понедељак, 12. новембар 2018.

The Commander (Was there ever An Empty Tomb?)


The subtitle of the novel The Commander (Was there ever An Empty Tomb?) reads: The Spirit of the Narrative, also in the role of The Spirit of Revelation, has in this novel endeavored to distinguish, experience and reveal the character and accomplishments of The One who could have been or was the Commander.

A boy bears witness to the first encounter between an orthodox priest and a Spanish soldier (a political school commissar in the Spanish civil war), denounced as a Trotskyist for mentioning Stalin’s Gulags. In the novel, each one of them wants to, in their own way, express and note their own idea and line of ascent – on how one can help a human being and his miserable earthly existence in recognizing and sensing that immortal spark (which actually is God’s energy), in order for him to lead a happier life and so that the human being itself could have a reason to be born.

World War II has come to the south of Serbia, and Španac (the Spaniard) organizes the first partisan units. It will be shown that the supreme headquarters of the Communist Party, led by Josip Broz, had proclaimed him to be a Trotskyist, surrounded by soldiers who had participated in the Spanish civil war. A command from the supreme headquarters, received by the district secretary of the Communist Party, states that all Trotskyists should be executed, one by one. Because he is favored by the people, Španac was to be separated and sent to another part of the country, and thus made to disappear. At the same time, the boy’s teacher, consumed by religious feelings, desires, in the personage of a Serbian priest, to discover and demonstrate both the evil and the good that befalls the Serbian people while the revolutionary battles continues. The boy, in the role of The Spirit of the Narrative, witnesses in his early years a meeting between Španac and the priest – who was to become one of the most renowned religious enlighteners among the Serbian people. Both The Spirit of the Narrative, i.e. the boy, and his teacher and later – the Professor, want and try, in their own way, to tell where the truth lies and who is right. What is that quintessential thing that helps the Serbian people endure not only in the World War II and the revolution but – as the priest would say – always. 

In the dialogs, and in certain situations – the particular problem is the one that is not mentioned publicly: what happened on Golgotha and whether the dead man from Nazareth really ascended to heaven. There, where the God’s energy was created, the one who is blessed enough to be touched by that light or those wandering waves – is capable of feeling happiness and loving life.

Tendentiously, one of the most significant biblical motives, as indistinguishable markings of the fate of human beings on Earth – is not mentioned in the novel. This: on Golgotha, there were two bandits alongside Christ, not just one. Christ takes one of them with him to heaven, and John the Baptist explains it to the people: in Christ’s words, it was not me who did it, it was my father. The first bandit was a revolutionary, convicted as a fighter against the Roman authority. The other one was a murderer. History will recognize the revolutionary in young Bonaparte and Karađorđe, and other similar figures in other nations, all the way to Che Guevara. In The Commander, Španac is the symbol of such a figure.

The ending of the novel may well provide some kind of answer to the question posed by the Spirit of the Narrative, which the student asks his teacher: whether the Professor was, even in the role of the priest and at least on some occasions – apprehensive about the idea or the dream – or even just a vision – of the Empty Tomb. Perhaps the only answer the Professor could give was – while lying down on the bed in Novi Breg, in the room where the boy was born, instead of a response – his silence, as he stared at the fresco of the White Angel on the wall.

And this: how and why was Josip Broz, while following Stalin’s method, killing Serbian trotskysts during the war and the revolution?

Radoslav Vojvodić (www.radevojvodic.rs)

“Draslar Partner”, 2017





четвртак, 10. мај 2018.

Zašto je i kako ubijao sebe Branko Miljković?*

Први мој сусрет са, већ у Нишу познатим песником, Бранком Миљковићем – био је на књижевној вечери литерарне секције (гимназија „Стеван Сремац“ у Нишу). Писао сам о томе како су ми забранили упис у прокупачку гимназију (осми разред и велика матура), због приче Нова година, коју сам, као водитељ литерарне секције, читао крајем школске године 1952. Ово вече у Нишу било је на посебан начин занимљиво: тема је била чувени реферат Мирослава Крлеже, на Конгресу књижевника – који је изазвао изузетну пажњу у ондашњој Југославији. Било је то и као најава нових програма у тумачењу и прихватању живота човека на овој планети, а посебно у односу на друштвене промене, што се десило и у нас: нови поредак, громовито најављиван и као социјалистички преображај човека и друштва, што је и била нека готово тајновита и шанса и препорука – како ће и књижевност на свој, друкчији, особен начин учествовати у преображају или духовној преобразби и у појединцу и у народу.
Говорио сам и о томе, величајући нов начин мишљења и у Крлежином есеју, а потом о песмама које је прочитао Бранко Миљковић. Много је година прошло од тада, а ево и данас, присећајући се тога, у данима када „Политика“ објављује фељтон о овом песнику – помишљам како сам био у праву и како сам осетио и тада – не само почетне варијације него и сам изражајни начин и моћ којом ће се овај песник представити у будућности. Говорио сам о томе, што је изазвало неку врсту и шока и неприхватања, да је та врста поезије оно у чему је и чиме је и сама уметност, а посебно српско песништво, скренуло на пут бесмисла. Што може да покаже и фељтон који је објављен, за оне који умеју да читају између редова. Писац фељтона и готово збуњен, или превише одушевљен оним о чему пише – често се као зачуђује што сам песник о коме пише – и сумња о ономе чиме га се хвали, као и о неким сопственим измишљањима... После тога сусрета, ми смо до краја школске године били готово нераздвојни, пратећи један другога од куће у којој је живео до мога стана, код хотела „Парк“ у Нишу. Такође, и у друштву „Његош“, чији је председник био познати српски песник Велимир Живојиновић Massuka, где се много говорило и о новој уметности, али и о српском народном песништву. Ја сам био непрестано у полемици са професором Џаковићем (Виша педагошка школа), који је, као и ја, био можда и превише обузет управо народним песмама. Ја сам многе од тих песама знао напамет и о начину њиховог презентовања имао своје мишљење с којим се професор Џаковић није слагао. Бранко је, када је учествовао у полемици, увек био на мојој страни. Иако, а памтим то, мало је знао о тим песмама. Док се песник Massuka благо осмехивао. Са нама су били и Коља Мељаницки, Видаковић, Пепи Цветичанин итд.
Затим смо отишли у Београд, у пролеће 1953, писао сам и о томе, цитирајући Бранкову реченицу: „Све ћемо их препишати за месец дана“. Иако су већ у тим гимназијским данима наша гледања и схватања уметности, песништва посебно, била углавном противречна. У Београду, затим, сретали смо се готово свакодневно: ја сам студирао књижевност, а он филозофију. Чим би се срели, он би ми цитирао песнике, или једног особено, Пола Елијара, говорећи да је тренутно под тим утицајем. Тако ће од познатих Елијарових песама – посвећених борцима француског покрета отпора против окупатора: који су гинули стојећи, били и усправни у борби за слободан живот и право човека да мисли својом главом и на свој начин. Умирући стојећи! Без обзира на то да ли ће то памтити и помињати генерације и да ли ће бити на достојан начин прихваћено оно чиме су борци Покрета отпора жртвовали своје животе. Готово по том обрасцу настала је и Бранкова чувена песма Тито, посвећена дакле Јосипу Брозу.[1] Често се помиње готово миноран француски песник Ален Боске (како је мислио и Оскар Давичо), који је био гост „Нолита“ крајем педесетих година прошлога века, где му је и објављена књига песама, за коју је добио висок хонорар.[2] Боске је у Паризу објавио песме Васка Попе. Боскеове песме биле су у стилу овом: како он може све, пењући се уз зидове, скачући по простору, измишљајући све што му падне на памет – да би на крају рекао „све је то лакрдија“. Под утицајем Боскеовим био је више Васко Попа него Бранко Миљковић. По тим готово рецептима, Васко је Попа у својим песмама, потом, летео преко српских манастира, јео слатко манастирско камење, или писао неке врсте зезалица – које су код нас неки много озбиљно схватали. Игре Васка Попе готово да и данас збуњују недорасле потомке некада и славних предака.
Бранко је Миљковић покушавао да преведе и руске песнике – па му се то није никако посрећило: у покушају да преведе Облак у панталонама, чувену и генијалну поему Владимира Мајаковскога, а не знајући руски језик, као ни француски уосталом, „успео је“ да познате и сјајне делове Облака окрене наопачке. Тако је оно што је у Мајаковскога и нека врста Његошеве искре бесамртне преобликовао у, код Срба већ омиљену узречицу: уби ме прејака реч[3]. Пише у овом фељтону да ће то бити готово заштитни знак личности и дела песника Миљковића (прејака реч), и не само њега, што је помало и тужно или је већ то жалосна чињеница наше несвести.
Иначе, тих година, чим бисмо се срели у Кнез Михаиловој улици, на улазу у зграду факултета, или у близини (ресторан „Коларац“), казивао ми је и рецитовао понеке стихове песника под чијим је тренутно утицајем. Тако и сада памтим неке стихове Станислава Винавера – као и Бранкове, настале под тим утицајем: „Све крин до крина,/ су му суштина, све се раскраја,/ у сто бескраја,/ у сто бескраја,/ сто уздисаја“. А он, Бранко: „Беда не да, све да гледа, парче леда.“ Такође, тих година највише је покушавао да ишчитава француске песнике, нарочито Валерија, али и Верленову песму Гробље крај мора, колико се сећам тога наслова... често помињући његову – годинама понављану реченицу: „Кад би ови реалисти знали како ми пишемо ове песме – грдно бисмо најебали“.
Мене је тих година посебно занимала чувена Бодлерова песма, коју сам тих година знао и напамет, Одрицање Светога Петра (Le reniement de Saint-Pierre). Њу су преводили врло успешно наши песници – Бора Радовић, а особито Бранимир Живојиновић.
Мене је ту занимао посебно крај песме: „Петар се одрече Христа/ Учини како треба“. Ево толико година је прошло (а сада је март 2018), а ја повремено помишљам да сам разрешио и ту загонетку (Петрово одрицање), у роману који сам недавно објавио, Человођа.
Међутим, једног дана, иако сам Бранка, углавном пијаног, пратио до куће у којој живи – десило се нешто мало неуобичајено: наиме, после мога хапшења, када су ми песме избациване већ сложене у часопису „Видици“, и у листу „Студент“, што још чувам – како ми је тада то дао Тома Мијовић, песник и главни уредник „Видика“. А Бранко вели, тога дана, да прошетамо...[4] И кренулу смо уз Булевар револуције, све до ресторана „Лион“. С обзиром на то да је он био увек уз власт, што је још у гимназијским данима веровао да се тако може преживети безбедно, и да те признају, а ја испадох као непријатељ... можда је то и био разлог, да ми он каже како је боље да се ми растанемо као другови, дакле пријатељски... Седели смо у „Лиону“ и пили црно вино „гром“, а онда је он предложио да напишемо заједничку песму, при растанку. Хартију смо исцепали на ситне делове, поделили их, пола њему, пола мени. И писали смо стихове. Онда смо то помешали и ставили под шешир. Из шешира смо потом вадили један по један папирић. Ја сам читао а он је записивао. Тако је настала Заједничка песма – има је у његовим сабраним делима. Мислим, ако се пажљиво прочита, да и ту има довољно тачности да се виде различитости: оно што је јасно у тим стиховима, или бар јасније, било је моје, а оно друго, чак и уз инсистирање за нејасноћу, било је његово. Ретко смо се затим виђали. Причао ми је Раша Попов да је на неким сусретима у Новом Саду, књижевним и југословенским, Бранко говорио против мене.
Раније, док бих обично седео на семинару, на факултету, неколико се пута десило да га доведу или полупијаног, а једном и с крвавом десном руком. Човек који је дошао са њим казао је – овај момак каже: „Водите ме, ту је Раде Војводић.“ Водио сам га и код његових родитеља, и памтим како су једном, излазећи испред куће, мајка и отац, и Гиле, његов млађи брат, тражили да уђем унутра, а ја нисам могао. Застидео сам се и некако ми је било много жао...
Последњи пут смо се срели кад сам ја избачен из војне официрске школе у Новом Саду, па пошао у Шабац, да одслужим још месец дана  војног рока као водник-стажиста. Наравно, свратио сам у Београд (иако је било у наредби речено да идем преко Руме, а не у Београд). Био сам без стана, па сам пошао у Ранкеовац 14[5].
Мирко ме је сачекао, и у шетњи Кнез Михаиловом, у вечерњим часовима, срели смо код француске читаонице Бранка и Матију, раније мог сталног пратиоца, а данас већ препознатљивог песника књиге која говори и о идентитету и карактеру свога творца: Чији си ти, мали? Раније, при сусретима у граду, чим Матија није уз мене, Мирко је мало подругљиво говорио: А где ти је мали?
Зато, данас, ових дана, читајући фељтон о Бранку Миљковићу у „Политици“, не само што сам помало тужан и изненађен њиховим неистинама, које су нека врста сведочења о животу и делу овога песника. Посебно сам био изненађен јуче, 10. марта, када је наслов тога фељтона био: Удба га је убила. Ето како говори неистину некада одани мој другар Ковач. Када сам пошао у армију, било је можда и превише књига које нисам имао коме да оставим. Све књиге песама и о песништву узео је Матија, а све књиге прозе Мирко. Драган Николић, црногорски писац и сценариста, познати редитељ Живко му је брат, узео је остале књиге. Никад ми то нису вратили. Драган, који је тих година био уредник „Борбе“ из Скопља, вели, смејући се: „Па, знаш, био је земљотрес.“ А Мирко, који ми је био на посебан начин драг, од тренутка када ме је Ратко Божовић, генерацијски друг, у Народној библиотеци где смо стално, сви ми, много учили (генерација наша, а не ови млађи), молио да прочитам један текст густо укуцан: „Знаш, овај момак дошао је из Црне Горе, није завршио ни гимназију, а хоће да буде писац.“ Прочитао сам и рекао: „Биће писац.“ Од тада се Мирко није одвајао од мене, запиткујући ме, потпуно иначе необразован, као и Матија: „Је ли, Војвода (како су ме звали), шта је радио Џојс када се дешавају пометње у народу? Је ли добро бити лукав? Какве је Фокнер имао односе са осталим људима, писцима? Како је живео Томас Ман?“ Итд.[6] Сећам се како сам му говорио о Џојсу, да треба чистити нокте када је гужва у народу или нека пометња, али онда када су његови Ирци издали вођу побуне против Енглеза (Парнел), опсовао је своју зелену обалу Ирске и све њих, и отишао у изгнанство, итд.
Али ово ме је изненадило: тих дана, када сам ја био у армији, и ујутру, постројавајући војнике, чуо да је Бранко Миљковић умро у Загребу (како је јављено у вестима преко разгласне станице у кругу дивизије у којој сам био), толико сам био изненађен, да ми је пришао капетан Стојановић да ме упита: „Шта Вам је?“ А сада читам изјаву Мирка Ковача да сам ја на сахрани Бранковој рекао како га је убила Удба!
Не бих о Матијиним самообмањивањима – него управо о томе зашто се убијао Бранко Миљковић. То што сам често помињао у разговорима са драгим Тасом Младеновићем, песником и пријатељем, који је обожавао Бранка и мислио да су га убили Хрвати. У Билећи, десило се да два месеца буде и Иван Кушан, познати хрватски књижевник, а да се доста зближимо „учинили су“ његов Марсел Пруст и мој Томас Ман. У шетњама у кругу касарне они су били наше теме. Онда су га вратили у Загреб, а касније се препознавао по књигама које је писао за младе, али и преводима Хенрија Милера, које ми је слао у Београд. Са познатим песником Антуном Шољаном уређивао је „Телеграм“, у коме сам ја, по позиву, сарађивао. После извесног времена срели смо се и разговарали о Бранку Миљковићу. Говорио ми је о томе: чим се Бранко појави у Клубу писаца у Загребу, сви се писци склањају или беже од њега. И тако даље. Београд је друкчији, увек се нађе неко да је уз њега, да га прати или води кући и да му помаже. А те вечери, говорио сам Таси Младеновићу, вероватно је онако ојађен, и у Београду неприхваћен, а награђен важном наградом, и у жељи да упозна Тита – неприметан, па шта је могао друкчије него да пође у станчић на периферији Загреба, а успут сврати у неки бифе, да се баш запије, помишљајући како је то лек за све оно  негативно што му се догађа, можда сусрећући неке људе у бифеу и рецитовао песме и посвађао се са неким, а помало и „србовао“, као и сви ми тих година, па се потукао – што је било уобичајено за њега, кад је добијао батине у „Прешерновој клети“, у Београду, од најбољих другара, па отуд и неке модрице по његовом телу, а на исти начин добијене у бифеу, вероватно због неке свађе или сукоба – онда честих у сусретима српских и хрватских интелектуалаца. Почињала је нека чудна националистичка опсена или страст да ремети дотадашњи, готово лажни мир између два наша народа.
Онда се то десило: синула је изненада она искра бесамртна, како је волео да каже Јустин Поповић, па је разбудила онај даровити песнички глас који није умео и имао чиме да препозна и осети готово исте трептаје или тренутке, а које је Бранко препознавао читајући Мајаковског и Јесењина и посебно подвлачећи пут ка самоубиству. И десило се опет нешто неуобичајено: Мајаковски је пуцао зато што је његова идеја и његова љубав била нешто друго него што је он замишљао да може бити, а Јесењин, у сукобу са самим собом, о чему најпре говори његова песма Јорданска голубица. У тој песми и он сам каже да је постао лењиниста (победили су бољшевици), а да је сусетка Матрјоша срела испред куће домаћег свеца, или су неки други грађани виђали своје велике, омиљене руске светитеље. Велики дар у Серјоже Јесењина, мислим да то није издржао, па је и пре самоубиства видео своју усамљену мајку, и писао: Ти ми хађиш часто на дароге,/ В старамодна, веткам шушуне. Узалуд чека на друму да јој се син однекуд врати. У Бранка је било то друкчије: она бесамртна Његошева искра, тако често, као нека врста опседнутости, као да је исписивала стихове и Јесењина и Мајаковског – у Бранка је скренула на погрешан пут, па је кованица „уби ме прејака реч“ – постала претешко бреме које није могао да издржи. Све оно потом што се дешавало, постаје све нејасније и понекад готово тенденциозно, забрљано, како би се оправдала та прејака реч. Па је тако, у наизглед посве необичном положају и ситуацији, био готово једини излаз то чиме је осећао тренутке обасјања које је наједном препукло и у Мајаковском и у Јесењину, као оно што је Хелдерлин осећао пишући у песми Бонапарта – излазак Наполеонов на светску сцену, или и што има у стиховима Симе Сарајлије у Хајдук Вељку: „Коме смрт није могла ништа, него се са њим изједначила и поистоветила – и с њим заједно у вечност полетела“.
Ево шта је могло и готово приморало нашега друга Бранка Миљковића да се опрости са овом ствраношћу. Лаза Костић би рекао јад јадани, није могао на друкчији начин да се оствари. Могу ли то нови нараштаји да осете или схвате – где се и како се окончао аутентични глас овога песника? Готово на истом путу сломио се и Раде Драинац, али је изрекао Богом дату реченицу: „Ја никоме не могу да будем застава.“[7]


[1] Писао сам о томе како су по тој песми и из њених изражајних подстицаја и стремљења настајале песме посвећене великом српском Светом Сави. Васко Попа и Матија Бећковић.
[2]Препричавало се у „Нолиту“ како је Буђони отишао у Ровињ где је уобичајено летовало надреалистичко и монденско друштво, и на покеру узео Боскеу сав хонорар. Чула се реченица: „'Нолит' дао, 'Нолит' узео.“
[3] А то је код Мајаковског било овако, у лепом преводу Боре Ћосића: „Ја, најзлатоустији, чија свака реч тешка, душу васкрсава, тело рукотвори...“ И овако: „Марија! Име твоје бојим се да не заборавим,/ као што се песник бори да не заборави/ некакву реч рођену/ у мукама ноћи/ величином једнаку Богу“. Једном смо, у „Три шешира“ у Скадарлији, Влада Буњац, Бранко Миљковић, Данило Киш и ја помињали те стихове. И Киш је преводио Мајаковскога.
[4] У фељтону се говори о томе како је био неки мали сукоб између песника Мијовића, главног уредника „Видика“, и Бранка, а реч је о овоме: у редакцију је стигла поема, негде из унутрашњости Југославије – Црни коњаници. Бранко је узео да чита – и рукопис је нестао. Дошло је до неспоразума. Речено је да је она код Бранка – а онда је он дао оставку на место у редакцији. У његовим сабраним делима постоји песма Црни коњаник. У Скадарлији (Кућа Ђуре Јакшића) неколико година сам водио књижевне програме. Посебно је било то што су неки песници из године у годину имали своје вече: Десанка Максимовић, Слободан Марковић, Раде Драинац, као и Бранко Миљковић. На вечери 12. фебруара 2014, посвећеној Бранку, коментарисали смо и случај са Црним коњаником. Иначе, Бранко се бунио у разговору са мном што се ја дружим са Мијовићем а не њим. Чији си ти друг – говорио је. А ја њему: „Са Мијовићем говорим о многим књигама које смо читали, које знамо, а посебно о чувеном роману Томаса Вулфа Погледај дом свој анђеле“. Неке делове тога романа знао сам напамет, нарочито оно – обраћање Јуџина Ганта – брату Бену... У фељтону се говори како је Бранко знао и читао готово све велике писце – а мислим да је прочитао од прозе само оно што је у гимназијским данима било неопходно. Тако да је готово бесмислено оно што се у фељтону помиње – колико је и шта читао и знао овај песник. Апсурдно је такође за све оно што је писао Миљковић рећи да је потекло од орфејског духа, или њим самим.
Дуго сам размишљао, одакле му је изненада дошла и та мисао – како је добро да се пријатељски растанемо, јер смо потпуно различити, али и то – ко ће мене да призна са тим мојим необичним мишљењима.
[5] Где смо Мирко Ковач и ја често спавали, у стану ујака Ратка Божовића, доктора Душана Косовића, који је живео у Америци.
[6] Не могу да верујем да је толико танушности у души Мирковој, која је могла да напише ову лаж. Наиме, када ми је донео књигу Ругање с душом, рекао сам му како то није добро, а није ни природно да се мешају два начина тумачења света, доживљаја и исходишта, а код њега преузети од Томаса Мана и Вилијама Фокнера. Или: када објави повест Моја сестра Елида, где готово на буквалан начин преписује Фокнерову повесницу Док лежах на самрти. Како је то могло да његово заборављање свега онога чиме сам му објашњавао књижевне појмове, идеје, светове и тајне, да буде узрок толике лажи? A у писму које ми пише док сам ја у Билећи: био је код Светлане Велмар (часопис „Књижевност“), где ми је објављено више песама – да ми пошаљу хонорар... И још: како је почела хајка на моју књигу Балканске симфоније, и како моји другари песници учествују у томе. О тој књизи писало се свуда у Југославији, а најмање у Београду. И како ће он писати о књизи, и писао је. У Загребу је писао Антон Шољан.
[7] У нас се многи минорни писци истичу, ваљда надахнути Бранковом прејаком речи, па пуних уста говоре речи треба бацити на жар или како аутор лично разговара са својим речима.

*Поводом фељтона у „Политици“ о Бранку Миљковићу, али и неких грешака објављених у њему, можда и ненамерно. Писац фељтона је песник Димитрије Николајевић, наш другар и познат као лиричар...

понедељак, 12. фебруар 2018.

Человођа (Је ли постојао Празан гроб?)

Роман Человођа (Је ли постојао Празан гроб?) носи поднаслов Дух Приповести, и у улози Духа Откривења, покушао је да у овом роману препозна, осети и открије лик и дело Онога који је могао да буде или је и био Человођа.
Дечак сведочи о првом сусрету православног свештеника и шпанског борца,  комесара политичке школе у Шпанском рату, проглашеног за троцкисту јер је помињао Стаљинове логоре. У роману, свако хоће на свој начин да искаже и обележи своју идеју и линију успона, како би требало да се помогне човеку и његовом мукотрпном животу на кори земаљској у препознавању и осећању искре бесамртне (која је у ствари божија енергија), да би се могло и срећније живети и да би људско биће имало рашта да се роди.
Почео је Други светски рат и на југу Србије Шпанац организује прве партизанске јединице. Показаће се да га је Врховни штаб, на челу са Јосипом Брозом, прогласио троцкистом око кога се окупљају борци који су били у Шпанском грађанском рату. У наредби коју Врховни штаб шаље окружном секретару партије у Нишу пише да се троцкисти ликвидирају, један по један. Због тога што је омиљен у народу, Шпанца морају да издвоје и пошаљу у други крај Србије и да тако нестане. У исто време, дечаков учитељ, који је обузет религијским осећањем, хоће да у личности српског владике открије и покаже и зло и добро које се дешава у народу док траје револуционарна борба. Дечак у улози Духа Приповести још у раним годинама присуствује сусрету Шпанца и свештеника, који ће потом бити један од најчувенијих религијских просветитеља у српском народу. И Дух Приповести као дечак и његов учитељ, а потом Професор, свако на свој начин, желе и покушавају да кажу где је истина и ко је у праву, шта је оно чиме и у чему опстојава српски народ, не само у Другом светском рату и револуцији, него – како би рекао владика – одувек.
У дијалозима, као и у одређеним ситуацијама, нарочити је проблем, а што се не помиње јавно: оно што се десило на Голготи и да ли је заиста мртви Назарећанин узлетео у пренебеско плаветнило. Тамо, где је створена божија енергија. И, ко има срећу да га у неком тренутку бар дотакну ти зраци или лутајући таласи – може да се осети и срећним и да заволи живот.
Тенденциозно се не помиње једна од најзначајнијих библијских као непрепознатљивих обележености судбине човека на Земљи. Ово: на Голготи, уз Христоса су два разбојника, а не један. Једног разбојника Христос води са собом у рај, а Јован Златоусти објашњава то мноштву народа: како је Христос рекао, то нисам учинио ја, него отац мој. Први разбојник је револуционар, осуђен као борац против римске власти. Други је убица. Револуционар је оно што ће у историји народа бити и млади Бонапарта и Карађорђе и више таквих личности у свим народима, све до Чеа Геваре. Шпанац у Человођи један је од симбола таквих ликова.
Сам крај романа можда даје и неку врсту одговора на питање које поставља Дух Приповести, то јест ђак своме учитељу: да ли је и Професор, у улози владике, бар повремено, посумњао у идеју – или и сан или само визију – о Празном гробу? Можда је одговор Професоров само то: лежећи на кревету, на Новом брегу, у соби у којој се родио дечак, уместо одговора на питање – ћути, загледан у Белог анђела на зиду.

И још ово: како је и зашто Јосип Броз, пратећи Стаљинов метод, убијао српске троцкисте за време рата и револуције? 




Издање „Драслар Партнер“, 2017.