уторак, 29. август 2017.

Ипак се креће (иако ту нико не може бити крив)

Варијације на ове теме: опет Слово љубави. Седим у кафићу код Вуковог споменика. Гужва је. Превише лепих девојчица и тек покоји дечак. Спасовдан је. Свештеници предводе литију у част деспота Стефана Лазаревића. На челу је градоначелник Синиша Мали, који тако лепо говори о Деспоту, о човеку који је и оснивач Београда, итд. Помиње се ових дана и у медијима посебно, и у штампи, Слово љубави – оно чиме је и деспот Стефан Лазаревић готово зачетник српског духовног и културног идентитета.
Присећам се већ давне 1970. и 1971. године – више пута водимо преговоре да се у Инђији (НИШП Графичар) оснује издавачки сектор. Добар човек, директор, Срета Мијачевић, час прихвата час не – консултујући се са политичарима. Вели му секретарица једног дана, госпа Љиљана Ценић, говорећи о мени: „Знате ли Ви с ким се он дружи? Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Стева Раичковић, Младен Ољача...“ Наиме, тих година, док сам био запослен у КПЗ Србије, организовали смо књижевне вечери, пре свега у Бачкој, у неколико места, и у другим градовима Србије. Госпа Љиља је присуствовала незаборавном великом готово митингу (књижевни програм) који се одржавао у Ариљу. Сви ови поменути писци говорили су а ја сам водио програм. Незабораван је био наступ Скендера Куленовића, који је говорио своју поему Стојанка мајка Кнежопољка, која тражи погинуле синове. Пре него што је Скендер почео да говори стихове, пришао је Стеви и мени, и рекао: „Сад ћете да видите како треба говорити поезију пред оволиким народом.“ То се дешавало пред црквом у Ариљу. Народ је плакао.
Вероватно је то било пресудно да ме сутра поново позове директор Мијачевић и прихвати да се оснује издавачки сектор у Београду. Сутрадан је позвао мене, да ме упозна са замеником шефа Комунистичке партије у Војводини, другом који се звао Миле Мали. Састанак се одржао код председника општине Инђија. Трајао је готово два сата, али није могло да дође до помирења: друг Мали је био потпуно против тога да се то зове Слово љубве, а ја сам био против свега другога сем тога назива. Тек за два дана, када сам позвао секретара Матице српске (Живана Милисавца) да буде председник савета, а Десанка Максимовић потпредседник, то је некако почело... Био је Милисавац заиста врло драгоцен сарадник...
Ипак се креће: један други Мали, виспрен и популаран политичар, данас слави и Деспота и Слово љубве...
Присећам се првога састанка издавачког савета. Идемо на ручак у Сланкамен. Кренули смо преко њива из Инђије, било је јесење поподне, па већ негде насред пута, што посебно памтим: један од најзначајнијих српских песника Мика Антић, одједном је, раздрљен, као укопан у равницу, почео да рецитује чувену своју поему Војводина. Били смо сви као опчињени. Помишљам, како би било лепо да је то снимљено. Ту је била Десанка Максимовић, песници, Бранко Јовановић, уредник „Борбе“, Душан Костић, уредник „Политике“, наравно Срета Мијачевић, још неколико људи из Инђије као чланови савета. Памтим и то како ми је у време ручка Мика Антић рекао да је припремио нову књигу песама Гарави сокак. Питао је да ли то да објави као издање „Слова љубве“. Наравно, рекао сам, умеш то и као уредник и да даш ликовни облик издању.
Требало је то да буде прво наше издање. Међутим, десило се управо обратно: Гарави сокак је објављен као издање „Графичара“. Толики је страх био, не само код политичара него и опћенито, ако се и кад се помиње то име, тај назив: Слово љубави. Када смо после извесног времена Срета Хркаловић, познати издавач, мој друг, и ја били у посети код Антића: Петроварадин, његов атеље, као да нам држи предавање: „Шта ми хоћемо? Ево, мени је извршно веће Војводине дало овај атеље, ову секретарицу, ову писаћу машину...“
Видим колико је сати и да се при помену „Слова љубве“ многима готово диже коса на глави. Кажем Сретену, идемо...
После је Мика долазио у „Слово љубве“ да му објавимо сабрана дела у шест књига, тек када је предузеће било и популарно и познато. Нисам хтео да разговарам о томе. Иначе, Плави чуперак је заиста једна изузетна књига за децу и Мика Антић ту јесте велики песник...
Не бих о томе које су све и какве муке српске политичаре нагониле да тај назив „Слово љубве“ прихватају као нешто ужасно и непотребно. Сам почетак био је посебно тежак – када смо почели да штампамо фототипска издања. Мој драги колега Ђорђе Трифуновић, сјајан тумач и зналац старе српске књижевности, донео је своје издање Јиричекове Историје Срба, у два тома. То је иначе позната књига. Наравно, дао сам то у штампу не питајући савет.
У градском комитету партије, секретар Шпиро Галовић, интелигентан и образован човек, свађа се са мном: хоће да се обустави штампање. Велим му: ко ће да плати штампарске трошкове, велики тираж, мислим више од десет хиљада примерака било је готово штампано, сем корица.
Дуго је трајало то наше расправљање о национализму, да би се наставило сутрадан. Ипак, можда и консултујући се са неким, предлаже ми Шпиро Галовић – једини начин да едиција крене је тај: да се оснује одбор угледних историчара, углавном академика, и ја као уредник... У одбору су били, између осталих, чувена имена историчара: Радован Самарџић, Василије Крестић, Јован Дубовац, Раде Михаљчић, итд. Тако је почело. На нултим страницама издања ове књиге то је и написано, како је накнадно формиран одбор.
За десет година трајања – десет књижевних и друштвених награда и признања, па оснивање књижаре у улици Саве Ковачевића... Па онда моје смењивање прво, па друго, све док не стигне писмо председника државе са две чувене речи подвучене црвеном бојом: испитати и ликвидирати!
Мене је то зачуђивало и на неки начин болуцкало: што су многи значајни људи, писци и пријатељи, после тога не само избегавали да се сретну са мном, него нигде нису хтели да објаве, у поновљеним издањима својих књига, да је то штампано у „Слову љубве“. Као да су се многи стидели тога. Чак и Добрица Ћосић – не рачунајући неке минорне писце. Једино је Бора Пекић (чија сам два романа објавио) у једном интервјуу рекао: „Када је у Југославији владао издавачки мрак, једина светла тачка била је 'Слово љубве' и Раде Војводић.“
Када је Пекић дошао из Лондона – не само да смо му ми први штампали два кратка романа (мени посебно драг Успење и пад Икара Губелкијана) него је у издавачким плановима за идуће две године било више његових пројеката. Посебно памтим обиман пројекат: Градитељи. Међутим, десило се нешто необично и са нашим другом Пекићем, што сам осетио приликом једне вечере са њим – како су ме писци, неки наши сарадници и другови, прогласили за официра КОС-а – па је, што ме и данас чуди, објављивање његових будућих књига било престало. На последњој вечери са њим, код његове пријатељице Ксеније, сликарке, у згради прекопута ресторана „Каленић“, када је улазио после мене и пријатељице моје Бјанке, прво је провирио и казао: „Рекли су ми да ме овде чека жестоки данас комуниста и официр КОС-а.“
Ипак, вечера је дуго трајала, све до пред зору. Била је на црногорски начин, због њега, припремљена: много кајмака и сира, наравно уз кромпир. Пили смо доста, иако је он био већ болестан. Готово смо се свађали око тога што је њега посебно занимало: да ли је Драгољуб Мићуновић јахао попа или није. Рекао сам му да у Топлици није било много попова, него само један, као четнички командант. Такође, рекли су ми другови из Топлице, некадашњи скојевци, да попови нису јахани у Топлици – али јесу неки кулаци. Наиме, у два сата зоре, када смо Бору возили до куће, где се журио да бар мало одспава – у четири сата требало је да дође такси по њега јер је био важан као један од оснивача Демократске странке[1] – у Крушевцу тога дана требало је да се смени Мићуновић. Говорио сам му током ноћи, као да се и шалимо: како топличка нахија то неће дозволити. Била је бурна седница, како се зна о томе, ипак, Зоран Ђинђић је све учинио да се Мићуновић не смени.     
Присећам се свега овога у данима када се подизао и споменик нашем другу, изузетном писцу, Бори Пекићу, кога сам ја волео да називам Боривој. После оне вечере, и наше дуге расправе, није више долазио. Мислим да су га „отровали“ неки писци говорећи му да сам ја официр КОС-а.
Ето, памтим све, кад дође тај Спасовдан, и волим да загледам док литија шета београдским улицама.
Па, ипак, ипак, ипак се креће, како је волео да каже Бора Станковић, велики српски писац.
Нико ту није крив

Слушам недавно расправу о књизи Вука Драшковића Ко је убио Катарину? Учествују и културни радници и писци, уз политичаре. Лупетају свашта о томе, сматрајући да је, такође, неко на тај начин убио Југославију. Што је посве апсурдно. Оно што је раније писао Драшковић, од Ножа, Конзула итд., посебно политички његови иступи – доста је на ниској грани и културне и политичке свести у данашњем добу. Сећам се, када ми је дао два примерка романа Конзул – када сам прочитао ту књигу, рекао сам Мирјани: „Мени је жао Драшковића.“ Када су почеле демонстрације 9. марта срели смо га мој друг адвокат Милановић и ја – како води групицу људи негде око Трга Маркса и Енгелса. Изгледао је некако бесомучно – коса му се била залепила на лице и као да га неко прогони. Тада смо коментарисали то на овај начин: вероватно је и њега дотакла нека чудесна енергија, још приликом рођења, чиме је био и обележен. То што он данас изгледа као да није сам са собом – вероватно се десило из разлога простога и јаснога: није могао да издржи оно нешто необично у себи – па се лагано разбијао – и све оно што је потом и чинио, посебно што је писао политичке текстове, одаје утисак готово избезумљеника... Опет ћу поменути Албера Камија и Сартра, који су педесетих година двадесетог века полемисали о теми – како стиже време апсурда у коме ће посебно културном сценом преовладавати духовна нејач, разноврсни бастарди (као што сам писао у свом есеју Зврнда врнда парапрнда – где ће главна улога бити у медијима готово обезвређена за оне који су свесни своје личне безначајности – е, то је оно чиме се готово поносе). Тако се покушало и обесмишљавање српског духовног идентитета, са појавом чувеног поскочичара (писац поскочица) Борислава Михаиловића Михиза, који је хтео да се наруга једној од највећих српских народних песама – Бановић Страхиња.
Међутим, и ових дана, и ових година, непрестано ми се, некако на необичан начин, неке реченице и мисли – готово намећу. То је оно од мени драгих писаца: од Албера Камија о духовној нејачи која стиже на сцену, па особито Анри Малроа – савремени човек је онај кога више ништа не може изненадити. Такође и Готфрид Бен: не знам ниједног креативног писаца који је сарађивао са влашћу или јој био од користи.
Али, слушајући такозване беседнике о безначајном роману Вука Драшковића и то повезивање са убиством Југославије – присетих се познатог текста Достојевскога из 1876. године: писао је о великом роману Лава Толстоја Ана Карењина, како је то сјајна књига, у којој ће Запад имати шта да прочита – о томе ко је и каква је Русија (то јест руски народ). А онда је заувек остао неизбрисив у сећању закључак, а не само мисао о томе да ту нико није крив. Нису криви ни Ана, ни њен муж, ни Вронски... А посебно је ту занимљива Толстојева реченица о томе како се не слажу ни у чему браћа Сергеј и Константин – Љевини. Један је Европејац, а други превише Рус – и док свађа траје постоји сјајна реченица како трава шапуће води: а ми пашатајемсја, а ми пашатајемсја. А ми њишемо се, њишемо. Помишљам често како би могло и код нас да се тумачи све оно што нам се дешава, не само на тупав начин или приглупо...
Та мисао из романа Идиот заиста много значи: као да је зачета још код писаца Јеванђеља, оно што говори и апостол Павле, како је закон неопходан и да се образује народ и да се формира друштво, заједница, али, исто тако, и то је неизбежно, да се људско биће, појединац, издвојеник који постаје бунтовник, појављује и хоће да сруши тај закон. Иако је овај детаљ врло јасно показивао, као и увек, шта ће бити препознатљиво: оно што се дешавало прадавно – када је маса народа вавилонскога тражила да им се објасни како је то могуће и зашто се уопште десило – да Христос заједно са собом поведе и разбојника у Рај. Одговор Јована Златоустога заиста је и незабораван и објашњава готово све из делокруга свесности и религијског поимања: То нисам ја, то је отац мој.
Требало би само ослушкивати кретање у ходу времена, налик ономе што је написао Михаил Булгаков у роману Бела гарда: говорећи како су страдали белогардејци, на чијој је страни и он био – а да смо, вели његов јунак, пажљиво гледали где се налази Велики Медвед, положај звезда и Месеца – све би било друкчије. И то јесте то.
Велики роман Ана Карењина и мисао Достојевскога како ту нико није крив може се и објашњавати и прихватати као једна необична па ипак истинита и генијална мисао. Иако у том роману Лав Толстој, у лику свог јунака Љевина, замера оно што је, по Достојевском, неопходно и чиме је живот само обогаћен и пун љубави, а то је оно – да човек не може један без другога, и да је бог за све народе један и исти. Наиме, Достојевски замера Толстоју како он у лику Љевина пише да Руси не треба да иду – ни у Србију, ни у Кину, да се боре за слободу других народа. Можда је ту важнија она друга повесница: о браћи Љевин, и о неизбежном сукобу – европејац је Сергеј, и већ кашљуца, док замера Кости што се понижава како би косио заједно са сељацима и како воли тај живот – колико је та прича и данас готово прејасна. Русија и Запад.















[1] Био је толико слабачак Бора Пекић, држао сам га под руку док смо силазили низ степенице, а онда нас је повезла Бјанка својим „реноом“, ту близу, у Малајничку улицу, где  је и живео.

Нема коментара: