уторак, 04. април 2017.

Još jedno opasno srpsko zatrčavanje



Ovih dana (mart 2017) sa pompom se najavljuje „Politikin“ dodatak pod naslovom „Ivo Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Objavljen je 20. marta 2017. U uvodnim napomenama, napisao je urednik Gradimir Aničić: „Kome je Andrić zagonetka?“ Tu se i naglašava da je već čuveni Andrićev esej povremeno i pogrešno shvaćen i da zato „Politika“ objavljuje integralan tekst, uz napomenu da tu nema grešaka iz Njegoševih citata...

Pisao sam, posebno u knjigama Vaseljenska svest i umetnost (Službeni glasnik“, 2011) i Duša i smrt („Prosveta“, 2012), između ostalog, o izvesnim neshvatanjima velikog Njegoševog dela. Ponovo sam čitao taj čuveni Andrićev esej u kom se i po kom mogu, gotovo i sa čuđenjem, pominjati ili prihvatati neki smislovi u Andrićevim rečenicama. Još na početku piše se o Njegoševom „originalnom učitelju“, Simi Milutinoviću, kao i kaluđerenju mladoga Rada, u prisustvu šezdeset sveštenika – „obukavši ga u crne mantije preminulog mitropolita i davši mu u kaluđerstvu ime Petar“, te kako arhimandrit ljubi Rada u ruku a za njim i svi ostali glavari, kao i narod koji neprestano kliče i puca iz pušaka... Andrić ne slučajno kaže da je to kao u nekoj modernoj pozornici i uz nekoliko tragičnih sukoba koji su stvarali protivrečnosti i događaje u Njegoševom životu. Zatim, Andrić često citira i velikane i one koji nisu bili to, kako su i šta mislili o Njegošu koji je napisao čuvenu rečenicu: „Rođeni smo u besudnu zemlju“, a naročito potencirajući kako je veliki pesnik kazao o svome narodu: „Teško tome ko o vama briži.“ Pominje Andrić i visoku misao i veliku osetljivost u sudaru sa stvarnošću, kako bi se došlo do zaključka: „Tajna čojku čovjek je najviša.“ Posebno se naglašava ubogost i junaštvo Crne Gore, ali naročito trvenja sa Austrijom, kao i nesporazumi sa knezom Milošem i osobito najveća vladičina muka i borba i bolnost – to je Turska.

U eseju je Andrić posebno potencirao Njegoševe odnose sa osvajačima, Osmanlijama, i tu se primećuje da je to tema koja najviše odgovara piscu „Ćuprije na Drini“, i da je najbolje razume.

Nesporazum, međutim, nastaje kada Andrić ne shvata čuvenu rečenicu Njegoševu, misao, ideju, kao i ljudski smisao postojanja, bunt, sve ono čime je moguće osvešćenje i probuđenje ljudskoga bića a na način kako je i Jovan Damaskin video pojavu Isusa Hrista: to je jedina novost u istoriji čovečanstva. Pisac Proklete avlije nije razumeo naime rečenicu: „Neka bude što biti ne može.“ To je za Andrića najstrašnija lozinka, nalik na samoubilački apsurd – a što je upravo i suprotno, ili potpuno neshvatanje celokupnog Njegoševog dela, jer je Njegoš, genijalna njegova Iskra Besamrtna, ono u šta jedino može ljudsko biće da poveruje, ako je već dotaknuto tom energijom koja je božanska i u kojoj su stasavali i Prometej ali i naš Karađorđe. Tako da Njegoš nije tragični – nego odabrani ili izabrani junak, i to nikako ne može biti tragična istina naše istorije kojom se održava „kosovska koncepcija Njegoševog poziva“. Sve ono što je stvoreno u srpskoj umetnosti i čime je zasnovan srpski kulturni i nacionalni identitet poteklo je uz tu Iskru Besamrtnu, njom samom, iz koje su i u kojoj stasavali svi velikani u srpskoj istorijskoj čitanci. To je i početak „Slova ljubve“ despota Stefana Lazarevića, i „Jutro na Kosovu“ Alekse Šantića, sve ono najbolje iz srpske narodne poezije a osobito dve velike pesme, „Pesma Hristu“ Jovana Dučića i „Napuštena crkva“ Milana Rakića. I to je ono čime se nadilazi svekolika tragičnost Kosovskog boja, čime je sve ono što se zbivalo u srpskoj istoriji nadgrađivano onom višom idejom koja je nalik Hristovom uskrsnuću. Kako ima u pesmi Jovana Dučića o Hristu koji je osvedočio pojavu i znamenje božije promisli: „Ti si svojom istinom samo ograničio nešto što je neograničeno; i govorio što je neizrecivo. Ali si svojim ranama pokazao ono što je božansko u čoveku. I zato, iako nisi otkrio boga, ti si ga posvedočio.“ I tu ne može biti nikakve tragike Njegoševog i pesničkog i istorijskog poziva.

Ivo Andrić posebno napominje alegoriju o duhovnoj muci u okeanu života, a povodom Njegoševe brige za ostrva Vranjinu i Lesandru koja su mu oteta. Međutim, pesnička je i briga, i misija, i sudbina, uvek bila i ostala na višem nivou od stvarnosne mučnine, u kojoj je živeo i vladika Rade. Zato prepoznatljivi Njegoševi stihovi: „Crni brče, đe ćeš okapati / al’ u Mostar ali u Travniku“ jesu u koincidenciji sa sudbinom pesničkom i onim čime se ona ostvaruje, a manje u stvarnosnoj preokupaciji. Nikakvo tragično ogledalo nije moglo da postoji u pesničkoj Njegoševoj sudbini, iako jeste u stvarnosnim sukobima i sa Turcima i sa svojim plemenima. Njegova iznuđena rečenica: „Ja sam varvar među knezovima i knez među varvarima“ uvek je bila ispod nivoa onoga čime je Iskra Besamrtna hitala u večnost. Takođe, nikakva kosovska misao nije mogla da ureže svoj tajanstveni znak u onome, i onim, čime je ostvareno Njegoševo delo. Nije smisleno takođe ni kao prototip kosovske sudbine Njegoševe – to pominjati kao deo značenja onoga čime je Njegoševo delo i prepoznatljivo i večito. Tako da je nepotrebno i uz Njegoša i uz njegovo delo pominjati – „fatalni znak kosovske sudbine“.

Bez obzira na tumačenja istaknutih ličnosti (ranija i nova) Nikolaja Velimirovića i Đilasa, ili Rešetara, Ivo Andrić nije uspevao ni da oseti, ni da shvati, veliku misao: neka bude što biti ne može. Mislim, takođe, da je u nesporazumu sa tom idejom i pominjanje okrvavljenosti „kosovskom krvlju“, kao i zatvoren krug, „kao na Kosovu samom“, što čini Ivo Andrić. Ima, opet, i pomalo, ne samo naizgled, humorno-cinične nijanse (vot atanjok) na kraju eseja, gde se citira poznata sintagma iz srpskog narodnog pesništva: „Sve je sveto i čestito bilo, / i milome bogu pristupačno“.

Na kraju bih s nekom nelagodnošću pomenuo i ovo: kako je Antun Gustav Matoš, često boraveći u Beogradu i družeći se sa srpskim pesnicima, pisao o tome kako je u Srbiji, posebno Šumadiji, sve pod znakom „zadaha ustajalih rana“, kao i to da je srpski pesnik Dis, i uzdignute glave, voleo da recituje stihove prijatelja Sime Pandurovića: „Ja ću rado kreten biti.“

Pa, evo, na kraju, a možda je to moglo da se kaže i na početku, ono što sam pominjao često u knjigama eseja, kako su veliki srpski pesnici voleli, i sami proživljavajući takvu atmosferu, ali i čupajući se iz nje, da pišu – Laza Kostić o jadu jadanome, kao neostvarenom jadu, Milan Rakić kako je srpska duša patničke rase, Jovan Dučić o srpskome strahu od života, a Isidora Sekulić kako Srbi ne podnose stvarnost. Kao da je i Andrićev esej „izašao“ iz takovih duhovnih šinjela. Karakteristično je da se uzdizanje Andrića u srpskom narodu približava onome kao da je on ikona, a pučanstvo (po Njegoševom stihu: „Pučina je stoka jedna grdna“) koje to čini manje čita i razume velikog pisca Ivu Andrića nego što slavi Nobelovu nagradu.

* * *

JE LI IVO ANDRIĆ RAZUMEO NjEGOŠA?

(Ovaj tekst bio je ponuđen „Novostima“ (u kojima sam kao novinar, 1957, uveo rubriku o književnosti, uz razgovore sa piscima; poslednji je bio intervju sa Isidorom Sekulić, decembra 1957. godine) i „Politici“, u kojoj sam za poslednjih više od pedesetak godina objavio mnogo – pesama, priča, eseja, itd. Može se naći na veb-sajtu Prosvetljavanja, www.radevojvodic.rs.)
            Esej pod ovim naslovom napisan je iz posve jasnoga razloga: ono što se i ove godine zbiva na duhovnom planu i u srpskim događajima zaista će umnožiti već poznate srpske nesporazume. U slavljenju dvestogodišnjice Njegoša i njegovog dela otišlo se i predaleko, nizbrdicom. Esej velikog pisca Ive Andrića te je nesporazume samo uveličao. Tumačeći taj esej, čak su, nedavno, i dva srpska akademika, podržavajući i interpretirajući Andrića, na poseban način, unizili značenje Izviiskre Njegoševe. U Crnog Gori, na posve tupav način, neki je profesor govorio o tome da je Gorski vijenac genocidan. Uveliko se danas raspravlja, i svetlosna iskra koja je i u pucnju Gavrila Principa, simbolu otpora i slobode, proglašava se za razbojnički čin. Zaboravlja se na poznatu misao koju izgovara okupator, koliko pamtim, Mula Jusuf, u Šćepanu Malom: „Zlo činiti ko se od zla brani – tu zločinstva nema nikakvoga.“ Sve je to u nekoj gotovo čudnoj vezi sa mišljenjima koja nemaju čime da razumeju ni Njegoša ni obasjaje njegovoga dela.
            Nadahnuto i inteligentno tumačenje Gorskoga vijenca Milovana Đilasa (nedavno feljton u „Politici“) podsetilo me na davni razgovor sa Isidorom Sekulić. To kako je bila zaplašena njegovim napadom na njenu knjigu o Njegošu. Danas, kada se u Srbiji slavi Njegošev jubilej, pomišljao sam kako je Isidora bila u pravu i kako je osetila Đilasovu opsednutost komunističkom idejom, pa je i ovo što piše Đilas o Gorskom vijencu, na osoben način – gotovo pokušaj da se veliko delo prizemni. Uz mnogobrojna slavljenja Njegoša, sve više dolazi do izražaja Andrićev stav – da je Njegoš tragični junak kosovske misli. Đilasovo tumačenje u stilu „Vapaji jednog naroda“ kao da potiče iz Andrićevog stava – kao i pisanje o nacionalizmu u Gorskom vijencu.

            * * *
Racionalno nerešivo odavno privlači ljudsku pažnju i misao. Tako je izmišljan i ostvaren bog, ono što pod tim pojmom shvatamo. Postojanje boga jeste velik izazov, ali i muka, patnja, kao i Blagoslovena vest – koju su smislili jevanđelisti.
            Tako je ideja o večnom trajanju, u kojoj se rodila nada u životu čovečanstva da postoji uzvišeni ideal, ostvarena: svest o srećnom času i vera da se čovek imao rašta i roditi. Nije, dakle, egzistencija pod dalekim zvezdama samo očajan san da se nešto nepristupačno ne može dosegnuti. Ima to više: Ono – naš osećaj u kom individualna svest prepoznaje iznenadan dodir, probuđenje i tajni znak, čime može da se obraduje napaćeno biće. To je najjednostavnije u Srba prokazivao Justin Popović: čoveka potrefi neka nepoznata, čudesna kosmička iskra i ljudska svest se gotovo preporodi. Iz opšte zbrke, slabosti i beznađa, eto, dogodio se radostan čin. Počelo je to da se iskazuje kao doživljavanje više sile, pre svega kao religijski izazov, a naročito ga je umetnost ovekovečila, pa i posvedočila, u najvišim sferama duhovne nadgradnje, čime se i naša egzistencija, izvan rezignacije, preobratila u nov oblik kao Jovanovo Otkrivenje i kao, u Srba posebno: Obnovljenje. Darovanje iz Despotove pesme „Slovo ljubavi“ premetnulo se, upravo tom božanskom energijom, u najviši oblik umetničkoga obasjanja, ovim: obnovljenje i razigranje / dolično da iskaže, veli se / ne samo u ljudskoj prirodi, nego u vaseljenskom prostoru: pticama, gorama, poljima, vazduhu – donoseći daronose od cvetova i travonosne... Eto i Njegoša i izvorišta odakle isijava srpski duhovni i kulturni identitet.
            Je li se ipak mogla spasiti naša duša? Izvan patnje, strepnje i ništavila – evo, ima smisla: u ljudskom se srcu nešto desilo, to je onaj dodir koji je učestvovao u preobražaju. Evo obnavljanja!
            Ne može se nikojim načinom mišljenja i tumačenja duhovnog karaktera koji obeležava Njegoša i njegovo delo – skliznuti u ambis ili podzemlje. Tragični junak je simbol skliznuća u pad. Služenje apstrakciji takođe je sa izvora koji može i da napoji i da opije ljudsko srce. Doživljaj kojim se oseti tajanstveni dodir nepoznate sile – tek ako se već desio – postaje stvaran! Bez toga, služenje apstrakciji besmisleno je.
            Je li veliki pisac Ćuprije na Drini pogrešio ili nije shvatio osnovnu, prevashodnu i vodeću Izviiskru zagonetne ideje-vodilje Njegoševoga dela?
            Kosovska je misao već utemeljena u srpskoj duhovnoj uvertiri tim opredeljenjem (Prometej: kako ga je prihvatila i prepoznala univerzalna istorijska misao, kao nosioca progresa i uz Nemira drevnoga duh – krojača sudbine čovečanstva). To je vodilo pesničku viziju i do spoznaje koju je pesnik Luče tako visoko uzdigao i ovaplotio: Neka bude što biti ne može. Naravno, uz karakterističnu dijalektičku ravan – da je borba osnovica i zakonita životna učiteljica u večitoj kosmičkoj pustolovini. Ono za čime je tragala ljudska duša, neprestano u pometnji i rvanju sa nevoljama: da se dođe do utočišta i da se prepoznaju bar izvesni srećni časovi, koji su, u egzistenciji ljudskoga roda, uvek davali i znake – kako se čovek imao rašta i roditi!
            U tome je Njegoševo delo opstajalo. Izdržalo! Ostvarilo se! Ono je i taj krst, i ta volja, i ta muka, i taj srećni čas!
            To je Ono: nije Njegoš ničim, baš ničim, tragični junak kosovske misli. Naprotiv! On je gorostasni izdanak, pronosilac i izviiskra te misli: njezino duhovno utemeljenje kojim se može obeležavati srpski kulturni identitet.
            To živo osećanje slobode!
            Energija koja je u pesniku Njegošu zaživela i doslutila, izdvojila tu iskru božanstvenu, baš izviiskru.
            Nasuprot tome je stvarnosna proza i jad jadani. Pa se danas u Srba (godina je već 2013) dešava somnabulija ove vrste: ono čime smo opstajali vekovima pretvara se u put ka Rupi.
            Tako bi mogao da se i zloupotrebi čuveni Andrićev esej iz 1935. godine, predavanje na Kolarčevom univerzitetu.
            Samoubilački apsurd i pozitivni nihilizam – kovanice i pokušaje Andrićeve da se obeleže duhovne koordinate Njegoševog dela možemo smatrati neuspelim. Na isti se način mogu tretirati i mišljenja priređivača sabranih dela ovoga pisca – da on, naime, nije odoleo takozvanom romantičarskom pa i nacionalističkom kursu, u epohi ili danima, što je bilo „zahvatilo“ srpske prostore tih godina. 
            Iako je ljudski život „snoviđenje strašno“ – ipak se „pod vlijanjem tajnoga promisla“ u delu i životu tvorca Luče događa i ono – da se „u ljetopis opširne vječnosti“ ulivao, slivao i preobražavao, osnažujući ljudsko biće i dovodeći ga do pomisli da se imalo rašta i rađati. Dakle: „Ako istok sunce svijetlo rađa, ako biće vri u luče sjajne, ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna“.
            I ta je ljudska duša kao živa voda, kao živa sloboda, bdila u onome čime se izgrađivalo delo Petra Petrovića.
            Ne postoji u Njegoševom delu nikakva „služba kosovskoj misli“, najmanje je ono „fatalni znak kosovske sudbine“. Takvo tumačenje i Luče i Gorskog vijenca i Šćepana Maloga nije prilično. Kao, takođe, ni sam egzistencijalni boravak pesnika Luče na tvrdoj kori zemaljskoj, što ga je nagonilo, uz prkos i uz bol, da kaže, u iznuđenim situacijama, kako je on vladar među varvarima, a varvarin među prosvećenim svetom. Strašna je borba i sa sobom, a tek sa tuđinom, imala presudan izlaz u unutrašnjim isijavanjima, čiju je i ljudskost i veličinu vazda podsticala pa i pojačavala gotovo sveta svetiljka, i u tavnini – u kojoj se misao o sudbinskom kosovskom stradanju obavijala oko unutrašnjega plamena, a najčešće ga i potpaljivala.
            U takvim je situacijama i ustrajavao san, uz iznenadna dotaknuća božanske energije, i u stvarnosnim razbuđenjima osvanjivala je pesnička, vizionarska misao: Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može.
            U značajnim delima Ive Andrića povremeno se događalo i to (kako napisah u eseju „Ivo Andrić: uz Njegoša i Tomasa Mana“[1]) da se osećala atmosfera kao i ona strma staza, baš uz njegoševsku obeleženost, čime se ovaj naš pisac i ovekovečio![2]









[1] Knjiga eseja Duša i smrt, Beograd, „Prosveta“, 2013.
[2] Deo eseja Ivo Andrić – tragični junak kosovske misli objavile su nedavno „Večernje novosti“. Često se u razgovorima pominje taj esej kao neka gotovo završna i opšteprihvaćena misao o Njegoševom delu... A nije baš tako. 

Нема коментара: