Человођа (Је ли постојао Празан гроб?)

Роман Человођа (Је ли постојао Празан гроб?) носи поднаслов Дух Приповести, и у улози Духа Откривења, покушао је да у овом роману препозна, осети и открије лик и дело Онога који је могао да буде или је и био Человођа.

Дечак сведочи о првом сусрету православног свештеника и шпанског борца,  комесара политичке школе у Шпанском рату, проглашеног за троцкисту јер је помињао Стаљинове логоре. У роману, свако хоће на свој начин да искаже и обележи своју идеју и линију успона, како би требало да се помогне човеку и његовом мукотрпном животу на кори земаљској у препознавању и осећању искре бесамртне (која је у ствари божија енергија), да би се могло и срећније живети и да би људско биће имало рашта да се роди.

Почео је Други светски рат и на југу Србије Шпанац организује прве партизанске јединице. Показаће се да га је Врховни штаб, на челу са Јосипом Брозом, прогласио троцкистом око кога се окупљају борци који су били у Шпанском грађанском рату. У наредби коју Врховни штаб шаље окружном секретару партије у Нишу пише да се троцкисти ликвидирају, један по један. Због тога што је омиљен у народу, Шпанца морају да издвоје и пошаљу у други крај Србије и да тако нестане. У исто време, дечаков учитељ, који је обузет религијским осећањем, хоће да у личности српског владике открије и покаже и зло и добро које се дешава у народу док траје револуционарна борба. Дечак у улози Духа Приповести још у раним годинама присуствује сусрету Шпанца и свештеника, који ће потом бити један од најчувенијих религијских просветитеља у српском народу. И Дух Приповести као дечак и његов учитељ, а потом Професор, свако на свој начин, желе и покушавају да кажу где је истина и ко је у праву, шта је оно чиме и у чему опстојава српски народ, не само у Другом светском рату и револуцији, него – како би рекао владика – одувек.

У дијалозима, као и у одређеним ситуацијама, нарочити је проблем, а што се не помиње јавно: оно што се десило на Голготи и да ли је заиста мртви Назарећанин узлетео у пренебеско плаветнило. Тамо, где је створена божија енергија. И, ко има срећу да га у неком тренутку бар дотакну ти зраци или лутајући таласи – може да се осети и срећним и да заволи живот.

Тенденциозно се не помиње једна од најзначајнијих библијских као непрепознатљивих обележености судбине човека на Земљи. Ово: на Голготи, уз Христоса су два разбојника, а не један. Једног разбојника Христос води са собом у рај, а Јован Златоусти објашњава то мноштву народа: како је Христос рекао, то нисам учинио ја, него отац мој. Први разбојник је револуционар, осуђен као борац против римске власти. Други је убица. Револуционар је оно што ће у историји народа бити и млади Бонапарта и Карађорђе и више таквих личности у свим народима, све до Чеа Геваре. Шпанац у Человођи један је од симбола таквих ликова.

Сам крај романа можда даје и неку врсту одговора на питање које поставља Дух Приповести, то јест ђак своме учитељу: да ли је и Професор, у улози владике, бар повремено, посумњао у идеју – или и сан или само визију – о Празном гробу? Можда је одговор Професоров само то: лежећи на кревету, на Новом брегу, у соби у којој се родио дечак, уместо одговора на питање – ћути, загледан у Белог анђела на зиду.

И још ово: како је и зашто Јосип Броз, пратећи Стаљинов метод, убијао српске троцкисте за време рата и револуције? 

Издање „Драслар Партнер“, 2017.