недеља, 06. децембар 2015.

Zvrnda, vrnda, paraprnda i o plagijatu iz "Kneza tame"

Ovih dana, a leto je zaista prevruće, kada čovek pokuša da se malo razgali, slušajući medije i pročitavajući ponešto od onoga što se danas štampa, oseti se gotovo ne samo nezadovoljnim nego i manipulisanim. Jer u Trendu je – zvrndanje, vrndanje, paraprndanje. 
Ali šta je to, odakle to, i kada je počelo?
Počelo je poodavno, još krajem pedesetih godina dvadesetoga veka.
Prisećam se opet tih pedesetih godina, kada su veliki intelektualci, ne samo evropski, Alber Kami, Žan Pol Sartr, kao i Andrej Malro – gotovo polemisali ali i najavljivali: kako na duhovnu i kulturnu scenu stižu bastardi, duhovna kopilad, i kako to počinje da preuzima i obogaljuje svekolike ideje onoga što bi trebalo da krasi zamisli od budućnosti, kao i duhovne identitete – ono što je zauvek opstajalo kao svetiljka u razvoju čovečanstva a što je i u mnogih razvijenih naroda nekakav stožer tradicionalnog prihvatanja reda i poretka života na zemlji i u vaseljenskim prostorima.
Prisećam se kako je i kod nas to počinjalo – neka vrsta izrugivanja svekolikim tradicionalnim pomalo i obrascima onoga čime je istrajavao ovaj nesrećni narod. Naime, još u „Slovu ljubve“ despota Stefana Lazarevića gotovo je naznačeno ono što krasi jednu ljudsku zajednicu i čime ona opstaje u svakom egzistencijalnom poretku, što je na neki način obeleženo i u Jovanovom jevanđelju, da se čovek rađa, živi i umire – isto kao i priroda, i da je sve ne u ponavljanju nego obnavljanju one kosmičke energije koju zovemo i božijom i koja na osoben način utiče, večitim promenama, ne samo na naš život nego na sve ono što istrajava pod zvezdama.
To je u srpskom duhovnom identitetu kao u nekoj vrsti kulturnog sazvežđa posebno zapisivano u 14. veku, posle Kosovske bitke, i u svemu onome, i življenom i pisanom i stvaranom a što je kroz tradicionalne okvire uspevalo da se održi u mukotrpnim egzistencijalnim nesrećama, ali i u usponima.
Međutim, kada je reč o kulturnom identitetu a osobito onome što je ostvarivano u umetničkim projektima, a o čemu sam pisao već toliko godina – izdvojio bih neke puteve i stramputice – ono što je krasilo ali i unižavalo srpske prohode ka uspostavljanju ili i ostvarivanju osobenog i nezavisnog kulturnog identiteta.
Pa, evo i nekih kao sitnica iz životopisa tih godina.
Bejaše to 1958. i 1959. Onda možda najvažnija izdavačka kuća u Jugoslaviji, „Nolit“. Bilo je i uzbudljivo – gost Alen Boske, ne baš mnogo značajan francuski pesnik. Ono što je bivalo neka vrsta trenda – njegove pesme u kojima je sve preokrenuto i naopačke,  a on je to sam nazvao lakrdijom – postajalo je kod nas kao put naviše ili vidik u budućnost. Tako je počelo i pesništvo Vaska Pope, urednika u „Nolitu“ – čije će pesme Boske prevesti na francuski a čime započinje svetska slava srpskoga pesnika. Naravno, tu je sve okrenuto – kao u pesmi o konju koji ima osam nogu – što i jeste zabavno, ali ne pripada svetu umetnosti koji je iniciran ne samo „Slovom ljubve“ despota Stefana nego i celokupnom srpskom narodnom književnošću, delom Bore Stankovića, mladićstvom narodnog genija Rastka Petrovića, osobito Njegoševim delom. Iz toga će se „veličanstvenog konja“ razvijati i neka vrsta stvarnosne književnosti kao i onoga zloćudnoga izigravanja samoga duha onoga čime mi i jesmo ono što smo. To će posebno zaživeti krajem prošloga i početkom ovoga veka – dovedeno do vrhunca u „Maratoncima koji trče počasni krug“. Prirodno je da to i jeste zabavno i da je narodu potrebno što više hleba i igara – ali se, na ovim srpskim terenima, to ucarunjuje – kao jedino mogući pogled na svet i život, što i jeste žalosno. Sprdanje i izrugivanje svemu i svačemu, naravno, počev od glave na panju srpskoga cara Lazara – pa sve do onoga stvarnosnoga čime i opstajemo…
Tih godina, slavni Borislav Mihailović Mihiz proslavlja se svojim dramoletom – u kome pokušava da izvrgne ruglu jednog od najvećih duhovnih usamljenika u srpskoj istorijskoj čitanki – Strahinju Banovića. To se proslavljalo, kao i danas.
