четвртак, 25. фебруар 2016.

Заставе

Два крвава ножа
два ножа високо подигнута
два ножа у небо забодена
чија је то застава?

Од мене тај сан води!
Још светла горе
још горе
и не бојте се
и не окрените се
и не чудите се
и победи овој сад свршетка нема!
Ту нису у сигурности још летеле птице!
Црвено, закопајте ме у црвено!

Подигнуте су руке
знојаве руке радника
руке сељака чудом обасјане
дрхтаве руке интелектуалаца
кога то руке поздрављају
коју заставу хоће
чију то заставу проносе?

Зауставите их!
Два ножа две крваве руже
крваве руже у рукама
високо на небу руже вијоре
чија је то застава?


(На Божић, 7. јануара 1955, водио сам, по обичају, трибину у чувеној „Четрдесетпетици“ на Филозофском факултету у Београду. Гост је био познати песник Слободан Марковић. Сала је била препуна. Када сам почео да рецитујем ову песму, из циклуса „Буне“, настала је пометња и скандал. (О томе у књизи Успомене и светиљке.) Због ове песме сам, касније, био ухапшен. Још није објављена. Четрнаестог јануара исте године, и на истом месту, секретар универзитетског комитета (М. В.) поводом те вечери и скандала, одржао је књижевно вече и прочитао дугачак реферат (рекли су ми 19 страница) у коме, између осталога, пише и то – како у неким мојим песмама, ту прочитаним, има стихова који су међу најбољим у југословенској поезији, али су нажалост непријатељски. Дуго сам трагао – како бих пронашао тај реферат – и не само због похвале овим песмама, него што је та личност била врло значајна у српској културној политици.) 

Нема коментара: