уторак, 24. фебруар 2015.

OSMEH KNEZA BAGRATIONA

Onaj pokušaj da se unapredi život, da se ono glasovito, već u Helderlina začeto, uzdizanje našeg bivstvovanja pod zvezdama preoblikuje i u prerastanje čisto (Rilke), kojim se umetnost bar u izvesnoj meri zaista približava prirodi, i jest njezino dahtanje, pa i preobražavanje u novo, čime se stari svet, prohujali dani, istekla godišnja doba zauvek srozavaju u minulost – postoji u Tolstojevom romanu Rat i mir. Toliko tih, osobenih, svojevrsnih, drukčijih znakova i puteva na kojima opstoje večni putokazi Promene Lepote. Iščitavajući veliki roman o vojnama i o sudbinama pojedinaca, koji su, tako često, samo u funkciji kretanja slika u vremenu kojim gospodari igra prirode, pomišljam, možda i posle četrdesetak godina, u originalu, ta je knjiga-povesnica ovekovečila uzbudljive i zapamtljive, kao svetiljke-ikonice, neke likove i u njima iznenadna uskrsnuća, po čemu se i poznaje večnost.
Motaju se vojske (može i tako): na jednoj su strani Napoleon i njegovi, a na drugoj – takozvani združeni vojaci koji hoće da odbrane „trošnu zgradu truloga sveta“, i u toj armadi Kutuzov sa Rusima. Sve se to kreće nekim gotovo besmislenim tokom, i u beznađu, pustoši, neshvatanju zašto se sve to čini. Ali, veliki pisac (i po tome se velikani razlikuju od malenih, a od književnih „pacera“ osobito), odjednom, u svojim junacima, i u unutrašnjim njihovim mučenjima ali i blagoslovenostima, otkriva prirodne, ljudske, neminovne misli, pokrete, osećanja, kojima se i oni, ali i svet oko njih, i prilike, i okolnosti zatim drukčije, ipak – preokreću! Život ide dalje, u buduće neke promene, i tu nema zaustavljanja, ima prerastanja. Naravno, čistih, u samom tom preokretu, i u svakom početku.
Pa, evo, u takvim zamotajima, beznadežnostima i u toj truleži (što su posve opseli „Seobe“ Miloša Crnjanskog, zatočili ih i uzeli im, oduzeli, savaki dah, svaki život, svaki pokret već), kada je sve blisko i padu, kada naiđe zrak ili Znak Smrti – otima se život, otima se ono što mora da traje, otima se budućnost, Znak Lepote, i nastavlja se – večnost. Tako, najednom, i kada nema izgleda pred silom Napoleonovom, i u tom gotovo besmislenom kretanju zajedničke vojske, pa i Napoleonove, knez Bolkonski prepoznaje „mirni osmeh“ u kneza Bagrationa, koji ćuti, ali je odlučan, i koji će, predvodeći već izgubljenike, povesti ih i u pobedu. Toga časa! Ponavljaće se Ti Časovi Obnove, mogao bi da kaže Rastko Petrović, kao Ti Časovi Prerastanja, kako je pevao Rilke, a evo jednog od njih, odmah. „To je ono! – pomisli knez Andreja zgrabivši zastavu i s uživanjem slušajući zviždanje kuršuma, upravljanih, očevidno, na njega. Pade nekoliko vojnika...“
U svim, iako malobrojnim, velikim romanima ima takvih i osobitih trenutaka – osmeha, po kojima se, i u kojima, prepoznaju znaci lepote i kao znaci večnosti. Kao što takvi neočekivani trenuci i jesu ono što velika dela čini drukčijim, ali i pomažu im u kretanju dalje, i u hodu do kraja. (A Šklovski je voleo da ponavlja: bez suprotstavljanja stvar se ne može napisati. „Po Tolstojevom mišljenju, plan je uvreda za čoveka koji traži svoj put.“ ...pravi ljudi blude na zajedničkim putevima, na putevima nužnosti. Ono što se čini slučajnošću – u stvari je nužnost. Ali nužnost se ne razume odmah... zablude kao tragovi izbora istine. To su traganja za smislom života čovečanstva...)
Pomenuću, i ovde, neke posebnosti iz svakidašnjice koja traje u Ratu i miru: „Njeno materinsko osećanje govorilo joj je da ima u Nataši nečeg isuviše mnogo i da ona zbog toga neće biti srećna... Božić kod Rostovih... ona stihijska sila koju čovek ne može da savlada... Nataša (blizu Anatola Kuragina) trudila se sebi da objasni šta se s njom dogodilo, i nije mogla da razume ni ono što se s njom dogodilo, ni ono što je osećala... „Sve je izgledalo tavno, nejasno i strašno... ravissante... Sećam se, odgovori brzo knez Andrej, ja sam govorio da treba oprostiti ženi kad padne, ali nisam rekao da ja mogu oprostiti. Ja ne mogu...“
Moglo bi se ovde dodati kako apostol Pavle razmišlja: zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, pritešnjenosti – Hrista radi; jer kad sam slab – onda sam silan! (Dok Ujević, moram i to ponoviti, ovde, silovito iako prigušeno zapeva: Jer znadem sebe i slaba i jaka,/ i slutim sebe u svijetlu i sjeni/ i jao meni, dakle, blago meni!).
Na kraju će knez Andrej (obuzet neizbežnom smrću, iako već i uz Natašu, i uz bliskosti sna u Otradnome, kada je ona, osluškujući tada nepoznati glas, osećala da se budi nešto novo u  njoj, i da je to preporađa) opet prepoznati, kao na početku romana, „miran osmeh“ kneza Bagrationa, i odlučnost koja vodi u pobedu, ne sada – plavo nebo nad njim, lažan „beskrajni plavi krug“ – nedoživljen, već ovo što još traje, što je proživljenost, i što ga stiže potom – smrt! Tu je i ta životna čudnovatost koja je nužnost! Samo lažnjaci mogu da, folirajući i na pajacki način, uzvikuju – kako je slučaj komedijant! Nema ništa slučajno u vaseljeni, niti u bilo čijem životu ponaosob. Ima neočekivanosti, ima suprotstavljanja, i u njima, u doživljavanju, ima velikih ljubavi i ima bola – u čemu se prepoznaju znaci lepote, koja nas i spasava od svakog zla i besmisla.
Prvi je maj u srpskim zemljama, koje svet (izuzev srodnika nam i nekih bližnjih, slovenskih zemalja) blati i dalje, onespokojava i čini stvarnost neveselom, podmuklom i opasnom. U kojoj se, toj realnosti, najmanje snalazi slabotinja i društveni škart, iz kojih „sredina“ ima najviše onih koji beže iz zemlje, i onih koji, inferiorni, vređaju sopstveni narod. I ima neobičnost prirodna: srasli se i ukrstili – veliki praznik vaskrsenja božijega i dan radenika. Ranije, u danima takozvanog socijalističkoga uzdizanja – zabranjen bejaše taj Dan Vaskrsnuća, i, evo, kao da je pobedila prirodna obnova čovečanstva. Nadjačalo je ono, istinito: ljubav prema svemu živome. Pa u njemu ima, potom, i ljubavi za druge, naravno, i za ostale praznike.
Jutros je, na taj veliki praznik, i sunce neobično čisto, i savladalo je sve tavne naoblake nad Beogradom, i dok se – diljem zemlje, uz liturgijska bdenja i zanosna uzbuđenja – tucaju šarena jaja, beličasta se i svetljikava jata plavičastih linija nebesa kao zakovitlavaju a onda posve smiruju, i nebeski je svod, danas, prvoga maja 1994, posve svetloplav – i kao na kupolama pravoslavnih manastira; kao da ima one neprolazne, večne boje plavetnila koja se svijala oko glave Gospodina Isusa Hristosa, čim je vaskrsnuo! Koji je, možda, i smišljen na takav način – uz dotaknutost (jevanđelista) onom energijom što je nazivamo božijom. 
Koliko je i na koji je način – Lav Nikolajevič – prepoznavao tu boju i taj sjaj vere, dok je tragao za istinom, koja nije ono isto što je i Bog? Verovao je i napisao – kako osim onog telesnog u nama, i u celom svetu, znamo da ima i nešto bestelesno, „nešto što daje život našem telu i što je vezano sa njim. To nešto bestelesno, vezano sa našim telom – zovemo mi dušom. A ono bestelesno – ni sa čim vezano a što daje život svemu što postoji – zovemo mi bogom!“
Zanimljivo je, takođe, da je Tolstoj ispisivao previše stranica o Bogu, o svojim traganjima i stranputicama, o tome – gde može imati božijega prisustva, kako se može verovati u gospoda, itd., ali – nije ga to moglo smiriti! On Boga nije tako mogao pronaći. Poslednje su mu godine, poslednji dani naročito, to u najžešćem obliku – pokazivali, pa mu i u nevidljivim i čak pretećim „znacima doživljavanja“ to nametali kao onaj nasušni hleb bez kojega nije mogao, a koji mu se, u tim časovima beznađa, činio zauvek otrovanim. Prejako, preteško breme toga Božijega Prisustva, koje je nekada tvorac Rata i mira nosao i sa uznesenjem, pa i kada se bunio, kada je bogohulio, bilo je sada tako mučno, tako surovo, tako – nepodnošljivo! Ono ga je gotovo progonilo i oteralo ga je, šibajući ga nekim užasno neprijateljskim pomislima, osećanjima, prisustvom bližnjih – direktno u nepostojanje, u bežanje, i u smrt. Nije se nikako mogao smiriti taj veliki starac!
A verovao je, dok bejaše snažan, dostojan sebe i života, kako: „Poznati boga moguće je samo u sebi. Dok ga ne nađeš u sebi, nećeš ga nigde naći.“ Možda je i bilo moguće, bar u mlađanim godinama, bar u danima kada se verovalo da je svaka promena – isto što i put u drukčiju slobodu, i put naviše, pa se ljudska želja, i spoznanje piščevo, činilo ostvarljivim: „...to nepojmljivo iz čega sam došao i čemu idem – zovem ja bogom!“ Što je i misija velikoga umetnika, ako to uspe, doživljavajući stvarnost i do dna, i na svoj način – oblikujući oblike. Onaj, dakle, tvorac oblika koji to doživljava i kao nužnost i koji ispisuje svoje unutrašnje biće, kao suštinu što proističe iz sukobljavanja i dodirivanja sa svetom i životom, i sa istorijskom svešću naroda kome pripada, čija je mitologija jedna od posebnih koje imenuju prohujale poretke, takozvano varvarstvo i civilizaciju zajedno.
Pomišljam, koliko je i kako Tolstoj bio srećniji, osobeniji dakle, pa i zadovoljan na neki način – kada je Boga otkrivao u onome što piše, i čime to ostvaruje, u junacima i u situacijama koje je proživljavao, čime je bio nadahnut, čime se i izjednačavao sa Najvišim, sa Tvorcem lično. I bio je posve nezadovoljan, uznemiren i pun besa, ozlojeđen čak – kada je pokušavao, kasnije, kao znamenit pisac i poštovan širom sveta, da se pomiri sa bogom! Osećao je, svuda oko sebe, laž i porugu, a nije mogao da prihvati – kako je to, upravo, samo u njemu. Uzvikivao je, zlopatio je to što kaže: „Reči ništa ne znače. Ja gledam srce onoga ko se meni obraća.“ Iako je, dok je pisao u punoj snazi, bilo to u večnom zajedništvu, pa i u skladu najčešće: reči su, neke su reči bar, progovarale baš ono što srce oseća, kako srce kaže.
I šta je sad, tu, među nama i u nama – Božija Volja? Ima li je, ili je ona – to što mi hoćemo, i kako mi hoćemo, naš izum, naše predstave o svemu? Naš put, posebni, svakome drukčijim se ukaže, kojim i srećno dok hodamo i nesrećno dok srljamo – ukazuju se i svetlost i tama, naša obeležja, i sve, pričinja nam se, dok ka konačnom ne stignemo. Zašto Tolstoj kao da proklinje svoj život, na kraju, kao da sumnja u sve, kao da ne voli svoje nezaboravne, stvaralačke sate i dane, pa i najlepše godine mladosti, u kojima je uloga pisca bila gotovo isto ono što i prisustvo boga u njegovoj egzistenciji? Duša jednoga kao da je bila ono isto što i duša drugoga. Moglo se još tada i poverovati u reči koje Gospod kazuje Mojsiju: „Moje ime je isto kao i moja suština. Ja sam onaj koji jeste. Ja sam ono što jeste.“ Zar to nije „obećano“ svakome izuzetnom čoveku, svakome velikanu posebno? Zar i sa tom verom mi ne ulazimo u svakidašnje zamke i mučice, u sve te mnogobrojne prepreke kojima nas sapliće stvarnost, i u nadi da ćemo promeniti – i život, i ljude, i događaje!
Dok je bio i pun sebe, pa i u oholosti, dok je u sebe verovao i u misiju svoju, i Tolstoj je mislio, verovatno, tako. Naravno, i ja jesam onaj koji jeste i ja jesam ono što jeste. Potom se, u sabranosti na kraju pređenoga puta, u godinama sumnje i ostarelosti, počne i jadati čovek, počne umetnik bežati od sebe samoga. Počne i sanjati drukčiji san, i vikati u tome snu: Ne, ne, nije to ono pravo! Počinje, iznova, i Tolstojeva Buna protiv Boga. Uzalud je prejasnim slovima bilo u njegovom kalendaru zapisano, a potom u knjizi Put u život, rečenica iz Rama Krišne: „Čovek koji pije, viče i pred svima govori: 'O, gospode, gospode!', znaj da nije našao Gospoda. Onaj ko ga je našao – ćuti!“
I, šta je, onda, sa dušom velikoga pisca? Napisao je: „Čovek koji je proživeo dug vek – proživeo je mnogo promena; bio je najpre odojče, pa onda dete, zatim mladić, odrastao čovek, pa starac. Ali, ma koliko da se čovek menjao, on je uvek govorio za sebe JA. I to JA uvek je bilo u njemu jedno isto... Eto, to nepromenljivo JA zovemo mi dušom.“
Koliko je patila duša u autoru Ane Karenjine može se samo zamisliti! Iako je podvlačio, prečesto, u staračkim godinama, da je ono čime živi – Bog, ipak je, i u tome što je proživljavao i u tome kako je pisao – istrajavao i demon. Tvrdoglavo je, opet, verovao, kako duša, jedino, ne može da propadne, i kako je i ne treba spasavati, nego – prosvetliti! Jer se, samo na taj način, ostvaruje ono najviše: da bi bog mogao da prolazi kroz nju! Očišćenu od onoga što je pomračuje, tu – prosvećenu ljudsku dušu pomišljao je i Tolstoj da je imao. Kada je krupnim slovima ispisivao, kao parolu i kao posebnost – kako život čovekov nije u telu nego u duši, i nije i u telu i u duši, nego – samo u duši, još uvek je verovao, dabome, da bez ljubavi prema sebi ne bi ni bilo života, a niti božijosti. Možda se u tim, i takvim, proživljavanjima i razvila sumnja u poistovećivanje sa božanstvom – što je demonska sila (duh koji živi u čoveku) i shvatala kao neprolaznost, ali i kao neprestano kretanje. Duh istine bio je ono isto što i duh obnove i preporoda. I samo u tome je Bog: ono što je i naša ljubav.

     




[1] Napoleonova najezda na Rusiju, 1812. Bitka na Borodinu, za koju je Napoleon rekao – da su Francuzi zaslužili pobedu, ali isto tako i Rusi da ostanu nepobeđeni. Posle te bitke Napoleon je, gotovo u rasulu, počeo povlačenje iz Rusije. U toj bici, pored glavnokomandujućeg, Mihaila Kutuzova, proslavio se jedan od komandanata, knez Bagration.

Prepuštanje osmehu


ili
Od Orfeja, preko Narcisa, do Đavola

     Bio je to trenutak nekoga nagnuća, pa izmicanje tla, pa pustoš usred toga. Tada sam bio pomislio, kako se taj put pevanja, to lirsko osećanje života, ta tragična naklonost nečemu novome: što je posebnost, kako se, naime, sve to – kao iskobilo, palo, posrnulo. To je uz godine hodalo, s njim stasalo, s njim padalo. Palo, možda.
     Setih se, bilo je to isto onda, pre petnaestak godina, i ovde, na ovoj stazi Kalemegdana, kojom i sada hodam, kao i onoga juna, kada sam bio počeo da studiram, kada sam imao malo više od osamnaest godina. Ova ograda, gvozdena, i sa strane četvrtasti stubovi, od ugrađene cigle, i ona klupa unutra, između drveća, prepunog godina. Bila je tu i devojka, pored mene, sa fakulteta, i kada je nešto popucalo te godine, toga večera, drhtali smo, pa smo se bili zakikotali, tako, stojeći, drhtuljeći, dahćući kao pokisli psi u žitu, u žutome žitu u junu. Bili smo se zacerekali, i bili smo kao blesavi, i bilo nam je lepo! Grumen nečega teškoga bio se raspršio, svalio se neki teret bio sa nas, pa smo bili oslobođeni svega, i laki kao oblak, što se bio, toga predvečerja, vukao iznad grada. Pa bio oblak – kao ptica, dok kruži, kao da dom traži, i kao da i on ljubavnicu ište.
     Orfej je bio došao, negde pred zoru, da me probudi. Bio sam zapisao neke stihove – mucave, lirske, patetične. Osećanja su vladala u njima, nad njima, po njima... čim je bilo tako, čim su osećanja u prevlasti – ima tu nečega mutnoga, nečistoga, neke temperaturice koja nije baš prirodna... zato su te pesme, ti stihovi, kao povišeni, mladi, malo suludasti, romantičarski, pa u njima nema gotovo ni otmenosti. Što nije lepo! Lagano se, zatim, godinama, ravnoteža uspostavljala. Unutrašnja je stvarnost izbijala u prvi plan.
     Stojim sada, na toj stazi, kao i onda, ali sam. Bez reči, bez nekoga oduševljenja, kao pust, opustošen. Boli me nešto ovde, i talasi onoga prohujaloga, ovde. Sve se sada vratilo u mene, pa pritiska. Pomislio sam: kako priroda kida od našega tela ono što mu je jednom dala, komad po komad lepote, kap po kap zdravlja, krišku snage, list bujnosti, pa to bude zatim: uveo neki veo, tamna strana, bolest, tmurnost zdravlja, nagnuće neko, kobno, gnjilo, tuđe! Uzima priroda onoliko koliko je dala, uzima stalno, puno, neštedimice. Onda se u telo uvuče neka melanholija, čudesna dok obuzima, i sve bude, kasnije, u njenom znaku: puno magle, dima, nesigurnosti. Čoveku se učini, kako više nije ništa tako važno u životu, i kako postaje ravnodušan, oprezan zbog sebe i za sebe i čudno strpljiv prema svemu, gotovo atavistički opterećen da veruje u sve ono što mu se desi kao u proviđenje neko, kao u nužnost, i kao u jedinu moguću stvarnost. Čovek pristaje na okolinu, događaje, datume, svakidašnji hleb i nesanicu. U njemu nema pobune, ni želja da bilo šta učini, da se usprotivi, da ode, da kaže nešto; čovek se lagano prepušta, i to je tužno – to je kao prava bolest, kojoj nema leka.
     Prepuštajući se, čovek sve više tone, i tone, i pada. Ako pozove u pomoć onoga ranijega sebe, onaj revolt, onu pobunu, onu vlast osećanja, onu patnju, onaj revolt uma, revolt njegovih godina, njegove mladosti, učini mu se to, taj zanos ranijega života, bio onda lud, manit, očajan, divalj, lep, ali već sada – kako je to i pomalo tužno, lažno, bledunjavo, mutno, minulo, iskidano! Shvatajući to, van sebe samoga, van mene samoga, odnekud iz pozadine godina – kao znak ličnosti, umeća, dara, stradanja, radosti, ljubavi, kao znak još uvek trajanja, još uvek stvaranja – tiho se, krajičkom usana, bledunjavih, razvuče osmeh, stidljiv u početku, tanak, suv! Začudi se čovek tome, ali uzalud osmeh stišava, jer on raste, kao da nezdravo buja, snagom nekom čudesnom, opsanom, novom, budućom...
     Više osmeh nije tanak, nije suv. Postaje širi, izrazitiji, puniji i obojeniji! Kao da u njmu ima, odjednom, više boje. Postaje osmeh – kao spektar boja. Jednoga trenutka, iznenađen, čovek shvati – kako osmeh reaguje na sve okolo što se zbiva, i u čoveku i u društvu. Osmeh postaje – tako, deo pobune, pobuna sama, protest.
     Osmeh sada protestvuje, i kad se ruga, i kad blagosilja, i kad ujeda!
     U stišanosti, u usamljenosti, čovek više nije pobeđen, umetnik na sve reaguje osmehom. U svemu što čini, u svemu onome što iz svoje krvi stvara, darujući svetu, izbija osmeh – različito obojen, spektrom boja pun... pa koliko je umetnikova putanja čistija – i osmeh je to, koliko je tragičnija – i osmeh je to! Koliko je više uz patnju skovana – i osmeh je to. Osmeh već, kao protest, kao život, dok zrači umetnost.
     U početku, u mladosti čovekovoj, umetnikovoj, kada se na sve reagovalo bolno, zadihano, patetično, vičući, psujući, pljujući, rečima, rečima, rečima, ali i bojama, tutnjavom, muzikom, raznim šok izvedbama kako bi se nagomilani bes ili bol u sebi oslobodio – bilo je to kao revolt: golo, u zanosu, bez rezerve, ali mutno, ne čisto, iz osećanja koja su bila puna toga, pa samim tim – i sumnjiva. Ali kad sve to proteče, kad minu s prolećnim vodama mladosti umetnikove, kad sve to priroda, događaji, život, u korito vremena odnesoše, unesoše, smiriše, pa pomalo zaustaviše i uhodaše, a umetniku se učini da je potonuo, rodi se onda taj osmeh, vrati doživljaj sveta zauvek, ono čisto, lepota doživljaja, i sada je to pravi revolt, u stišanosti, u zimi života, u dugotrajnoj moći ispaštanja i vere u preobražaj sveta, i u svoje harmonije, koje i kad neće zaustaviti vreme, znaju – kad vreme može da zastane, i kad da bude blagoslov, punoća, igra, dom.
     Sudbina je osmeha sudbina uspeha čovekove pobune. Put njen je kao brazda koja je onoliko vidljiva koliko je umetnikova vizija čistija, nova, od svih drukčija, neponovljiva!
     Tu crtu sudbine u svome protestu, osmeh u svome stradanju, pesnik je bio poklonio Narcisu, kome je to znak – da se po njemu poznaje i izdvaja!
     Uz put, stradajući, izgubljen u tminama koje označavaju nešto dalje od sadašnjosti i od budućnosti, a prošlost se već udaljava, Narcis, sâm, bio je prepušten volji noćnoga posetioca, ljubavi svoga dvojnika i brata, neizmernom drugarstvu đavola, vernoga pratioca i buntovnika. Gde je sad to? Šta je sad to? Nema tu više ranije kuće, u kojoj je sanjao, ali ima nove: to je ona koju mu dvojnik nudi, zavodeći ga. Šapnuo mu je to: to je naš dom, koji si zaboravio. Svi putevi vode u taj dom. Narcis, postepeno, bio se navikao da je dvojnik isto što i on, i da su im putevi isti, i da lutaju skupa. Bila su to već ozarenja, pokušaj stvaranja novoga života, u blagozvučju prirode, gde je duša ushitna i nerazoriva. Tonući u svoju samoću, bio je otkrio i možda izabrao, kao pesnik Helderlin: „pustinju duše“, jer drugoga nečega više nije bilo, ni carstva zemaljskoga, kome bi mogao da se privoli. Osuđen je bio na sebe i na svoju dušu, i to mu je bilo kao da je prijatelja našao i kao da je prepoznao cilj u sebi. Mogao je onda, Narcis, da kaže, isto što i Helderlin: „Nemam ništa za šta bih voleo reći: To je moje. Daleko su i mrtvi su moji voljeni“... Osećao je, kao i pesnik, da može još – uvek da sluti! Eto, više nije bio sam. Imajući samo slutnju uz sebe, već isto ono što i dvojnik mu, već u snu đavolovome, podajući se pustinji duše, duboko uranjajući – hitao je, uvek, ka beskraju, i ka nemogućem, da ga obujmi. Tako on, Narcis u đavolovome svetu, razdvojen, pust, sâm.
     Ja bih sad to još više vezao za pesničko prilagođavanje na društvene norme i konvencije, o čemu se puno piše. Kao što se već napisalo o Helderlinu: „...nečija nesposobnost da se prilagodi svojoj sredini samo je po sebi bolest“. Evo, Narcise, čuješ li, šta kažu. Iako ja više verujem onome drugome, koji pokazuje ovako put ka beskraju... onoj rečenici Blanšoovoj... “bolest, čak i kao iskustvo dubina, nije potrebna da objasni taj razvoj“... Nije, mislim.
     Mogu sad da pomislim, kako si ti, Narcisu, bio poverovao, drugujući sa lepim i mudrim đavolom, padajući duboko i uzdižući se, u uznesenju, da ONO ŠTO TRAJE – zasnivaju pesnici. Bio si, srcem u toj krvi, umom ili bezumljem u tom zanosu, pa branio svojim životom koji nije i antiživot, svojim opredeljenjem, samo onaj pesnički znak: „Duhovnome dati život, živome oblik“. Opsednutost je tu, pesnička, istrajala rvući se s nemogućim.
     Od Orfeja, na putu do đavola, Narcis možda i zna – da niko nije dobio bitku. Uvek je ona izgubljena, na jednoj strani – u životu, ali se dobija na drugoj – u umetnosti. Mogu sad u tome da se prepoznaju grkost i opsesija ali i uznošenje kao udeo plamena u Obliku!
     jesen, 1970.

Objavljeno u časopisu „Akt“, decembra 2014. 
     

петак, 06. фебруар 2015.

У шта је пуцао Гаврило Принцип

(Српско-немачке варијације на исту тему)

          Бежећи од стварности – гледах синоћ на те-веу наставак серије о породици Ман. Судбина и посебност једне особене, немачке или европске породице, која је дала на свет (тако казано) и Томаса, и Хајнриха, али и друге – Ерику, Голоа и, на неки начин издвојеног, па и изопаченика, дрогиранта и хомосексуалца, а самим тим можда бунтовника без разлога (у оном времену, то се морало и драстичније показивати него данас) Клауса, који се прослављао као антинациста, касније и романом Мефисто.[1] Није био дорастао тој теми. Њему се причињало да је у лику Мефиста могућ избор свих оних који су склони злочинима. А није! Мефисто је симбол и она друга страна, коју слабићи не могу да савладају: Другога у нама, двојника или ђавола по бапским и религијским причама, а који је, често, светлоносац. Што се крило и у загонетним, па за ближње и околиш неразумљивим – у делу и у лику, и у судбини, Томаса Мана.
          Када се на лицитацији (у тој серији) распродаје све оно што је било и нека интимност, а не само материјална својина, па и фигура малецка, Хермеса, коју је велики писац просвећене Европе (како је и сам волео да га називају) обожавао, може се и претпостављати колики су море и колебања аутора Доктора Фаустуса били непрестан самобој, самосавлађивање, вероватно најважнијег проблема у човеку – шта је оно што је у њему трајни неспокој, а у вези је са двојником или оним „трећим“? Што је несазнајно а што утиче на наша дружења, противљења па и слагања, са другом страном, која је за примитивни свет – увек непријатељска.
          Велико дело Томаса Мана, кога приказују у серијалу и као уштогљеника и готово настраног човека, заљубљеног само у тајну која хоће да разреши енигму о Богу и Ђаволу, управо је својом целокупношћу, и свестраношћу, само то и хтело: како разумети дилему – шта је, и која је, та тавна сила у нама што управља, тако често, и нашим поступцима, али одлучује и понекад пресуђује друкчије него што то и сам разум налаже? Корени зла, јесу ли и у тавној сили? Оно што је измучило и можда прерано сахранило Достојевскога, који је био поред Гетеа најбољи Манов учитељ (писао сам како је Чаробни брег, то велико дело, настајало и уз мотиве и по њима – у којима се рађао роман Достојевскога Идиот). Јер то би требало појаснити (како звучи гордо та реч!), како је кнез Мишкин баш и Источна варијанта религијскога кода, а Ханс Касторп управо Западна копија те исте духовне усмерености!
          Колико је Томас Ман скучен у серијалу, а много мање у књигама, студијама или есејима о њему, толико је опет, пространије и шире, и необухватније његово дело. Коме нису дорасли, наравно, толики заљубљеници у њега, особито противници или они који не разумеју духовност.
          Томас Ман је у младости писао политичке есеје (Мисли о рату) и у покушајима да разуме Фридриха Ничеа, као и оно вечно противречје у духу живота и уметности (херојство и свакидашња чамотиња, цивилизација а култура насупрот) – је ли демонско против разума исто колико је геније против реалности? Млади писац још је тада трагао и за оном тајном а неизбежном поруком стваралачког чина која надграђује или надвисује сваки прагматични однос човека у средини, или у свету, који својом реалношћу и опстаје. Оно више или знак вишега, што је, такође, у тим годинама, опседало и великог писца Хермана Хесеа, било је неприкосновено и оно је, нажалост, рекли би заштитници друштва, разривало или подривало, и негирало, свеколику друштвену прагму и устројства по којима се развија одређена заједница. Чиме се и Томас Ман уздигао изнад својих савременика. Чиме се, и на особит чак начин, разликовао и од многих Гетеових погледа на свет и живот. Јер је и Ман, онај рани и одлучан да пркоси, поверовао у библијско послање. Оно: како је обнова живота неприкосновена увек и како није све понављање него обнављање. Оно прерастање облика, што га је опевао тако суверено највећи немачки песник Хелдерлин. Оно што је и српски деспот Стефан Лазаревић написао у „Слову љубави“: „...но и самог човечијег / јестаства обновљење / и разиграње, / достојно ко да искаже“. Оно обновљење у српскога Растка Петровића – Младићство народнога генија. Оно по чему се препознаје Његош и његово дело.
          Томас Ман је писао на почетку: „Оно што је песнике одушевљавало био је рат као нешто само по себи, као тајно тражење, као морална нужност. То је било иако никад пре тога чувено – снажно и сањалачко збијање нације у спремности за најдубљи испит, спремности, радикализму у одлучности какву историја народа можда до сада није познавала.“
          То се односило на Први светски рат. О чему сам често писао – како је у Доктору Фаустусу, најављујући и зло и објашњавајући тај радикализам, професор Цајтблом (сам писац, заправо) проживљавао одушевљене тренутке заноса када су његови ученици, као и он сам уосталом, осећали знаке препорода и неког особитог узношења на путу ка Истоку, ка освајању. Онда када су се, и са страшћу, 1914. године, почели прогонити Срби у Минхену.
          Таква је понашања Томас Ман покушавао и да оправда у том великом роману 20. века. Претерано, рекао бих, и не баш часно, често обрушавајући се на Фридриха Ничеа, вероватно учитеља у младости, као кривца и заводника, који ће, наравно, полудети! Зато је мало и чудно када исти тај Ман пише, после изгона из Немачке, 1936: „Тешко народу који зато што не зна свој пут, на крају је стварно потражио излаз у грозоти рата, мрског Богу и људима“. Иако је то тај исти народ, немачки. Онај кога је млади Томас видео друкчије, раније, можда искреније.
          „Истина је: немачкој души својствено је нешто најдубље и ирационално, што допушта да се појави (та душа) у осећању и оцени других, реметећи, узнемиравајући површније народе, као туђа, мрска и бесна.“
          А зар и српска, или јеврејска, или палестинска, и душе других народа, немају тај исти дубоки осећај – са извора ирационалних?
          Требало би, зар не, запитати се и данас, у 21. веку, да ли је, и колико, опасна библијска повесница: пророчке нијансе у предвиђању догађаја, јеванђелијска и скривена чудесност у обнављању енергије живота, као и особитост у Јовану Богослову, која је, уз Христову посланицу да Он не доноси мир него рат, до краја извршила мисију у оном смислу: како промене и побуне, револуције и ратови, неизбежно доносе прогресивност и у томе велика страдања народа. Како човечанство и не може без тога!
          Јесу ли и за то криви Јевреји, као готово вечни изгнаници и унесрећеници, јер су можда први схватили или спознали библијски код, и у њему вечни залог будућности: послање Христово о неминовности и судбинском смењивању времена уз неизбежне потресе, ратове и страдања? Када се данас тумаче исламска, особито западњачка пророковања како ће бити освојен свет, по њима, заборавља се, на пример, да је то она иста порука из Светога писма или Новога завета, која хвали и велича Господа као свеопштег доброчинитеља, пресудитеља на Судњем дану, онога што обасипа народе благодетима и води на прави пут.
          Пророци су, изгледа, погодили тачно у мету. Можда и зато има она, опет и њихова потреба за упозорењем а не клетвом: „Јерусалиме, Јерусалиме, зашто кажњаваш пророке?“ У чему је и двосмисленост коју је умела да искористи нарочито католичка црква. Оно што је навикао образовани слој становништва већ вековима да назива латинском мудрошћу а у смислу преварности и мутних скривалица – да се истина скрива од простоте како би се лакше владало.
          Многе збуњује само Послање Божије и у њему та вечита позорност и готово једнострана, без призива икаквога двоумљења исказана, порука: увек ће бити буна и ратова, катастрофа и поремећаја у природи, и страдаће људски род, а не само зликовци и невини. Али они који познају те дане промена или обнова лакше ће се сналазити, и схватиће шта је Истина и колико је она поистовећена са именом и ликом, и делом Сина Божијега. Она је то исто. Позната су колебања, доживотна, на пример, аутора Браће Карамазова, у опредељивању шта је истина, као и његова неопозива одлука да, ако би требало бирати између ње и Христоса – он је на страни Изабраника. Превише га је измучило то колебање, јер није поверовао. Позната је његова сумња да када верује, не верује у ту веру, а када сумња, сумња и у то. Толстој, такође, током богатога живота, и распусничког, и самотовања, и коначно непрестане борбе у себи и сумње у Бога, никако се није смиривао до краја, а изабрао је у младости можда и уз погрешну атеистичку оријентацију – да је истина оно чиме се управља људско биће и чему стреми, а да она није Христос. Чувена је реченица писца Рата и мира – посвећена Христосу: „Зашто си ти дошао да нам сметаш?“[2]
          У Гетеа, на пример, а разрађеније и чак смисленије и опојније код Томаса Мана – то питање решава се на просветитељски начин, увијено у различите велове као симболе, из чега се испреда нека невидљива а позлаћена нит, коју називају љупкошћу. У чему се вечита драма људскога рода у непрестаној борби и одвија – рађајући лепоту у томе.
          Међутим, јеванђелијска послања веле, ако се читају без увијања у религијска повесма и уз патетичну повесност, да су ратови и катастрофе неизбежност. То је и невидљива, страшна, али и благословена опет – симфонија живота. Рађање свеколико и благосиљање у томе, али и непрестано умирање. Борба на живот и смрт, али за живот. Не може човечић да измени тај вечити поредак у природи и да открије тајну стварања. Нема снаге да продре у смисао обнове, иако научна мисао све више открива законитости тајних сила у којима покушава да се снађе човечанство. Уметност слави ту чаровитост у тајни вечних препорода. Луђаштво се томе противи на самоубилачки начин, а незадовољеници – највише собом, оним чиме и опстају – загађују егзистенцију свих нас.
          Можда заиста и јесу Јевреји први на време схватили и прозрели „искуство“ пророка и само Послање. А можда и уклетост која их прати има неког симбола у томе.
          Како, најзад, разумети „Оно“ што води, све нас, на пут у неизвесност? Не супротстављати се? Па ипак: бунтовници, као и Гаврило Принцип, хоће више. Хоће слободу. Иако су и несрећници у самој тој борби, они су бар поверовали у боље и у промене, а то и јесте њихов срећни час, као нешто особито. У чему се, у томе часу, налази и симбол, судбина и узношење, као и страдање Христово. У уздрхтајима, ево, проживљава свет најлепше часове живота. Зато, нека живи наш живот!
          Зашто толико боли наша мисао чим наиђе на препреке? Мора се веровати у себе и у своју мисију. То живи у свакоме од нас и требало би га препознати нарочито у свакидашњим мукама. У томе болу искрсавају и визије и запламте неки чудни бљескови.  
          Овоме би требало додати још неколике реченице. Тешко је, заиста, уметницима у сопственим породицама, у околини где јесу. Оне тајне мучице у којима хоће да препознају силе узношења, оно друкчије, нове знаке, оно што их буди и узбуђује – како то казати, како признати било коме? Још међу примитивцима, или чак и у образованим слојевима друштва свиклог на нормалан живот и „проток догађаја“ – ево, има неко, и у њему нешто, што застрашћује, што је друкчије, што тражи свој језик и своје право на опстанак. Што се противи одређеним правилима у заједници. Ево, зато је, вероватно, и Томас Ман спаљивао своје неке дневнике. У којима је, као млад писац, колебајући се, покушавао да оправдава своје странствовање међ блискима, у животу са супругом, децом, братом. Мало ко би могао да разуме те мучице, показује и серија о њему. Као што се не разуме ни мали Хермес, бронзани, који је бивао на писаћем столу а симболизовао двојство, тројство, и неку тајну поруку коју је тешко разумети. Како се и колико митска схема разликује од библијскога кода? Ко је више у праву? Има ли неког заједничког симбола у грчкоме миту и у хришћанској мисији?
          Ево, то је оно што и превише боли. Што неће разумети толики тумачи творца Доктора Фаустуса, особито они који „филмују“ његова дела...

Из рукописа књиге „Успомене и светиљке“ (Дневник, 21. август 2004)



[1] Позната је полемика између Клауса Мана и Готфрида Бена. Наиме, замерено је што је Готфрид Бен прихватио да буде председник немачке Академије наука 1933. године, када је Хитлер био на власти. Чувен је одговор Бенов: лако је вама господичићима да пијете лимунаду на Боденском језеру, а ја, немачки писац, рођен на селу, када сам осетио и видео свети занос на лицима народа – и сам сам осетио како ме то прожима и узбуђује. Писао је велики песник Готфрид Бен готово на исти начин о том светом заносу као и млади Томас Ман. Али зар се тај свети занос није могао препознати, и осетити, и на лицима и у понашању наших Младобосанаца?
[2] У мојој књизи Лепо је бити жив (СКЗ, 2011) налази се песма „Зашто си ти дошао“, где, на крају, гроф из Јасне Пољане вели: „Зашто си ти дошао да нас мучиш?“ У Толстојевим дневницима тих година (1903) честа је та тема о Христосу: што је дошао или да смета или да мучи. У поеми Ивана Карамазова о Великом инквизитору (Браћа Карамазови), на крају, Инквизитор каже Сину Божијем: „Зашто си дошао да нам сметаш?“ Велики писац Ане Карењине као да се колебао између тога – да нас мучиш, и онога суровог – да нам сметаш.