среда, 10. август 2016.

Anđeo kao Duh samouništenja


Nemačko-ruski slučaj i Anđeo uništenja

U velikih je naroda, Rusa i Nemaca osobito, došlo do izražaja ono, biblijski sročeno, i kroz vekove iskazivano i na drastične načine: Anđeo uništenja, koji prebrzo hoće promene i neštedimice, bezglavo često, žuri na kraju, i smrti, iako u isto vreme to poriče. Filosofska misao, a umetnička najsugestivnije ubedljivije, to su otkrivale kroz vekove. To je bila i ona, kobna na izgled, tačka otpora, na kojoj su se sučeljavali i razdvajali najveći duhovi ovih naroda. I drugih, manjih takođe, iako se to pokazivalo u posve drukčijim estetičkim ravnima. Kod Francuza je, Dekartovo gotovo i pravilo odnašanja – Jasnost i razgovetnost, skrivalo i one tajne, zabranjene predele snovnosti i mašte, u čemu je, u modernim dobima, najprirodniji put bio – omogućen, u prizivanju i svojatanju Apsurda! U Britaniji je samo Irski sindrom imao doticaje sa biblijskim, neukrotivim i ubojitim objavama toga Anđela uništenja, koji grabi stalno unapred, i u nezadovoljstvu realnostima, društvenim i ličnim kretanjima pojedinaca i naroda, hoće što pre do kraja, i što pre do uništenja, a u podsvesti i zna da ja to put pogibije i da ga treba negirati, iako je ona sila, tajna i neuništiva, uvek jača, i uvek pobeđuje. Što je i delo Dostojevskoga tako ubedljivo pokazivalo i u Braći Karamazovima i u Zlim dusima.                        I na toj tački razvoja sukobili su se Nemci, verovatno za vazda. Na jednoj su strani Vagner i Niče, i uz genija Helderlina, pa i Šlegela, a na drugoj Gete i svekolika potonja duhovnost, koja je i veštačkim putem, pokušavala da negira iracionalni duh velikih preokreta, kao i prirodno kretanja i raznolika Obretenija u vremenu. Naravno da su se i Niče i Helderlin slomili kao fizička bića, ali je Vagner izdržao kao ona vrsta nadahnutosti iz koje se, i kojom, rađa večita pobuna modernoga ljudskoga bića, nikada na sviklog na dosadu i čamovanje u svakidašnjici, bez obzira i uprkos tome čak, iako je uz bogatstvo proživljavanja. Ima ona jača sila, ona večita tajna, koja i um ljudski preokupira i vuče ga u nezemaljske prostore i da otkriva nepoznato, jureći ka svršetku, a iza čega nema ništa! Samo se nastavlja litanija kroz vekove!
Umetnost je to umela i da oseti i da pokaže, bar za one koji imaju čime da shvate i da čuju i da pročitaju. Što su i biblijski proroci tako jasno rekli.
U neznanju i u neprihvatanju te vrste duhovnosti rađaju se i otrov i izopačenost ljudska. Tvoraštvo je uvek bilo izlaz. Ima li prosvetljenja? Ima, baš u tome dok se tvorački znaci obeležavaju, uprkos otporima društva.
Jevrejski je sindrom zaista inteligentno zapisao i smislio ono što se već naziralo kroz dotadašnju istorijsku priču pojedinihnaroda, a što je postajalo glasnost i duhovnost – obeležavanu naročito u epskomstvaralaštvu. Tako su stupali na scenu i Prometej i Lucifer, uz nastavljače a smerne stanovnike Planete – Kana i Avelja. Misija u izvođenju epskoga pesništva i u senkama Gilgameša ili Zoroastre, kao uostalom u svih naroda prilikom opismenjavanja i vaspitnog progledanja koje nije bilo samo uz bajke(kao vrstu obožavanja i laži i neizbežne čamotinje) ukazivalo je napaćenom već ljudskom rodu, da se mora otimati iz stega potlačenosti i utamničenja – samo putem pobuna. Ako hoće pravo na slobodan život i nezavisnost. Slobodan izvor cilja a nikada ne ostvaren kroz minule vekove – evo lozinske a kojom su i bila prouzrokovana tolika stradanja u istoriji čovečanstva.. Čak i ona u izvedbama obeskorenjenika i gotovo manijačkih zloupotreba neostvarenih ličnosti, koje su u pometnjama naroda i mogle – da preuzimaju uloge vođa ili izabranika.
Odavno je poznata i ona Jevrejska uzdanica pomalo: kako narod kazuje svoja predanja tako ga ona i oblikuju. Još uvek, to je i srpska priča. Kako su čobani i sluge, ili i besprizorni, postajali vođe – poznato je.

Đavolji put

Sluge i čobani kod Hanana, pradavnih, hteli su i sami da gospodare, a što i jeste ljudski poriv, normalan. Anđeo uništenja hoće što pre da uzme sve i ima sve i tako srljajući gore on propada sve niže. Što je poznata azbuka u istoriji svakoga naroda, a danas, u 21 veku, i muka i nevolja onih koji bi tek da stanu i na tu stazu iako im vele osioni i podrugljivi, stariji, iživljeni, da je to Đavolji Put. Iako je baš najljudskiji, oduvek.
Samo duh i u ugnjetenosti – pomaže pojedincu i narodu da se visko uzdignu. Svako otkriće i značajno ostvarenje imaju svoju cenu i ona se skupo plaća. To se može sagledavati u pustolovinama svakoga naroda. Kada se citira Niče u ovakvim itzvođenjima: “Mi posedujemo umetnost da ne bismo stradali od istine“ – to je i ona varka iz koje se javlja glas već pomračenoga uma. To je i ono: kada individua nema više kud, kada se nije našla i snašla, kada su sve perspektive zamračene ili obojene posve crnim bojama. Bolest je već došla po svoje. Anđeo se uništenja tu nije do kraja ostvarivao: jer on hoće i da proživi sva blaga zemaljska, da se raduje i da biva oduševljen, i da senčuči povremeno, a onda, i sam, doslućuje ponor, u sebi prvo, i put na kraju koji već satire i nadu i veru da može biti drukčije. Helderlin je, na primer, umeo da proživljava veličanstvene časove zemaljskoga života, i svakolikoga blaga u njemu, i da blagosilja to, uzvikujući : Ja sam došao da slavim! Niče nije imao čime da tako nešto oseti i njegova je vizija sa Zaratustrom bila ona ukleta, iako sjajno ostvarivana, pitanja Pada, ono nebesko letenje Čoveka koji nema krila. Taj jad i nedostojanstvenost tako velikoga pesnika i filosofa, prerano ko zna kojom boljkom otkinutog sa drveta života!
Gete je proglašen za svetskog mudraca i velikog Olimpljanina – jer je shvatio svu pogubnost onoga Anđela Uništenja, ako mu se ljudsko biće poda do kraja i bez rezerve. Tu više nema spasa! Mogao je Vagner da se spasava i da odahne: ali to je muzika i sfera nezemaljska, onaj veličanstveni i ukleti let do beskrajnosti, a bez posledica i plaćanja visoke cene, bar na izgled. Nju su najskuplje plaćali mali ljudi, one ličnosti koje je oduševljavala Vagnerova muzika ali je bila i prejaka za njih, pa umesto da ih je uzdizala ona ih je porobljavala i uništavala, jer su padali u vrste zanosa koji je padavičarski, besvestan, i u komi je vodio ka ludilu. Što je tolike fašističke glaveštine vodilo i u strahovite zločine i u opustošenja ili životinjizam.
Gete je sve to, izgleda, shvatio, spoznao. Zato se i tako, i toliko, gotovo celoga života, podužeg, zanosio ili više zabavljao sudbinom Fausta!
Geteova pripadnost životu je bez otpora i bez one stvaralačke strasti za promenom. To je logika i njegova i Faustova: čovek prihvata samo ono što mu godi i laska! Ili logika političara – tičara: “Drugome bi trebalo saopštavati samo ono što on može da prihvati“. Koje li i bednosti za velikog pesnika ako se prihvati.
Bilo je i to posve normalno da je Olimpljanin kazivao Ekermanu i to: Moje se vreme distanciralo od mene. Jer se ono neminovno, iskonsko kretanje i svekolike svetlosnice u njemu, bure i bune, čudestva i prirodna čaranja – odvijalo van Geteovih, uštogljenih, vešto nijansiranih, bezazleno staračkih ponašanja, i odnosa.
Ono što će se pominjati i u vekovima iza nas, a što je istinita priča o tvorcu Fausta pomalo je i iznudjeno iako je i posve tačno. I ovo, što zapisa i Valter Benjamin: “Gete je u sebi sistematski i opravdano otkrio i razvio otpor protiv...istorije i politike svoga naroda, a taj otpor, njegov, potekao je iz njegovog najdubljeg, unutrašnjeg bića“. O, ne! Nije baš tako. Nego je ovo jevrejska logika, kukavička kao i Geteova: opravdanje za čoveka koji nije shvatio ni istoriju ni politiku svoga naroda, onu neminovnost promena i neizmernu strast u želji, iracionalnom već naboju, Nemaca – da se šire da idu na Istok, da je za takav duh uvek premalo prostora.
To što se viorilo i kao imaginarna zastava i u delima Ničea i Helderlina, a što će nadahnjivati i mladoga Tomasa Mana, i Gofrida Bena, naravno. To što se ničim, i nikada verovatno, ne može nasilno suzbijati. To je ono isto a što su nedavni događaji, krajem dvadesetoga veka, izveli na scenu buntovne mlade Nemce, a štampa je komentarisala i uz zluradnost: kako, evo, ponovo, marširaju aveti!
Iako je to bio udeo onoga duha nemačkoga, nesmajničkog i večito uzburkanog a koji je i u podsvesti imao imaginarne tragove puta ka Istoku i u Heladu, u beskraj. Što će opevati, sjajno, Helderlin, a što će se, tako često, nahoditi i u delima Tomasa Mana, onim koja su inspirisana pre svega Dostojevskim, a čiji će buntovni iskorak autor Doktora Faustusa, upravo uz naklonost i poklonjenje Geteovih shvatanja i “mudrostima“, inteligentno prikrivati i u metaforama pokazivati kao Ljupkost!
Kako bi, verovatno negde i u sebi “provaljen“, “pobesneo“ u Americi, dok trajaše Drugi svetski rat, i u obračunu sa onom neizmernom i večitom energijom promene i obnavljanja svega, sav svoj i “jad“ sručio na nejačka pleća Fridriha Ničea, odavno izgnanog u nepostojanje, i uz voljenu “Nemačku crvenih obraza od stida“, te po Benu – “Nemačke događaje“ i izvitoperavao – pa se i sudbina genijalnog umetnika, muzičke provinijencije, Adrijana Leverkina, pričinjala i kao bolesnička. A nije to!
Poodavno sam, početkom sedamdesetih godina i u eseju Džentlmen s podrugljivom fizionomijom(objavljenom u Letopisu Matice srpske, mislim 1974.) ispisivao taj i slučaj: koliko je, i kako, junak Braće Karamazova, Ivan, pretvoren u Nemca i genija Adrijana Leverkina, i koliko se, opet, Man strašio Istočne Sfinge, pa je svoga heroja, i uz uzdržanost pred nekim nevidljivim a stalno prisutnim Geteovim pogledom – Adrijan Leverkin postajao ono što mora biti i ludačko! Uz Ivanova iskušavanja đavolskoga u čoveku – kako je sve dozvoljeno, i kako se mora i može zagaziti i u krv, a zarad ideja preobražaja i buduće sreće čovečanstva, kod Manovog heroja već dekadencije to se uzima i kao ludost ili se,  po Geteovom običaju, pretvara u ljupkosti i kao fantastične đavolijade odnosno igrarije. Na toj se dalekosežnoj i iracionalnoj a dubinskoj ravni, ipak, razdvajala i podvojila nemačka umetnost, ali i filosofska misao, kao i  društvena to jest i politička misija tog naroda. I ne može se to ničim skrivati. Ono što se večno obnavlja uvek će i zatrajati i naći ko zna kakve pukotine u razvoju čoveka i nacije i probiće zidove realnosti.
Tako je i unutrašnje biće Geteovo bilo i nasilnim putem, tempiranom svesnošću i tekućim potrebama – podređeno onom višem, univerzalnom kodu – stvaralačkom impulsu koji je uvek nadmoćan. Da li je tvorac i Fausta bivao svestan kako se zarad politike i opsednut trezvenošću, ovde, u ovakvim slučajevima i opredeljenjima, izdvaja iz umetničkoga sveta i biva nuždena slika i prilika u liku ministra, reda, zakona i uprave?
Tako je Johan Volfgang i mogao da priča i ove priče: “Zapravo niko nije u stanju da nešto nauči iz istorije, jer se ona samo sastoji od mase ludosti nepodopština“ – a što priliči nezrelim tvorcima oblika. Što i jeste nerazumevanje biblijskoga koda, ali nije ni u stilu i skladu sa helenskim poimanjem razvića zajednice.
Nema, dakle, stvaralačkih kontinuiteta kod Getea niti onoga večnoga, obnoviteljskog i graditeljskoga, a što je krasilo nemačku duhovnost, filosofsku i osobito književnu, i u Helderlinu i u Ničeu(dok nije počeo da klizi niz provaliju imaginarnoga) sve do Bena... ali i danas, verovatno, u novom milenijumu taj se duh ponegde izdvaja i hoće svoje... Primereno je da se u tom slučaju pominje i Kjerkegor, koji je još kao student u Nemačkoj i osetio i shvatio ovu neophodnost: “Život se, ipak, i živi s pogledom unatrag, ali se samo tako i moće razumeti.“ Što Johan Volfgang nije, kao prihvaćena državotvorna figura, ni hteo, možda, da shvati. Najmanje da prihvati!
Kada danas moderni tumači Getea i Fausta upotrebljavaju i novi diskurs, u modi što je, kako bi označili da se Faust podredio i Luciferu, oni to koriste i da pisca nekada kultnoga romana Jadi mladoga Vertera prevedu u pomodni a ne moderni diskonuitet, kojim se razvoj duhovnosti u civilizaciji sve više premešta u tekuće oznake kretanja u vremenu. Tako i Manfred Osten u eseju Sve je velociferski, Faust i ubrzano vreme, nagoveštava kako je Geteov Mefisto vidovito osetio “proterivanje iz raja“ kao gotovo formulu po kojoj se događa budućnost. Ono –
“Njemu sudbina duh je dala
što neobuzdan hrli u daljine
i čija težnja zahuktala
ovozemaljska previđa miline“.
Tu može biti reč o modernom diskonuitetu samo u ovom slučaju: Geteova opredeljenja za bezbolna i previše ljupka očaranja nejasnostima, nalik na gatalice što ih je helenska Sfinga podarila naročito neobrazovanom sloju dvonožaca.   
 Moguć je, međutim, i otkrivalački Geteov oslepeli Faust a u predviđanju budućih događaja, koje su vrlo jasno konstruisali i obeležili Marks i Engels u Komunističkom manifestu, “polazeći od kapitalističkog načina proizvodnje svojstven buržoaziji, kao “večnu sigurnost i večno kretanje“. Pa se tu citira ovo: “Buržoazija ne može da egzistira bez neprekidnog revolucionisanja proizvodnih sredstava, a to znači sveukupnih društvenih odnosa... Neprestana menjanja načina proizvodnje, neprekidno uzdrmavanje svih društvenih odnosa i stanja, vačna sigurnost i večno kretanje, to su momenti po kojima se buržoaska epoha razlikuje od svih ranijih. Sva okoštala zarđala stanja sa svojim starinskim predstavama i pogledima počinju da se rastaču; sva novostvorena stanja zastarevaju i pre nego što stignu da se okoštaju. Sve naoko trajno i postojeće se isparava...“
Brzina koja danas porobljava čoveka! Ali to i nije samo buržoaska osobenost, nego je zahvatila svekoliki svet, i nerazvijene i visoko razvijene zemlje. Opšta utrka. Sadašnji teror informacionih sistema nije samo zahuktao nego upravo poništava i eliminiše svaku vrstu neposrednih proživljaja, kao i ideje nezavisnosti. Gete i njegov Mefisto na najlakši način, bezbolno, preleću i daljine i visine, zabavljajući se, što je najlakše, a to je ubijalo Ničea ili Helderlina – koji su takve uzlete mašte skupo platili. Grčka mitologija i Zevs trebalo bi da se svojataju i tumače kao u pesništvu Kavafijevom: ono što je iz mitološke svesti moglo da opstane u ravni metafizičke opcije a koju je, kako citirah Helderlina, velika umetnost umela i mogla da prepozna i doživi...
Bolest brzine i ona opasna i opsesivna želja za samouništenjem, koju Anđeo Samouništenja večno prenosi kako rekoh – toliko je sugestivno prokazivana u Braći Karamazovima da u nekim trenucima deluje i pogubno i traumno. Ili još drastičnije u duhovnom nastavku toga romana a u kopiji zapadnoevropske pustolovine čoveka i sveta, u Doktoru Faustusu, gde je misija toga Anđela posve ogoljena i obogaljena, navodno i zbog fašističke provale mrka i bezumlja, a gde je, možda i tendenciozno, Tomas Man pokušavao da tragičnu ličnost Ničeovu uvrsti, i bez muzike Vagnerove, u poklonike zla i pometnje. Sve u službi vremena, i u lagodnosti ispisivanja toga velikoga romana, u Americi, i u lažnoj demokratiji, iako je duboka povređenost u sjajnome piscu verovatno i morala da plaća tako preskup danak i u prosutoj krvi Drugoga svetskoga rata i u vlastitim duhovnim samomučenjima. Preteško je breme, oduvek bivalo, kada je trebalo zagospodariti vlastitom sudbinom a nemoguće i opako ako se to želi da se i nacija podredi takvom naumu.
Kontinuiteti i preobražaji, stvari i pojave, ideje i ličnosti, samim tim i preobraćanja uz ideje i u kontinuitetima – trebalo bi razumevati i spoznavati kao njih u nihovom vremenu, dok se ono više, i kao univerzalni kod – pretače iz izvora prošlosti i utiče u izvore sadašnjosti, pa još i dalje, kao prerastanje i stanja svesti, i formiranje novih oblika u smislu i stilu dalje nadgradnje, u preoblikovanju i obnavljanju onoga materijala i duhovnosti ali ne više iste i istoga...
Noć uobrazilje i nestrpljenje, prenagljenost i svekolika brzina razvoja društva, a što je i Niče video u Veseloj nauci “kao mašinu koja je stalno u pokretu“ nikada i nikako ne može da salomi onaj večiti Duh Samouništenja – jer se on stalno menja i obnavlja. Pojavljuje se iznenadno i jeste Duh Otkrivenja!
To je i ono što Gete nije razumevao, ili mu u ondašnjem vremenu to nije moglo biti dostupno. To što je Gete zaveštavao budućim generacijama u Maksimama i refleksijama – nije nikome od koristi. Ovo: “Svi odnosi među stvarima istiniti su. Zabluda je jedino u čoveku. Kod njega ništa nije istinito osim da greši i da ne ume pronaći odgovarajući odnos prema sebi, drugima i stvarima!“ Međutim, oni koji su takav odnos “pronalazili“ to jest više ga osećali i proživljavali – bivali su stradalnici u svom rodu i narodu. Gete je uživao kao bonvivan i prirodno je da su mu strana ona umetnička, večita, pobunjenička stranstvovanja i sukobi sa stvarnošću i zajednicom.
Jedino je muzika mogla i imala čime da “Prosvetli moga srca glad!“
Ali i ona čudesna prirodna čaranja, koja jesu i blagodatna i u opsesivnoj vezi sa pesništvom. Što je i u Geteovim pesničkim pregnićima potapalo svest lepote i u začaranosti, čak i kada nema kretanja, a samim tim ni vremena, i čime se ubija onaj u Blašara prepoznatljiv “iznenada obasjan reljef psihe“, kao vrhunski čas pesništva.
I Niče je bio u pravu, kada je kazivao, da sa Geteom u prirodi – mi vidimo veliko sredstvo umirenja za dušu modernoga čoveka. Iako se možda samo kroz muziku i može smiriti naša neobuzdanost i ona pomalo despotska sklonost, i Bodlerova, ne samo za Idealom nego i za neograničem. Iako Gete kao da nije shvatio, niti hteo, sudbinu Bajronovu, kome – zbog “neobuzdanosti“ život mu i pesništvo behu “određeni“ – sklonošću ka neograničenosti!
O, ne! Upravo je Bodlerova despotska sklonost ka Idealu, i uz Puškinovu svetu tugu na licima pesničkim i izabranika drugih, kao i uz znake drukčije, Demijanske u Hesea, i uz Helderlinov Put na Istok, ili Vagnerove uvertire, bio obeležen i Bajronov put u Grčku gde se hije bitka za oslobođenjem naroda i gde se, možda, obnavlja civilizacija... Gospodin Johan Volfgang, i u funkciji ministra, nije to mogao da razume, ali ni da prihvati.

Religijski kod

Bio je to, veli se i u istoriji crkve ali i stvarnosnoj – “apokaliptički događaj“, onaj, nimalo naivan, kako danas vole da kažu izvesne “naučne usedelice“, nego upravo u stilu i proživljavaju “čuda“, onako kako se i može izjaviti u revolucionarnoj odredbi: “Neću da ustuknem!“ Jer je, verovatno, kao i Jovan Bogoslov – Luter baš doživeo preobražaj. Možda kao i Savle a potonji Pavle.
Tu se sada nameće zaista novo pitanje i sa dalekosežnim dejstvom i tendencioznim usmerenjem. Ovo: da li mi danas i grešimo ako pomišljamo da su i Savle, kao i Luter, i u nekoj pomalo iracionalnoj ravni – a zarad civilizacijskoga puta napred – bili i predodređeni, iznuđeni pomalo, da učine ono što jesu i čime se sada, ali i zauvek, označavaju i kao temelji Duha Progresa. Jesu li i oni bili u smislu i u stilu Noja, Jova i sličnih, biblijskih metafora?
Njihova snaga, verujem, bila je u punom doživljaju onoga osećanja kosmičke energije što ih je, i odjednom, izbavilo iz svakidašnje čamotinje, iz bezverja, iz žabokrečina, pa su podigli glave jer se misao, uz to čudesno proživljavanje energije svetlosti, naglo, uspravila. Čime će se, naravno, uspravljati već vekovima, istorija razvoja svekolikih naroda na planeti.
Pa, onda se njima i može poverovati.
I sada se postavlja ono suštanstveno pitanje koje posebno Lutera čini ili osobenjakom ili izdvojenikom, onim ljudskim stvorom kome je nešto, ipak, smetalo da bude širok, plemenit i čovek ljubavi za druge. Njegova mržnja na Jevreje , opaka, kao i na papino nasleđivanje ili na Rim kao kurvanjsku jazbinu, to jest Vatikan danas, odakle potiče?
Da li je ta mržnja iz razloga prostoga i očiglednoga: utemeljenost i rimokatolicizma je ponikla u nacrtima i simetrijama, u kanonskim određenjima upravo rane jevrejske opcije. Bez koje i ne bi bilo hrišćanstva, ali ni islamskih doslednosti u propovedanju svetlosti. Odatle je onaj uzbudljivi, dragoceni i srećni čas uzdignuća Luterovoga tako visoko porastao: “Sigurno je da ne postoji posrednik između čoveka i Boga!“ To ke sjajna vizija i objava ljudske slobode i nezavisnosti.
Odakle, dakle, u Luteru potonja mržnja i na niži sloj čovečanstva, na radnike i seljake, na robove? Ta pakosna i nedostojna čoveka visoka ranga – omađijanost gotovo mržnjom, bolesničkoga je kova. Ona jeste i veliki greh Luterov. Pobunjenički sloj upravo i u takozvanim nižim klasama društva, od robova, seljaka do radnika, jeste i ona udarna igla ili iskra koja zapaljuje vatre u otporima protiv zla i nepravde.
Ako je Rim na pogrešan način tumačio i prihvatao misiju Hristovu – zar su Jevreji i za to krivci? Luterova opsednutost đavolom, a koga je video i u svim vrstama nižih slojeva društva, naopaka je i primitivna. On koji je osetio da je naša veza sa Bogom bez posrednika, i u vlastitoj viziji, kako je mogao da vidi đavola izvan ljudskoga stvora? Ono što je samo u nama i naš je problem: Ljudska muka i izbavljenje u isti mah.
Ta Luterova omrznutost na đavole u drugima a ne u sebi, postojala je, vekovima, sinonim ili baš ona pogubna, lažna uglavnom, sveštenička vizija, kojom se uspavljuje i zbunjuje neobrazovani svet. Ona čak kao da i nalikuje na papinska plaćanja grehova, to jest na ono licemerno i već ritualno ili pozorišno pomalo očišćenje – možeš da učiniš zlo a potom platiš koliko košta i tada si čist. Slobodan! Nastavi i dalje, po istom receptu...
Ali, postoji druga etička i duhovne ravan. U tebi, u sebi, u nama: to je trauma i bol ili strašna patnja, zavisno od učinjenoga dela, i to počinje da razara dušu i um, a onda se telo, kao upotrebljen materijal, samo razara. To je jače od svakih vrsta kanonskih odrednica i opraštanja grehova. I u tome je svekolika muka čovekova...

Postoje li staze i ka večnosti?

Poslednjih godina, naročito s kraja dvadesetoga veka, i u devedesetim, u vremenu mučnom, teškom, naopakom često, mnoge su prijateljice, u raznim vrstama druženja, nekako zavetno i uz izvestan emotivni polet – hitale ka manastirima, i u Srbiji i Crnoj Gori, kao da osećaju i neko smirenje i spokoj. Donosile su i razne knjige, ili tek knjižice o molitvama, iskušenjima, ali i o spasenju mnogih, izgubljenih duša. Koje su se “izlečile“ baš u tim manastirima.
Što je i moguće, pomišljao sam, ako se u nama oseti i taj nezemaljski, tajni dodir sa onom energijom kosmičkih čestica koje su – verovao sam – bile u času našega rođenja negde u istoj ravni, i u mestima gde se to desilo i u kruženju tih dana, toga doba, u tom kraju. Zato i ljudska duša, pred kraj života, i u zdravlju i u bolesti, tako žudno bi htela onamo – u zavičajne predele.
Išao sam i ja, i sa njima, i sa drugima, u manastire. Jednom, i u Tuman, kod Oca Tadeja, kako su uz šapate, kazivale usamljene, posvećene žene. Nekolike su od njih imale i knjižicu Pouke oca Tadeja, i na početku ono što je moglo i da ih smiri: nagrada besplatnom blagodati i uz anđeosku naklonost onom zagonetnom putu – kako se prelazi u večnost.
U tim Poukama ima već na drugoj strani ono što je smisleno: “Treba da se opustš. Ne uzimaj previše na sebe brige ovoga sveta, već čuvaj svoj mir i živi sa Bogom. Neka ide kako ide...“
Tadej koji je imao sreću da, nakon svršetka zanatsko-trgovačke škole – završi i Ikonografsku u Rakovici, putovao je, to jest, proživeo mnoge godine u zlosrećnim, srpskim vremenima, i u Srbijici, na Svetoj Gori, posebno i u Pećkoj Patrijaršiji, a kao duhovnik-tragalac, verovatno, često je “šiljan“ u više manastira, pa je, i tako, možda, postajao baš smiren i propovednik koga su obožavali poslednjih godina. Starac patnik koji je čuvao srce u miru, u ćutanju i tihovanju, a osetio je, kazivao je: da i nema nikoga na svetu istinskog osim Gospoda. Niti ičeg!
Meni je bila zanimljiva njegova rana opsesija pomalo – samoća i svirka, ljubav prema muzici i to je bila Uteha. Kao i Knjiga, kroz koju može stići Gospod i to će obradovati dušu. Lepo je smišljeno i kazano, i to i jeste bivalo neka vrsta Sozercanja, na putu ka Bogu. Mir i toplina ljudska, međutim, kao i blagost, krotkost i propustljivost – u svakodnevnim mučicama ne smatraju se uzoritošću nego slabošću i čak niskošću, i teško ih je prihvatati. U tome i počinju razdori i nespokojstva među ljudima. Tačno se kaže – nije istina da ne možeš ni sa kim, nego ovo, što je poučavao Tadej: “Ti sa samim sobom ne možeš!“ Što i jeste najveći problem svakoga čoveka. Kako savladati samoga sebe!
U umetnosti je taj veliki problem čovečanstva, i najbitniji za našu egzistenciju, vekovima već ispitivan i prokazivan, svedočen i iskazivan. Lako se mogu poznati pisci, slikari, muzičari, kao i interpretatori njihovi, po onome kako i šta kažu, čime misle i šta osećaju. Umetnost, kao najbolja škola u kojoj se leči čovečanstvo, zaista i na uzbudljive,  zapamtljive, čudesne načine, otkriva kako se i gde, i koliko, ljudsko biće, vazda ogrezlo u grehovima i u smicalicama, u zlu i pometnji, umelo i moglo da nađe na pravom i na krivom putu.
U načinima kako to ispoveda umetnost i onom posve drukčijem, kako to propoveda religijski kod – razlika je, ipak, i velika i često nepremostiva. Umetnost je, baš na čuđenje crkvenih propovednika ali i zaglupljene filosofske ili teorijske misli, bliža izvornom Otkrivenju hrišćanske ideje, pre svega u Jovanovom jevanđelju, nego li sama praksa svekolikih hrišćanskih opcija. Što se čini i neverovatnim.
Upravo i u Matejevom jevanđelju, a osobito se to potencira kod Jovana: Otpor, protivljenje i pobuna protiv zla i nepravde, jesu osnovne poluge za budući razvoj čoveka i društva, ali i za bilo kakvu nadu u srećne časove egzistencije. U kojima, kroz taj otpor i u neprestanoj borbi – rađa se lepota koja spasava našu ideju i čini nas srećnim. Drugoga puta i nema. Drukčije lepote i nema! Ono što crkva traži i čime se proslavljao i naš otac Tadej, jedan od manje značajnih i sporednih gotovo ličnosti u plejadi zaslužnih vaspitanika Srpske pravoslavne crkve: “Nikada ne napadati, nikada se ne protiviti nikome“, mučiteljska je, tragična i pogibeljna činjenica u bilo kojoj vrsti obrazovne delatnosti.
Krotke su, utučene i ponižene, večno gazili drugi, a odatle se i rađala poniženost i povređenost, iz kojih su poticale mržnja, zavist i pogubna, bolesnička želja, otrovna svakako, da se slabost nadoknadi – osvetom, ili na bilo kakav drugi način, ali iz bolesničke sfere... Tako se i plemenitost zatire. Kako biti smiren i krotak kada te nepravda satire, kada si nemoćan bilo šta da učiniš, kako se braniti – u poniženosti. To je ono što je i Lav Šestov pokazivao u slučaju javnih radnika, ali se na sva živa bića odnosi: povređen i ponižen čovek, jadan u nekom stvarnosnom doživljaju, skriva se u svoju jazbinu, leči rane i smišlja zlo: kako da vrati udarac? Tako se zapravo stvara pakao u sebi i oko sebe.
Često sam citirao Đerđa Lukača, naročito onima koji su ga rado negirali, rečenicu ovu: “Samo su slabe ličnosti jako povredljive“.
Božanska energija u nama, taj blagosloveni čas! Veli Tadej, kako mi nismo svesni toga. Ali upravo jesmo, onda kada se oseti i proživi taj vrhunski trenutak ozarenja i preobražaja. Kao da ni Luter nije mogao prihvatiti to prirodno, iako retko, i izuzetno osećanje, čak i poslanje možda baš u izabranome ljudskome biću, a moglo se, svakako dogoditi Jevreju. Zašto onda mora ceo narod biti i kriv kada je od toga sačinio religijski kod po kome i u kome danas, ako i u prohujalim vekovima, obitava gotovo pola čovečanstva? Uostalom, taj naš, lični odnos prema Bogu, to sjedinjavanje naše duše sa onim božanskim strujanjima, preobražaji u dodirima sa kosmičkim silama, pa to i jeste Probuđenje i velika šansa čovekova da se otme opštem besmislu i da ima čime i da promišlja kako se nije uzalud našao na zemlji. Od te rane, prve, upravo jevrejske zamisli – potekla je i velika reka hrišćanskoga poslanja. Ona teče i danas. Ko je nju izokretao, Jevreji ili Hrišćani?
Ili je Luter možda shvatio, pa se i sam ustrašio, ali ovoga puta zauvek, i nije taj strahmogao ničim da skrije ako ne već i da ga preobrazi ili savlada, ovo: Jovanovo Otkrivenje, jednom i zauvek, i nepogrešivo, propoveda i ustvrđuje činjenicu i zastrašujuću gotovo: nema sreće, nema puta napred, nema progresa bez stalnoga žrtvovanja, bez stradanja dakle, ali zato se ne dobija večni život na nebesima, nego spomenik na zemlji, i naravno – žrtvovani postaje heroj, ali kao stradalnik!
Umni ljudi tokom prohujalih vekova shvatili su tu istinu. Sozercanjem, dakako. Zato i ima veliki broj posvećenika, pre svega samotnika i filosofa, propovednika, pa i crkvenih dostojanstvenika, koji su mogli to lako i da ispovedaju ali teže je bilo – žrtvovati se u realnosti. Kako činiše toliki izabranici u istoriji ljudskoga roda, vođi ustanaka i revolucionari, mislioci i naučnici, od Sokrata ili Aleksandra Velikoga ili Galileja ili još mnogih, u svakome nraodu osobitih ličnosti, a čijim se spomenicima ponose naraštaji koji stižu na scenu.
Večnoga života ima samo tako! I ima ga, pre svega, u samom naumu i činjenju da se postigne i učini zamišljeno delo. Ima ga, zato, naročito, u umetničkim činovima i zato je velika sreća i ushićenost umetnika dok tvore oblike i put ka delu, a čim se to okonča, opet, ima i gorkosti i nezadovoljstva: nije to ono pravo, moglo je bolje i možda drukčije! Pa, iznova se sve pokreće i um začinje nove varijacije i na istu, večnu temu: kako osvojiti ili ostvariti i ono što je skriveno u tajni, a što jeste put ka Bogu, ili baš On, lično? Jer istina, naravno, samo tako i oslobađa!
Nije slučajno, dabome, svekolika javnost i poodavno uzela sebi za primer veličine i spoznanja sveta ova dva svetska velikana, Šekspira i Getea, ili i Dantea, povremeno, a oni predstavljaju tek pola puta u traganju za tajnom i smislom života. Šekspirove krvave igre i oneobičavanja, stvarnosna zamotavanja i intrige, zablude i laži, pučke zavrzlame i očitovanja realnih zbivanja, uz humorne dosetke ili kao zagonetne smicalice pojedinaca, postajali su i u modernim vremenima i pozorištarije i cirkusna izvođenja, i zavođenja, kojima se zabavlja pučanstvo. Od toga su mediokriteti sačinili status i nivo veličine!
Kao i od Geteovih, starmalih istina i svakodnevnica, koje je ovaj veleumni i inteligentni bonvivan, u časovima dokolice i dosade – skupljao, zbirao i ovekovečio – pa se i danas to uzima kao poslovica i za sve narode, kao i individue osobito. I nigde tu teg ne preteže na večnoj vagi: ovo je dobro a ovo nije, ovde se može a ovde ne može. Ovaj put je siguran a onaj drugi nije. Nema tu iznenađenja, a Faust ili Mefisto su šahovske figure u živoj varijanti “Sicilijanske odbrane“ pa se pomeraju kako to situacija nalaže. Nema sumnje, toliko stvarnosnih činjenica kao istina ima u svemu tome, ali nema iznenađenja, nema odušaka, nema tajne...
Danteov je Pakao, a još više Čistilište i Raj, ona zabavna literarna forma u koju se vešto udeva svakodašnja priča o dobru i zlu, i u čemu nema, takođe, niti velikih otkrića, niti iznenađenja, niti one duhovne ali umetničke, višeslojne i zagonetne dubine, u kojoj se možda i skriva tajna stvaranja, vere, nade, i božanskoga poslanja. Ono što su doslućivali, i ugrožavajući sopstvene živote, i Helderlin na primer, i Niče, a posebno Fjodor Mihailovič – večno tragajući za smirenjem i istinom koja opušta ili oslobađa ljudsku zajednicu, i pojedinca. Jer je proživeo sudbinski udes na putu ka Bogu, u kome se, možda, i nahodi ono za čim čovek večno i žudi i bori se i umire – kako bi bio i zadovoljan ako ne i srećan.
Jevrejska je logika ili inteligentno stvorena biblijska povesnica, umela i imala čime, naravno, da izatka tu večnu i molitvenu, zanosno kićenu kroz vekove, bar naizgled istinu života: to je ideja, simbol, poslanje a u viziji i misiji Hristovoj. Nju, ogoljenu i uz patetični vokativ i nanos, i uz gotovo ostrašćenost i pobunu, izgovara Jovan Bogoslov u Otkrivenju, i od toga nema više! Iako je takvo poslanje za svekoliko čovečanstvo baš pogubno ili uz negativni odjek: samo onaj koji ima snage i dara, i ima čime, dostojan je da uživa i da oset blagodat, ako poveruje u sebe i ono što čini na putu i u traženju sreće – dok nas ogreva sjajnost sunčevoga i nebeskoga, tako blagoslovenoga i nama malo dokučivoga kretanja u večnosti.
Ne mogu, velim, ni narodi ni pojedinci, da budu krivi zbog usuda višega – što je nekima teško a drugima lakše da prožive svoj hudi vek. Tragaoci za smislom života najmanje su krivci za bilo čije sudbine ili za svakodašnje nesreće i gladi koje, i neminovno, sleduju u egzistencijalnim mukama svakoga ponaosob.
Opšta nesreća(ili nesreće), i stiže onda kada bogati i osioni, svemoćni u svojim očima, hoće da zavladaju nad svima, jer nisu samo sebe spoznali – pa ne znaju da je to uvek najveći problem čoveka, i svih, zajednica takođe, i onda se zgomilava zlo. Ono se mora probiti na bilo koji način, i tako počinju razdori, pometnje i ratovi, a pobune su prirodan korak, zatim, kako bi u napaćenosti bar jednom moglo biti i bolje. Otpori su jedina nada i šansa da se i zlu stane “nogom za vrat“, kako bi se moglo kazati i poslovično.
I šta sada tu, primerice, traži i hoće naš mali Tadej, jedan od milionitih vaspitača zalutalih, izgubljenih, zapuštenih ljudskih duša? On, i sam zalutao, hoće da pomogne. I tu je religija zaista mogla mnogo da učini. Koliko je Srpska pravoslavna crkva, u vekovima ropstva osobito, pomogla da se održi i usmeri ovaj narod! Propovednik koji zamenjuje svoju ličnost za crkvu i ima pravo da to čini – ako je poverovao u istinu.
Koliko se, na primer, izmučio grof Tolstoj dok je ispisivao zlu sudbinu, ali i srećne uspone Ane Karenjine, pa je zato i pisao – da više ona nego li on, sam autor, piše to delo. Iako je bio pomalo ostrašćeni mrzitelj na rušioce braka, pa je i uz povremenu nelagodu karakterisao postupke, i impulse duševne, i Ane Karenjine i grofa Vronskoga. On je imao snage da to prikrije i nadoknadi velikim darom ali, pre svega, željom i voljom da se otkrije put istine i u zabranjenoj ljubavi. Iako zabranjena ljubav ne postoji, sem u babarogaškim pričama i u doktrinarnim bukvarima...
Pominjem sve ovo, kao i velike pisce sveta, uz malenoga ali dobrog, smirenoga starca, oca Tadeja, kako ga videh, jednom, u manastiru. On je verovao u ono što i čini. Svekolike mučice u njegovom životu kao da je bio i prevazišao. Da li je baš? Je li mogao da savlada đavolčića u sebi? Oni koji pominju, neprestano, toga dvojnika našega i brata anđeoskog, znači da su u neprestanom druženju sa njim. Možda i pomireni, što je dobro. Opet se sećam Pasternaka i one sjajne pesme, posvećene, pisao je, učitelju – pesniku Valeriju Brjusovu, a odnosi se i na Hamleta, to jest lično Viljema Velikoga, tvorca genijalnih drama.
Ono sjajno u pesmi, tek malo stihova a koji i sve kažu i sve objašnjavaju. Koji su najbolja definicija celokupnoga Šekspirovog stvaralaštva, bolja nego li sve obimne knjige o ovom – zarad stvranosnih običaja stalno proglašavanom najvećem piscu sveta. Uostalom, ta igra oko i sa Šekspirom još, jeste inteligentno smišljeno, i kao pečatom potvrđeno englesko zaveštanje budućnosti, u kojoj se(u kome se zapravo) potcenjuje velika umetnost a umesto nje – nagrađuje i veliča osrednjost i skarednost u vidu stereotipa i zabavljanja na najniži način, a što ga otelovljava niskost i zavrzlame Agate Kristi, toga i jednog a neizbežnog kiča...
Ali Viljem, evo ga u Pasternakovoj viziji: veli pesnik Doktora Živaga ovako: A možda i jeste sav Šekspir u tome – Ono dok se, i što se, Hamlet, sa svojom senkom bori. Ili brblja! I u tome i jeste problem a ne izvikanoj paroli mediokriteta: Biti ili ne biti, pitanje je sad.
Bože moj, malešnik otac Tadej. Zavodnik koji je umeo da posvećuje tolike zbunjene, zabrinute, izgubljene duše. Poukama “Misleni haos je stanje padših duhova(demona, duhova koji su otpali od Boga)“. Pa, šta je to i šta to uopšte označava? Jad i nesabranost, ne imanje snage da se oseti dah božanskoga strujanja.
Da li je otac Tadej bio jadničak međ svojima, i u društvu, onaj koji se teško snalazi u stvarnosti, pa su mu vera i sozercanje pomogli da se i dostojanstveno uzdigne? Može biti, a to i jeste dobro za njega. On je potreban. Crkva je u vekovima bila obrazovna institucija i ona je to činila, svaka na svoj način, dobro. Kako je umela, jer je pomagala u vaspitanju generacija. Ona je i smirivala zlosrećnike. Unosila je neki red i u opštem poretku pomagala razvoju civilizacije bez obzira što su to bivala, oduvek, dva koloseka.
Otac je Tadej poručivao mnogim sapatnicima i obožavaocima, naročito u poslednjim godinama dvadesetoga veka, i u danima opšte pometnje i nesreće na tlu bivše jugoslovenske zajednice, kako mi sami stvaramo pakao u sebi. Što je tačno. Voleo je da citira Nikolaja Velimirovića, ono poznato – “Oče, drage volje bih te premestio gde ti hoćeš, ali samo onda kada ti ne bi i samoga sebe nosio... Ako čovek sam sebi ne naškodi ni đavo mu ne može ništa!“
Međutim, u Tadejevim blagostima i propovedima nije na pravi način upotrebljavana Božanska energija, a pre svega u stalnom pominjanju – kako nju nosi i ima svako od nas! Što nije moguće, niti tačno. Malo ko ima tu sreću i taj čas blaženstva da je oseti i proživi.
I ne bi trebalo zavaravati ni sebe, ni druge. Ta se energija obnove i preobraćanja doživljava vrlo retko i ona krasi živote ipak izdvojenih pojedinaca, a za koje je i jevanđelijsko poslanje pomišljalo i verovalo da imaju u sebi, i u onome čime jesu to što su, nešto i posebno, i drukčije. Što je pokazivala svekolika istorijska priča kroz vekove, i u svakome narodu ponaosob. Ali to ne znači, dakako, da i svaka individua ne bi trebalo, i da pokušava, kako bi osetila čari i dah te energije, što je i moguće – ako se poveruje da je ona uz nas. Ako smo još imali sreću da se nje dotakla i naša duša, prilikom prvih njenih ukrštaja sa prirodnim strelama u vazdušnim strujanjima, i prilikom dodira ljudskoga bića sa energijom živoga izvora kojim i jesmo.
I krotkost i smirenost, i unutrašnji mir, postižu se mnogo lakše ako nam je detinjstvo bilo blagorodno i bez velikih “pukotina u razvoju“. Jer one razbijaju i puteve duše u susretanjima sa čaranjima božijih blagodati, to jest onoga iskonskoga strujanja večnosti i u dodiru s nama. Neiskaziv mir teško postiže rano povređeno biće. Čak i značajni istražitelji vere i Boga, ili i poznati naučnici, pregaoci u raznim vrstama poslova, jednom povređeni, naročito u mladosti ako već ne i u detinjstvu teško ili gotovo nikako, ne mogu da se smire ili postignu takozvanu “besplatnu blagodat“. Koja i ne postoji -  jer se sve skupo plaća u životu. Negativni naboji nikad nisu slučajni, oni su izazvani. Oni hoće i onu drugu ravan -  kako bi se sjedinili sa energijom suprotnom, i postigli ili dostigli mir. Zato je i Pavle kazivao – da je mnogo ratovao kako bi veru sačuvao!
Ono što dajemo vraća nam se, veli se stalno, a to je zapravo uteha za bol i patnju, dok verujemo. Iako postoji i ona drukčija ravan: odahnuće i olakšanje čim smo učinili dobro delo. Jer je bitno za unutrašnji mir da smo mi sami osetili čar dobroga čina, to ohrabruje i u veri i u nadi – da se može više. To smiruje. Ali to se i postiže činjenjem a ne molitvom!
Zavist, zloba i pakost ne dolaze zato što su međ nama “padši demoni“ ili đavoli nego zato što smo mi slabi u nekim trenucima. Što u nama nema vere u nas same. Što smo prenapeti ili zaplašeni, što smo kukavice. Tako je i u slučaju braka: “Da si vezan, još kako vezan. Upregnut u kola i moraš da vučeš jer biju“, veli Tadej. To može da bude istinito za slabe i nerazumne. Oni koji imaju dovoljno snage i veruju u to što čine – nedozvoljavaju da ih se bije: razumeće i jaram koji ga nose ili ga skinuti bez problema. Svejedno je da li se to čini u ljubaznosti i tihosti ili u  uzbuđenosti – bitno je oslobađanje i razumevanje prestale energije ljubavi.

Bliži li nam se katastrofa?

Naravno. Kao nekada, u doba prastara, kada se uglavnom u nezdravosti uzdigao strašni Rim, što veli i pesma, pa su mnogi narodi, mali i zaostali, bivali porobljeni, ugnjeteni, kaštigovani, opšti nemoral i svekoliko zlo uzdigli su čak i u nebesa dva strašna simbola – Sodomu i Gomoru, kao inkarnaciju zloga udesa i stradanja čoveka, tako se, evo, i danas, u prvim godinama novoga, dvadeset i prvog veka, a na drugoj strani zemljine hemisfere, podigla nova imperija, na tlu američkom, i to je prouzrokovalo, ili uzrokuje iz čas u čas gotovo, kuljanje podzemnih dimova iz zapaljivih peći novih tehnologija na pogonima upravo kosmičkih energija koje je moderni čovek uspeo da otkrije i da jedva čeka – kako će ih upotrebiti! Zato se i opšte bezverje toliko umnožilo diljem sveta. Svaka je religijska opcija, ili konfesijam, izvrgnuta ruglu. Zato su danas mnoge sekte aktuelnije od religijskih koncepcija – i hrišćanskih, islamskih, budističkih, a šašanstvo je, uz nove puteve ka paganstvu, postalo značajnije i opojnije od onih vekovnih, predragih nekada, verovanja u srećniju budućnost i u ljudsku nadu da mora biti bolje i da se imalo rašta rađatia zemlji.
Ali, zašto se to dešava danas i u čemu tako “zdušno“ učestvuju gotovo svakolika sredstva obrazovanja, političkih borbi, medija, nauke i tehnike, ona strahovita poplava negativnosti, smrada i bešašća, u svetu umetnosti? Jer je impreijalna sila, izrastala bez vere i u zlu, u dvadesetogodišnjem veličanju oružja u rukama obespravljenih samo naizgled a u stvari – pod komandom silnih i bespravno obogaćenih, koji su nametači vlast i u strahovladanju proizodili zakone demokratije – kako bi ih zloupotrebljavali, kako su i sami u određenim trenucima kazivali – čim je potreba za tim neophodna!
Tako se zlo razmnožavalo, i tako je danas velika ideja uzdizanja ljudske nezavisnosti i slobodnoga biranja puteva ka izbavljenju od mraka – ne samo poreknuta nego duboko ponižena i bačena u podzemlje, u tavninu. Ono što je i izdiglo bezbroj ličnosti i naroda, predvodnike, revolucionare na raznim planovima i u oblastima, što je konstituisalo državne zajednice, pa se i samo sobom postavilo kao zakon i utemeljenje budućnosti i progresa, postalo je kočnica i grobar za sve one, posebno male i nekonstituisane, jer znak i obeležje – ono što je krasilo izabranike, pregaoce i vođe – sada se vraća kao bumerang i uništava sve koji nisu stigli da na vreme izvoljuju svoj slobodan i nezavisan status. Zato se i ujednijuje Evropa, pa će i Azija, a impreijalno zlo – nezdravo napumpavano u sebi samom – i ne može da izduši dok se ne sudari sa drugim, verovatno i snažnijim, neiživljenim, koje će pobediti pa će posle Katastrofe – iznova biti nade i šanse i opet će religijski kod usmeravati naraštaje...
Negiranje božanskoga u ljudskoj prirodi isto tako je svetogrđe i poraz duha – kao i zlo u kome jest dans čovečanstvo. Zar to ne pokazuje istorijska čitanka i velikih i malih naroda? Nesreća je, međutim, i došla kao neminovnost: već formirane velike ljudske zajednice, kao samostalne i neprikosnovene države, koje su dostigle i neverovatan razvoj u svim sredstvima proizvodnje, nikako sada neće da dopuste drugima, manjima, koje bi mogle i da ih dostignu ili prestignu. Noć gospodarenja nad drugima, a naročito nad slabijima, ljudska i naopaka, drastično se pokazivala i uzdizala u minulim vekovima. I vazda je tako!
I danas osobito. Misija je negirana u svemu, svaka religijska opcija izopačuje se, a posebno Hristova. Nikome se ne dozvoljava da bude svoj i slobodan! naročito ne – slabijim narodima, pojedincima, kao i činiocima u svim oblastima ljudskih delatnosti. Moć gospodarenja nad drugima postala je veliko zlo i točak koji melje sve pred sobom – srljajući u katastrofu. U haos današnji.
I tako se svet vraća u početak, u paganstvo.

"Trag", Vrbas, 2015. 
                                                

Нема коментара: