уторак, 24. фебруар 2015.

OSMEH KNEZA BAGRATIONA

Onaj pokušaj da se unapredi život, da se ono glasovito, već u Helderlina začeto, uzdizanje našeg bivstvovanja pod zvezdama preoblikuje i u prerastanje čisto (Rilke), kojim se umetnost bar u izvesnoj meri zaista približava prirodi, i jest njezino dahtanje, pa i preobražavanje u novo, čime se stari svet, prohujali dani, istekla godišnja doba zauvek srozavaju u minulost – postoji u Tolstojevom romanu Rat i mir. Toliko tih, osobenih, svojevrsnih, drukčijih znakova i puteva na kojima opstoje večni putokazi Promene Lepote. Iščitavajući veliki roman o vojnama i o sudbinama pojedinaca, koji su, tako često, samo u funkciji kretanja slika u vremenu kojim gospodari igra prirode, pomišljam, možda i posle četrdesetak godina, u originalu, ta je knjiga-povesnica ovekovečila uzbudljive i zapamtljive, kao svetiljke-ikonice, neke likove i u njima iznenadna uskrsnuća, po čemu se i poznaje večnost.
Motaju se vojske (može i tako): na jednoj su strani Napoleon i njegovi, a na drugoj – takozvani združeni vojaci koji hoće da odbrane „trošnu zgradu truloga sveta“, i u toj armadi Kutuzov sa Rusima. Sve se to kreće nekim gotovo besmislenim tokom, i u beznađu, pustoši, neshvatanju zašto se sve to čini. Ali, veliki pisac (i po tome se velikani razlikuju od malenih, a od književnih „pacera“ osobito), odjednom, u svojim junacima, i u unutrašnjim njihovim mučenjima ali i blagoslovenostima, otkriva prirodne, ljudske, neminovne misli, pokrete, osećanja, kojima se i oni, ali i svet oko njih, i prilike, i okolnosti zatim drukčije, ipak – preokreću! Život ide dalje, u buduće neke promene, i tu nema zaustavljanja, ima prerastanja. Naravno, čistih, u samom tom preokretu, i u svakom početku.
Pa, evo, u takvim zamotajima, beznadežnostima i u toj truleži (što su posve opseli „Seobe“ Miloša Crnjanskog, zatočili ih i uzeli im, oduzeli, savaki dah, svaki život, svaki pokret već), kada je sve blisko i padu, kada naiđe zrak ili Znak Smrti – otima se život, otima se ono što mora da traje, otima se budućnost, Znak Lepote, i nastavlja se – večnost. Tako, najednom, i kada nema izgleda pred silom Napoleonovom, i u tom gotovo besmislenom kretanju zajedničke vojske, pa i Napoleonove, knez Bolkonski prepoznaje „mirni osmeh“ u kneza Bagrationa, koji ćuti, ali je odlučan, i koji će, predvodeći već izgubljenike, povesti ih i u pobedu. Toga časa! Ponavljaće se Ti Časovi Obnove, mogao bi da kaže Rastko Petrović, kao Ti Časovi Prerastanja, kako je pevao Rilke, a evo jednog od njih, odmah. „To je ono! – pomisli knez Andreja zgrabivši zastavu i s uživanjem slušajući zviždanje kuršuma, upravljanih, očevidno, na njega. Pade nekoliko vojnika...“
U svim, iako malobrojnim, velikim romanima ima takvih i osobitih trenutaka – osmeha, po kojima se, i u kojima, prepoznaju znaci lepote i kao znaci večnosti. Kao što takvi neočekivani trenuci i jesu ono što velika dela čini drukčijim, ali i pomažu im u kretanju dalje, i u hodu do kraja. (A Šklovski je voleo da ponavlja: bez suprotstavljanja stvar se ne može napisati. „Po Tolstojevom mišljenju, plan je uvreda za čoveka koji traži svoj put.“ ...pravi ljudi blude na zajedničkim putevima, na putevima nužnosti. Ono što se čini slučajnošću – u stvari je nužnost. Ali nužnost se ne razume odmah... zablude kao tragovi izbora istine. To su traganja za smislom života čovečanstva...)
Pomenuću, i ovde, neke posebnosti iz svakidašnjice koja traje u Ratu i miru: „Njeno materinsko osećanje govorilo joj je da ima u Nataši nečeg isuviše mnogo i da ona zbog toga neće biti srećna... Božić kod Rostovih... ona stihijska sila koju čovek ne može da savlada... Nataša (blizu Anatola Kuragina) trudila se sebi da objasni šta se s njom dogodilo, i nije mogla da razume ni ono što se s njom dogodilo, ni ono što je osećala... „Sve je izgledalo tavno, nejasno i strašno... ravissante... Sećam se, odgovori brzo knez Andrej, ja sam govorio da treba oprostiti ženi kad padne, ali nisam rekao da ja mogu oprostiti. Ja ne mogu...“
Moglo bi se ovde dodati kako apostol Pavle razmišlja: zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, pritešnjenosti – Hrista radi; jer kad sam slab – onda sam silan! (Dok Ujević, moram i to ponoviti, ovde, silovito iako prigušeno zapeva: Jer znadem sebe i slaba i jaka,/ i slutim sebe u svijetlu i sjeni/ i jao meni, dakle, blago meni!).
Na kraju će knez Andrej (obuzet neizbežnom smrću, iako već i uz Natašu, i uz bliskosti sna u Otradnome, kada je ona, osluškujući tada nepoznati glas, osećala da se budi nešto novo u  njoj, i da je to preporađa) opet prepoznati, kao na početku romana, „miran osmeh“ kneza Bagrationa, i odlučnost koja vodi u pobedu, ne sada – plavo nebo nad njim, lažan „beskrajni plavi krug“ – nedoživljen, već ovo što još traje, što je proživljenost, i što ga stiže potom – smrt! Tu je i ta životna čudnovatost koja je nužnost! Samo lažnjaci mogu da, folirajući i na pajacki način, uzvikuju – kako je slučaj komedijant! Nema ništa slučajno u vaseljeni, niti u bilo čijem životu ponaosob. Ima neočekivanosti, ima suprotstavljanja, i u njima, u doživljavanju, ima velikih ljubavi i ima bola – u čemu se prepoznaju znaci lepote, koja nas i spasava od svakog zla i besmisla.
Prvi je maj u srpskim zemljama, koje svet (izuzev srodnika nam i nekih bližnjih, slovenskih zemalja) blati i dalje, onespokojava i čini stvarnost neveselom, podmuklom i opasnom. U kojoj se, toj realnosti, najmanje snalazi slabotinja i društveni škart, iz kojih „sredina“ ima najviše onih koji beže iz zemlje, i onih koji, inferiorni, vređaju sopstveni narod. I ima neobičnost prirodna: srasli se i ukrstili – veliki praznik vaskrsenja božijega i dan radenika. Ranije, u danima takozvanog socijalističkoga uzdizanja – zabranjen bejaše taj Dan Vaskrsnuća, i, evo, kao da je pobedila prirodna obnova čovečanstva. Nadjačalo je ono, istinito: ljubav prema svemu živome. Pa u njemu ima, potom, i ljubavi za druge, naravno, i za ostale praznike.
Jutros je, na taj veliki praznik, i sunce neobično čisto, i savladalo je sve tavne naoblake nad Beogradom, i dok se – diljem zemlje, uz liturgijska bdenja i zanosna uzbuđenja – tucaju šarena jaja, beličasta se i svetljikava jata plavičastih linija nebesa kao zakovitlavaju a onda posve smiruju, i nebeski je svod, danas, prvoga maja 1994, posve svetloplav – i kao na kupolama pravoslavnih manastira; kao da ima one neprolazne, večne boje plavetnila koja se svijala oko glave Gospodina Isusa Hristosa, čim je vaskrsnuo! Koji je, možda, i smišljen na takav način – uz dotaknutost (jevanđelista) onom energijom što je nazivamo božijom. 
Koliko je i na koji je način – Lav Nikolajevič – prepoznavao tu boju i taj sjaj vere, dok je tragao za istinom, koja nije ono isto što je i Bog? Verovao je i napisao – kako osim onog telesnog u nama, i u celom svetu, znamo da ima i nešto bestelesno, „nešto što daje život našem telu i što je vezano sa njim. To nešto bestelesno, vezano sa našim telom – zovemo mi dušom. A ono bestelesno – ni sa čim vezano a što daje život svemu što postoji – zovemo mi bogom!“
Zanimljivo je, takođe, da je Tolstoj ispisivao previše stranica o Bogu, o svojim traganjima i stranputicama, o tome – gde može imati božijega prisustva, kako se može verovati u gospoda, itd., ali – nije ga to moglo smiriti! On Boga nije tako mogao pronaći. Poslednje su mu godine, poslednji dani naročito, to u najžešćem obliku – pokazivali, pa mu i u nevidljivim i čak pretećim „znacima doživljavanja“ to nametali kao onaj nasušni hleb bez kojega nije mogao, a koji mu se, u tim časovima beznađa, činio zauvek otrovanim. Prejako, preteško breme toga Božijega Prisustva, koje je nekada tvorac Rata i mira nosao i sa uznesenjem, pa i kada se bunio, kada je bogohulio, bilo je sada tako mučno, tako surovo, tako – nepodnošljivo! Ono ga je gotovo progonilo i oteralo ga je, šibajući ga nekim užasno neprijateljskim pomislima, osećanjima, prisustvom bližnjih – direktno u nepostojanje, u bežanje, i u smrt. Nije se nikako mogao smiriti taj veliki starac!
A verovao je, dok bejaše snažan, dostojan sebe i života, kako: „Poznati boga moguće je samo u sebi. Dok ga ne nađeš u sebi, nećeš ga nigde naći.“ Možda je i bilo moguće, bar u mlađanim godinama, bar u danima kada se verovalo da je svaka promena – isto što i put u drukčiju slobodu, i put naviše, pa se ljudska želja, i spoznanje piščevo, činilo ostvarljivim: „...to nepojmljivo iz čega sam došao i čemu idem – zovem ja bogom!“ Što je i misija velikoga umetnika, ako to uspe, doživljavajući stvarnost i do dna, i na svoj način – oblikujući oblike. Onaj, dakle, tvorac oblika koji to doživljava i kao nužnost i koji ispisuje svoje unutrašnje biće, kao suštinu što proističe iz sukobljavanja i dodirivanja sa svetom i životom, i sa istorijskom svešću naroda kome pripada, čija je mitologija jedna od posebnih koje imenuju prohujale poretke, takozvano varvarstvo i civilizaciju zajedno.
Pomišljam, koliko je i kako Tolstoj bio srećniji, osobeniji dakle, pa i zadovoljan na neki način – kada je Boga otkrivao u onome što piše, i čime to ostvaruje, u junacima i u situacijama koje je proživljavao, čime je bio nadahnut, čime se i izjednačavao sa Najvišim, sa Tvorcem lično. I bio je posve nezadovoljan, uznemiren i pun besa, ozlojeđen čak – kada je pokušavao, kasnije, kao znamenit pisac i poštovan širom sveta, da se pomiri sa bogom! Osećao je, svuda oko sebe, laž i porugu, a nije mogao da prihvati – kako je to, upravo, samo u njemu. Uzvikivao je, zlopatio je to što kaže: „Reči ništa ne znače. Ja gledam srce onoga ko se meni obraća.“ Iako je, dok je pisao u punoj snazi, bilo to u večnom zajedništvu, pa i u skladu najčešće: reči su, neke su reči bar, progovarale baš ono što srce oseća, kako srce kaže.
I šta je sad, tu, među nama i u nama – Božija Volja? Ima li je, ili je ona – to što mi hoćemo, i kako mi hoćemo, naš izum, naše predstave o svemu? Naš put, posebni, svakome drukčijim se ukaže, kojim i srećno dok hodamo i nesrećno dok srljamo – ukazuju se i svetlost i tama, naša obeležja, i sve, pričinja nam se, dok ka konačnom ne stignemo. Zašto Tolstoj kao da proklinje svoj život, na kraju, kao da sumnja u sve, kao da ne voli svoje nezaboravne, stvaralačke sate i dane, pa i najlepše godine mladosti, u kojima je uloga pisca bila gotovo isto ono što i prisustvo boga u njegovoj egzistenciji? Duša jednoga kao da je bila ono isto što i duša drugoga. Moglo se još tada i poverovati u reči koje Gospod kazuje Mojsiju: „Moje ime je isto kao i moja suština. Ja sam onaj koji jeste. Ja sam ono što jeste.“ Zar to nije „obećano“ svakome izuzetnom čoveku, svakome velikanu posebno? Zar i sa tom verom mi ne ulazimo u svakidašnje zamke i mučice, u sve te mnogobrojne prepreke kojima nas sapliće stvarnost, i u nadi da ćemo promeniti – i život, i ljude, i događaje!
Dok je bio i pun sebe, pa i u oholosti, dok je u sebe verovao i u misiju svoju, i Tolstoj je mislio, verovatno, tako. Naravno, i ja jesam onaj koji jeste i ja jesam ono što jeste. Potom se, u sabranosti na kraju pređenoga puta, u godinama sumnje i ostarelosti, počne i jadati čovek, počne umetnik bežati od sebe samoga. Počne i sanjati drukčiji san, i vikati u tome snu: Ne, ne, nije to ono pravo! Počinje, iznova, i Tolstojeva Buna protiv Boga. Uzalud je prejasnim slovima bilo u njegovom kalendaru zapisano, a potom u knjizi Put u život, rečenica iz Rama Krišne: „Čovek koji pije, viče i pred svima govori: 'O, gospode, gospode!', znaj da nije našao Gospoda. Onaj ko ga je našao – ćuti!“
I, šta je, onda, sa dušom velikoga pisca? Napisao je: „Čovek koji je proživeo dug vek – proživeo je mnogo promena; bio je najpre odojče, pa onda dete, zatim mladić, odrastao čovek, pa starac. Ali, ma koliko da se čovek menjao, on je uvek govorio za sebe JA. I to JA uvek je bilo u njemu jedno isto... Eto, to nepromenljivo JA zovemo mi dušom.“
Koliko je patila duša u autoru Ane Karenjine može se samo zamisliti! Iako je podvlačio, prečesto, u staračkim godinama, da je ono čime živi – Bog, ipak je, i u tome što je proživljavao i u tome kako je pisao – istrajavao i demon. Tvrdoglavo je, opet, verovao, kako duša, jedino, ne može da propadne, i kako je i ne treba spasavati, nego – prosvetliti! Jer se, samo na taj način, ostvaruje ono najviše: da bi bog mogao da prolazi kroz nju! Očišćenu od onoga što je pomračuje, tu – prosvećenu ljudsku dušu pomišljao je i Tolstoj da je imao. Kada je krupnim slovima ispisivao, kao parolu i kao posebnost – kako život čovekov nije u telu nego u duši, i nije i u telu i u duši, nego – samo u duši, još uvek je verovao, dabome, da bez ljubavi prema sebi ne bi ni bilo života, a niti božijosti. Možda se u tim, i takvim, proživljavanjima i razvila sumnja u poistovećivanje sa božanstvom – što je demonska sila (duh koji živi u čoveku) i shvatala kao neprolaznost, ali i kao neprestano kretanje. Duh istine bio je ono isto što i duh obnove i preporoda. I samo u tome je Bog: ono što je i naša ljubav.

     




[1] Napoleonova najezda na Rusiju, 1812. Bitka na Borodinu, za koju je Napoleon rekao – da su Francuzi zaslužili pobedu, ali isto tako i Rusi da ostanu nepobeđeni. Posle te bitke Napoleon je, gotovo u rasulu, počeo povlačenje iz Rusije. U toj bici, pored glavnokomandujućeg, Mihaila Kutuzova, proslavio se jedan od komandanata, knez Bagration.

Нема коментара: