среда, 20. април 2016.

Како кукавице трују народ

    Ми пребрзо старимо, а зашто?
    Ми старимо заиста, а у озбиљним годинама, шездесетим, почињемо и да размишљамо о томе. Зашто и како – па и онда када ишчекујемо да нешто прође, да одмили час у коме јесмо – не схватамо да то откуцава, ипак, део по део нас, нашега света, нашега непристајања на стање у коме јесмо, па и онога што сањамо, као и онога што нам је било лепо.
    Одувек, појединци, најчешће усамљеници или одбаченици од друштва и својих ближњих, покушавали су да растумаче ту енигму. Како то, зашто то – а ево у природи: остари воћка, па се обнови, процвета опет; па и траве, биљке; али животиње и човек – умиру, не обнављају се. Старе и остаре, омлитаве, губе и енергију свеколику, губе моћ да се супротстављају било коме, било чему. Губе и свест, често. Почиње, код највећег броја човечанства, оно што важи за стање почетних корена развоја демократија у заједници: неодређеност!
    Модерно је доба препознатљиво и по томе што је у више делова Земљине кугле, у разним народима, нарочито на Истоку, почело да цвета, казано неприличним начином, многобројно окупљање, издвајање, обележавање – такозваних вођа секти, популарних на Западу једно време, нарочито у срединама које су изгубиле веру у Бога; и у примитивним народима, када су у посебно тешким материјалним и духовним стањима. Те секте! Колико их је? Све више. Колико чак блиских нам (па и драгих понекад) особа, па ево – иду тамо, друже се, дају новац за таква предавања. И као да, изгубљеници најчешће, јесу нашли уточиште. Јесу стекли мир. Јесу открили оно у шта се може веровати. А колико је све то, углавном, лаж! Колико је тих вођа секти и од оне врсте залуталника а одбаченика у животу, који су најчешће фолиранти. Колико их одаје, у ономе што творе, чиме заводе, шта говоре или пишу, управо пуко шарлатанство или улога месија који су шаманскога знака и позива. Шамана који су одавно превазиђени, одавно прашина и нискост...
    Уметност живљења, постоји и таква књига (обично се тако и називају те лажне мајсторије прерушавања) Ђиду Кришнамурте. Један је од познатијих заводника непросвећених становника планете. Диљем је света он био присутан, на разне начине – шири се његова мисија не само преобраћеника него и човека који је нашао мир, који је помогао пониженицима и увређеним у животу, који их је и спасио од беде, од безизлазности, од свеопштег мрака. А шта прича, шта поручује, шта учи тај господин Ђиду? Он устврђује и живи свој животни наук: нема стаза до истине!
    Наравно, то је чиста глупост. То – да нема стаза до истине.
    Али, по оваквим учењима, по шарлатанству или шаманству или секташтву овога типа – нема никаквог пута ни ка истини, ни ка лепоти, ни ка било чему што би могло да зарадује човека. Све је баналност и театралност: оно што, нимално случајно, проповеда и такозвана постмодерна уметност.
    Бедастоћа и пут ка нирвани – то је судбина човечанства. Тако проповеда и Ђиду, лажни намученик и проповедник, бежећи од стварности, лечећи се од болести неприхватања живота, и понижавајући, коначно, сваку људску мисију. Наравно, и сам себе одајући, нарочито у оваквим одливима здравља и вере: „Свесни своје личне безначајности“! То су ти модерни жреци, ти научењаци и бојовници за лепоту и просперитет човечанства, то су ти нови прерушењаци и као мађионичари, шамани, а заправо, најчешће, мало интелигентније протуве у друштву, свесни да се на овакве, или сличне, начине – најлакше зарађује лова. Или, у некој врсти тронутости и лажног милосрђа – и када се одбија да се буде богат, да се живи на високој нози – то је само једна од преподобности лажњака, још једна њихова степеница ка уласку у Рупу. Где се и лече, они као мудрији – вероватно смешећи се благо или поскакујући, играјући се, јер су успели да заведу сточицу. Они – друкчије сорте – можда и заклињући се пред неким имагинарним кипом – како, ето, и обмањују из разлога што су слаби, што су немоћни, што не могу друкчије – па моле за опрост!
    Исказујући своје безначајности, такви, вође секти, у мизерији онога што чине, покушавајући да негирају саме корене живота и да избегну сурову свакидашњу јадиковку – преподобно се клањају праху земаљскоме, помишљајући како се може ласно и лако проживљавати и у слаткоћи трулежи! Поручује и чувени верник и заточеник Ђиду: „Чувајте се талента. Самоспознаја трансформише сваку жудњу за испуњењем.“
    Ево, дакле, нових пророка данашњих времена. Ево и бесмислица и ништавних доскочица. Ево свеопштег смрада, то јест пута – ка Нирвани. Оно што сам, и у младости, тако често рецитовао – баш смешећи се, глумећи, а то значи негирајући такве неприхватљиве иако лепо срочене Дисове стихове, оне познате: „Нема смисла реметити бесмисленост у свом току,/ Од рођења спремна стоји,/ Мене чека моја река,/ Да однесе све што имам/ У дубину у дубоку“. (По сећању казујем, не знам је ли оваква интерпункција, што и није битно.)
    Ко има дара – наравно да постаје опасан по друштво, друге, заједницу – јер хоће више од других, хоће промене, тражи друкчијост... Оно што је и преиначење стварности, што је пут ка вишем а у исто време пут ка обнављању, ка прерастању старога и трагању за новим...
    Негирају то модерни лажњаци, разне варијанте Кастанеда, који је и за себе, и за њих, казао како јесу – Ситни Мучитељи. Од оне врсте и најситнијих, а колики је број њих, таквих, у свету постмодерне, на свим плановима! Колико се то трагически одражава и у данашњем часу српскога народа (у који укључујем и црногорски) када се међ бестселерима находе књиге из таквих мазохистичких течајева – као Коељо и слични још, који, иако свесни своје личне безначајности, ево, постижу успехе у земљама Источне Европе, тек ослобођеним комунистичких ланаца и стега, и срећно похиталим ка – нирванизму!
    Можда су то, наравно и јесу, пролазне појаве, неминовне у развоју свакога друштва. Морају још нестасали народи да прођу и те мучице ослобађања од несвесности – која им бејаше претешка у социјалистичким лагерима, која сада долази из неразвијених свести јужноамеричких насеобина, коју, природно је то – буквално презире западноевропска просвећеност.
    Такви маштари и вође новога поретка, секташи и ини, та трулост која руди (по стиху Црњанскога – који и сам беше огрезао у томе) нормално је да се – гади или презире секс. Оно што је лепота живљења, што је препород, што је ницање нових трава у сваком правом пролећу, што је, као љубав – мирис ранога пролеће у ноздрвама, мирис и ваздуха, оно чудесно хујање планинских вода, онај бук, оно мигољење влакана по телу човековом, оно убрзање и немир који би далеко... Што је, свакако, и прерастања стања у коме јесмо. Што је и ослобађање учмалости, стега, мучица свакидашњих, што је скок у више. Што није само самозаборав. Како тврде или импотентни у сваком погледу, или залудници у животу, или превејани лажњаци. Они који би радије да се успењу на неки Румен Брег или Лед Румен, а доживљај им је љубави у томе!
    То је и врста залуђености многобројних које заводе секте. Које, често у неодређеним стањима и мучицама свакидашњим, лажно воде за руку постмодернистички штосови и лажне метафоре у којима, опет, само трулост ради.
    Када Ђида Кришнамурти проповеда како је и љубав према деци, као и деце према родитељима, као и љубав уопште – мучење, јасно је где се он находи, у којем је блату сигуран и каквим се муљем маже по лицу. Његово фолирање о могућем животу у породици, живети са женом или мужем, и са децом, „без тога мучења“, без секса, а бити у љубави – заиста је и сулудост без отмености (по аутору „Тонија Крегора“), али и бесмислица.
    Када се у књигама или проповедима, или молитавма ове врсте, потенцира и овакво мишљење: „Бити интегрално интелигентан значи бити без ега“: то означава сву мучнину и недостојност – не само оних који у то верују, ниских у духу, него свих који могу и да било чиме – учествују у том калу. Свет је, наравно, и од јуче и од данас – подељен на више духовних сфера. Ми никако не можемо бити у јединству, најмање духовном, и на том плану. Оно што је за просвећеност, у западњачком смислу, одавно превазишло тавне вилајете као поглед на свет и живот – у примитивним земљама, и кад се натура нарочито у погодним тренуцима када су тешкоће истрајавања готово пресудне у прихватању било каквих нада за излазак из беде, овде се, крајем двадесетог века, у нашим срединама, тек развија и буја. Та пошаст као да се примила, готово као биљка, деведесетих година овог века.
    На једној страни имамо вербалне споменике посвећене нискости и безизлазу – које заговара свет постмодерне, поглед на живот и идеје нове – из канти за ђубре; на другој: шаманско пренемагање и глумљење, нирванизам и заблаћење људске мисије – што се, заједно, чини јединственим подухватом. Није то, свакако, случајно. На крају су века две негативне категорије, две нискости које се изједначавају на свом путу ка ђубришту, два као блажена пута ни у шта, то јест – постмодерна и модерне секте. Могла би се узети и као изазов за нове подухвате, или као врста некадашњих социјалистичких парола, за њих заједно, ова реченица Ситног Мучитеља Ђидуа: „Слобода постоји једино када је ум испражњен од сваке мисли“.
    То је тај пут у Ништа. То је та блаженост ниских духом који, и смерно, и самозадовољно као, силазе у своје рупе. Међутим, ипак, мора им се и одати почаст или бар пажња: ОНИ вешто скривају своје ране од других, лижу их страсно, а следбеницима, неодраслим, поручују – овако се може живети и у слободи и у срећи, у нирвани, у јами дакле, у гробу. Боже, које ли су муке њихове док се претварају како им је добро! Како ли им је лепо да живе у смраду?)
    Још је мучније, трагичније или бедније, лажније наравно – учење о томе: како је то узалудно и грешно, или и наопако, ако човек жели да буде нешто, да се издвоји! Како је сваки такав напор – илузија! Као и грешна људска потреба за Богом, што је илузија, и како треба срушити тај зид! Јер постоји дистанца између нас и стварности – па, тако, свака жеља за променом, за другим, за преокретом, за лепотом – само је илузија. Не може се премостити стање у којем јесам да би се пошло путем ка жељи или сну, што је странпутица. Тако су странпутице и трикови модерних, али и оних старијих, прохујалих магова и шамана, заиста могуће у неким комедиографским и забавним изведбама. Уз подругљивост или уз благост – могу се приказивати таква стања свести и као измотавања и као одређене нискости. Као малоумности које су, сада и овде, више ипак трагичне неголи комичне.
    Негирајући пут ка уточишту и идеји о Богу, заправо се разни нови спасиоци само лажно, а као лукаво, находе на оним сјајно замишљеним Јаковљевим Лествама, које је библијски пророк тако даровито најавио човековим перспективама на радост. Задовољство је могуће у постизању стварног – а нестварно је све оно што човек, паћеник, замишља, што сања, па, дакле, само треба погнути главу, подати се заблаћењу, тонути без крика, уживати и плакати док се распадаш. То је такозвана Нова истина модерних истраживача смисла живота. По њима, истински су људи који схвате: ничега новога и лепога нема под сунцем небеским. Свака је екстаза – само стаза варке и све је налик ветру који се креће или води која „нема одморишта“.
    Јер тишина је, ћутање је – почетак мудрости. Преданост паду. Оданост нирвани. Верност Рупи! Који то схвате – могу и да уживају. Нема бола, нема патње. Само такви могу стварати – нова друштва. Што је, наравно, идиотска смисленост. Што је и лупешка тактика или поквареност. Веле ти данашњи мудраци, та нова секта изгубљеника који мисле идеју Ниских Духом: „Само ви слушајте!“

    Понижени и увређени, свака каста или класа изгубљеника, ево, има чему и да се нада. Који су затровани таквим идејама, ево, имају и Молитву за посустале, за нове болести!

"Бдење", Сврљиг, март-април 2016. 

Нема коментара: