уторак, 24. фебруар 2015.

Prepuštanje osmehu


ili
Od Orfeja, preko Narcisa, do Đavola

     Bio je to trenutak nekoga nagnuća, pa izmicanje tla, pa pustoš usred toga. Tada sam bio pomislio, kako se taj put pevanja, to lirsko osećanje života, ta tragična naklonost nečemu novome: što je posebnost, kako se, naime, sve to – kao iskobilo, palo, posrnulo. To je uz godine hodalo, s njim stasalo, s njim padalo. Palo, možda.
     Setih se, bilo je to isto onda, pre petnaestak godina, i ovde, na ovoj stazi Kalemegdana, kojom i sada hodam, kao i onoga juna, kada sam bio počeo da studiram, kada sam imao malo više od osamnaest godina. Ova ograda, gvozdena, i sa strane četvrtasti stubovi, od ugrađene cigle, i ona klupa unutra, između drveća, prepunog godina. Bila je tu i devojka, pored mene, sa fakulteta, i kada je nešto popucalo te godine, toga večera, drhtali smo, pa smo se bili zakikotali, tako, stojeći, drhtuljeći, dahćući kao pokisli psi u žitu, u žutome žitu u junu. Bili smo se zacerekali, i bili smo kao blesavi, i bilo nam je lepo! Grumen nečega teškoga bio se raspršio, svalio se neki teret bio sa nas, pa smo bili oslobođeni svega, i laki kao oblak, što se bio, toga predvečerja, vukao iznad grada. Pa bio oblak – kao ptica, dok kruži, kao da dom traži, i kao da i on ljubavnicu ište.
     Orfej je bio došao, negde pred zoru, da me probudi. Bio sam zapisao neke stihove – mucave, lirske, patetične. Osećanja su vladala u njima, nad njima, po njima... čim je bilo tako, čim su osećanja u prevlasti – ima tu nečega mutnoga, nečistoga, neke temperaturice koja nije baš prirodna... zato su te pesme, ti stihovi, kao povišeni, mladi, malo suludasti, romantičarski, pa u njima nema gotovo ni otmenosti. Što nije lepo! Lagano se, zatim, godinama, ravnoteža uspostavljala. Unutrašnja je stvarnost izbijala u prvi plan.
     Stojim sada, na toj stazi, kao i onda, ali sam. Bez reči, bez nekoga oduševljenja, kao pust, opustošen. Boli me nešto ovde, i talasi onoga prohujaloga, ovde. Sve se sada vratilo u mene, pa pritiska. Pomislio sam: kako priroda kida od našega tela ono što mu je jednom dala, komad po komad lepote, kap po kap zdravlja, krišku snage, list bujnosti, pa to bude zatim: uveo neki veo, tamna strana, bolest, tmurnost zdravlja, nagnuće neko, kobno, gnjilo, tuđe! Uzima priroda onoliko koliko je dala, uzima stalno, puno, neštedimice. Onda se u telo uvuče neka melanholija, čudesna dok obuzima, i sve bude, kasnije, u njenom znaku: puno magle, dima, nesigurnosti. Čoveku se učini, kako više nije ništa tako važno u životu, i kako postaje ravnodušan, oprezan zbog sebe i za sebe i čudno strpljiv prema svemu, gotovo atavistički opterećen da veruje u sve ono što mu se desi kao u proviđenje neko, kao u nužnost, i kao u jedinu moguću stvarnost. Čovek pristaje na okolinu, događaje, datume, svakidašnji hleb i nesanicu. U njemu nema pobune, ni želja da bilo šta učini, da se usprotivi, da ode, da kaže nešto; čovek se lagano prepušta, i to je tužno – to je kao prava bolest, kojoj nema leka.
     Prepuštajući se, čovek sve više tone, i tone, i pada. Ako pozove u pomoć onoga ranijega sebe, onaj revolt, onu pobunu, onu vlast osećanja, onu patnju, onaj revolt uma, revolt njegovih godina, njegove mladosti, učini mu se to, taj zanos ranijega života, bio onda lud, manit, očajan, divalj, lep, ali već sada – kako je to i pomalo tužno, lažno, bledunjavo, mutno, minulo, iskidano! Shvatajući to, van sebe samoga, van mene samoga, odnekud iz pozadine godina – kao znak ličnosti, umeća, dara, stradanja, radosti, ljubavi, kao znak još uvek trajanja, još uvek stvaranja – tiho se, krajičkom usana, bledunjavih, razvuče osmeh, stidljiv u početku, tanak, suv! Začudi se čovek tome, ali uzalud osmeh stišava, jer on raste, kao da nezdravo buja, snagom nekom čudesnom, opsanom, novom, budućom...
     Više osmeh nije tanak, nije suv. Postaje širi, izrazitiji, puniji i obojeniji! Kao da u njmu ima, odjednom, više boje. Postaje osmeh – kao spektar boja. Jednoga trenutka, iznenađen, čovek shvati – kako osmeh reaguje na sve okolo što se zbiva, i u čoveku i u društvu. Osmeh postaje – tako, deo pobune, pobuna sama, protest.
     Osmeh sada protestvuje, i kad se ruga, i kad blagosilja, i kad ujeda!
     U stišanosti, u usamljenosti, čovek više nije pobeđen, umetnik na sve reaguje osmehom. U svemu što čini, u svemu onome što iz svoje krvi stvara, darujući svetu, izbija osmeh – različito obojen, spektrom boja pun... pa koliko je umetnikova putanja čistija – i osmeh je to, koliko je tragičnija – i osmeh je to! Koliko je više uz patnju skovana – i osmeh je to. Osmeh već, kao protest, kao život, dok zrači umetnost.
     U početku, u mladosti čovekovoj, umetnikovoj, kada se na sve reagovalo bolno, zadihano, patetično, vičući, psujući, pljujući, rečima, rečima, rečima, ali i bojama, tutnjavom, muzikom, raznim šok izvedbama kako bi se nagomilani bes ili bol u sebi oslobodio – bilo je to kao revolt: golo, u zanosu, bez rezerve, ali mutno, ne čisto, iz osećanja koja su bila puna toga, pa samim tim – i sumnjiva. Ali kad sve to proteče, kad minu s prolećnim vodama mladosti umetnikove, kad sve to priroda, događaji, život, u korito vremena odnesoše, unesoše, smiriše, pa pomalo zaustaviše i uhodaše, a umetniku se učini da je potonuo, rodi se onda taj osmeh, vrati doživljaj sveta zauvek, ono čisto, lepota doživljaja, i sada je to pravi revolt, u stišanosti, u zimi života, u dugotrajnoj moći ispaštanja i vere u preobražaj sveta, i u svoje harmonije, koje i kad neće zaustaviti vreme, znaju – kad vreme može da zastane, i kad da bude blagoslov, punoća, igra, dom.
     Sudbina je osmeha sudbina uspeha čovekove pobune. Put njen je kao brazda koja je onoliko vidljiva koliko je umetnikova vizija čistija, nova, od svih drukčija, neponovljiva!
     Tu crtu sudbine u svome protestu, osmeh u svome stradanju, pesnik je bio poklonio Narcisu, kome je to znak – da se po njemu poznaje i izdvaja!
     Uz put, stradajući, izgubljen u tminama koje označavaju nešto dalje od sadašnjosti i od budućnosti, a prošlost se već udaljava, Narcis, sâm, bio je prepušten volji noćnoga posetioca, ljubavi svoga dvojnika i brata, neizmernom drugarstvu đavola, vernoga pratioca i buntovnika. Gde je sad to? Šta je sad to? Nema tu više ranije kuće, u kojoj je sanjao, ali ima nove: to je ona koju mu dvojnik nudi, zavodeći ga. Šapnuo mu je to: to je naš dom, koji si zaboravio. Svi putevi vode u taj dom. Narcis, postepeno, bio se navikao da je dvojnik isto što i on, i da su im putevi isti, i da lutaju skupa. Bila su to već ozarenja, pokušaj stvaranja novoga života, u blagozvučju prirode, gde je duša ushitna i nerazoriva. Tonući u svoju samoću, bio je otkrio i možda izabrao, kao pesnik Helderlin: „pustinju duše“, jer drugoga nečega više nije bilo, ni carstva zemaljskoga, kome bi mogao da se privoli. Osuđen je bio na sebe i na svoju dušu, i to mu je bilo kao da je prijatelja našao i kao da je prepoznao cilj u sebi. Mogao je onda, Narcis, da kaže, isto što i Helderlin: „Nemam ništa za šta bih voleo reći: To je moje. Daleko su i mrtvi su moji voljeni“... Osećao je, kao i pesnik, da može još – uvek da sluti! Eto, više nije bio sam. Imajući samo slutnju uz sebe, već isto ono što i dvojnik mu, već u snu đavolovome, podajući se pustinji duše, duboko uranjajući – hitao je, uvek, ka beskraju, i ka nemogućem, da ga obujmi. Tako on, Narcis u đavolovome svetu, razdvojen, pust, sâm.
     Ja bih sad to još više vezao za pesničko prilagođavanje na društvene norme i konvencije, o čemu se puno piše. Kao što se već napisalo o Helderlinu: „...nečija nesposobnost da se prilagodi svojoj sredini samo je po sebi bolest“. Evo, Narcise, čuješ li, šta kažu. Iako ja više verujem onome drugome, koji pokazuje ovako put ka beskraju... onoj rečenici Blanšoovoj... “bolest, čak i kao iskustvo dubina, nije potrebna da objasni taj razvoj“... Nije, mislim.
     Mogu sad da pomislim, kako si ti, Narcisu, bio poverovao, drugujući sa lepim i mudrim đavolom, padajući duboko i uzdižući se, u uznesenju, da ONO ŠTO TRAJE – zasnivaju pesnici. Bio si, srcem u toj krvi, umom ili bezumljem u tom zanosu, pa branio svojim životom koji nije i antiživot, svojim opredeljenjem, samo onaj pesnički znak: „Duhovnome dati život, živome oblik“. Opsednutost je tu, pesnička, istrajala rvući se s nemogućim.
     Od Orfeja, na putu do đavola, Narcis možda i zna – da niko nije dobio bitku. Uvek je ona izgubljena, na jednoj strani – u životu, ali se dobija na drugoj – u umetnosti. Mogu sad u tome da se prepoznaju grkost i opsesija ali i uznošenje kao udeo plamena u Obliku!
     jesen, 1970.

Objavljeno u časopisu „Akt“, decembra 2014. 
     

Нема коментара: