четвртак, 30. мај 2019.

Kako je Američki San potonuo


Velika crnačka pobeda

Posle armije, početkom šezdesetih godina prošlog veka, glavni urednik “Duge” pesnik Branko V. Radičević, zajedno sa direktorom Vladimirom Paskaljevićem, romansijerom, pozvao me da u časopisu “Duga” pišem rubriku “Čitao je za vas Rade Vojvodić”. Između ostaloga, pisao sam o “Amuletima”, nekoj vrsti antologije crnačke poezije. Tih godina, moja generacija rado je to iščitavala, te do tada nama nepoznate pesnike.
Posebno smo i ja, a i neki moji drugari, pominjali i citirali pesnika Lengstona Hjuza. Naročito su bili dragi nam i, uz osmehe, vrlo citirani stihovi: Umorili smo se gradeći tuđu civilizaciju.  / Odmorimo se malo, Lisi Džejn…
Ko je tih godina pomišljao da pesnik Lengston nema pravo? Jer, ovo danas što se dešava u svetu, sve je gotovo proizašlo od nekada glasovitog najavljivanja:  da je Američki San počeo svoju misiju kulturnog preobražaja na poseban način, gotovo usrećenja, ne samo američkog naroda nego i općenito.
            A šta se u stvari dešavalo:  u to doba, gotovo istih tih godina, dva francuska velika pisca, Alber Kami i Žan Pol Sartr, govorili su, svaki na svoj način, o tome: kako dolazi do opšteg skliznuća velikih ideja, kako pojedinaca, tako i celokupne društvene zajednice. Pa se tako najavljivalo da na kulturnu i duhovnu scenu čovečanstva stupaju i preuzimaju je razne vrste duhovne kopiladi, bastarda i raznovrsnih poluistina, koje će naročito koristiti i izmišljati ona vrsta ljudi koja će dobiti naziv – da su to javni predstavnici onih javnih radnika koji su svesni svoje lične beznačajnosti.
            Nije nimalo slučajno ni to, kako je knjiga velike kulturne ličnosti, Andrea Malroa, poznatog pisca i De Golovog ministra kulture, o obaranju velikih starih hrastova, bila zapažena i imala širok odjek – jer je govorila gotovo na isti način i o istoj temi.      
Bilo je onda posebno zanimljivo, tih godina, kako su mislili, voleli i pisali veliki američki pisci Ernest Hemingvej, Tomas Vulf i Vilijam Fokner, kao tri stožerne, izuzetne pojave i putokazi u kulturnom preoblikovanju i umetničkoj preobrazbi onoga u čemu i čime opstojava narod na ovoj našoj Zemlji. Ono što obraduje i danas, ali tih godina osobito, a što je pisao Hemingvej, bilo je ne samo izuzetno i gotovo neka duhovna vertikala za čovečanstvo, okrvavljeno i unesrećeno tokom Drugog svetskog rata.
            U čuvenoj prozi Hemingvejevoj (a to je naročito pojašnjeno u filmu “Snegovi Kilimandžara”, gde je sjajno izmišljena i na zagonetan način kazana poruka: “Šta će leopard na vrhu Kilimandžara?”), to što je bilo i ostalo kao neka čudesna poruka, koju će, možda opet na originalan način, interpretirati Hemingvejev roman Starac i more. To je slučaj starca El Santjaga, koji doživljava veliki trenutak slavlja, jer je kao iskusan ribolovac uspeo da najzad doživi srećan čas – ulovio je najveću ribu, ono o čemu je sanjao toliko godina. Pa kada se vraća u dom, sam, na okeanu, zapeva, iako su ajkule iskidale sve ono što je mislio da je sada i njegovo, i razmišlja ovako – čovek može biti pobeđen, ali nikada ne može biti uništen.
Tih godina, moja generacija bila je oduševljena romanom Tomasa Vulfa Pogledaj dom svoj, anđele (o čemu sam pisao tih godina u “NIN-u“, sačinio radio film o Vulfu , kao i adaptaciju za pozorišno izvođenje). To je povesnica o porodici Gant, o ocu kamenorescu i njegovim nevidljivim anđelima, ali pre svega o junacima knjige, Judžinu i Benu. Iako je i to jasno – da srećne zemlje nema, da gladi kraja nema – postoji nešto što zasvetljava strme staze na putu, koji je i cilj, upravo sa puno svetlosnih tačaka na njemu.
U Beogradu smo se oduševljavali dramama Artura Milera – posebno “Smrt trgovačkog putnika”. Američki San je bio moguć, i svako ko je hrlio ka njemu mogao je lakše da se obogati i da ovaj vek proživi onako kako mu se sviđa i kako sam želi. Međutim, to je proizvelo previše laži, ubistava i samoubistava, i tu je počela ona prava i gotovo katastrofična korupcija i opšti kriminal.  Tu su počinjala i zakukavanja, a uz drogu se moglo učiniti sve ono što se naumi.
U tom opštem procesu, naizgled obnove i preporoda, ostaje da se zapamti ono što je zapisano u knjigama velikoga pisca Vilijema Foknera: “Oni su izdržali!”
A ko su ti Oni? Naravno, Crnci. Ne samo oni na Foknerovom jugu Amerike.
A kako su izdržali? Onako kako je pevao Lengston Hjuz – gradeći tuđu, a zapravo svoju civilizaciju.
U čemu je posebnost te civilizacije?
U pesmi robova!
Oni koji su bili masovno poniženi, ne samo bukvalno kažnjavani, ojađeni, jad jadani, šta su mogli drugo nego da tule, uzdišu, kukaju na svoj način, i tako ostvaruju i nepoznati cilj. Odatle započinje i vlada svekolika džez-varijanta. Ta kuknjava, to opevanje sopstvenoga jada i kukavičluka, ta niskost u kojoj živi čovek i kojom se tako dugo hvaljeni  Američki San pretvara ili pretače u danas diljem sveta sve prisutniju džez-komediju, čime se ostvaruje lična neostvarenost, o čemu je i mislio Laza Kostić. Dvonošci su uspeli, taj svet i svest poraženih, ta robovska pesma – ono, što je pritislo već dva veka i srpsku intelektualnu svest (kod Laze Kostića jad jadani, u Milana Rakića duša patničke nam rase, u Isidore Sekulić Srbi ne podnose stvarnost, u Jovana Dučića Srbi ne vole život), postalo je gotovo već i utemeljena realnost na duhovnom planu – u Miloša Crnjanskoga, gotovo prepotentna upotreba reči “žalost” toliko će osvojiti neke neuspele tvorce da to postaje već i pomalo tužno. Tu su žalosne ne samo vrbe, nego i  kajsije, višnje, trešnje, a predlaže se onima koji ljube nekoga – bolje je da ljube suvu granu.
Duh muzike kao duh revolucije i duh obnove, što je poodavno napisao Fridrih Niče, postepeno se pretapao u razna kukumavčenja robova. Eto kako je Lengston Hjuz izbavio svoj narod i preuzeo duhovno vođstvo, čime može i da se ponosi crnački rod. Koliko će proći vremena, koliko tužnih i praznih godina, dok se iznova i kao vrsta obnovljenja probije i u Srba duh muzike kao duh revolucije, koji je duh obnove?
Do kada će trajati ova duhovna žabokrečina, u kojoj su gotovo svi narodi zajedno? Danas slušam Drugi program Radio Beograda, a 24. je maj 2019, o nekom zajedničkom programu ne samo Srba i Hrvata nego i ostalih naroda upravo o nagrađivanju projekata te vrste, zakukavanja, samomučenja, i poskakivanja uz džez, pop i rok muziku – kao puteve razvoja čoveka i društva.
Ovo što se danas dešava – osobito u kulturnim programima Amerike pre svega, kao da vrtoglavom brzinom nastavlja, posebno umetnički, hod – nizbrdo, u haotičnim segmentima i krugovima – što se reprezentuje ne samo u našim medijima nego i u knjigama, filmovima i u pozorišnoj izvedbi. Dešava se upravo ono što je izrečeno u predviđanjima velikih umova evropskih intelektualaca, pre svega u francuskoj varijaciji na tu temu.
To što je rečeno, da su duhovna kopilad preuzela kulturne scene, naročito u umetničkim proizvodima. Te vrste mumlanja, kukurikanja i maukanja u džez-pop-rokerskim varijacijama – gotovo na sve teme i motive i današnjih i davnašnjih događaja, a osobito ono što se dogodilo u istorijskoj povesnici svakoga naroda. To se kao poseban štimung, pa gotovo kao i neka vrsta ljubavnog napitka, svodi na korišćenja raznovrsnih uživanja u drogiranju. Jedino je dobro, inteligentno i na svim planovima, upravo to što postaje masovna proizvodnja u raznovrsnim izvedbama svakovrsne drogiranosti.
Žalosno je što je takav način mišljenja i življenja obuzeo i ovaj naš nesrećni narod, a što teror medija upravo to svakodnevno potencira. Ponekad se učini da je ushićenost nekih naročito voditeljki programa toliko naglašena – kao da će se od sreće upiškiti, ako to na taj način ne govore.
Zbunjeni i ranije, skloni smo tome da prihvatamo nove ideje sa Zapada, a posebno lažni sjaj takozvanog američkog sna, koji su umetnici iz toga naroda pretočili u krv i pepeo, ne samo u knjigama, filmovima i pozorištima – nego naročito u muzičkim izvedbama i u različitim varijantama poigravanja sa smislom života – pretvarajući sav ljudski život u besmisao. Često, razgovarajući, u užem krugu s nekim prijateljima, volim da citiram čuvene Disove stihove: “Podigao sam svoju ruku s obarača večnog mraka, nema smisla remetiti besmislenost u svom toku, od rođenja čeka mene moja raka, da odnese sve što imam, u dubinu, u duboku.”
Evo šta se dešava u Srbijici našoj. Sve je to, na manje inteligentne načine, iskazano na scenama, i u raznim oblicima izvođačkih nastupa. U prvom planu su dve vrste izvođača najpopularnijih programa. Prva je, i kao neophodnost, u bukvalnoj prihvaćenosti naških vrsta ojkanja, kukurikanja i opsednutosti besmislom – ono što sam gore već pomenuo a šta kažu veliki pisci u Srba. Druga je u vezi sa čuvenom rečenicom iz pisma Jovana Skerlića Jovanu Cvijiću: “A naš se Mita opasno zatrčava”. Reč je o Dimitriju Mitrinoviću, koga neka vrsta povampirene zaostalosti u onih opterećenih podaničkom i rajetinskom svešću još uvek priziva kao neku vrstu značajne ličnosti – što i jeste opasno zatrčavanje.
Ne samo ljubav, ne samo odnosi u društvu, ne samo ideje o nekoj vrsti preokreta, ne samo umetničke skaske, nego i grane na višnjama i trešnjama, pa ono što se čini da bi mogao biti ljubavni dodir ili možda čak i odnos – pretapa se u nešto drugo i postaje lažna grana na voćkama koje su procvetale. A i to je žalosno u Srbiji kod Crnjanskoga.
Često se pomišlja, kao i kod nekih mojih drugara, da će taj talas besmislenosti, taj jad jadani srpski, prestati da traje kao i uzbudljive godine života u postmoderni, ili još kraće, kao ošinutost u cirkuskim izvođenjima i zavođenjima onih koji su osuđeni večno da lutaju.
Kada se pomisli i sa tugom, uz neku vrstu samomučenja, na sve ono izuzetno i veliko, na sugestivnu odredljivost kojom Edgar Po objašnjava svoga “Gavrana”, i na neki način upućujući čitaoca da shvati neke gotovo nevidljive tragove, na ono što je Šarl Bodler govorio za pesnike koji i kao “okrilaćeni” tragaju za Sfingom, za onom drhtavom svetiljkom u pesmama Marine Cvetajeve…
Možda je veliki pisac Hemingvej osetio, doživeo i shvatio da je gotovo rasno robovsko zapevanje, ojkanje, preuzelo maha i posve opselo američki narod, jer je muzika potlačenih, patetična pesma robova, iako bolna – izvikani i vešto proklamovani Američki San opovrgla i pretvorila u nešto naopako, gotovo tragično a manje komično, pa ispisao kako više nema šta da kaže i kako ne može više da piše – pucao je u sebe i svoj život. Kakva je to, je li, čudesna neka zagonetka ili je Jovan Zlatousti i to objasnio?
Pa, tako, sve se menja i sve prolazi, narod je navikao da vreme ruši i zida nove kule i gradove – i vazda će biti takvih. To je ono što je još sveti Jovan Zlatousti objašnjavao ogromnoj masi Vavilonaca kada je Hristos sa Golgote poveo jednog razbojnika u raj – na pitanje zašto je to uradio, Hristos je odgovorio: “To nisam ja, to je otac moj!”

* U nastavku: kako su poneki srpski pisci oslobađali se takvih samoobmana i uspevali da odole tome jadu, ne samo Njegoš (narodna poezija – Vuk, srpski romantizam itd.), nego i Rastko Petrović, Bora Stanković, Rade Drainac, Dušan Matić...  

четвртак, 07. март 2019.

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ „ЧЕЛОВОЂА“

Модерно компонована новела у кратким и фрагментарним причама-есејима које повезују пластично извајани ликови, повремено у дијалошким ватреним неслогама, а повремено у монолошким контемплацијама сагласни. Асоцијације и мешање времена оживљавају и расветљавају минуло време и догађаје и учеснике у њима.

ДУХ ПРИПОВЕСТИ крстари између ликова, прати и усмерава токове сваког фрагмента приче-есеја, поштујући фактицитет уз стваралачку имагинацију увек подређену језичком истраживању о истинама голог живота, о смислу и бесмислу, доброти и злу.

Филозофско-антрополошке расправе, сагласја и мимоилажења између Человође, епископа и професора, са цитатима највећих светских мудраца, Дух приповести конзистентно снује у потку и основу штива. Резистента анестезија и хипноза изродиле су разбојнике, убице, и од честитих људи свих нивоа знања и образовања.

Целом новелом доминира (у асоцијацијама и у актуелним тоновима) поређење хришћанске, јеванђељске и револуционарне етике. Наказни лик је министар, вођа немилосрдне убилачке тројке из времена револуционарне борбе. Несрећа отуђеног, тешко доступног министра је што не уме да се каје, кривицу не признаје, па и никакво искупљење не прихвата.

За професора је непојмљив и потпуно неприхватљив крах револуционарне етике, размештање у власти моћних шићарџија и грабљиваца. Језива празнина и етика у распадању захватају једнако и револуционарну идеологију и проповеди свих монотеистичких и политеистичких религија. („Опет си забраздио и као да ти нема повратка из те провалије.“) Ратови букте и тињају на свим странама света. Борба између четника и партизана приказана је суптилно, психолошко-антрополошки и са очигледним међуубијањем, где се Дух приповести кратко задржава уз сажаљења према младим несрећницима. 

Жеђ за истином, земаљском или небеском, прогања и мучи Духа приповести од прве до последње странице, од дечаковог сведочења до старачког премишљања и преиспитивања. Мржњу, грозу и језу нећемо наћи ни у једној реченици.

Иако је тема претешка и приближена данашњици, ерудитска филозофско-антрополошка расправа успешно расветљава прошлост и садашњост. Сви су грешници, после прогнаних пустињака и логораша неће бити правих светаца. Исте су и инквизиција и комунистичке чистке. У судару идеала и стварности, као да су сваки мушкарац и свака жена алтернативно двополна бића, преображавају се по потреби истовремено из анђеоског милосрђа и блаженства у злочесто бездушје.

Undemalum? Питали су се и стари Римљани. Дух приповести достиже степен естетске и антрополошке једноставности у расправи да одговора на то питање нема, без наметљивог психологизирања.

Кроз ткање приче Дух приповести асоцијативно урања у фину еротику, у брзу заљубљеност младалачку, исхитрено телесно сједињење до сладострашћа. Логично, носталгија прати та присећања а и кулминира до суза у случајним сусретима кад су године промакле.

Опрезност писца у одмаклим годинама на свакој теми, у широкој и разгранатој реченици, епској без патетике, огледа се и у дубоком лиризму као и у кратким и оштрим дијалозима. Самосвојност овог наступа надмашује језичком дубином и умно антрополошком оштрином сва штива свих српских писаца о рату и миру, о смислу револуције и контрареволуције, о сучељавању хришћанске православне и револуционарне етике.

Кад су Человођа, професор и Дух приповести дотакли неолиберални капитализам и сурову клептократију севнуше са свих страна муње језе и страха, погрде и клетве. Ту је и тугованка за ојађеним четницима као народним непријатељима и не мања тугованка над судбином већине партизана и горчина над партизанским вођама који су се пробратили у неумољиве зулумћаре.

Писање без аутоцезуре, без предрасуда и стереотипа. Стари писац набраја и цитира многе књижевне великане, али се ни на једног посебно не угледа.

Дечак из Момчилова, сведок и очевидац свих могућих ратних зала, невоља и патњи, прокупачки и нишки гимназијалац, осведочио се као надарени песник још у седамнаестој години. Самосвојан и неуморан, није припадао ниједном књижевном покрету, удруживању мање обдарених, а од прорежимских удружења и кланова бежао је као ђаво од крста. И као што бива, кад се осамиш, сви би хтели да те забораве, што из зависти, што из чисте пакости. А морали су многи млади (и радници и школарци) да читају Радослављеве романе, песме, приче и есеје којима би оплеменили свој дух и ум.

Знаменити, елитни, плодни писац Радослав Војводић запао је у појачану осаму дубље старости, али очуваног изоштреног ума, те ми, читаоци, можемо да очекујемо у наступајућим годинама његова (Дух приповести) оштроумна књижевна расветљења садашњег чудноватог планетарног хаоса и српског инфантилизма у том хаосу.

Интелектуална прозна поетика за пробирљивог и сваког књигољупца.

Драгољуб В. Мирковић




недеља, 03. фебруар 2019.

Bonnie Abiko

Pamtiš li Labudovo jezero u Baljšom teatru
Kada sam govorio stihove srpskih pesama
Kosovku devojku, kada na razbojištu nalazi 
Ivana, Milana i Miloša
Koji u gori visokoj natpeva Vilu Ravijojlu
Kako bi druga Marka Kraljevića spasio
Kosovki Devojci burma pozlaćena pada iz šake 
To je sudbinski znak bio
Kosovka Devojka uzalud čekaše tri vojvode bojne...
Jednoga dana gledaćemo i taj balet
I u Beogradu i u Parizu.

Bonnie Abiko Bonnie Abiko 
Kako je kneginja Milica ispraćala careve vojnike
U neizvesnost i u Kosovski boj
Knez Lazar je obećao 
Uz nju će ostati jedan od braće Jugovića
Prvo je molila Boška, carevog barjaktara 
Koji se čudio tome da može
Zajedno sa ostalima iz boja da izostane
Da kažu kako je strašljivac
I da mu car pokloni grad Kruševac
Kao i ostalima, koji su odbili sestrin poziv.

Vojin Jugović predvodi careve jedeke:
Idi, sejo, na bijelu kulu
Ne bih ti se, seko, povratio 
Ni jedeke carske ostavio
Da znam da ću tamo poginuti!

Bonnie Abiko Bonnie Abiko
Šaputao sam ti u „Angleteru“
Kako su Srbi delili carevinu
Dedovinu, srpsku carevinu
Dmitar Jakšić i Jakšić Bogdane
Kako se tome začudila i Zvezda Danica
Koja je naljutila ljubavnika, Mesec
Gde je bila, gde je dangubila?
Zvezda veli, gledala je čudo neviđeno
Kako braća dele carevinu.
Dmitar uze zemlju karavlašku
Karavlašku i sav Banat do vode Dunava
Bogdan uze Srijem, zemlju ravnu
Srijem zemlju i ravno Posavlje
I Užice do careva grada
Dmitar uze donji dio grada
I Nebojšu, na Dunavu kulu
Bogdan uze gornji dio grada
I Ružicu na sredini grada
Omalo se braća zavadiše
Oko čega, biće ni oko šta
Dmitar traži svoje prvijenstvo
Vrana konja i siva sokola
Ono što je prestižno u vladanju
Bogdan njemu ne da nijednoga...

Bonnie Abiko Bonnie Abiko
Dmitar traži od svoje ljube
Dok on bude u lovu sa sokolom
Da otruje brata mu Bogdana
Kada utva zlatokrila slomi krilo sokolovo
Veli Dmitar sivome sokolu:
Kako ti je bez krila tvojega?
Soko njemu piskom odgovara:
Meni jeste bez krila mojega 
kao bratu jednom bez drugoga...

Bonnie Abiko Bonnie Abiko
Doseti se Dmitar i jadu svojemu
Pa pojuri nagrag u dvorove
Da mu gospa ne ubije brata
Gospođa ga Jakšić dočekuje:
Nijesam ti brata otrovala
Nego sam te s bratom pomirila
Dala sam mu Čašu Molitvenu
Ono što je od boga suđeno
Čudila se Bonnie tim srpskim gospama
Koje su rado posle smrti muževa
U manastire odlazile
Kako su živele i bile dostojanstvene
Srpske dame, supruge velmoža,
Kneginja Milica, Jelena i Simonida,
Ana, Jefimija...

Bonnie Abiko Bonnie Abiko
Bonnie među Jugoslovenima u Baljšom teatru
To je američki špijun, neki su šaputali
Šta će ona u „Angleteru“
U sobi gde se Jesenjin obesio?
Možda da dokaže kako su ga Sovjeti ubili?
A stara majka uzalud čeka na drumu
Kada će njen Serjoža da se vrati
Izgubljen negde na dalekom putu
Crni čovek govori u Pesniku
Kako je postao Lenjinist
Iako su boljševici pobedili
I novi režim započeo
Ne samo starice i starci
Nego narod po selima i gradovima
Krsti se i slavi svoje svetitelje
Evo povorka ide sa ikonom
Ispred svih je ogromna figura Sarovskoga.
A Jesenjin piše stihove
(Pesnici su oduvek voleli žene,
Istina je, i one su volele nas)

Bonnie Abiko, Bonnie Abiko
Doleće i Jordanska golubica:
I narod veruje u Krstitelja
Trajaće i ovo pa će se obnoviti
Opet će ptice leteti na nebesa
Žuboriće vode po livadama
Šume će se i gore odenuti lišćem
Kao i mnoga čuda nebeska
Koja su delo božije
I sve to, i sve ostalo
Ljubav će prevazići...

Bonnie Abiko Bonnie Abiko
Onako kako je verovao Stefan
Despot srpski i međ tuđinima
U pokušaju da Zvezdu Danicu
Pomiri sa Mesecom i Suncem
I da u ponoćima
Besamrtne iskre svetlucaju...

Bonnie Abiko Bonnie Abiko
Vidim kako se šećeš oko jezera u Mičigenu
Ispravljaš greške svojih studenata sa Jejla
Kako da im objasniš tajne duhovne veze
Ono što je isto ili blisko i Japanu i Evropi?
Pomišljajući na Srpkinje, na udes njihov
Ali i smirenje u manastirima
Možda se nemir svakidašnji
I u samoći uvek drukčiji odjek
Uz zvona manastirska i smiruje
Kao da u nekom blagoslovenom času
Otkriva lice i osmeh onoga koga voliš.


2018.
Dogodilo se: 1971. godina, delegacija jugoslovenskih književnika na razgovorima o temi "Moderna književnost danas" - Kijev, Lenjingrad, Moskva. 

Iz duhovne srpske vertikale


Rade Vojvodić govorio je o svom programu na večeri posvećenoj njegovom delu, održanoj u Kući Đure Jakšića u Skadarliji, 18. 1. 2018. Snimak je sada dostupan na YouTube-u (kliknite na link ispod).

Ciklus "Skica za autoportret", 18. januar 2018. Kuća Đure Jakšića