петак, 06. фебруар 2015.

У шта је пуцао Гаврило Принцип

(Српско-немачке варијације на исту тему)

          Бежећи од стварности – гледах синоћ на те-веу наставак серије о породици Ман. Судбина и посебност једне особене, немачке или европске породице, која је дала на свет (тако казано) и Томаса, и Хајнриха, али и друге – Ерику, Голоа и, на неки начин издвојеног, па и изопаченика, дрогиранта и хомосексуалца, а самим тим можда бунтовника без разлога (у оном времену, то се морало и драстичније показивати него данас) Клауса, који се прослављао као антинациста, касније и романом Мефисто.[1] Није био дорастао тој теми. Њему се причињало да је у лику Мефиста могућ избор свих оних који су склони злочинима. А није! Мефисто је симбол и она друга страна, коју слабићи не могу да савладају: Другога у нама, двојника или ђавола по бапским и религијским причама, а који је, често, светлоносац. Што се крило и у загонетним, па за ближње и околиш неразумљивим – у делу и у лику, и у судбини, Томаса Мана.
          Када се на лицитацији (у тој серији) распродаје све оно што је било и нека интимност, а не само материјална својина, па и фигура малецка, Хермеса, коју је велики писац просвећене Европе (како је и сам волео да га називају) обожавао, може се и претпостављати колики су море и колебања аутора Доктора Фаустуса били непрестан самобој, самосавлађивање, вероватно најважнијег проблема у човеку – шта је оно што је у њему трајни неспокој, а у вези је са двојником или оним „трећим“? Што је несазнајно а што утиче на наша дружења, противљења па и слагања, са другом страном, која је за примитивни свет – увек непријатељска.
          Велико дело Томаса Мана, кога приказују у серијалу и као уштогљеника и готово настраног човека, заљубљеног само у тајну која хоће да разреши енигму о Богу и Ђаволу, управо је својом целокупношћу, и свестраношћу, само то и хтело: како разумети дилему – шта је, и која је, та тавна сила у нама што управља, тако често, и нашим поступцима, али одлучује и понекад пресуђује друкчије него што то и сам разум налаже? Корени зла, јесу ли и у тавној сили? Оно што је измучило и можда прерано сахранило Достојевскога, који је био поред Гетеа најбољи Манов учитељ (писао сам како је Чаробни брег, то велико дело, настајало и уз мотиве и по њима – у којима се рађао роман Достојевскога Идиот). Јер то би требало појаснити (како звучи гордо та реч!), како је кнез Мишкин баш и Источна варијанта религијскога кода, а Ханс Касторп управо Западна копија те исте духовне усмерености!
          Колико је Томас Ман скучен у серијалу, а много мање у књигама, студијама или есејима о њему, толико је опет, пространије и шире, и необухватније његово дело. Коме нису дорасли, наравно, толики заљубљеници у њега, особито противници или они који не разумеју духовност.
          Томас Ман је у младости писао политичке есеје (Мисли о рату) и у покушајима да разуме Фридриха Ничеа, као и оно вечно противречје у духу живота и уметности (херојство и свакидашња чамотиња, цивилизација а култура насупрот) – је ли демонско против разума исто колико је геније против реалности? Млади писац још је тада трагао и за оном тајном а неизбежном поруком стваралачког чина која надграђује или надвисује сваки прагматични однос човека у средини, или у свету, који својом реалношћу и опстаје. Оно више или знак вишега, што је, такође, у тим годинама, опседало и великог писца Хермана Хесеа, било је неприкосновено и оно је, нажалост, рекли би заштитници друштва, разривало или подривало, и негирало, свеколику друштвену прагму и устројства по којима се развија одређена заједница. Чиме се и Томас Ман уздигао изнад својих савременика. Чиме се, и на особит чак начин, разликовао и од многих Гетеових погледа на свет и живот. Јер је и Ман, онај рани и одлучан да пркоси, поверовао у библијско послање. Оно: како је обнова живота неприкосновена увек и како није све понављање него обнављање. Оно прерастање облика, што га је опевао тако суверено највећи немачки песник Хелдерлин. Оно што је и српски деспот Стефан Лазаревић написао у „Слову љубави“: „...но и самог човечијег / јестаства обновљење / и разиграње, / достојно ко да искаже“. Оно обновљење у српскога Растка Петровића – Младићство народнога генија. Оно по чему се препознаје Његош и његово дело.
          Томас Ман је писао на почетку: „Оно што је песнике одушевљавало био је рат као нешто само по себи, као тајно тражење, као морална нужност. То је било иако никад пре тога чувено – снажно и сањалачко збијање нације у спремности за најдубљи испит, спремности, радикализму у одлучности какву историја народа можда до сада није познавала.“
          То се односило на Први светски рат. О чему сам често писао – како је у Доктору Фаустусу, најављујући и зло и објашњавајући тај радикализам, професор Цајтблом (сам писац, заправо) проживљавао одушевљене тренутке заноса када су његови ученици, као и он сам уосталом, осећали знаке препорода и неког особитог узношења на путу ка Истоку, ка освајању. Онда када су се, и са страшћу, 1914. године, почели прогонити Срби у Минхену.
          Таква је понашања Томас Ман покушавао и да оправда у том великом роману 20. века. Претерано, рекао бих, и не баш часно, често обрушавајући се на Фридриха Ничеа, вероватно учитеља у младости, као кривца и заводника, који ће, наравно, полудети! Зато је мало и чудно када исти тај Ман пише, после изгона из Немачке, 1936: „Тешко народу који зато што не зна свој пут, на крају је стварно потражио излаз у грозоти рата, мрског Богу и људима“. Иако је то тај исти народ, немачки. Онај кога је млади Томас видео друкчије, раније, можда искреније.
          „Истина је: немачкој души својствено је нешто најдубље и ирационално, што допушта да се појави (та душа) у осећању и оцени других, реметећи, узнемиравајући површније народе, као туђа, мрска и бесна.“
          А зар и српска, или јеврејска, или палестинска, и душе других народа, немају тај исти дубоки осећај – са извора ирационалних?
          Требало би, зар не, запитати се и данас, у 21. веку, да ли је, и колико, опасна библијска повесница: пророчке нијансе у предвиђању догађаја, јеванђелијска и скривена чудесност у обнављању енергије живота, као и особитост у Јовану Богослову, која је, уз Христову посланицу да Он не доноси мир него рат, до краја извршила мисију у оном смислу: како промене и побуне, револуције и ратови, неизбежно доносе прогресивност и у томе велика страдања народа. Како човечанство и не може без тога!
          Јесу ли и за то криви Јевреји, као готово вечни изгнаници и унесрећеници, јер су можда први схватили или спознали библијски код, и у њему вечни залог будућности: послање Христово о неминовности и судбинском смењивању времена уз неизбежне потресе, ратове и страдања? Када се данас тумаче исламска, особито западњачка пророковања како ће бити освојен свет, по њима, заборавља се, на пример, да је то она иста порука из Светога писма или Новога завета, која хвали и велича Господа као свеопштег доброчинитеља, пресудитеља на Судњем дану, онога што обасипа народе благодетима и води на прави пут.
          Пророци су, изгледа, погодили тачно у мету. Можда и зато има она, опет и њихова потреба за упозорењем а не клетвом: „Јерусалиме, Јерусалиме, зашто кажњаваш пророке?“ У чему је и двосмисленост коју је умела да искористи нарочито католичка црква. Оно што је навикао образовани слој становништва већ вековима да назива латинском мудрошћу а у смислу преварности и мутних скривалица – да се истина скрива од простоте како би се лакше владало.
          Многе збуњује само Послање Божије и у њему та вечита позорност и готово једнострана, без призива икаквога двоумљења исказана, порука: увек ће бити буна и ратова, катастрофа и поремећаја у природи, и страдаће људски род, а не само зликовци и невини. Али они који познају те дане промена или обнова лакше ће се сналазити, и схватиће шта је Истина и колико је она поистовећена са именом и ликом, и делом Сина Божијега. Она је то исто. Позната су колебања, доживотна, на пример, аутора Браће Карамазова, у опредељивању шта је истина, као и његова неопозива одлука да, ако би требало бирати између ње и Христоса – он је на страни Изабраника. Превише га је измучило то колебање, јер није поверовао. Позната је његова сумња да када верује, не верује у ту веру, а када сумња, сумња и у то. Толстој, такође, током богатога живота, и распусничког, и самотовања, и коначно непрестане борбе у себи и сумње у Бога, никако се није смиривао до краја, а изабрао је у младости можда и уз погрешну атеистичку оријентацију – да је истина оно чиме се управља људско биће и чему стреми, а да она није Христос. Чувена је реченица писца Рата и мира – посвећена Христосу: „Зашто си ти дошао да нам сметаш?“[2]
          У Гетеа, на пример, а разрађеније и чак смисленије и опојније код Томаса Мана – то питање решава се на просветитељски начин, увијено у различите велове као симболе, из чега се испреда нека невидљива а позлаћена нит, коју називају љупкошћу. У чему се вечита драма људскога рода у непрестаној борби и одвија – рађајући лепоту у томе.
          Међутим, јеванђелијска послања веле, ако се читају без увијања у религијска повесма и уз патетичну повесност, да су ратови и катастрофе неизбежност. То је и невидљива, страшна, али и благословена опет – симфонија живота. Рађање свеколико и благосиљање у томе, али и непрестано умирање. Борба на живот и смрт, али за живот. Не може човечић да измени тај вечити поредак у природи и да открије тајну стварања. Нема снаге да продре у смисао обнове, иако научна мисао све више открива законитости тајних сила у којима покушава да се снађе човечанство. Уметност слави ту чаровитост у тајни вечних препорода. Луђаштво се томе противи на самоубилачки начин, а незадовољеници – највише собом, оним чиме и опстају – загађују егзистенцију свих нас.
          Можда заиста и јесу Јевреји први на време схватили и прозрели „искуство“ пророка и само Послање. А можда и уклетост која их прати има неког симбола у томе.
          Како, најзад, разумети „Оно“ што води, све нас, на пут у неизвесност? Не супротстављати се? Па ипак: бунтовници, као и Гаврило Принцип, хоће више. Хоће слободу. Иако су и несрећници у самој тој борби, они су бар поверовали у боље и у промене, а то и јесте њихов срећни час, као нешто особито. У чему се, у томе часу, налази и симбол, судбина и узношење, као и страдање Христово. У уздрхтајима, ево, проживљава свет најлепше часове живота. Зато, нека живи наш живот!
          Зашто толико боли наша мисао чим наиђе на препреке? Мора се веровати у себе и у своју мисију. То живи у свакоме од нас и требало би га препознати нарочито у свакидашњим мукама. У томе болу искрсавају и визије и запламте неки чудни бљескови.  
          Овоме би требало додати још неколике реченице. Тешко је, заиста, уметницима у сопственим породицама, у околини где јесу. Оне тајне мучице у којима хоће да препознају силе узношења, оно друкчије, нове знаке, оно што их буди и узбуђује – како то казати, како признати било коме? Још међу примитивцима, или чак и у образованим слојевима друштва свиклог на нормалан живот и „проток догађаја“ – ево, има неко, и у њему нешто, што застрашћује, што је друкчије, што тражи свој језик и своје право на опстанак. Што се противи одређеним правилима у заједници. Ево, зато је, вероватно, и Томас Ман спаљивао своје неке дневнике. У којима је, као млад писац, колебајући се, покушавао да оправдава своје странствовање међ блискима, у животу са супругом, децом, братом. Мало ко би могао да разуме те мучице, показује и серија о њему. Као што се не разуме ни мали Хермес, бронзани, који је бивао на писаћем столу а симболизовао двојство, тројство, и неку тајну поруку коју је тешко разумети. Како се и колико митска схема разликује од библијскога кода? Ко је више у праву? Има ли неког заједничког симбола у грчкоме миту и у хришћанској мисији?
          Ево, то је оно што и превише боли. Што неће разумети толики тумачи творца Доктора Фаустуса, особито они који „филмују“ његова дела...

Из рукописа књиге „Успомене и светиљке“ (Дневник, 21. август 2004)



[1] Позната је полемика између Клауса Мана и Готфрида Бена. Наиме, замерено је што је Готфрид Бен прихватио да буде председник немачке Академије наука 1933. године, када је Хитлер био на власти. Чувен је одговор Бенов: лако је вама господичићима да пијете лимунаду на Боденском језеру, а ја, немачки писац, рођен на селу, када сам осетио и видео свети занос на лицима народа – и сам сам осетио како ме то прожима и узбуђује. Писао је велики песник Готфрид Бен готово на исти начин о том светом заносу као и млади Томас Ман. Али зар се тај свети занос није могао препознати, и осетити, и на лицима и у понашању наших Младобосанаца?
[2] У мојој књизи Лепо је бити жив (СКЗ, 2011) налази се песма „Зашто си ти дошао“, где, на крају, гроф из Јасне Пољане вели: „Зашто си ти дошао да нас мучиш?“ У Толстојевим дневницима тих година (1903) честа је та тема о Христосу: што је дошао или да смета или да мучи. У поеми Ивана Карамазова о Великом инквизитору (Браћа Карамазови), на крају, Инквизитор каже Сину Божијем: „Зашто си дошао да нам сметаш?“ Велики писац Ане Карењине као да се колебао између тога – да нас мучиш, и онога суровог – да нам сметаш.

Нема коментара: