljati.

Jesu li to srpski nesporazumi ili je to samo vrsta dirljivosti?

* * *

Bio je jun 1980. „Slovo ljubve“ bilo je u najvećem usponu. Naročito su prodavane knjige: Izabrana dela Hermana Hesea (9 knjiga), po običaju – fototipska izdanja, posebno čuvena knjiga Jovana Ristića Diplomatska istorija Srbije. Takođe, bio je popularan roman Dobrice Ćosića Vreme smrti. Mi smo tada objavili i integralno izdanje toga romana, broširano, konačno, sa posebnim poglavljem o vojvodi Živojinu Mišiću. Naime, tada neprikosnoveni arbitar za književne poslove i probleme, Borislav Mihajlović Mihiz, zahtevao je od autora romana – da se napiše i poglavlje o vojvodi Mišiću. Knjiga se brzo prodavala. Kada se pojavio četvrti tom (tiraž 45.000, tvrd povez, 1959) bio je red u Mutapovoj ulici – mnogi obožavaoci Dobrice Ćosića dolazili su u naše preduzeće da kupe knjigu. U štampi je posebno hvaljena naša edicija Ех libris; uređivao je Žika Stojković.

Toga meseca, juna, pozvao me je Duško Radović na razgovor u Studio B. Povod su bila sva ta izdanja. Razgovor je trajao pun sat. Kada se završio, Duško me je pozvao u svoju sobicu – na piće. Osećao sam da hoće da govori o nečemu što nije u vezi sa izdavačkom delatnošću. Kada su stigle kafe, nekako se čudno zagledao u mene a onda počeo: „Nemoj da mi objašnjavaš tvoje odnose sa Matijom Bećkovićem. Sve o tome znam. Znam koliko ste bili bliski. Ali, možeš li da mi objasniš kako je to moguće da on postane akademik?“

Baš sam bio iznenađen. Tih dana oni su bili stalno zajedno, pisali su i neki dramolet o Če Gevari. Pokušao sam, baš i začuđen što je on toliko gotovo iznerviran, da objasnim: „Pa, Duško, ti znaš da ova beogradska čaršija ne voli i čak ne podnosi Crnogorce. Njima nije nimalo bliska ta prokleta rajetinska svest kojom je gotovo opsednut narod u ovoj našoj Srbijici. Tome se nisu prilagođavali Crnogorci, uglavnom odrastali u stalnoj bici da budu slobodni i da misle na svoj način. Mihiz je i kao neka vrsta savetnika umeo, a izgleda i imao čime, da preko svojih prijatelja, koji su bili u vlasti a imali i u Akademiji najvažniju ulogu, traga i pronalazi članove za Akademiju, možda i iz razloga iracionalnih, ali i nekih drukčijih, kako bi se poigravao, vazda spreman – kao da piše sremske poskočice. Tako se i dešavalo, kako se i govorkalo, da u beogradskoj čaršiji, pa i u Akademiji, preporučuje one ljude koje je na neki način pomenuo, u negativnom smislu, Josip Broz, kao i pesnika Bećkovića, koji je zaista bio duhovit, a ruganje mu je bilo vrlo plodno. To će možda na osoben način početi i da diskvаlifikuje njegovo pesništvo. Kao i to, Duško, što njega boli baš to što je gotovo iznuđen da se podruguje i svome poreklu, ali i da pati zbog toga.“

„To je baš dirljivo“, reče Duško Radović.

Razmišljajući o toj dirljivosti smislio sam i ovaj esej.

* * *

Bilo je takođe dirljivo kada sam često, šetajući ulicom Brozovom a sada Kralja Milana, pa zastajući ispred knjižare Srpske književne zadruge, bivao malko i iznenađen: ogromna fotografija našega Matijaša stajala je u izlogu. Rekao sam glavnom uredniku, Draganu Lakićeviću, da to nije baš lepo i da je Matija ne samo zabavljač nego i pesnik. Pa, kaže Dragan, on se složio da bude tu njegova fotografija.

Posle izvesnog vremena video sam da je sklonjena.

Bila je 1959. kada sam bio u „Nolitu“, pa je odbijena prva knjiga Bećkovićevih pesama. Došao je kod mene u kancelariju i tada sam ga upoznao sa našim Topličaninom, slikarom Radomirom Stevićem Rasom, koji je svojim poznatim likovnim rukopisom ukrašavao mnoge „Nolitove“ knjige, kao potom i Matijinu „Veru Pavladoljsku“. Sedeći sa nama dvojicom, veli mi negdašnji „moj Matijaš“: „Zar ti, Vojvoda, ne možeš da mi pomogneš?“ Glas mu je podrhtavao, kao što se to isto ponavljalo dok sam ga slušao ponekad da govori preko radija, a ja nisam bio prisutan i znao sam kako se oseća. Ja sam već u oktobru te godine izbačen iz „Nolita“, kao obojen pisac.   

Desilo se, s tim u vezi, i ovo, baš dirljivo, u Skadarliji, u Kući Đure Jakšića, gde sam vodio mnoge književne večeri: upravo smo Mihiz i ja govorili o njemu. Bila je, po običaju, prepuna sala, kao i prilikom sličnih večeri kada su bili na programu Desanka Maksimović ili Milovan Đilas. Takođe, kao i večeri posvećene Branku Miljkoviću i Slobodanu Markoviću.
Na toj večeri, dok je Petar Božović, poznati glumac, koji je bolje nego iko govorio Matijine stihove, recitovao „Kletvu nad Crnom Gorom“: jednog trenutka (Matija je sedeo između nas dvojice) Mihiz me je prstom dodirivao u leđa i davao znake da pogledam u Bećkovića. Njemu je suza tekla niz obraz.

Jedan od najdarovitijih srpskih pesnika, Brana Petrović, u razgovorima, kada bismo se prošetali od „Grčke kraljice“ u Knez Mihailovoj do Kalemegdana, više puta me pitao – zašto ne pišem o njemu i Matiji Bećkoviću. Rekao sam mu da sam jednom u „Letopisu Matice srpske“, poodavno, napisao kratak tekst o njihovim ranim knjigama. Ali više ne mogu da pišem iz razloga prostoga: ne može se ni u pesništvu rugati sa svetošću. Pomenuo sam da on kao kolumnista, ono što piše u „Ninu“, ne samo o Hristosu ili Lenjinu – zaista je ispod svakog nivoa njegovog pesništva, ali i općenito... Kao i Matijino ruganje i zevzečenje sa svačim. Čak je i nepristojno govoriti da je Jasenovac, na primer, najveći podzemni srpski grad, ili da je Kosovo srpska fusnota i slično. Na sahrani Brane Petrovića upravo je Matija nadahnuto govorio o njemu. Ipak se malko i okliznuo: govoreći o čudesnom odsjaju i nekim neverovatnim trenucima u pesmama Petrovićevim, kazivao je kako mu je Brana rekao – na pitanje otkud ti to – pričao mi je stric. Kao da ono više, ona i dotaknutost drukčije energije u Petrovićevom pesništvu – ili nije shvaćena ili je i ona pokušana da se izvrgne nečemu drugome.

Posebna je vrsta dirljivosti kada pesnik Bećković bira, u žiriju za nagrade za rodoljubivo pesništvo „Odzivi Filipu Višnjiću“, onu vrstu knjiga i pesnika u kojima se upravo negira i smisao čuvene pesme „Početak bune na dahije“. To sam mu i rekao, prilikom posebnog viđenja, kada smo govorili o dragom raškom pesniku Slobodanu Rakitiću. Unižavanje svetlosnih simbola koje pronosi i obeležava Višnjićeva pesma zaista je i tragično i komično.

Voleo sam, još poodavno, da citiram jednu rečenicu iz romana Alberta Moravije Rimljanka: „Iza svake duhovitosti krije se praznina“.

* * *

Oproštaj od pisca Vremena smrti[2]

Zašto se danas prećutkuje „Slovo ljubavi“

Baš sam bio iznenađen čitajući Nedeljnik[3]. Ne mogu da se načudim: koja to mučica nateruje našeg prijatelja – već proglašenog velikog pisca Dobricu Ćosića – da ne govori istinu ili da se samoobmanjuje kada pominje štampanje poznatog romana Vreme smrti?

Naime, 1979. izdavačka kuća „Slovo ljubve“ bila je u punom zaletu: svi su čestitali na izdavačkom programu, koji je tada objavljivan u štampi. Finansijska situacija bila je dobra. Jednoga dana, naš dragi saradnik profesor dr Zoran Gavrilović doveo je u redakciju i Dobricu Ćosića. Tada su štampane prozne knjige Borislava Pekića, Danila Nikolića, Slobodana Džunića, Mirka Kovača, Brane Šćepanovića, Danka Popovića i mnogih drugih, sabrane pripovetke Ive Andrića u dve knjige (priredio Žika Stojković), zatim knjige Desanke Maksimović, Jare Ribnikar, Miodraga Popovića, Nikole Miloševića, Zorana Gavrilovića, Jovana Deretića, Pavla Zorića, Vase Milinčevića, Predraga Palavestre, Vesne Parun, Izeta Sarajlića, Jasmine Musabegović (knjiga o Rastku Petroviću), Brane Crnčevića, Rista Tošovića, Slobodana Tomovića, Gojka Tešića, itd. Bila je zapažena, takođe, prva knjiga Radovana Beli Markovića. Štampali smo i definitivno izdanje Mansarde Danila Kiša. Takođe, trebalo bi istaknuti knjige Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Svete Mandića, Slobodana Markovića, kao i sabrana dela Jovana Dučića (priredio Stojan Đorđić), Đure Jakšića (priredio Dušan Ivanić), sabrana dela Borisa Pasternaka u šest knjiga, zajedno s "Prosvetom" (priredio Sveta Lukić), kao i Sabrana dela Borisava Stankovića (priredili Blagoje Jastrebić i Rade Vojvodić) i izabrana dela Hermana Hesea (priredio Zoran Gluščević), u devet knjiga, u velikom tiražu. "Slovo ljubve" dobilo je pravo od Nemaca za štampanje Hesea za ceo jugoslovenski prostor. Verovatno sam neke drage knjige i pisce zaboravio, nemam katalog pri sebi. 
Naravno, posle likvidiranja "Slova ljubve" malo se ko od navedenih pisaca javljao. Ostaje zapamćeno da je Borislav Pekić, po povratku iz Londona, u jednom intervjuu rekao: "Kada je u Jugoslaviji vladao izdavački mrak - jedina svetla tačka bio je Rade Vojvodić i 'Slovo ljubve'."

Bilo je pomalo mučno a i tužno što u razgovorima o "Slovu ljubve" mnogi najistaknutiji političari, kao nažalost i pisci, nisu umeli da promene u padežima ovu poslanicu, pogrešno je čak izgovarajući. Tu čuvenu poslanicu despota Stefana Lazarevića tretirali su kao nešto ne samo neobično, nego gotovo vampirsko. Žalosno je što se danas, kada se Beograd slavi kao Despotov grad - na neki način ponavlja isto, da se ono što je pisao gotovo bojkotuje. Malo je neprijatno kad to rade neki ljudi za koje se misli da su i prosvećeni. 

Roman Dobrice Ćosića Vreme smrti počela je da objavljuje izdavačka kuća „Prosveta“. Iako su bile napisane dve recenzije za izdavanje poslednjeg dela te knjige (četvrti tom), dalje štampanje bilo je onemogućeno. Ja sam napisao još jednu recenziju, koju i sada čuvam. U njoj, pored ostalog, stoji i sledeće: „Istorija i književnost, ruku pod ruku, naravno uz nužan subjektivistički umetnički pristup, i postupak, pokazuju sliku srpskoga naroda, to jest Srbije i njenih ljudi u surovim godinama Prvoga svetskoga rata. Ta je slika zaista data jakim bojama, na momente rastegljivo a opet i stisnuto, uz boje i aromu epopeje, smrti, užasa, raspadanja, slave i pogibije.“ I na kraju: „Pomenuću, ovde, da u romanu ima padova, naročito u dijalozima takozvanih istorijskih ličnosti i u njihovim razmišljanjima koja su, često, van okvira romana, i teme, i motiva, već su na ivici apstraktnog poimanja sveta. Naravno, štampati.“

Uz recenzije Svetlane Velmar Janković i Momčila Milankova, mi smo prihvatili i objavili, u velikom tiražu (45.000), Vreme smrti, taj poslednji deo. Takođe, objavljen je, kao jevtinije izdanje, u šest knjiga, prvi put integralni roman. U njemu je, dok smo čekali kraj štampanja – naknadno dopisana glava o vojvodi Mišiću (kako je rečeno, po traženju Borislava Mihajlovića Mihiza). 

Naravno, bilo je i „problema“. Rukopis sam dao u štampariju bez saglasnosti izdavačkog saveta. Javio sam to telefonom predsedniku saveta, časnom Vladi Stevanoviću, tada upravniku Narodne biblioteke u Beogradu, ranije ministru prosvete – rekao je: „Neka si“. Sutradan me zvao da mi kaže: „Ipak, javi to i Draži Markoviću, sekretar njegovog kabineta je naš prijatelj Marle (Nišlija). On će zakazati sastanak.“ Otišao sam kod tada predsednika Savezne skupštine SFR Jugoslavije. Dok sam ispijao kafu, on je šetao i govorio: „Neka ćeš da ga štampaš. Bolje ti nego Hrvati!“

Inače, zapamtio sam i ovo kao zanimljivost: počeo je da govori o Oskaru Daviču, pokazujući mi pozivnicu – toga dana je Daviču dodeljivana Avnojeva nagrada. Kazivao je drug Draža: „Eto, šta ’oće taj Davičo? Neću da idem na dodelu nagrade. Dokad će da njemu smeta srpski nacionalizam?“ Na te-veu uveče videlo se da je bio prisutan. Pomišljao sam da li možda pamti da je 1959, kada sam izbačen iz „Nolita“, upravo Oskar Davičo poslao njemu opširno pismo o „reakcionarnim piscima“ – gde su na čelu bili Mihailo Lalić, Branko Ćopić, Tasa Mladenović... A na kraju i ja. Draža je tada bio predsednik Ideološke komisije CK Srbije. 

Pomenuću i ovo – rekli su mi da u „Memoarima“ Draže Markovića piše i sledeće: „U ’Slovu ljubve’ okupljaju se neostaljinisti.“ Međutim, tu su se zaista okupljali tih godina gotovo svi najveći srpski pisci – uz Zorana Gavrilovića, Nikolu Miloševića, Svetu Lukića, dr Milivoja Jovanovića, Predraga Palavestru – a da ne pominjem najčešće Desanku Maksimović, kao i Borislava Pekića: čim bi stigao iz Londona – dolazio je sa flašom viskija. 

Ovo sa „neostaljinistima“ mislim da nije ni u kakvoj vezi sa Dobricom Ćosićem. Više je to u nekoj tajnoj vezi sa dragim našim profesorom Miodragom Popovićem, bratom Milentijevim (koga je, kako se pričalo, Josip Broz najviše cenio od srpskih intelektualaca). A naš profesor, pisac čuvenih knjiga o srpskom romantizmu, bio je jedno vreme svakodnevno kod nas. Po njegovoj ideji trebalo je da počnemo pripreme za novu ediciju: Istorija srpske duhovnosti, uz profesora dr Đorđa Trifunovića, jednog od najboljih stručnjaka za staru srpsku književnost. Čoveka, mog druga sa fakulteta, koji je doneo svoj primerak Jiričekove Istorije Srba – kada je počelo štampanje fototipskih izdanja. Inače, to je bilo zanimljivo: profesor Popović, tih godina politički i nepodoban, kao zbog nekih prosovjetskih invencija, čim bi došao – izlazili bismo i u trolejbus 11 sedali i ćutali sve do Kalemegdana. Onda bismo se šetali do Dunava i sve do 25. maja, uz njegove priče – meni vrlo interesantne.

Naime, posle oslobođenja, Josip Broz je doveo Krležu u Beograd da ga „pomiri“ sa Milovanom Đilasom. Jedno vreme Krleža se hranio kod Popovića. Pričao mi je kako je njegova majka, govoreći južnomoravskim dijalektom, bila začuđena – „prenoseći“ telefonske razgovore Milovana Đilasa i Milentija Popovića. O tome posebno, šta se dešava sa piscem Glembajevih. Ta priča nije za širu upotrebu, možda ću to objaviti u Sećanjima, neke detaljčiće.

Čuvena knjiga Miodraga Popovića Vidovdan i časni krst brzo je doživela dva izdanja, kao i dve nagrade: Sedmojulsku i Oktobarsku. Bilo mi je i to upečatljivo – kako je on pamtio godine pred Drugi svetski rat: beogradski SKOJ kao da su vodili tri dobra drugara, Marko Nikezić, Draža Marković i on. Pa mu velim: „Viđate li se?“ On kaže: „Pa, videli smo se kada je umro Markov otac. U deset uveče, kada su se razišli prijatelji koji su došli da izjave saučešće.“ „O čemu ste voleli da razgovarate?“ „Pa“, veli moj profesor, „bilo je i mučno...“ (i o tome ne bih, ovoga puta). Poznato je da je Draža kao Titov miljenik – jedno vreme baš progonio Marka Nikezića, koji je u ondašnjoj Jugoslaviji pokušavao da uvodi i demokratski režim...

Posebno ostaje da se zapamti: 1980. godine, pisac Vremena smrti dobio je poziv da u Engleskoj promoviše dajdžest izdanje ovog romana na engleskom (koje čini mi se nije ni izašlo) i da na univerzitetu održi predavanje na temu Istorija i književnost. Kod mene u kući na Voždovcu, profesor Zoran Gavrilović govori o temama koje bi trebalo da Dobrica iskazuje. Tada govorimo i o navodnom nemačkom izdanju Vremena smrti (što je pominjao i Žika Stojković), kao i o nekom predlogu da ovaj pisac dobije Nobelovu nagradu. Ostaje mi da pamtim kako mu brižno, gotovo na roditeljski način, njegov kumašin, profesor Gavrilović, kaže: „Ti, Gedžo, ne razumeš srpski narod. Nije srpski narod samo tvoja moravska Srbijica, nego nešto drugo, više, pa i drukčije.“ (Prvi put sam čuo da mu tako brižno kaže: Gedžo.) Inače, govorilo se i o knjizi Stvarno i moguće – koju će kasnije objaviti u Sloveniji. Dobrica Ćosić nije otišao u Englesku, pa su se neki njegovi prijatelji ljutili što je, kasnije, dao izjavu – da iz razloga što se u Jugoslaviji desio veliki događaj nije mogao da ode i održi to predavanje. A taj događaj bio je – smrt Josipa Broza, što je, izgleda, zapaženog disidenta, pisca Deoba, baš ražalostilo.

Pamtim i ovo: ista je godina, i u Skadarliju, u arhitektonski biro gde su radili njegovi drugovi, vodi Dobricu i mene naš prijatelj Miša Pavličević, drag čovek (višegodišnji predsednik Opštine Stari grad, ministar železnice, iz one generacije Srbe Savića, Krcuna, itd, revolucionar), koji je inače pokušao da napiše seriju o Dobrici Ćosiću i njegovim knjigama, uprkos tome što je Dobrica mislio da Slobodan Milošević neće to dozvoliti. Upoznao sam kasnije Mišu sa Slobom Stojanovićem, jednim od najboljih televizijskih scenarista i urednika, koji je trebalo da pomogne kako bi se snimala ta serija... Ipak, od toga ništa nije bilo. Tog dana u Skadarliji vodili smo razgovor o Ivanu Stamboliću i Miloševiću. Većina nas je za Slobodana, a Dobrica veli: „Pa, ljudi moji, on je Crnogorac.“

Pa, zaista jeste iznenađujuće da naš prijatelj Dobrivoje, kako smo ga zvali tih dana, nikada više nije pominjao „Slovo ljubve“, kao i još neki – ali baš minorni pisci. 

Za deset godina postojanja, „Slovo ljubve“ je dobilo deset društvenih priznanja. Poznata je bila edicija Dobitnici Nobelove nagrade, u zajednici sa „Prosvjetom“ iz Zagreba i Cankarjevom založbom iz Slovenije, u nekoliko kola po šest knjiga. Objavili smo čuveni roman Borisa Piljnjaka Dvojnici, kao i Belu gardu Mihaila Bulgakova. U Hrvatskoj, u jednom listu, objavljena je lista deset najboljih edicija u vremenu od kad postoji Jugoslavija do tada – na četvrtom mestu bila je edicija „Slova ljubve“ Ex libris, koju je uređivao Žika Stojković.
Radovali smo se u redakciji što se Vreme smrti dobro prodaje, kao i knjige iz edicije Fototipska izdanja: Diplomatska istorija Srbije Jovana Ristića, Jiričekova Istorija Srba, knjiga Erdeljanovićeva o Crnoj Gori, kao i knjige o Karađorđu, Milošu Obrenoviću, itd. Bio je red u Mutapovoj ulici na Vračaru, jer se Dobričina knjiga prodavala i u našem magacinu... 

Kada su me smenjivali, 14. januara 1981, bilo je navedeno nekoliko grešaka, naravno, političkih. Prva, štampanje fototipskih izdanja, druga objavljivanje Dobrice Ćosića, treća izvrgivanje ruglu samoupravljanja itd. Već 1982. preduzeće je likvidirano, kao leglo srpskoga nacionalizma. Presudio je lično predsednik republike. O svemu tome ima zapisano u knjizi Miloša Jevtića Slovo ljubavi Rada Vojvodića, objavljenoj 1998.

Žalosno je, a i komično, što je sve to zaboravio Dobrica Ćosić. 

Pre dve godine, u „Službenom glasniku“, takođe, objavljeno je bez pominjanja „Slova ljubve“ da je „Prosveta“ izdavač Vremena smrti. Iznenadilo me je da je to pisao naš drugar R. Popović, koji je, inače, urednik knjige Miše Jevtića Slovo ljubavi Rada Vojvodića.

Pa, zar nije dosta te gotovo paranoične potrebe izvesnih ljudi – da bojkotuju „Slovo ljubavi“?

* * *

Zato danas izgleda i dirljivo kada mnogi novinari i novinarčići, uz veličanje pisca Ćosića, pridodaju i njegovo svetosavlje. Ali, pomišljajući o njegovoj generaciji – Branku Ćopiću, Mihailu Laliću, ali i Bošku Petroviću – razmišljam i o tome koliko su oni ostali u njegovoj senci. Koliko je to i označenje duhovne klime u kojoj živi srpski narod. Koliko udela u tome ima upravo beogradska čaršija čiji je on, i uz Mihiza, uglavnom bivao i miljenik – bez obzira na to da li je bio uz Tita ili Slobodana Miloševića – a „kao“ protiv njih. To odricanje Dobrice Ćosića od ideala iz mladosti zaista je besprimerno. Kao i njegov pokušaj da ono čime je živeo i čime je postao to što jeste pretvori u ono što je srpsko svetosavlje.

Takođe je zanimljiv i primer koji se sve češće pominje – uloga Dobrice Ćosića kao predsednika Jugoslavije. Zanimljivo je ovo: bilo je nas nekoliko Topličana, kada nam je jedan od istaknutih srpskih intelektualaca, blizak saradnik Slobodana Miloševića, ali i ličnost koja često govori o političkim situacijama danas, kao što i piše, ispričao kako su svi bili baš iznenađeni, a ne samo Slobodan – kada je Dobrica Ćosić došao na mesto predsednika. Mislili smo, kazivao je, svi mi, ne samo Milošević – „da je to neki format“. Što će se, mislim, prokazivati i u svemu onome što bude ispisivano o tim godinama a vezano je za Ćosićevo predsedništvo i Slobodana Miloševića. Dirljivo je, zar ne, da nekadašnji ministar informacija, pa biograf Ćosićev, drug naš Milivoje Pavlović, jedan od poznatijih direktora „Megatrenda“, sada biva u istaknutoj funkciji i kao neka vrsta vernika? On se proslavio u doba samoupravljanja, pričalo se, doktorirajući na novom avangardnom pokretu, kao izuzetnom šiku u ondašnjoj srpskoj duhovnosti...

* * *

Nekada su jugoslovenski pisci, obično u julu, na dane ustanka u Srbiji, u Vrnjačkoj Banji, na Čajkinom brdu – priređivali književno veče. Recitovala se uglavnom patriotska poezija.

Zapamtio sam jedan pomalo nezaboravan slučaj. Bilo je nas nekoliko iz svih republika. Kao što je onda bio običaj, ne samo u Srbiji, pesnici su dobro nagrađivani, a posle tih večeri sedelo se i pilo u nekom od boljih restorana. Toga dana, posle recitovanja – ja sam ispratio neku prijateljicu i zakasnio na večeru. Vraćajući se, bilo je prošlo 22 časa, začuo sam neverovatan smeh, graju, klicanje... Šta se dešavalo: zapijen, upišan ili pivom potopljen, Abdulah Sidran, prepun nekog začuđujućeg derta, kazuje pesmu o Gavrilu Principu.[4] Opšti aplauz. Naročito srpski pesnici govore svi uglas: „Još, Sidrane, još!“ Bio sam začuđen: pesnik Sidran, upravo onim čime on jeste tog trenutka, zabalavljen, prepijen, umokren, govori da je to Gavrilo kada puca na austrijskog prestolonaslednika... Čini se da je to upravo dirljivo: Srbi su oduševljeni baš time što je, ovenčan slavom i narodnom pesmom, srpski junak to sa čime se danas može i sprdati. Setih se kako sam još u ranoj mladosti voleo da recitujem pesmu o Gavrilu Principu, o tom čuvenom atentatu, i onih stihova: „Ako ne znaš srpski govoriti, ja ću tebe kroz Bosnu voditi, a evo ti srpska gramatika iz mojega automatika... Puče strašno, ču se do nebesa...“ I tako dalje. Svi mi pišemo o onome što je i u nama – a oni koji su predstavnici nižega reda pokušavaju da mrak u sebi „pretoče“ na nekoga drugoga. 

Ovih dana, a kraj je 2014, u nekim i nedeljnim i dnevnim novinama – moglo se pročitati kako se takav i taj Sidran slavi kao veliki pesnik, itd.

* * *

Prisećam se i ovoga kada je reč o dirljivosti u Srba. Naime, nedavno se pominjao kao veliki Srbin, jedan od zagovornika takozvane Druge Srbije, advokat Srđa Popović. Ovih dana se dosta pisalo o njemu i kao o začetniku novih demokratskih promena i osnivaču lista „Vreme“.

Hiljadu devetsto osamdesete godine, u poznatoj ediciji „Slova ljubve“ bila je pripremljena knjiga za štampu „Preobraženja“, o Antonu Branku Šimiću, jednom od najznačajnijih hrvatskih pesnika. U predgovoru koji je napisao priređivač te knjige, Mića Danojlić, napisano je da je Miroslav Krleža minoran pisac. Naravno, to nisam hteo da objavim. Te godine, inače, bilo je „Slovo ljubve“ vrlo popularno.

I, šta se desilo sa knjigom o A.B. Šimiću? Počeli su da mi prete, prvo dragi Žika Stojković, urednik te edicije, koji mi je mnogo pomogao – ranije, zapošljavajući me. Pored njega, pisali su još mnogi i pesnici i drugi. Između ostalih, stiglo je pismo advokata Srđe Popovića – da će me on tužiti, prijaviti sudu, ako to ne objavim. Naravno, rekao sam dragom Žiki, dok sam ja tu glavni urednik, to ne može da izađe. Te godine su me već smenili i počela je postepena likvidacija preduzeća. Hiljadu devetsto osamdeset i prve, šetajući pored našeg fakulteta na Studentskom trgu, video sam da je ta knjiga izašla i kupio je. Naravno, čuvam još to izdanje. Istina je da više ne piše da je Krleža minoran pisac – nego je u fusnoti malko drukčija formulacija.[5] Ni danas ne razumem kakvu je to Drugu Srbiju smišljao poznati srpski advokat. Nedavno se o njemu mnogo govorilo kao o jednom od najistaknutijih demokrata.

Ima li i u tome neke vrste srpske dirljivosti?

* * *

Posebna vrsta srpske dirljivosti ispisivana je i u pesmama i u nekim tekstovima o pesnicima. Kada je Vasko Popa pisao o Lazi Kostiću – on je video kako krilate svirale lete u nebesima, što je ovome pesniku i pomagalo da sa lakoćom preleće srpske manastire i da mu se naročito dopada kamenje, slatko, kojim su sazidani. Takođe je dirljivo i pesništvo posvećeno čuvenoj Trojeručici, naročito one pesme u kojima srpski akademici nju mole da im ona njena treća ruka – bar na neki način pomogne u ispisivanju i prilagođavanju – božijosti. Jer treća ruka Trojeručice baš može, „kao brza pomoćnica“, mnogo da pomogne.

* * *

Bio je već kraj sedamdesetih godina dvadesetoga veka – iz opštine Vračar kao i iz gradskog komiteta partije neki su mi ipak bliski kazivali da se približava kraj „Slova ljubve“. Tako jednoga dana, dok sam ulazio u kancelariju, kaže mi uzbuđeno sekretarica S. D: „Hitno vas traži sekretar komiteta“. Idem u ulicu Božidara Adžije. Kucam i ulazim – mlada žena mi veli: „Čeka vas drug sekretar“. Kada uđem, zaista sam bio iznenađen: mlad čovek u farmericama s nogama na stolu sedi u fotelji. U svakoj ruci drži telefon. Kako ulazim, on mi klima glavom da sednem. Ja i dalje stojim. Osluškujem šta priča: na jednom telefonu prodaje neka kola, a na drugom kupuje nova. Opet mi klima glavom da sednem. Ja stojim. Onda on spušta noge i telefone i veli mi – naravno, kao vlast, ne kaže vi nego ti: „Je li, bre, ti se družiš s našim porodičnim ...?“ Iznenađen sam tim pitanjem i kažem mu: „Ne razumem vas“. „Pa, profesor Milošević, svakog dana je kod tebe. To je naš porodični ....“ Istina je da profesor dolazi u pola dva obično, uz pratnju Mirka Đorđevića. Ja mu štampam knjige. On piše i neke recenzije za naša izdanja. Mislim da smo prijatelji.

On vidi da ja ne mogu da reagujem kako bi on mislio da treba. Ili možda da kažem nešto loše o profesoru. Prelazi u napad: „Je li, bre, dokle ćeš ti da me zajebavaš?“ Evo, tako govori sekretar komiteta. Velim mu opet: „Ne razumem vas.“ „Ma, šta ne razumeš: ti i tvoje ’Slovo ljubve’ popeli ste mi se na glavu. Svakoga dana treba samo o vama da razmišljam.“ Ja ćutim. „Imaš li ti partijsku organizaciju?“ „Nemam“, kažem. „Ima li vas bar četvoro, da je osnuješ?“ Nekoliko trenutaka ćutim, razmišljajući, pa mu velim: „Ima troje“. „Potrebno je bar četiri“, kaže on. „Pa“, kažem, pomišljajući na Milorada Blečića, pisca, koji je svakodnevno sa nama i znajući da je u partijskoj organizaciji Udruženja književnika, „ima četiri“, kažem. On me zagleda, pa pita: „Ti si u partiji?“ Ja ćutim i kao da klimam glavom. „Dobro“, kaže on, „ako me sad zajebeš, znaš šta će ti se desiti“. Izlazim i zaista sam ne zbunjen, nego nekako se osećam kao poniženo.

Šetajući ulicom Božidara Adžije upravo ne znam gde ću. Ne ide mi se u preduzeće koje je tu blizu, u Mutapovoj ulici. Onda se setim da imam ipak prijatelja u Gradskom komitetu partije. Nekada smo radili zajedno u KPZ Srbije. Inteligentan je, obrazovan, i dobar čovek. Idem kod njega.

Već sam kod njega u Gradskom komitetu. Naručuje kafe. Kaže: „Eto, sada je sve u redu. Stojite dobro. Izdavački plan je, po običaju, ako ne najbolji, među najboljima u Srbiji. Znači, sve je u redu.“
Ja nekako potiho mu velim: „Jeste, ali sekretar Z. M. traži da osnujem partijsku organizaciju.“
„Odlično, tako ćeš imati manje problema. Manje će te vlast proganjati.“
Ali ja, nekako ne gledajući u njega, velim: „Pa, znaš...“
„Ti nisi u partiji?“
„Pa, znaš...“
„Mi smo mislili da jesi!“ On ustaje i izlazi. Ostaju otvorena vrata njegovog kabineta. Već sam ranije shvatio da kod političara, kod vlasti, kada si u dogovoru sa njima i kada nešto hoćeš a oni ne mogu da ti pomognu, pa izađu iz svojih kabineta i ostave otvorena vrata – znak je da se neće vratiti dok ti ne izađeš.
Sekretarica, mislim da je Vera bila, kaže: „Pa, Rade, znate...“
„Znam.“ Ustajem i izlazim.

Zaista ne znam šta bih da uradim i šetam se ispred našeg fakulteta na Studentskom trgu. Onda se odjednom setim jednog drugara koji sve može. Sednem u trolejbus 11 i vraćam se na Vračar. Opština Vračar. Predsednik izvršnog veća je drugar Miloš Sretenović, s kojim sam bio, tih godina, zaista u bliskim odnosima. Dolazio je sa suprugom Jelicom, glumicom, često kod nas na Voždovac, kao i Mirjana i ja kod njih, u ulicu Đure Salaja. Posebno pamtim jednu nezaboravnu noć kada smo kod njih u stanu gledali fudbalsku utakmicu Jugoslavija–Rumunija i kad je naš fudbaler Karasi dao odlučujući gol, da pobedimo. Posle pola noći Mišel i ja lutali smo po Beogradu tražeći da kupimo burek. Našli smo ga, mislim, u Sarajevskoj ulici. Ovih dana, čitajući iznova neke Krležine eseje i dnevnike iz davnih godina, pročitah i jednu kao zanimljivost: piše kako su on i Bora Prodanović, a stanujem sada u toj ulici na Zvezdari, jedne posleponoći kupili burek u Ruzveltovoj ulici, celu tepsiju, i kako su ih napali psi i oteli im burek. 

Ulazim u njegovu kancelariju. Sreda je. Znam da toga dana prima stranke. Jedan je glumac kod njega, iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Sedam kod sekretarice Bobe. Ona naručuje viski i kafu. Mišel, kako sam ga zvao, prilazi da se pozdravimo pa prepoznaje na mom licu kako „nešto nije u redu“.
„Koji je problem?“, pita.
„Traže da osnujem partijsku organizaciju. U komitetu Zoran je vrlo jasan.“
„To je dobro. Imaćeš manje problema.“
„Ali, ja nisam već petnaest godina u partiji.“
„Pa, ništa zato. Brzo ćemo to rešiti. Bobo, zovni mi Brku.“
Boba okreće telefon i Miša govori: „Slušaj, Brko, sad će doći kod tebe Rade Vojvodić. Znaš ko je on. Veliki naš pisac i direktor ’Slova ljubve’. Izvadi onaj registar i uvedi ga u spisak.“

Eto, tako se to dešavalo. O drugim detaljima piše u mojim dnevnicima. Zar i to nije dirljivo? Uvek se prisećam čuvene rečenice dragog profesora Zorana Gavrilovića (često je ponavljao na našim zajedničkim večerama ili ručkovima): „Nije istina da je Broz bio tako surov. Mi intelektualci nećemo da priznamo kako smo bili kukavice.“

* * *

Ovo zapisujem u danima kada slavimo novu 2015. godinu i mnogi od nas sa radošću, u zabavnim časovima, gledaju te-ve programe. Na državnoj televiziji nekoliko dana su bile Nušićeve komedije. Mnogo smo se smejali, mislim, ne samo ja. Ali jeste i tužno, i ružno, da je tu preovladalo ono što je baš nisko u tretiranju i omalovažavanju ovoga naroda. Gledajući „Smrt gospođe ministarke“, pomislio sam koliko je to baš i skaredno. Kada je neke od tih komedija režirala Soja Jovanović, ili i neke druge, na primer, Stevana Sremca ili Branka Ćopića, ili i velikog Steriju – uvek je to prihvatano uz zaista neku vrstu razgaljenosti, kao humorna vedrina i ono što je i prijemčivo i zabavno i sa nekom čudnom ljupkošću stvarano. Ovih dana i Branislav Nušić, jedna osobena ličnost i značajan komediograf, kao da se – zbog „trenda“, ne samo političkoga – tendenciozno svodi na izrugivanje i brukanje srpstva.

Opet, jesu li to srpski nesporazumi ili samo vrsta dirljivosti?

Ne može se, ipak, ništa iz praznine zbližavati sa dirljivošću – ili je to neka osobita srpska imenica nesvesti. Uostalom, u srpskome postnadrealizmu sve vrste nebuloznosti htele su da budu i neka vrsta dirljivosti. Oklizavanje na putu gde nema nikakvoga leda – zaista može da bude i dirljivo...

[1] Esej o dirljivosti u Srba zamislio sam da napišem posle razgovora sa poznatim našim piscem Duškom Radovićem. Ovo je samo uvodni deo, a uz mnoge primere dirljivosti ispisan je ovaj tekst.
[2] Ovaj tekst napisan je kao odgovor na intervju sa autorom romana u „Nedeljniku“ od navedenog datuma, neposredno pred njegovu smrt, ali redakcija časopisa nije reagovala.
[3] „Nedeljnik“, dvobroj, 24. april i 1. maj 2014. godine, Beograd.
[4] Napisao sam esej „U šta je pucao Gavrilo Princip“, koji se nalazi na mom veb-sajtu, a koji „Politika“ nije objavila jer je „predugačak“, u kome se na drukčiji način objašnjava slučaj Gavrila Principa.   
[5] “U knjizi Preobraženja Antuna Branka Šimića, koju je za štampu priredio Milovan Danojlić, čini nam se da je bila posve suvišna priređivačeva ocena, ili čak sud, o Miroslavu Krleži, jer nije u kontekstu predgovora a ni u sklopu edicije u celini.“ A. B. Šimić, „Preobraženja“, Slovo ljubve, Beograd, 1981, str. 131.   

уторак, 24. фебруар 2015.

OSMEH KNEZA BAGRATIONA

Onaj pokušaj da se unapredi život, da se ono glasovito, već u Helderlina začeto, uzdizanje našeg bivstvovanja pod zvezdama preoblikuje i u prerastanje čisto (Rilke), kojim se umetnost bar u izvesnoj meri zaista približava prirodi, i jest njezino dahtanje, pa i preobražavanje u novo, čime se stari svet, prohujali dani, istekla godišnja doba zauvek srozavaju u minulost – postoji u Tolstojevom romanu Rat i mir. Toliko tih, osobenih, svojevrsnih, drukčijih znakova i puteva na kojima opstoje večni putokazi Promene Lepote. Iščitavajući veliki roman o vojnama i o sudbinama pojedinaca, koji su, tako često, samo u funkciji kretanja slika u vremenu kojim gospodari igra prirode, pomišljam, možda i posle četrdesetak godina, u originalu, ta je knjiga-povesnica ovekovečila uzbudljive i zapamtljive, kao svetiljke-ikonice, neke likove i u njima iznenadna uskrsnuća, po čemu se i poznaje večnost.
Motaju se vojske (može i tako): na jednoj su strani Napoleon i njegovi, a na drugoj – takozvani združeni vojaci koji hoće da odbrane „trošnu zgradu truloga sveta“, i u toj armadi Kutuzov sa Rusima. Sve se to kreće nekim gotovo besmislenim tokom, i u beznađu, pustoši, neshvatanju zašto se sve to čini. Ali, veliki pisac (i po tome se velikani razlikuju od malenih, a od književnih „pacera“ osobito), odjednom, u svojim junacima, i u unutrašnjim njihovim mučenjima ali i blagoslovenostima, otkriva prirodne, ljudske, neminovne misli, pokrete, osećanja, kojima se i oni, ali i svet oko njih, i prilike, i okolnosti zatim drukčije, ipak – preokreću! Život ide dalje, u buduće neke promene, i tu nema zaustavljanja, ima prerastanja. Naravno, čistih, u samom tom preokretu, i u svakom početku.
Pa, evo, u takvim zamotajima, beznadežnostima i u toj truleži (što su posve opseli „Seobe“ Miloša Crnjanskog, zatočili ih i uzeli im, oduzeli, savaki dah, svaki život, svaki pokret već), kada je sve blisko i padu, kada naiđe zrak ili Znak Smrti – otima se život, otima se ono što mora da traje, otima se budućnost, Znak Lepote, i nastavlja se – večnost. Tako, najednom, i kada nema izgleda pred silom Napoleonovom, i u tom gotovo besmislenom kretanju zajedničke vojske, pa i Napoleonove, knez Bolkonski prepoznaje „mirni osmeh“ u kneza Bagrationa, koji ćuti, ali je odlučan, i koji će, predvodeći već izgubljenike, povesti ih i u pobedu. Toga časa! Ponavljaće se Ti Časovi Obnove, mogao bi da kaže Rastko Petrović, kao Ti Časovi Prerastanja, kako je pevao Rilke, a evo jednog od njih, odmah. „To je ono! – pomisli knez Andreja zgrabivši zastavu i s uživanjem slušajući zviždanje kuršuma, upravljanih, očevidno, na njega. Pade nekoliko vojnika...“
U svim, iako malobrojnim, velikim romanima ima takvih i osobitih trenutaka – osmeha, po kojima se, i u kojima, prepoznaju znaci lepote i kao znaci večnosti. Kao što takvi neočekivani trenuci i jesu ono što velika dela čini drukčijim, ali i pomažu im u kretanju dalje, i u hodu do kraja. (A Šklovski je voleo da ponavlja: bez suprotstavljanja stvar se ne može napisati. „Po Tolstojevom mišljenju, plan je uvreda za čoveka koji traži svoj put.“ ...pravi ljudi blude na zajedničkim putevima, na putevima nužnosti. Ono što se čini slučajnošću – u stvari je nužnost. Ali nužnost se ne razume odmah... zablude kao tragovi izbora istine. To su traganja za smislom života čovečanstva...)
Pomenuću, i ovde, neke posebnosti iz svakidašnjice koja traje u Ratu i miru: „Njeno materinsko osećanje govorilo joj je da ima u Nataši nečeg isuviše mnogo i da ona zbog toga neće biti srećna... Božić kod Rostovih... ona stihijska sila koju čovek ne može da savlada... Nataša (blizu Anatola Kuragina) trudila se sebi da objasni šta se s njom dogodilo, i nije mogla da razume ni ono što se s njom dogodilo, ni ono što je osećala... „Sve je izgledalo tavno, nejasno i strašno... ravissante... Sećam se, odgovori brzo knez Andrej, ja sam govorio da treba oprostiti ženi kad padne, ali nisam rekao da ja mogu oprostiti. Ja ne mogu...“
Moglo bi se ovde dodati kako apostol Pavle razmišlja: zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, pritešnjenosti – Hrista radi; jer kad sam slab – onda sam silan! (Dok Ujević, moram i to ponoviti, ovde, silovito iako prigušeno zapeva: Jer znadem sebe i slaba i jaka,/ i slutim sebe u svijetlu i sjeni/ i jao meni, dakle, blago meni!).
Na kraju će knez Andrej (obuzet neizbežnom smrću, iako već i uz Natašu, i uz bliskosti sna u Otradnome, kada je ona, osluškujući tada nepoznati glas, osećala da se budi nešto novo u  njoj, i da je to preporađa) opet prepoznati, kao na početku romana, „miran osmeh“ kneza Bagrationa, i odlučnost koja vodi u pobedu, ne sada – plavo nebo nad njim, lažan „beskrajni plavi krug“ – nedoživljen, već ovo što još traje, što je proživljenost, i što ga stiže potom – smrt! Tu je i ta životna čudnovatost koja je nužnost! Samo lažnjaci mogu da, folirajući i na pajacki način, uzvikuju – kako je slučaj komedijant! Nema ništa slučajno u vaseljeni, niti u bilo čijem životu ponaosob. Ima neočekivanosti, ima suprotstavljanja, i u njima, u doživljavanju, ima velikih ljubavi i ima bola – u čemu se prepoznaju znaci lepote, koja nas i spasava od svakog zla i besmisla.
Prvi je maj u srpskim zemljama, koje svet (izuzev srodnika nam i nekih bližnjih, slovenskih zemalja) blati i dalje, onespokojava i čini stvarnost neveselom, podmuklom i opasnom. U kojoj se, toj realnosti, najmanje snalazi slabotinja i društveni škart, iz kojih „sredina“ ima najviše onih koji beže iz zemlje, i onih koji, inferiorni, vređaju sopstveni narod. I ima neobičnost prirodna: srasli se i ukrstili – veliki praznik vaskrsenja božijega i dan radenika. Ranije, u danima takozvanog socijalističkoga uzdizanja – zabranjen bejaše taj Dan Vaskrsnuća, i, evo, kao da je pobedila prirodna obnova čovečanstva. Nadjačalo je ono, istinito: ljubav prema svemu živome. Pa u njemu ima, potom, i ljubavi za druge, naravno, i za ostale praznike.
Jutros je, na taj veliki praznik, i sunce neobično čisto, i savladalo je sve tavne naoblake nad Beogradom, i dok se – diljem zemlje, uz liturgijska bdenja i zanosna uzbuđenja – tucaju šarena jaja, beličasta se i svetljikava jata plavičastih linija nebesa kao zakovitlavaju a onda posve smiruju, i nebeski je svod, danas, prvoga maja 1994, posve svetloplav – i kao na kupolama pravoslavnih manastira; kao da ima one neprolazne, večne boje plavetnila koja se svijala oko glave Gospodina Isusa Hristosa, čim je vaskrsnuo! Koji je, možda, i smišljen na takav način – uz dotaknutost (jevanđelista) onom energijom što je nazivamo božijom. 
Koliko je i na koji je način – Lav Nikolajevič – prepoznavao tu boju i taj sjaj vere, dok je tragao za istinom, koja nije ono isto što je i Bog? Verovao je i napisao – kako osim onog telesnog u nama, i u celom svetu, znamo da ima i nešto bestelesno, „nešto što daje život našem telu i što je vezano sa njim. To nešto bestelesno, vezano sa našim telom – zovemo mi dušom. A ono bestelesno – ni sa čim vezano a što daje život svemu što postoji – zovemo mi bogom!“
Zanimljivo je, takođe, da je Tolstoj ispisivao previše stranica o Bogu, o svojim traganjima i stranputicama, o tome – gde može imati božijega prisustva, kako se može verovati u gospoda, itd., ali – nije ga to moglo smiriti! On Boga nije tako mogao pronaći. Poslednje su mu godine, poslednji dani naročito, to u najžešćem obliku – pokazivali, pa mu i u nevidljivim i čak pretećim „znacima doživljavanja“ to nametali kao onaj nasušni hleb bez kojega nije mogao, a koji mu se, u tim časovima beznađa, činio zauvek otrovanim. Prejako, preteško breme toga Božijega Prisustva, koje je nekada tvorac Rata i mira nosao i sa uznesenjem, pa i kada se bunio, kada je bogohulio, bilo je sada tako mučno, tako surovo, tako – nepodnošljivo! Ono ga je gotovo progonilo i oteralo ga je, šibajući ga nekim užasno neprijateljskim pomislima, osećanjima, prisustvom bližnjih – direktno u nepostojanje, u bežanje, i u smrt. Nije se nikako mogao smiriti taj veliki starac!
A verovao je, dok bejaše snažan, dostojan sebe i života, kako: „Poznati boga moguće je samo u sebi. Dok ga ne nađeš u sebi, nećeš ga nigde naći.“ Možda je i bilo moguće, bar u mlađanim godinama, bar u danima kada se verovalo da je svaka promena – isto što i put u drukčiju slobodu, i put naviše, pa se ljudska želja, i spoznanje piščevo, činilo ostvarljivim: „...to nepojmljivo iz čega sam došao i čemu idem – zovem ja bogom!“ Što je i misija velikoga umetnika, ako to uspe, doživljavajući stvarnost i do dna, i na svoj način – oblikujući oblike. Onaj, dakle, tvorac oblika koji to doživljava i kao nužnost i koji ispisuje svoje unutrašnje biće, kao suštinu što proističe iz sukobljavanja i dodirivanja sa svetom i životom, i sa istorijskom svešću naroda kome pripada, čija je mitologija jedna od posebnih koje imenuju prohujale poretke, takozvano varvarstvo i civilizaciju zajedno.
Pomišljam, koliko je i kako Tolstoj bio srećniji, osobeniji dakle, pa i zadovoljan na neki način – kada je Boga otkrivao u onome što piše, i čime to ostvaruje, u junacima i u situacijama koje je proživljavao, čime je bio nadahnut, čime se i izjednačavao sa Najvišim, sa Tvorcem lično. I bio je posve nezadovoljan, uznemiren i pun besa, ozlojeđen čak – kada je pokušavao, kasnije, kao znamenit pisac i poštovan širom sveta, da se pomiri sa bogom! Osećao je, svuda oko sebe, laž i porugu, a nije mogao da prihvati – kako je to, upravo, samo u njemu. Uzvikivao je, zlopatio je to što kaže: „Reči ništa ne znače. Ja gledam srce onoga ko se meni obraća.“ Iako je, dok je pisao u punoj snazi, bilo to u večnom zajedništvu, pa i u skladu najčešće: reči su, neke su reči bar, progovarale baš ono što srce oseća, kako srce kaže.
I šta je sad, tu, među nama i u nama – Božija Volja? Ima li je, ili je ona – to što mi hoćemo, i kako mi hoćemo, naš izum, naše predstave o svemu? Naš put, posebni, svakome drukčijim se ukaže, kojim i srećno dok hodamo i nesrećno dok srljamo – ukazuju se i svetlost i tama, naša obeležja, i sve, pričinja nam se, dok ka konačnom ne stignemo. Zašto Tolstoj kao da proklinje svoj život, na kraju, kao da sumnja u sve, kao da ne voli svoje nezaboravne, stvaralačke sate i dane, pa i najlepše godine mladosti, u kojima je uloga pisca bila gotovo isto ono što i prisustvo boga u njegovoj egzistenciji? Duša jednoga kao da je bila ono isto što i duša drugoga. Moglo se još tada i poverovati u reči koje Gospod kazuje Mojsiju: „Moje ime je isto kao i moja suština. Ja sam onaj koji jeste. Ja sam ono što jeste.“ Zar to nije „obećano“ svakome izuzetnom čoveku, svakome velikanu posebno? Zar i sa tom verom mi ne ulazimo u svakidašnje zamke i mučice, u sve te mnogobrojne prepreke kojima nas sapliće stvarnost, i u nadi da ćemo promeniti – i život, i ljude, i događaje!
Dok je bio i pun sebe, pa i u oholosti, dok je u sebe verovao i u misiju svoju, i Tolstoj je mislio, verovatno, tako. Naravno, i ja jesam onaj koji jeste i ja jesam ono što jeste. Potom se, u sabranosti na kraju pređenoga puta, u godinama sumnje i ostarelosti, počne i jadati čovek, počne umetnik bežati od sebe samoga. Počne i sanjati drukčiji san, i vikati u tome snu: Ne, ne, nije to ono pravo! Počinje, iznova, i Tolstojeva Buna protiv Boga. Uzalud je prejasnim slovima bilo u njegovom kalendaru zapisano, a potom u knjizi Put u život, rečenica iz Rama Krišne: „Čovek koji pije, viče i pred svima govori: 'O, gospode, gospode!', znaj da nije našao Gospoda. Onaj ko ga je našao – ćuti!“
I, šta je, onda, sa dušom velikoga pisca? Napisao je: „Čovek koji je proživeo dug vek – proživeo je mnogo promena; bio je najpre odojče, pa onda dete, zatim mladić, odrastao čovek, pa starac. Ali, ma koliko da se čovek menjao, on je uvek govorio za sebe JA. I to JA uvek je bilo u njemu jedno isto... Eto, to nepromenljivo JA zovemo mi dušom.“
Koliko je patila duša u autoru Ane Karenjine može se samo zamisliti! Iako je podvlačio, prečesto, u staračkim godinama, da je ono čime živi – Bog, ipak je, i u tome što je proživljavao i u tome kako je pisao – istrajavao i demon. Tvrdoglavo je, opet, verovao, kako duša, jedino, ne može da propadne, i kako je i ne treba spasavati, nego – prosvetliti! Jer se, samo na taj način, ostvaruje ono najviše: da bi bog mogao da prolazi kroz nju! Očišćenu od onoga što je pomračuje, tu – prosvećenu ljudsku dušu pomišljao je i Tolstoj da je imao. Kada je krupnim slovima ispisivao, kao parolu i kao posebnost – kako život čovekov nije u telu nego u duši, i nije i u telu i u duši, nego – samo u duši, još uvek je verovao, dabome, da bez ljubavi prema sebi ne bi ni bilo života, a niti božijosti. Možda se u tim, i takvim, proživljavanjima i razvila sumnja u poistovećivanje sa božanstvom – što je demonska sila (duh koji živi u čoveku) i shvatala kao neprolaznost, ali i kao neprestano kretanje. Duh istine bio je ono isto što i duh obnove i preporoda. I samo u tome je Bog: ono što je i naša ljubav.

     




[1] Napoleonova najezda na Rusiju, 1812. Bitka na Borodinu, za koju je Napoleon rekao – da su Francuzi zaslužili pobedu, ali isto tako i Rusi da ostanu nepobeđeni. Posle te bitke Napoleon je, gotovo u rasulu, počeo povlačenje iz Rusije. U toj bici, pored glavnokomandujućeg, Mihaila Kutuzova, proslavio se jedan od komandanata, knez Bagration.