Ovih dana
(mart 2017) sa pompom se najavljuje „Politikin“ dodatak pod naslovom „Ivo
Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Objavljen je 20. marta 2017.
U uvodnim napomenama, napisao je urednik Gradimir Aničić: „Kome je Andrić
zagonetka?“ Tu se i naglašava da je već čuveni Andrićev esej povremeno i
pogrešno shvaćen i da zato „Politika“ objavljuje integralan tekst, uz napomenu
da tu nema grešaka iz Njegoševih citata...
Pisao sam,
posebno u knjigama Vaseljenska svest i
umetnost („Službeni glasnik“, 2011) i Duša i smrt („Prosveta“, 2012), između
ostalog, o izvesnim neshvatanjima velikog Njegoševog dela. Ponovo sam čitao taj
čuveni Andrićev esej u kom se i po kom mogu, gotovo i sa čuđenjem, pominjati
ili prihvatati neki smislovi u Andrićevim rečenicama. Još na početku piše se o Njegoševom
„originalnom učitelju“, Simi Milutinoviću, kao i kaluđerenju mladoga Rada, u
prisustvu šezdeset sveštenika – „obukavši ga u crne mantije preminulog
mitropolita i davši mu u kaluđerstvu ime Petar“, te kako arhimandrit ljubi Rada
u ruku a za njim i svi ostali glavari, kao i narod koji neprestano kliče i puca
iz pušaka... Andrić ne slučajno kaže da je to kao u nekoj modernoj pozornici i
uz nekoliko tragičnih sukoba koji su stvarali protivrečnosti i događaje u
Njegoševom životu. Zatim, Andrić često citira i velikane i one koji nisu bili
to, kako su i šta mislili o Njegošu koji je napisao čuvenu rečenicu: „Rođeni
smo u besudnu zemlju“, a naročito potencirajući kako je veliki pesnik kazao o
svome narodu: „Teško tome ko o vama briži.“ Pominje Andrić i visoku misao i
veliku osetljivost u sudaru sa stvarnošću, kako bi se došlo do zaključka:
„Tajna čojku čovjek je najviša.“ Posebno se naglašava ubogost i junaštvo Crne
Gore, ali naročito trvenja sa Austrijom, kao i nesporazumi sa knezom Milošem i
osobito najveća vladičina muka i borba i bolnost – to je Turska.
U eseju je
Andrić posebno potencirao Njegoševe odnose sa osvajačima, Osmanlijama, i tu se
primećuje da je to tema koja najviše odgovara piscu „Ćuprije na Drini“, i da je
najbolje razume.
Nesporazum,
međutim, nastaje kada Andrić ne shvata čuvenu rečenicu Njegoševu, misao, ideju,
kao i ljudski smisao postojanja, bunt, sve ono čime je moguće osvešćenje i
probuđenje ljudskoga bića a na način kako je i Jovan Damaskin video pojavu
Isusa Hrista: to je jedina novost u istoriji čovečanstva. Pisac Proklete avlije nije razumeo naime
rečenicu: „Neka bude što biti ne može.“ To je za Andrića najstrašnija lozinka,
nalik na samoubilački apsurd – a što je upravo i suprotno, ili potpuno
neshvatanje celokupnog Njegoševog dela, jer je Njegoš, genijalna njegova Iskra
Besamrtna, ono u šta jedino može ljudsko biće da poveruje, ako je već dotaknuto
tom energijom koja je božanska i u kojoj su stasavali i Prometej ali i naš
Karađorđe. Tako da Njegoš nije tragični – nego odabrani ili izabrani junak, i
to nikako ne može biti tragična istina naše istorije kojom se održava „kosovska
koncepcija Njegoševog poziva“. Sve ono što je stvoreno u srpskoj umetnosti i
čime je zasnovan srpski kulturni i nacionalni identitet poteklo je uz tu Iskru
Besamrtnu, njom samom, iz koje su i u kojoj stasavali svi velikani u srpskoj
istorijskoj čitanci. To je i početak „Slova ljubve“ despota Stefana Lazarevića,
i „Jutro na Kosovu“ Alekse Šantića, sve ono najbolje iz srpske narodne poezije
a osobito dve velike pesme, „Pesma Hristu“ Jovana Dučića i „Napuštena crkva“
Milana Rakića. I to je ono čime se nadilazi svekolika tragičnost Kosovskog
boja, čime je sve ono što se zbivalo u srpskoj istoriji nadgrađivano onom višom
idejom koja je nalik Hristovom uskrsnuću. Kako ima u pesmi Jovana Dučića o
Hristu koji je osvedočio pojavu i znamenje božije promisli: „Ti si svojom
istinom samo ograničio nešto što je neograničeno; i govorio što je neizrecivo.
Ali si svojim ranama pokazao ono što je božansko u čoveku. I zato, iako nisi
otkrio boga, ti si ga posvedočio.“ I tu ne može biti nikakve tragike Njegoševog
i pesničkog i istorijskog poziva.
Ivo Andrić
posebno napominje alegoriju o duhovnoj muci u okeanu života, a povodom
Njegoševe brige za ostrva Vranjinu i Lesandru koja su mu oteta. Međutim,
pesnička je i briga, i misija, i sudbina, uvek bila i ostala na višem nivou od
stvarnosne mučnine, u kojoj je živeo i vladika Rade. Zato prepoznatljivi
Njegoševi stihovi: „Crni brče, đe ćeš okapati / al’ u Mostar ali u Travniku“
jesu u koincidenciji sa sudbinom pesničkom i onim čime se ona ostvaruje, a
manje u stvarnosnoj preokupaciji. Nikakvo tragično ogledalo nije moglo da
postoji u pesničkoj Njegoševoj sudbini, iako jeste u stvarnosnim sukobima i sa
Turcima i sa svojim plemenima. Njegova iznuđena rečenica: „Ja sam varvar među
knezovima i knez među varvarima“ uvek je bila ispod nivoa onoga čime je Iskra
Besamrtna hitala u večnost. Takođe, nikakva kosovska misao nije mogla da ureže
svoj tajanstveni znak u onome, i onim, čime je ostvareno Njegoševo delo. Nije
smisleno takođe ni kao prototip kosovske sudbine Njegoševe – to pominjati kao
deo značenja onoga čime je Njegoševo delo i prepoznatljivo i večito. Tako da je
nepotrebno i uz Njegoša i uz njegovo delo pominjati – „fatalni znak kosovske
sudbine“.
Bez obzira na
tumačenja istaknutih ličnosti (ranija i nova) Nikolaja Velimirovića i Đilasa,
ili Rešetara, Ivo Andrić nije uspevao ni da oseti, ni da shvati, veliku misao: neka bude što biti ne može. Mislim,
takođe, da je u nesporazumu sa tom idejom i pominjanje okrvavljenosti
„kosovskom krvlju“, kao i zatvoren krug, „kao na Kosovu samom“, što čini Ivo
Andrić. Ima, opet, i pomalo, ne samo naizgled, humorno-cinične nijanse (vot
atanjok) na kraju eseja, gde se citira poznata sintagma iz srpskog narodnog
pesništva: „Sve je sveto i čestito bilo, / i milome bogu pristupačno“.
Na kraju bih s
nekom nelagodnošću pomenuo i ovo: kako je Antun Gustav Matoš, često boraveći u
Beogradu i družeći se sa srpskim pesnicima, pisao o tome kako je u Srbiji,
posebno Šumadiji, sve pod znakom „zadaha ustajalih rana“, kao i to da je srpski
pesnik Dis, i uzdignute glave, voleo da recituje stihove prijatelja Sime
Pandurovića: „Ja ću rado kreten biti.“
Pa, evo, na
kraju, a možda je to moglo da se kaže i na početku, ono što sam pominjao često
u knjigama eseja, kako su veliki srpski pesnici voleli, i sami proživljavajući
takvu atmosferu, ali i čupajući se iz nje, da pišu – Laza Kostić o jadu jadanome, kao neostvarenom jadu, Milan Rakić kako je srpska duša patničke rase,
Jovan Dučić o srpskome strahu od života, a Isidora Sekulić kako Srbi ne podnose stvarnost. Kao da je i Andrićev esej „izašao“
iz takovih duhovnih šinjela. Karakteristično je da se uzdizanje Andrića u
srpskom narodu približava onome kao da je on ikona, a pučanstvo (po Njegoševom
stihu: „Pučina je stoka jedna grdna“) koje to čini manje čita i razume velikog
pisca Ivu Andrića nego što slavi Nobelovu nagradu.
* * *
JE
LI IVO ANDRIĆ RAZUMEO NjEGOŠA?
(Ovaj
tekst bio je ponuđen „Novostima“ (u kojima sam kao novinar, 1957, uveo rubriku
o književnosti, uz razgovore sa piscima; poslednji je bio intervju sa Isidorom
Sekulić, decembra 1957. godine) i „Politici“, u kojoj sam za poslednjih više od
pedesetak godina objavio mnogo – pesama, priča, eseja, itd. Može se naći na
veb-sajtu Prosvetljavanja, www.radevojvodic.rs.)
Esej pod ovim naslovom napisan je iz
posve jasnoga razloga: ono što se i ove godine zbiva na duhovnom planu i u
srpskim događajima zaista će umnožiti već poznate srpske nesporazume. U
slavljenju dvestogodišnjice Njegoša i njegovog dela otišlo se i predaleko,
nizbrdicom. Esej velikog pisca Ive Andrića te je nesporazume samo uveličao.
Tumačeći taj esej, čak su, nedavno, i dva srpska akademika, podržavajući i
interpretirajući Andrića, na poseban način, unizili značenje Izviiskre
Njegoševe. U Crnog Gori, na posve tupav način, neki je profesor govorio o tome
da je Gorski vijenac genocidan.
Uveliko se danas raspravlja, i svetlosna iskra koja je i u pucnju Gavrila
Principa, simbolu otpora i slobode, proglašava se za razbojnički čin.
Zaboravlja se na poznatu misao koju izgovara okupator, koliko pamtim, Mula
Jusuf, u Šćepanu Malom: „Zlo činiti
ko se od zla brani – tu zločinstva nema nikakvoga.“ Sve je to u nekoj gotovo
čudnoj vezi sa mišljenjima koja nemaju čime da razumeju ni Njegoša ni obasjaje
njegovoga dela.
Nadahnuto i inteligentno tumačenje Gorskoga vijenca Milovana Đilasa
(nedavno feljton u „Politici“) podsetilo me na davni razgovor sa Isidorom
Sekulić. To kako je bila zaplašena njegovim napadom na njenu knjigu o Njegošu.
Danas, kada se u Srbiji slavi Njegošev jubilej, pomišljao sam kako je Isidora
bila u pravu i kako je osetila Đilasovu opsednutost komunističkom idejom, pa je
i ovo što piše Đilas o Gorskom vijencu,
na osoben način – gotovo pokušaj da se veliko delo prizemni. Uz mnogobrojna
slavljenja Njegoša, sve više dolazi do izražaja Andrićev stav – da je Njegoš
tragični junak kosovske misli. Đilasovo tumačenje u stilu „Vapaji jednog
naroda“ kao da potiče iz Andrićevog stava – kao i pisanje o nacionalizmu u Gorskom vijencu.
* * *
Racionalno nerešivo odavno privlači ljudsku
pažnju i misao. Tako je izmišljan i ostvaren bog, ono što pod tim pojmom
shvatamo. Postojanje boga jeste velik
izazov, ali i muka, patnja, kao i Blagoslovena vest – koju su smislili
jevanđelisti.
Tako je ideja o večnom trajanju, u
kojoj se rodila nada u životu čovečanstva da postoji uzvišeni ideal, ostvarena:
svest o srećnom času i vera da se čovek imao rašta i roditi. Nije, dakle,
egzistencija pod dalekim zvezdama samo očajan san da se nešto nepristupačno ne
može dosegnuti. Ima to više: Ono – naš osećaj u kom individualna svest
prepoznaje iznenadan dodir, probuđenje i tajni znak, čime može da se obraduje
napaćeno biće. To je najjednostavnije u Srba prokazivao Justin Popović: čoveka
potrefi neka nepoznata, čudesna kosmička iskra i ljudska svest se gotovo
preporodi. Iz opšte zbrke, slabosti i beznađa, eto, dogodio se radostan čin.
Počelo je to da se iskazuje kao doživljavanje više sile, pre svega kao
religijski izazov, a naročito ga je umetnost ovekovečila, pa i posvedočila, u
najvišim sferama duhovne nadgradnje, čime se i naša egzistencija, izvan
rezignacije, preobratila u nov oblik kao Jovanovo Otkrivenje i kao, u Srba
posebno: Obnovljenje. Darovanje iz
Despotove pesme „Slovo ljubavi“ premetnulo se, upravo tom božanskom energijom,
u najviši oblik umetničkoga obasjanja, ovim: obnovljenje i razigranje / dolično
da iskaže, veli se / ne samo u ljudskoj prirodi, nego u vaseljenskom prostoru:
pticama, gorama, poljima, vazduhu – donoseći daronose od cvetova i
travonosne... Eto i Njegoša i izvorišta odakle isijava srpski duhovni i
kulturni identitet.
Je li se ipak mogla spasiti naša
duša? Izvan patnje, strepnje i ništavila – evo, ima smisla: u ljudskom se srcu
nešto desilo, to je onaj dodir koji je učestvovao u preobražaju. Evo
obnavljanja!
Ne može se nikojim načinom mišljenja
i tumačenja duhovnog karaktera koji obeležava Njegoša i njegovo delo –
skliznuti u ambis ili podzemlje. Tragični junak je simbol skliznuća u pad.
Služenje apstrakciji takođe je sa izvora koji može i da napoji i da opije
ljudsko srce. Doživljaj kojim se oseti tajanstveni dodir nepoznate sile – tek
ako se već desio – postaje stvaran! Bez toga, služenje apstrakciji besmisleno
je.
Je li veliki pisac Ćuprije na Drini pogrešio ili nije
shvatio osnovnu, prevashodnu i vodeću Izviiskru
zagonetne ideje-vodilje Njegoševoga dela?
Kosovska je misao već utemeljena u
srpskoj duhovnoj uvertiri tim opredeljenjem (Prometej: kako ga je prihvatila i
prepoznala univerzalna istorijska misao, kao nosioca progresa i uz Nemira
drevnoga duh – krojača sudbine čovečanstva). To je vodilo pesničku viziju i do
spoznaje koju je pesnik Luče tako
visoko uzdigao i ovaplotio: Neka bude što
biti ne može. Naravno, uz karakterističnu dijalektičku ravan – da je borba
osnovica i zakonita životna učiteljica u večitoj kosmičkoj pustolovini. Ono za
čime je tragala ljudska duša, neprestano u pometnji i rvanju sa nevoljama: da
se dođe do utočišta i da se prepoznaju bar izvesni srećni časovi, koji su, u
egzistenciji ljudskoga roda, uvek davali i znake – kako se čovek imao rašta i
roditi!
U tome je Njegoševo delo opstajalo.
Izdržalo! Ostvarilo se! Ono je i taj krst, i ta volja, i ta muka, i taj srećni
čas!
To je Ono: nije Njegoš ničim, baš
ničim, tragični junak kosovske misli. Naprotiv! On je gorostasni izdanak,
pronosilac i izviiskra te misli: njezino duhovno utemeljenje kojim se može
obeležavati srpski kulturni identitet.
To živo osećanje slobode!
Energija koja je u pesniku Njegošu
zaživela i doslutila, izdvojila tu iskru božanstvenu, baš izviiskru.
Nasuprot tome je stvarnosna proza i
jad jadani. Pa se danas u Srba (godina je već 2013) dešava somnabulija ove vrste:
ono čime smo opstajali vekovima pretvara se u put ka Rupi.
Tako bi mogao da se i zloupotrebi
čuveni Andrićev esej iz 1935. godine, predavanje na Kolarčevom univerzitetu.
Samoubilački apsurd i pozitivni
nihilizam – kovanice i pokušaje Andrićeve da se obeleže duhovne koordinate
Njegoševog dela možemo smatrati neuspelim. Na isti se način mogu tretirati i
mišljenja priređivača sabranih dela ovoga pisca – da on, naime, nije odoleo
takozvanom romantičarskom pa i nacionalističkom kursu, u epohi ili danima, što
je bilo „zahvatilo“ srpske prostore tih godina.
Iako je ljudski život „snoviđenje
strašno“ – ipak se „pod vlijanjem tajnoga promisla“ u delu i životu tvorca Luče događa i ono – da se „u ljetopis
opširne vječnosti“ ulivao, slivao i preobražavao, osnažujući ljudsko biće i
dovodeći ga do pomisli da se imalo rašta i rađati. Dakle: „Ako istok sunce
svijetlo rađa, ako biće vri u luče sjajne, ako zemlja priviđenje nije, duša
ljudska jeste besamrtna“.
I ta je ljudska duša kao živa voda,
kao živa sloboda, bdila u onome čime se izgrađivalo delo Petra Petrovića.
Ne postoji u Njegoševom delu nikakva
„služba kosovskoj misli“, najmanje je ono „fatalni znak kosovske sudbine“.
Takvo tumačenje i Luče i Gorskog vijenca i Šćepana Maloga nije prilično. Kao, takođe, ni sam egzistencijalni
boravak pesnika Luče na tvrdoj kori
zemaljskoj, što ga je nagonilo, uz prkos i uz bol, da kaže, u iznuđenim
situacijama, kako je on vladar među varvarima, a varvarin među prosvećenim
svetom. Strašna je borba i sa sobom, a tek sa tuđinom, imala presudan izlaz u
unutrašnjim isijavanjima, čiju je i ljudskost i veličinu vazda podsticala pa i
pojačavala gotovo sveta svetiljka, i u tavnini – u kojoj se misao o sudbinskom
kosovskom stradanju obavijala oko unutrašnjega plamena, a najčešće ga i
potpaljivala.
U takvim je situacijama i ustrajavao
san, uz iznenadna dotaknuća božanske energije, i u stvarnosnim razbuđenjima
osvanjivala je pesnička, vizionarska misao: Neka
bude borba neprestana, neka bude što biti ne može.
U značajnim delima Ive Andrića
povremeno se događalo i to (kako napisah u eseju „Ivo Andrić: uz Njegoša i
Tomasa Mana“[1])
da se osećala atmosfera kao i ona strma staza, baš uz njegoševsku obeleženost,
čime se ovaj naš pisac i ovekovečio![2]
