Velika crnačka pobeda
Posle
armije, početkom šezdesetih godina prošlog veka, glavni urednik “Duge” pesnik
Branko V. Radičević, zajedno sa direktorom Vladimirom Paskaljevićem,
romansijerom, pozvao me da u časopisu “Duga” pišem rubriku “Čitao je za vas
Rade Vojvodić”. Između ostaloga, pisao sam o “Amuletima”, nekoj vrsti antologije
crnačke poezije. Tih godina, moja generacija rado je to iščitavala, te do tada
nama nepoznate pesnike.
Posebno
smo i ja, a i neki moji drugari, pominjali i citirali pesnika Lengstona Hjuza.
Naročito su bili dragi nam i, uz osmehe, vrlo citirani stihovi: Umorili smo se gradeći tuđu civilizaciju. / Odmorimo
se malo, Lisi Džejn…
Ko je
tih godina pomišljao da pesnik Lengston nema pravo? Jer, ovo danas što se
dešava u svetu, sve je gotovo proizašlo od nekada glasovitog najavljivanja: da je Američki San počeo svoju misiju
kulturnog preobražaja na poseban način, gotovo usrećenja, ne samo američkog
naroda nego i općenito.
A
šta se u stvari dešavalo: u to doba,
gotovo istih tih godina, dva francuska velika pisca, Alber Kami i Žan Pol
Sartr, govorili su, svaki na svoj način, o tome: kako dolazi do opšteg
skliznuća velikih ideja, kako pojedinaca, tako i celokupne društvene zajednice.
Pa se tako najavljivalo da na kulturnu i duhovnu scenu čovečanstva stupaju i
preuzimaju je razne vrste duhovne kopiladi, bastarda i raznovrsnih poluistina,
koje će naročito koristiti i izmišljati ona vrsta ljudi koja će dobiti naziv –
da su to javni predstavnici onih javnih radnika koji su svesni svoje lične
beznačajnosti.
Nije
nimalo slučajno ni to, kako je knjiga velike kulturne ličnosti, Andrea Malroa,
poznatog pisca i De Golovog ministra kulture, o obaranju velikih starih
hrastova, bila zapažena i imala širok odjek – jer je govorila gotovo na isti
način i o istoj temi.
Bilo je
onda posebno zanimljivo, tih godina, kako su mislili, voleli i pisali veliki
američki pisci Ernest Hemingvej, Tomas Vulf i Vilijam Fokner, kao tri stožerne,
izuzetne pojave i putokazi u kulturnom preoblikovanju i umetničkoj preobrazbi
onoga u čemu i čime opstojava narod na ovoj našoj Zemlji. Ono što obraduje i
danas, ali tih godina osobito, a što je pisao Hemingvej, bilo je ne samo
izuzetno i gotovo neka duhovna vertikala za čovečanstvo, okrvavljeno i
unesrećeno tokom Drugog svetskog rata.
U
čuvenoj prozi Hemingvejevoj (a to je naročito pojašnjeno u filmu “Snegovi
Kilimandžara”, gde je sjajno izmišljena i na zagonetan način kazana poruka:
“Šta će leopard na vrhu Kilimandžara?”), to što je bilo i ostalo kao neka
čudesna poruka, koju će, možda opet na originalan način, interpretirati Hemingvejev
roman Starac i more. To je slučaj
starca El Santjaga, koji doživljava veliki trenutak slavlja, jer je kao iskusan
ribolovac uspeo da najzad doživi srećan čas – ulovio je najveću ribu, ono o čemu
je sanjao toliko godina. Pa kada se vraća u dom, sam, na okeanu, zapeva, iako
su ajkule iskidale sve ono što je mislio da je sada i njegovo, i razmišlja
ovako – čovek može biti pobeđen, ali nikada ne može biti uništen.
Tih
godina, moja generacija bila je oduševljena romanom Tomasa Vulfa Pogledaj dom svoj, anđele (o čemu sam
pisao tih godina u “NIN-u“, sačinio radio film o Vulfu , kao i adaptaciju za
pozorišno izvođenje). To je povesnica o porodici Gant, o ocu kamenorescu i
njegovim nevidljivim anđelima, ali pre svega o junacima knjige, Judžinu i Benu.
Iako je i to jasno – da srećne zemlje nema, da gladi kraja nema – postoji nešto
što zasvetljava strme staze na putu, koji je i cilj, upravo sa puno svetlosnih
tačaka na njemu.
U
Beogradu smo se oduševljavali dramama Artura Milera – posebno “Smrt trgovačkog putnika”. Američki San
je bio moguć, i svako ko je hrlio ka njemu mogao je lakše da se obogati i da
ovaj vek proživi onako kako mu se sviđa i kako sam želi. Međutim, to je
proizvelo previše laži, ubistava i samoubistava, i tu je počela ona prava i
gotovo katastrofična korupcija i opšti kriminal. Tu su počinjala i zakukavanja, a uz drogu se
moglo učiniti sve ono što se naumi.
U tom
opštem procesu, naizgled obnove i preporoda, ostaje da se zapamti ono što je
zapisano u knjigama velikoga pisca Vilijema Foknera: “Oni su izdržali!”
A ko su
ti Oni? Naravno, Crnci. Ne samo oni na Foknerovom jugu Amerike.
A kako
su izdržali? Onako kako je pevao Lengston Hjuz – gradeći tuđu, a zapravo svoju
civilizaciju.
U čemu
je posebnost te civilizacije?
U pesmi
robova!
Oni koji
su bili masovno poniženi, ne samo bukvalno kažnjavani, ojađeni, jad jadani, šta
su mogli drugo nego da tule, uzdišu, kukaju na svoj način, i tako ostvaruju i
nepoznati cilj. Odatle započinje i vlada svekolika džez-varijanta. Ta kuknjava,
to opevanje sopstvenoga jada i kukavičluka, ta niskost u kojoj živi čovek i kojom
se tako dugo hvaljeni Američki San pretvara ili pretače u
danas diljem sveta sve prisutniju džez-komediju, čime se ostvaruje lična
neostvarenost, o čemu je i mislio Laza Kostić. Dvonošci su uspeli, taj svet i
svest poraženih, ta robovska pesma – ono, što je pritislo već dva veka i srpsku
intelektualnu svest (kod Laze Kostića jad
jadani, u Milana Rakića duša patničke
nam rase, u Isidore Sekulić Srbi ne
podnose stvarnost, u Jovana Dučića Srbi
ne vole život), postalo je gotovo već i utemeljena realnost na duhovnom
planu – u Miloša Crnjanskoga, gotovo prepotentna upotreba reči “žalost” toliko će
osvojiti neke neuspele tvorce da to postaje već i pomalo tužno. Tu su žalosne
ne samo vrbe, nego i kajsije, višnje,
trešnje, a predlaže se onima koji ljube nekoga – bolje je da ljube suvu granu.
Duh muzike
kao duh revolucije i duh obnove, što je poodavno napisao Fridrih Niče,
postepeno se pretapao u razna kukumavčenja robova. Eto kako je Lengston Hjuz
izbavio svoj narod i preuzeo duhovno vođstvo, čime može i da se ponosi crnački
rod. Koliko će proći vremena, koliko tužnih i praznih godina, dok se iznova i
kao vrsta obnovljenja probije i u Srba duh muzike kao duh revolucije, koji je duh obnove?
Do kada
će trajati ova duhovna žabokrečina, u kojoj su gotovo svi narodi zajedno? Danas
slušam Drugi program Radio Beograda, a 24. je maj 2019, o nekom zajedničkom
programu ne samo Srba i Hrvata nego i ostalih naroda upravo o nagrađivanju
projekata te vrste, zakukavanja, samomučenja, i poskakivanja uz džez, pop i rok
muziku – kao puteve razvoja čoveka i društva.
Ovo što
se danas dešava – osobito u kulturnim programima Amerike pre svega, kao da
vrtoglavom brzinom nastavlja, posebno umetnički, hod – nizbrdo, u haotičnim
segmentima i krugovima – što se reprezentuje ne samo u našim medijima nego i u
knjigama, filmovima i u pozorišnoj izvedbi. Dešava se upravo ono što je
izrečeno u predviđanjima velikih umova evropskih intelektualaca, pre svega u francuskoj
varijaciji na tu temu.
To što
je rečeno, da su duhovna kopilad preuzela kulturne scene, naročito u umetničkim
proizvodima. Te vrste mumlanja, kukurikanja i maukanja u džez-pop-rokerskim
varijacijama – gotovo na sve teme i motive i današnjih i davnašnjih događaja, a
osobito ono što se dogodilo u istorijskoj povesnici svakoga naroda. To se kao
poseban štimung, pa gotovo kao i neka vrsta ljubavnog napitka, svodi na korišćenja
raznovrsnih uživanja u drogiranju. Jedino je dobro, inteligentno i na svim
planovima, upravo to što postaje masovna proizvodnja u raznovrsnim izvedbama
svakovrsne drogiranosti.
Žalosno
je što je takav način mišljenja i življenja obuzeo i ovaj naš nesrećni narod, a
što teror medija upravo to svakodnevno potencira. Ponekad se učini da je
ushićenost nekih naročito voditeljki programa toliko naglašena – kao da će se
od sreće upiškiti, ako to na taj način ne govore.
Zbunjeni
i ranije, skloni smo tome da prihvatamo nove ideje sa Zapada, a posebno lažni
sjaj takozvanog američkog sna, koji su umetnici iz toga naroda pretočili u krv i
pepeo, ne samo u knjigama, filmovima i pozorištima – nego naročito u muzičkim
izvedbama i u različitim varijantama poigravanja sa smislom života –
pretvarajući sav ljudski život u besmisao. Često, razgovarajući, u užem krugu s
nekim prijateljima, volim da citiram čuvene Disove stihove: “Podigao sam svoju ruku s obarača večnog mraka, nema smisla
remetiti besmislenost u svom toku, od rođenja čeka mene moja raka, da odnese
sve što imam, u dubinu, u duboku.”
Evo šta
se dešava u Srbijici našoj. Sve je to, na manje inteligentne načine, iskazano na
scenama, i u raznim oblicima izvođačkih nastupa. U prvom planu su dve vrste
izvođača najpopularnijih programa. Prva je, i kao neophodnost, u bukvalnoj prihvaćenosti
naških vrsta ojkanja, kukurikanja i opsednutosti besmislom – ono što sam gore
već pomenuo a šta kažu veliki pisci u Srba. Druga je u vezi sa čuvenom rečenicom
iz pisma Jovana Skerlića Jovanu Cvijiću: “A naš se Mita opasno zatrčava”. Reč
je o Dimitriju Mitrinoviću, koga neka vrsta povampirene zaostalosti u onih
opterećenih podaničkom i rajetinskom svešću još uvek priziva kao neku vrstu
značajne ličnosti – što i jeste opasno zatrčavanje.
Ne samo
ljubav, ne samo odnosi u društvu, ne samo ideje o nekoj vrsti preokreta, ne
samo umetničke skaske, nego i grane na višnjama i trešnjama, pa ono što se čini
da bi mogao biti ljubavni dodir ili možda čak i odnos – pretapa se u nešto
drugo i postaje lažna grana na voćkama koje su procvetale. A i to je žalosno u
Srbiji kod Crnjanskoga.
Često se
pomišlja, kao i kod nekih mojih drugara, da će taj talas besmislenosti, taj jad
jadani srpski, prestati da traje kao i uzbudljive godine života u postmoderni,
ili još kraće, kao ošinutost u cirkuskim izvođenjima i zavođenjima onih koji su
osuđeni večno da lutaju.
Kada se
pomisli i sa tugom, uz neku vrstu samomučenja, na sve ono izuzetno i veliko, na
sugestivnu odredljivost kojom Edgar Po objašnjava svoga “Gavrana”, i na neki
način upućujući čitaoca da shvati neke gotovo nevidljive tragove, na ono što je
Šarl Bodler govorio za pesnike koji i kao “okrilaćeni” tragaju za Sfingom, za
onom drhtavom svetiljkom u pesmama Marine Cvetajeve…
Možda je
veliki pisac Hemingvej osetio, doživeo i shvatio da je gotovo rasno robovsko zapevanje,
ojkanje, preuzelo maha i posve opselo američki narod, jer je muzika potlačenih,
patetična pesma robova, iako bolna – izvikani i vešto proklamovani Američki San
opovrgla i pretvorila u nešto naopako, gotovo tragično a manje komično, pa
ispisao kako više nema šta da kaže i kako ne može više da piše – pucao je u
sebe i svoj život. Kakva je to, je li, čudesna neka zagonetka ili je Jovan
Zlatousti i to objasnio?
Pa, tako,
sve se menja i sve prolazi, narod je navikao da vreme ruši i zida nove kule i
gradove – i vazda će biti takvih. To je ono što je još sveti Jovan Zlatousti
objašnjavao ogromnoj masi Vavilonaca kada je Hristos sa Golgote poveo jednog
razbojnika u raj – na pitanje zašto je to uradio, Hristos je odgovorio: “To nisam ja, to je otac moj!”
* U
nastavku: kako su poneki srpski pisci oslobađali se takvih samoobmana i
uspevali da odole tome jadu, ne samo Njegoš (narodna poezija – Vuk, srpski romantizam itd.), nego i Rastko Petrović, Bora
Stanković, Rade Drainac, Dušan Matić...
