РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ „ЧЕЛОВОЂА“

Модерно компонована новела у кратким и фрагментарним причама-есејима које повезују пластично извајани ликови, повремено у дијалошким ватреним неслогама, а повремено у монолошким контемплацијама сагласни. Асоцијације и мешање времена оживљавају и расветљавају минуло време и догађаје и учеснике у њима.

ДУХ ПРИПОВЕСТИ крстари између ликова, прати и усмерава токове сваког фрагмента приче-есеја, поштујући фактицитет уз стваралачку имагинацију увек подређену језичком истраживању о истинама голог живота, о смислу и бесмислу, доброти и злу.

Филозофско-антрополошке расправе, сагласја и мимоилажења између Человође, епископа и професора, са цитатима највећих светских мудраца, Дух приповести конзистентно снује у потку и основу штива. Резистента анестезија и хипноза изродиле су разбојнике, убице, и од честитих људи свих нивоа знања и образовања.

Целом новелом доминира (у асоцијацијама и у актуелним тоновима) поређење хришћанске, јеванђељске и револуционарне етике. Наказни лик је министар, вођа немилосрдне убилачке тројке из времена револуционарне борбе. Несрећа отуђеног, тешко доступног министра је што не уме да се каје, кривицу не признаје, па и никакво искупљење не прихвата.

За професора је непојмљив и потпуно неприхватљив крах револуционарне етике, размештање у власти моћних шићарџија и грабљиваца. Језива празнина и етика у распадању захватају једнако и револуционарну идеологију и проповеди свих монотеистичких и политеистичких религија. („Опет си забраздио и као да ти нема повратка из те провалије.“) Ратови букте и тињају на свим странама света. Борба између четника и партизана приказана је суптилно, психолошко-антрополошки и са очигледним међуубијањем, где се Дух приповести кратко задржава уз сажаљења према младим несрећницима. 

Жеђ за истином, земаљском или небеском, прогања и мучи Духа приповести од прве до последње странице, од дечаковог сведочења до старачког премишљања и преиспитивања. Мржњу, грозу и језу нећемо наћи ни у једној реченици.

Иако је тема претешка и приближена данашњици, ерудитска филозофско-антрополошка расправа успешно расветљава прошлост и садашњост. Сви су грешници, после прогнаних пустињака и логораша неће бити правих светаца. Исте су и инквизиција и комунистичке чистке. У судару идеала и стварности, као да су сваки мушкарац и свака жена алтернативно двополна бића, преображавају се по потреби истовремено из анђеоског милосрђа и блаженства у злочесто бездушје.

Undemalum? Питали су се и стари Римљани. Дух приповести достиже степен естетске и антрополошке једноставности у расправи да одговора на то питање нема, без наметљивог психологизирања.

Кроз ткање приче Дух приповести асоцијативно урања у фину еротику, у брзу заљубљеност младалачку, исхитрено телесно сједињење до сладострашћа. Логично, носталгија прати та присећања а и кулминира до суза у случајним сусретима кад су године промакле.

Опрезност писца у одмаклим годинама на свакој теми, у широкој и разгранатој реченици, епској без патетике, огледа се и у дубоком лиризму као и у кратким и оштрим дијалозима. Самосвојност овог наступа надмашује језичком дубином и умно антрополошком оштрином сва штива свих српских писаца о рату и миру, о смислу револуције и контрареволуције, о сучељавању хришћанске православне и револуционарне етике.

Кад су Человођа, професор и Дух приповести дотакли неолиберални капитализам и сурову клептократију севнуше са свих страна муње језе и страха, погрде и клетве. Ту је и тугованка за ојађеним четницима као народним непријатељима и не мања тугованка над судбином већине партизана и горчина над партизанским вођама који су се пробратили у неумољиве зулумћаре.

Писање без аутоцезуре, без предрасуда и стереотипа. Стари писац набраја и цитира многе књижевне великане, али се ни на једног посебно не угледа.

Дечак из Момчилова, сведок и очевидац свих могућих ратних зала, невоља и патњи, прокупачки и нишки гимназијалац, осведочио се као надарени песник још у седамнаестој години. Самосвојан и неуморан, није припадао ниједном књижевном покрету, удруживању мање обдарених, а од прорежимских удружења и кланова бежао је као ђаво од крста. И као што бива, кад се осамиш, сви би хтели да те забораве, што из зависти, што из чисте пакости. А морали су многи млади (и радници и школарци) да читају Радослављеве романе, песме, приче и есеје којима би оплеменили свој дух и ум.

Знаменити, елитни, плодни писац Радослав Војводић запао је у појачану осаму дубље старости, али очуваног изоштреног ума, те ми, читаоци, можемо да очекујемо у наступајућим годинама његова (Дух приповести) оштроумна књижевна расветљења садашњег чудноватог планетарног хаоса и српског инфантилизма у том хаосу.

Интелектуална прозна поетика за пробирљивог и сваког књигољупца.

Драгољуб В. Мирковић