Tako je i započinjalo paraprndisanje u Srba. Prirodno – kasnije će kod nas proslavljeni crni talas – postati neka vrsta prosvetiteljske čitanke ili puta u svetliju budućnost. U komunističkoj zemlji počelo se uživati jer je prosvećeni Zapad davao nagrade takvim projektima i sve to blagosiljao. Stizali su krediti odasvud. Na Zapadu moglo se i da kaže: evo toga Balkana, evo kako se u primitivnoj svesti odražava i obeležava svekolika kulturna i duhovna paradigma.
Možda najčuveniji i danas projekat takvoga paraprndisanja, omiljen u beogradskoj čaršiji, ali i kod neprosvećenog i zbunjenog narodića i šire, svakako su čuveni Maratonci. Preterana ponekad i zablesavljenost kod darovitog Dušana Kovačevića krnji ugled onom zabavljačkom, humorističkom projektovanju duhovne svesti sada i ovde. U Sterije, Nušića, kao i danas opet Branka Ćopića, Duška Radovića ili i Brane Crnčevića, na primer, u svim tim urnebesnim komedijašenjima provejava i ostvaruje se, ponekad i u humornim povesmima, izrazita gotovo blagoslovena uvertira u kojoj je svakako prevashodno osećanje onoga što nazivamo ljudskom dušom. U zluradostima najmanje ima stvaralačke radosti. Takođe, nema ni estetskog, emotivnog, erotskog ili i religijskog ni naboja ni nečega što bi obasjavalo ljudski život. (Sećam se da se, na primer, veliki glumac Pavle Vuisić stideo uloge u pomenutom projektu.)
U jednom svom romanu (Tavnina) pokušao sam da objasnim i na osoben način neverovatan slučaj našeg generacijskog druga, velikog glumca Zorana Radmilovića. Kako je, naime, njega ne samo ljutilo nego i bolelo i ponižavalo što mora u nekim socijalističkim tekstovima da uči napamet gluposti i budalastosti – pa je morao svoj dar da traći na scenama, bekeljeći se i izmišljajući svašta, a u sebi s mukom sve to proživljavajući. Poslednje moje viđenje sa dragim Petrom Kraljem bilo je u bifeu „Herceg Novi“ u Skadarskoj ulici. Imao je običaj da u pauzama proba u pozorištu pretrči do bifea da popije jedno ili dva pića. Velim mu: „Kako, Pero, možeš da se blamiraš u onoj seriji?“ („Stižu dolari“) Veli Petar: „E, Radence, Radence, kako da ti objasnim...“
Nimalo se niko nije čudio što su razni domaći filmovi, naravno iz sfere crnoga talasa – dobijali nagrade na evropskim filmskim festivalima; ono kako na zadušnicama Srbi pevaju ili se zapijaju ili kako se u crnogorskim brdima žene porađaju na surov i divljački način. Evo, to je taj Balkan, to je srpska kulturna čitanka. Zaista se moglo, u onih koji su tome davali nagrade i aplaudirali, na posve prirodan način razvijati osećanje za zabavu ili sprdanje.
Međutim, kada je reč o književnosti – pomenuću samo ovo. Pročitavajući, između ostalog, letos i dve vrlo hvaljene knjige, kojima se diči izdavač „Laguna“ i koje se proslavljaju (Uelbek), kao i domaći, nagrađivani i u više tiraža štampani roman o Velikom ratu – ostao mi je gorak ukus ... U obe te knjige previše su letele nevidljive muve ili u Uelbeka zujali komarci. Što je jedina prava autentičnost u tim knjigama: muve i komarci, naravno, nevidljivi. Tu nije bilo ni ideje, ni ličnosti ili junaka – ničeg što bi moglo da se zapamti, što bi moglo i ponovo da se pročita, što bi istrajavalo u sećanju. Kao i u nekoj vrsti paranoičnog pamfleta, što je direktno prenosila beogradska televizija, u kome se pokušalo da se bar ismeje ili karikira lik srpskog nobelovca, a na što mediji nisu obraćali pažnju – samo hvaleći takve projekte. Ovih dana sam, letos, u kafiću „Vltava“ ili i „Izlogu“, nekim drugarima pominjao jedan nezaboravan čitalački, davni dan. Ono što je veliki pesnik Šarl Bodler, u svojim izuzetnim esejima o likovnim izložbama u Parizu, u njegovom dobu, zapisao. Ovaj detalj: na jednoj izložbi, a uz njega je poznati Teofil Gotje, pesnik, kao i neki drugi umetnici –stajali su pred jednim likovnim platnom. Rekao je gospodin Šarl: „Ovo je toliko prazno – kao da samo muve lete po njemu“, otprilike tako, ranih 50-ih godina prošlog veka to sam pročitavao. Za Bodlera je i to karakteristično – da priča ima i svoju pomalo humornu stranu, pa on veli družini svojoj: „Ovo je sigurno slikao neki idiot“. Predložio je i uz opkladu poveo svoje društvo – da tragaju po Parizu kako bi pronašli toga genija. Na kraju – kao da je zadovoljan – pesnik Bodler kazao je: „Pa, on pije samo jogurt“. Evo, to ispisujem ne kao zagonetku nego kao i neku vrstu oslobođenja od onoga što je preovladalo u hvalospevima – o crnim talasima.
Ovih dana, takođe, desilo se nešto kao zanimljivost. Moj roman Knez tame, zabranjen još 1972, kao neprijateljska knjiga, ponudio sam „Laguni“, da ga štampa kao drugo izdanje. Dugo je trebalo, gotovo nekolika meseca, da se oni jave i da kažu – da se sada ne štampaju knjige sa ideološkim naznakama – nego ono što publika traži – a uglavnom je iz delokruga trivijalnosti. Što se može osetiti i u knjigama koje sam čitao, a „Lagunina“ su izdanja. Takođe, u ljubavnim romanima jedne poznate te-ve voditeljice – kao šik – filuje se sujeta. Upotreba tolikih trivijalnosti – u praznini u kojoj nevidljive muve imaju svoje carstvo – jedino je što se prepoznaje u takovim projektima.
Tih dana, takođe, u „Politici“, pročitah i intervju moga druga B. Š.-a – kako se njegova dela štampaju na 28 jezika, i šta je, posebno u Švajcarskoj, napisano – da je to nešto gotovo najbolje što se danas u svetu štampa. Prisetih se poslednjih dana „Slova ljubavi“, kao i početka polemike oko prepisivanja upravo romana Knez tame – u Šćepanovićevim izvedbama. Kada je počeo nekada slavni „Nin“ da to prenosi, preko svoga urednika, novinara M. Gligorijevića – rečeno mi je da će i moj tekst prenositi, a ne samo „odbranu“ moga druga – prepisivača – uz puno sadejstvo profesora N. M.-a itd. Kada sam rekao uredniku „Nina“ kako je to počelo: još sa mojom pričom (koja će biti i u romanu Knez tame, „Povratak“), koju je upravo objavio tada zaposlen u Invalidskom listu moj drug B. Š. – urednik mi je javio da sam ja to izmislio i da ta priča ne postoji. Dodao je, ako postoji – „Nin“ će objaviti moj tekst. Otišao sam u Narodnu biblioteku, blizu „Slova ljubve“ (Mutapova ulica). Zatražio sam komplet Invalidskog lista iz godine 1961. – doneli su ga. Uzalud sam pokušavao da nađem tu priču. Naravno, iznenađen, što su primetili tada zaposleni u Narodnoj biblioteci, Aca Pejović i Drago Đurović. Rekao sam im, gotovo zaprepašćen, da je to neverovatno – sećam se, znam da je priča objavljena i da sam dobio honorar. Bio sam tada zajedno sa Mirkom Kovačem. (Još čuvam fotografiju, nas trojica zajedno u šetnji, Kovač, lažni car Šćepan i ja). Aca se dosetio: „Sačekaj malo, da nađem kontrolni primerak“. Nisam ni znao da dole, drugi sprat niže, postoje kontrolni primerci. Ubrzo je doneo kontrolni primerak – priča je bila tu, objavljena u svečanom broju 7. jula. Odmah smo je fotokopirali. Zapamtio sam plavokosu ljupku damu koja je to kopirala i rekla mi da se preziva Vojvodić i da je poreklom iz Zadra.
Vratio sam se u kancelariju i zvao „Nin“. Obradovan, rekao sam: „Evo, priča je tu. Daću vam kopiju.“ Samouvereno gotovo, novinar „Nina“ je kazao: „To nas više ne zanima“. Malo posle toga javio se moj drugar Mihajlo Blečić, takođe novinar „Nina“, i malo začuđen kazao mi: „Ovde, u klubu Politike, nešto te pominju. Tu je tvoj drug Brana Šćepan i s njim Nikola Milošević, Mirko Đorđević i Gligorijević.“ Sve mi je bilo jasno. Jedino nikako nisam mogao da shvatim da jedan kao od „najboljih mojih drugova“ uspeva da gotovo kao kriminalac – i to u Narodnoj biblioteci – kida listove... Evo, ta priča, u stvari, sve ono o Knezu Tame što se odnosi na ličnost majora Goluba, inače prototipa moga bliskog rođaka majora-kapetana Miće Mašovića, uz prepisivanje – pročitava se u svetu – i to čak na 28 jezika.
Ovome bih dodao još jedan detalj: pijući kafu u ulici Miloša Pocerca broj 25, u stanu kod moga druga Šćepana, moja prijateljica Slađa prevrnu neki jastuk i iznenađena reče: „Evo, vidi, Knez tame.“ Pogledam knjigu i vidim crvenom olovkom potcrtano previše stranica. To je ono što će biti i prepisivano. (Usta puna zemlje...) Kada kažem svom drugu: „Šta će ti Knez tame pod jastukom?“, on veli, onim glasom pravim crnogorskim: „To je genijâlno!“
I to je zapanjujuće – da geografske pojmove (na primer, planina Pasjača) B. Š. premešta negde u Crnu Goru. Evo, tom se genijalnošću on danas proslavlja i u „Politici“.
U vreme polemike u „Književnoj reči“ (urednik Gojko Tešić) počela su da mi stižu pisma iz Titograda (jul 1979), u početku anonimna, a potom i sa potpisom poznatog crnogorskog pisca Miodraga Ćupića. Piše mi i o tome kako je na mojoj strani i kako Šćepanović prepisuje i njegove knjige, pa i detalje iz tih knjiga, iz jedne čak nekolike stranice bukvalno. Posebno mi piše da je naš drug Šćepan napisao kod nas hvaljenu prozu „Ono drugo vreme“ – a da je to bukvalno prepisivanje filma „Dženin portret“ koji se tih dana prikazivao u Jugoslaviji. (I da to mogu videti u Kinoteci.) Sećam se našeg druga i kritičara Miše Bandića koji se zadesio kod mene i, kada je to video, tražio je jednu od tih kopija – kako bi pisao o tome, ili on, ili neki njegov student. Pozvao sam telefonom našeg tada drugara, poznatog auto-mehaničara Dragišu Krunića, s kojim me je Šćepan i upoznao, kome sam objavio knjigu pesama – sa predgovorom čuvenog Dušana Matića – a o kome je Zdravko Šotra napravio televizijsku seriju itd. Brzo je došao. Dao sam mu jedan primerak moje priče „Povratak“ i kazao: „Daj ovo našem drugu i reci mu kako ga nije sramota. I da se više ne bruka.“
Ali, „krađa i prekrađa zvona“ kod nas je bila odomaćena – kao izgleda i ono što se može zvati trivijalnom umetnošću, što čak prizivaju i neki kao književnici. U „Dugi“ svojevremeno, gde sam imao rubriku „Čitao je za vas Rade Vojvodić“ – dragi književni kritičar Gaja Vučković, uz pesnika Branka Radičevića, glavnog urednika, kao i direktora, proznog pisca Vladu Paskaljevića – često nam je govorio o tome kako dolazi vreme kada će se sve pomešati: ljubavni romani, iks-romani, kriminalni romani naučni romani, kao načini zabavljanja i zatupljivanja narodnih masa. Inače, u „Dugi“ je upravo Gaja Vučković uređivao sve vrste tih zabavljačkih kao knjiga.
Gotovo i nije čudno ovo što se danas dešava, naročito u medijima, a ne samo na pozorišnim scenama ili raznim rijaliti izvedbama i zajebancijama. Paraprndisanje je postalo omiljena zabava.

Dobro, ako je već tako – ali u ozbiljnih naroda postoji i ona druga strana, koja je suprotstavljena takvim koještarijama  – i imaju pravo na egzistenciju i jedni i drugi. 

Нема коментара: