четвртак, 10. мај 2018.

Zašto je i kako ubijao sebe Branko Miljković?*

Први мој сусрет са, већ у Нишу познатим песником, Бранком Миљковићем – био је на књижевној вечери литерарне секције (гимназија „Стеван Сремац“ у Нишу). Писао сам о томе како су ми забранили упис у прокупачку гимназију (осми разред и велика матура), због приче Нова година, коју сам, као водитељ литерарне секције, читао крајем школске године 1952. Ово вече у Нишу било је на посебан начин занимљиво: тема је била чувени реферат Мирослава Крлеже, на Конгресу књижевника – који је изазвао изузетну пажњу у ондашњој Југославији. Било је то и као најава нових програма у тумачењу и прихватању живота човека на овој планети, а посебно у односу на друштвене промене, што се десило и у нас: нови поредак, громовито најављиван и као социјалистички преображај човека и друштва, што је и била нека готово тајновита и шанса и препорука – како ће и књижевност на свој, друкчији, особен начин учествовати у преображају или духовној преобразби и у појединцу и у народу.
Говорио сам и о томе, величајући нов начин мишљења и у Крлежином есеју, а потом о песмама које је прочитао Бранко Миљковић. Много је година прошло од тада, а ево и данас, присећајући се тога, у данима када „Политика“ објављује фељтон о овом песнику – помишљам како сам био у праву и како сам осетио и тада – не само почетне варијације него и сам изражајни начин и моћ којом ће се овај песник представити у будућности. Говорио сам о томе, што је изазвало неку врсту и шока и неприхватања, да је та врста поезије оно у чему је и чиме је и сама уметност, а посебно српско песништво, скренуло на пут бесмисла. Што може да покаже и фељтон који је објављен, за оне који умеју да читају између редова. Писац фељтона и готово збуњен, или превише одушевљен оним о чему пише – често се као зачуђује што сам песник о коме пише – и сумња о ономе чиме га се хвали, као и о неким сопственим измишљањима... После тога сусрета, ми смо до краја школске године били готово нераздвојни, пратећи један другога од куће у којој је живео до мога стана, код хотела „Парк“ у Нишу. Такође, и у друштву „Његош“, чији је председник био познати српски песник Велимир Живојиновић Massuka, где се много говорило и о новој уметности, али и о српском народном песништву. Ја сам био непрестано у полемици са професором Џаковићем (Виша педагошка школа), који је, као и ја, био можда и превише обузет управо народним песмама. Ја сам многе од тих песама знао напамет и о начину њиховог презентовања имао своје мишљење с којим се професор Џаковић није слагао. Бранко је, када је учествовао у полемици, увек био на мојој страни. Иако, а памтим то, мало је знао о тим песмама. Док се песник Massuka благо осмехивао. Са нама су били и Коља Мељаницки, Видаковић, Пепи Цветичанин итд.
Затим смо отишли у Београд, у пролеће 1953, писао сам и о томе, цитирајући Бранкову реченицу: „Све ћемо их препишати за месец дана“. Иако су већ у тим гимназијским данима наша гледања и схватања уметности, песништва посебно, била углавном противречна. У Београду, затим, сретали смо се готово свакодневно: ја сам студирао књижевност, а он филозофију. Чим би се срели, он би ми цитирао песнике, или једног особено, Пола Елијара, говорећи да је тренутно под тим утицајем. Тако ће од познатих Елијарових песама – посвећених борцима француског покрета отпора против окупатора: који су гинули стојећи, били и усправни у борби за слободан живот и право човека да мисли својом главом и на свој начин. Умирући стојећи! Без обзира на то да ли ће то памтити и помињати генерације и да ли ће бити на достојан начин прихваћено оно чиме су борци Покрета отпора жртвовали своје животе. Готово по том обрасцу настала је и Бранкова чувена песма Тито, посвећена дакле Јосипу Брозу.[1] Често се помиње готово миноран француски песник Ален Боске (како је мислио и Оскар Давичо), који је био гост „Нолита“ крајем педесетих година прошлога века, где му је и објављена књига песама, за коју је добио висок хонорар.[2] Боске је у Паризу објавио песме Васка Попе. Боскеове песме биле су у стилу овом: како он може све, пењући се уз зидове, скачући по простору, измишљајући све што му падне на памет – да би на крају рекао „све је то лакрдија“. Под утицајем Боскеовим био је више Васко Попа него Бранко Миљковић. По тим готово рецептима, Васко је Попа у својим песмама, потом, летео преко српских манастира, јео слатко манастирско камење, или писао неке врсте зезалица – које су код нас неки много озбиљно схватали. Игре Васка Попе готово да и данас збуњују недорасле потомке некада и славних предака.
Бранко је Миљковић покушавао да преведе и руске песнике – па му се то није никако посрећило: у покушају да преведе Облак у панталонама, чувену и генијалну поему Владимира Мајаковскога, а не знајући руски језик, као ни француски уосталом, „успео је“ да познате и сјајне делове Облака окрене наопачке. Тако је оно што је у Мајаковскога и нека врста Његошеве искре бесамртне преобликовао у, код Срба већ омиљену узречицу: уби ме прејака реч[3]. Пише у овом фељтону да ће то бити готово заштитни знак личности и дела песника Миљковића (прејака реч), и не само њега, што је помало и тужно или је већ то жалосна чињеница наше несвести.
Иначе, тих година, чим бисмо се срели у Кнез Михаиловој улици, на улазу у зграду факултета, или у близини (ресторан „Коларац“), казивао ми је и рецитовао понеке стихове песника под чијим је тренутно утицајем. Тако и сада памтим неке стихове Станислава Винавера – као и Бранкове, настале под тим утицајем: „Све крин до крина,/ су му суштина, све се раскраја,/ у сто бескраја,/ у сто бескраја,/ сто уздисаја“. А он, Бранко: „Беда не да, све да гледа, парче леда.“ Такође, тих година највише је покушавао да ишчитава француске песнике, нарочито Валерија, али и Верленову песму Гробље крај мора, колико се сећам тога наслова... често помињући његову – годинама понављану реченицу: „Кад би ови реалисти знали како ми пишемо ове песме – грдно бисмо најебали“.
Мене је тих година посебно занимала чувена Бодлерова песма, коју сам тих година знао и напамет, Одрицање Светога Петра (Le reniement de Saint-Pierre). Њу су преводили врло успешно наши песници – Бора Радовић, а особито Бранимир Живојиновић.
Мене је ту занимао посебно крај песме: „Петар се одрече Христа/ Учини како треба“. Ево толико година је прошло (а сада је март 2018), а ја повремено помишљам да сам разрешио и ту загонетку (Петрово одрицање), у роману који сам недавно објавио, Человођа.
Међутим, једног дана, иако сам Бранка, углавном пијаног, пратио до куће у којој живи – десило се нешто мало неуобичајено: наиме, после мога хапшења, када су ми песме избациване већ сложене у часопису „Видици“, и у листу „Студент“, што још чувам – како ми је тада то дао Тома Мијовић, песник и главни уредник „Видика“. А Бранко вели, тога дана, да прошетамо...[4] И кренулу смо уз Булевар револуције, све до ресторана „Лион“. С обзиром на то да је он био увек уз власт, што је још у гимназијским данима веровао да се тако може преживети безбедно, и да те признају, а ја испадох као непријатељ... можда је то и био разлог, да ми он каже како је боље да се ми растанемо као другови, дакле пријатељски... Седели смо у „Лиону“ и пили црно вино „гром“, а онда је он предложио да напишемо заједничку песму, при растанку. Хартију смо исцепали на ситне делове, поделили их, пола њему, пола мени. И писали смо стихове. Онда смо то помешали и ставили под шешир. Из шешира смо потом вадили један по један папирић. Ја сам читао а он је записивао. Тако је настала Заједничка песма – има је у његовим сабраним делима. Мислим, ако се пажљиво прочита, да и ту има довољно тачности да се виде различитости: оно што је јасно у тим стиховима, или бар јасније, било је моје, а оно друго, чак и уз инсистирање за нејасноћу, било је његово. Ретко смо се затим виђали. Причао ми је Раша Попов да је на неким сусретима у Новом Саду, књижевним и југословенским, Бранко говорио против мене.
Раније, док бих обично седео на семинару, на факултету, неколико се пута десило да га доведу или полупијаног, а једном и с крвавом десном руком. Човек који је дошао са њим казао је – овај момак каже: „Водите ме, ту је Раде Војводић.“ Водио сам га и код његових родитеља, и памтим како су једном, излазећи испред куће, мајка и отац, и Гиле, његов млађи брат, тражили да уђем унутра, а ја нисам могао. Застидео сам се и некако ми је било много жао...
Последњи пут смо се срели кад сам ја избачен из војне официрске школе у Новом Саду, па пошао у Шабац, да одслужим још месец дана  војног рока као водник-стажиста. Наравно, свратио сам у Београд (иако је било у наредби речено да идем преко Руме, а не у Београд). Био сам без стана, па сам пошао у Ранкеовац 14[5].
Мирко ме је сачекао, и у шетњи Кнез Михаиловом, у вечерњим часовима, срели смо код француске читаонице Бранка и Матију, раније мог сталног пратиоца, а данас већ препознатљивог песника књиге која говори и о идентитету и карактеру свога творца: Чији си ти, мали? Раније, при сусретима у граду, чим Матија није уз мене, Мирко је мало подругљиво говорио: А где ти је мали?
Зато, данас, ових дана, читајући фељтон о Бранку Миљковићу у „Политици“, не само што сам помало тужан и изненађен њиховим неистинама, које су нека врста сведочења о животу и делу овога песника. Посебно сам био изненађен јуче, 10. марта, када је наслов тога фељтона био: Удба га је убила. Ето како говори неистину некада одани мој другар Ковач. Када сам пошао у армију, било је можда и превише књига које нисам имао коме да оставим. Све књиге песама и о песништву узео је Матија, а све књиге прозе Мирко. Драган Николић, црногорски писац и сценариста, познати редитељ Живко му је брат, узео је остале књиге. Никад ми то нису вратили. Драган, који је тих година био уредник „Борбе“ из Скопља, вели, смејући се: „Па, знаш, био је земљотрес.“ А Мирко, који ми је био на посебан начин драг, од тренутка када ме је Ратко Божовић, генерацијски друг, у Народној библиотеци где смо стално, сви ми, много учили (генерација наша, а не ови млађи), молио да прочитам један текст густо укуцан: „Знаш, овај момак дошао је из Црне Горе, није завршио ни гимназију, а хоће да буде писац.“ Прочитао сам и рекао: „Биће писац.“ Од тада се Мирко није одвајао од мене, запиткујући ме, потпуно иначе необразован, као и Матија: „Је ли, Војвода (како су ме звали), шта је радио Џојс када се дешавају пометње у народу? Је ли добро бити лукав? Какве је Фокнер имао односе са осталим људима, писцима? Како је живео Томас Ман?“ Итд.[6] Сећам се како сам му говорио о Џојсу, да треба чистити нокте када је гужва у народу или нека пометња, али онда када су његови Ирци издали вођу побуне против Енглеза (Парнел), опсовао је своју зелену обалу Ирске и све њих, и отишао у изгнанство, итд.
Али ово ме је изненадило: тих дана, када сам ја био у армији, и ујутру, постројавајући војнике, чуо да је Бранко Миљковић умро у Загребу (како је јављено у вестима преко разгласне станице у кругу дивизије у којој сам био), толико сам био изненађен, да ми је пришао капетан Стојановић да ме упита: „Шта Вам је?“ А сада читам изјаву Мирка Ковача да сам ја на сахрани Бранковој рекао како га је убила Удба!
Не бих о Матијиним самообмањивањима – него управо о томе зашто се убијао Бранко Миљковић. То што сам често помињао у разговорима са драгим Тасом Младеновићем, песником и пријатељем, који је обожавао Бранка и мислио да су га убили Хрвати. У Билећи, десило се да два месеца буде и Иван Кушан, познати хрватски књижевник, а да се доста зближимо „учинили су“ његов Марсел Пруст и мој Томас Ман. У шетњама у кругу касарне они су били наше теме. Онда су га вратили у Загреб, а касније се препознавао по књигама које је писао за младе, али и преводима Хенрија Милера, које ми је слао у Београд. Са познатим песником Антуном Шољаном уређивао је „Телеграм“, у коме сам ја, по позиву, сарађивао. После извесног времена срели смо се и разговарали о Бранку Миљковићу. Говорио ми је о томе: чим се Бранко појави у Клубу писаца у Загребу, сви се писци склањају или беже од њега. И тако даље. Београд је друкчији, увек се нађе неко да је уз њега, да га прати или води кући и да му помаже. А те вечери, говорио сам Таси Младеновићу, вероватно је онако ојађен, и у Београду неприхваћен, а награђен важном наградом, и у жељи да упозна Тита – неприметан, па шта је могао друкчије него да пође у станчић на периферији Загреба, а успут сврати у неки бифе, да се баш запије, помишљајући како је то лек за све оно  негативно што му се догађа, можда сусрећући неке људе у бифеу и рецитовао песме и посвађао се са неким, а помало и „србовао“, као и сви ми тих година, па се потукао – што је било уобичајено за њега, кад је добијао батине у „Прешерновој клети“, у Београду, од најбољих другара, па отуд и неке модрице по његовом телу, а на исти начин добијене у бифеу, вероватно због неке свађе или сукоба – онда честих у сусретима српских и хрватских интелектуалаца. Почињала је нека чудна националистичка опсена или страст да ремети дотадашњи, готово лажни мир између два наша народа.
Онда се то десило: синула је изненада она искра бесамртна, како је волео да каже Јустин Поповић, па је разбудила онај даровити песнички глас који није умео и имао чиме да препозна и осети готово исте трептаје или тренутке, а које је Бранко препознавао читајући Мајаковског и Јесењина и посебно подвлачећи пут ка самоубиству. И десило се опет нешто неуобичајено: Мајаковски је пуцао зато што је његова идеја и његова љубав била нешто друго него што је он замишљао да може бити, а Јесењин, у сукобу са самим собом, о чему најпре говори његова песма Јорданска голубица. У тој песми и он сам каже да је постао лењиниста (победили су бољшевици), а да је сусетка Матрјоша срела испред куће домаћег свеца, или су неки други грађани виђали своје велике, омиљене руске светитеље. Велики дар у Серјоже Јесењина, мислим да то није издржао, па је и пре самоубиства видео своју усамљену мајку, и писао: Ти ми хађиш часто на дароге,/ В старамодна, веткам шушуне. Узалуд чека на друму да јој се син однекуд врати. У Бранка је било то друкчије: она бесамртна Његошева искра, тако често, као нека врста опседнутости, као да је исписивала стихове и Јесењина и Мајаковског – у Бранка је скренула на погрешан пут, па је кованица „уби ме прејака реч“ – постала претешко бреме које није могао да издржи. Све оно потом што се дешавало, постаје све нејасније и понекад готово тенденциозно, забрљано, како би се оправдала та прејака реч. Па је тако, у наизглед посве необичном положају и ситуацији, био готово једини излаз то чиме је осећао тренутке обасјања које је наједном препукло и у Мајаковском и у Јесењину, као оно што је Хелдерлин осећао пишући у песми Бонапарта – излазак Наполеонов на светску сцену, или и што има у стиховима Симе Сарајлије у Хајдук Вељку: „Коме смрт није могла ништа, него се са њим изједначила и поистоветила – и с њим заједно у вечност полетела“.
Ево шта је могло и готово приморало нашега друга Бранка Миљковића да се опрости са овом ствраношћу. Лаза Костић би рекао јад јадани, није могао на друкчији начин да се оствари. Могу ли то нови нараштаји да осете или схвате – где се и како се окончао аутентични глас овога песника? Готово на истом путу сломио се и Раде Драинац, али је изрекао Богом дату реченицу: „Ја никоме не могу да будем застава.“[7]


[1] Писао сам о томе како су по тој песми и из њених изражајних подстицаја и стремљења настајале песме посвећене великом српском Светом Сави. Васко Попа и Матија Бећковић.
[2]Препричавало се у „Нолиту“ како је Буђони отишао у Ровињ где је уобичајено летовало надреалистичко и монденско друштво, и на покеру узео Боскеу сав хонорар. Чула се реченица: „'Нолит' дао, 'Нолит' узео.“
[3] А то је код Мајаковског било овако, у лепом преводу Боре Ћосића: „Ја, најзлатоустији, чија свака реч тешка, душу васкрсава, тело рукотвори...“ И овако: „Марија! Име твоје бојим се да не заборавим,/ као што се песник бори да не заборави/ некакву реч рођену/ у мукама ноћи/ величином једнаку Богу“. Једном смо, у „Три шешира“ у Скадарлији, Влада Буњац, Бранко Миљковић, Данило Киш и ја помињали те стихове. И Киш је преводио Мајаковскога.
[4] У фељтону се говори о томе како је био неки мали сукоб између песника Мијовића, главног уредника „Видика“, и Бранка, а реч је о овоме: у редакцију је стигла поема, негде из унутрашњости Југославије – Црни коњаници. Бранко је узео да чита – и рукопис је нестао. Дошло је до неспоразума. Речено је да је она код Бранка – а онда је он дао оставку на место у редакцији. У његовим сабраним делима постоји песма Црни коњаник. У Скадарлији (Кућа Ђуре Јакшића) неколико година сам водио књижевне програме. Посебно је било то што су неки песници из године у годину имали своје вече: Десанка Максимовић, Слободан Марковић, Раде Драинац, као и Бранко Миљковић. На вечери 12. фебруара 2014, посвећеној Бранку, коментарисали смо и случај са Црним коњаником. Иначе, Бранко се бунио у разговору са мном што се ја дружим са Мијовићем а не њим. Чији си ти друг – говорио је. А ја њему: „Са Мијовићем говорим о многим књигама које смо читали, које знамо, а посебно о чувеном роману Томаса Вулфа Погледај дом свој анђеле“. Неке делове тога романа знао сам напамет, нарочито оно – обраћање Јуџина Ганта – брату Бену... У фељтону се говори како је Бранко знао и читао готово све велике писце – а мислим да је прочитао од прозе само оно што је у гимназијским данима било неопходно. Тако да је готово бесмислено оно што се у фељтону помиње – колико је и шта читао и знао овај песник. Апсурдно је такође за све оно што је писао Миљковић рећи да је потекло од орфејског духа, или њим самим.
Дуго сам размишљао, одакле му је изненада дошла и та мисао – како је добро да се пријатељски растанемо, јер смо потпуно различити, али и то – ко ће мене да призна са тим мојим необичним мишљењима.
[5] Где смо Мирко Ковач и ја често спавали, у стану ујака Ратка Божовића, доктора Душана Косовића, који је живео у Америци.
[6] Не могу да верујем да је толико танушности у души Мирковој, која је могла да напише ову лаж. Наиме, када ми је донео књигу Ругање с душом, рекао сам му како то није добро, а није ни природно да се мешају два начина тумачења света, доживљаја и исходишта, а код њега преузети од Томаса Мана и Вилијама Фокнера. Или: када објави повест Моја сестра Елида, где готово на буквалан начин преписује Фокнерову повесницу Док лежах на самрти. Како је то могло да његово заборављање свега онога чиме сам му објашњавао књижевне појмове, идеје, светове и тајне, да буде узрок толике лажи? A у писму које ми пише док сам ја у Билећи: био је код Светлане Велмар (часопис „Књижевност“), где ми је објављено више песама – да ми пошаљу хонорар... И још: како је почела хајка на моју књигу Балканске симфоније, и како моји другари песници учествују у томе. О тој књизи писало се свуда у Југославији, а најмање у Београду. И како ће он писати о књизи, и писао је. У Загребу је писао Антон Шољан.
[7] У нас се многи минорни писци истичу, ваљда надахнути Бранковом прејаком речи, па пуних уста говоре речи треба бацити на жар или како аутор лично разговара са својим речима.

*Поводом фељтона у „Политици“ о Бранку Миљковићу, али и неких грешака објављених у њему, можда и ненамерно. Писац фељтона је песник Димитрије Николајевић, наш другар и познат као лиричар...

Нема коментара: