четвртак, 30. мај 2019.

Kako je Američki San potonuo


Velika crnačka pobeda

Posle armije, početkom šezdesetih godina prošlog veka, glavni urednik “Duge” pesnik Branko V. Radičević, zajedno sa direktorom Vladimirom Paskaljevićem, romansijerom, pozvao me da u časopisu “Duga” pišem rubriku “Čitao je za vas Rade Vojvodić”. Između ostaloga, pisao sam o “Amuletima”, nekoj vrsti antologije crnačke poezije. Tih godina, moja generacija rado je to iščitavala, te do tada nama nepoznate pesnike.
Posebno smo i ja, a i neki moji drugari, pominjali i citirali pesnika Lengstona Hjuza. Naročito su bili dragi nam i, uz osmehe, vrlo citirani stihovi: Umorili smo se gradeći tuđu civilizaciju.  / Odmorimo se malo, Lisi Džejn…
Ko je tih godina pomišljao da pesnik Lengston nema pravo? Jer, ovo danas što se dešava u svetu, sve je gotovo proizašlo od nekada glasovitog najavljivanja:  da je Američki San počeo svoju misiju kulturnog preobražaja na poseban način, gotovo usrećenja, ne samo američkog naroda nego i općenito.
            A šta se u stvari dešavalo:  u to doba, gotovo istih tih godina, dva francuska velika pisca, Alber Kami i Žan Pol Sartr, govorili su, svaki na svoj način, o tome: kako dolazi do opšteg skliznuća velikih ideja, kako pojedinaca, tako i celokupne društvene zajednice. Pa se tako najavljivalo da na kulturnu i duhovnu scenu čovečanstva stupaju i preuzimaju je razne vrste duhovne kopiladi, bastarda i raznovrsnih poluistina, koje će naročito koristiti i izmišljati ona vrsta ljudi koja će dobiti naziv – da su to javni predstavnici onih javnih radnika koji su svesni svoje lične beznačajnosti.
            Nije nimalo slučajno ni to, kako je knjiga velike kulturne ličnosti, Andrea Malroa, poznatog pisca i De Golovog ministra kulture, o obaranju velikih starih hrastova, bila zapažena i imala širok odjek – jer je govorila gotovo na isti način i o istoj temi.      
Bilo je onda posebno zanimljivo, tih godina, kako su mislili, voleli i pisali veliki američki pisci Ernest Hemingvej, Tomas Vulf i Vilijam Fokner, kao tri stožerne, izuzetne pojave i putokazi u kulturnom preoblikovanju i umetničkoj preobrazbi onoga u čemu i čime opstojava narod na ovoj našoj Zemlji. Ono što obraduje i danas, ali tih godina osobito, a što je pisao Hemingvej, bilo je ne samo izuzetno i gotovo neka duhovna vertikala za čovečanstvo, okrvavljeno i unesrećeno tokom Drugog svetskog rata.
            U čuvenoj prozi Hemingvejevoj (a to je naročito pojašnjeno u filmu “Snegovi Kilimandžara”, gde je sjajno izmišljena i na zagonetan način kazana poruka: “Šta će leopard na vrhu Kilimandžara?”), to što je bilo i ostalo kao neka čudesna poruka, koju će, možda opet na originalan način, interpretirati Hemingvejev roman Starac i more. To je slučaj starca El Santjaga, koji doživljava veliki trenutak slavlja, jer je kao iskusan ribolovac uspeo da najzad doživi srećan čas – ulovio je najveću ribu, ono o čemu je sanjao toliko godina. Pa kada se vraća u dom, sam, na okeanu, zapeva, iako su ajkule iskidale sve ono što je mislio da je sada i njegovo, i razmišlja ovako – čovek može biti pobeđen, ali nikada ne može biti uništen.
Tih godina, moja generacija bila je oduševljena romanom Tomasa Vulfa Pogledaj dom svoj, anđele (o čemu sam pisao tih godina u “NIN-u“, sačinio radio film o Vulfu , kao i adaptaciju za pozorišno izvođenje). To je povesnica o porodici Gant, o ocu kamenorescu i njegovim nevidljivim anđelima, ali pre svega o junacima knjige, Judžinu i Benu. Iako je i to jasno – da srećne zemlje nema, da gladi kraja nema – postoji nešto što zasvetljava strme staze na putu, koji je i cilj, upravo sa puno svetlosnih tačaka na njemu.
U Beogradu smo se oduševljavali dramama Artura Milera – posebno “Smrt trgovačkog putnika”. Američki San je bio moguć, i svako ko je hrlio ka njemu mogao je lakše da se obogati i da ovaj vek proživi onako kako mu se sviđa i kako sam želi. Međutim, to je proizvelo previše laži, ubistava i samoubistava, i tu je počela ona prava i gotovo katastrofična korupcija i opšti kriminal.  Tu su počinjala i zakukavanja, a uz drogu se moglo učiniti sve ono što se naumi.
U tom opštem procesu, naizgled obnove i preporoda, ostaje da se zapamti ono što je zapisano u knjigama velikoga pisca Vilijema Foknera: “Oni su izdržali!”
A ko su ti Oni? Naravno, Crnci. Ne samo oni na Foknerovom jugu Amerike.
A kako su izdržali? Onako kako je pevao Lengston Hjuz – gradeći tuđu, a zapravo svoju civilizaciju.
U čemu je posebnost te civilizacije?
U pesmi robova!
Oni koji su bili masovno poniženi, ne samo bukvalno kažnjavani, ojađeni, jad jadani, šta su mogli drugo nego da tule, uzdišu, kukaju na svoj način, i tako ostvaruju i nepoznati cilj. Odatle započinje i vlada svekolika džez-varijanta. Ta kuknjava, to opevanje sopstvenoga jada i kukavičluka, ta niskost u kojoj živi čovek i kojom se tako dugo hvaljeni  Američki San pretvara ili pretače u danas diljem sveta sve prisutniju džez-komediju, čime se ostvaruje lična neostvarenost, o čemu je i mislio Laza Kostić. Dvonošci su uspeli, taj svet i svest poraženih, ta robovska pesma – ono, što je pritislo već dva veka i srpsku intelektualnu svest (kod Laze Kostića jad jadani, u Milana Rakića duša patničke nam rase, u Isidore Sekulić Srbi ne podnose stvarnost, u Jovana Dučića Srbi ne vole život), postalo je gotovo već i utemeljena realnost na duhovnom planu – u Miloša Crnjanskoga, gotovo prepotentna upotreba reči “žalost” toliko će osvojiti neke neuspele tvorce da to postaje već i pomalo tužno. Tu su žalosne ne samo vrbe, nego i  kajsije, višnje, trešnje, a predlaže se onima koji ljube nekoga – bolje je da ljube suvu granu.
Duh muzike kao duh revolucije i duh obnove, što je poodavno napisao Fridrih Niče, postepeno se pretapao u razna kukumavčenja robova. Eto kako je Lengston Hjuz izbavio svoj narod i preuzeo duhovno vođstvo, čime može i da se ponosi crnački rod. Koliko će proći vremena, koliko tužnih i praznih godina, dok se iznova i kao vrsta obnovljenja probije i u Srba duh muzike kao duh revolucije, koji je duh obnove?
Do kada će trajati ova duhovna žabokrečina, u kojoj su gotovo svi narodi zajedno? Danas slušam Drugi program Radio Beograda, a 24. je maj 2019, o nekom zajedničkom programu ne samo Srba i Hrvata nego i ostalih naroda upravo o nagrađivanju projekata te vrste, zakukavanja, samomučenja, i poskakivanja uz džez, pop i rok muziku – kao puteve razvoja čoveka i društva.
Ovo što se danas dešava – osobito u kulturnim programima Amerike pre svega, kao da vrtoglavom brzinom nastavlja, posebno umetnički, hod – nizbrdo, u haotičnim segmentima i krugovima – što se reprezentuje ne samo u našim medijima nego i u knjigama, filmovima i u pozorišnoj izvedbi. Dešava se upravo ono što je izrečeno u predviđanjima velikih umova evropskih intelektualaca, pre svega u francuskoj varijaciji na tu temu.
To što je rečeno, da su duhovna kopilad preuzela kulturne scene, naročito u umetničkim proizvodima. Te vrste mumlanja, kukurikanja i maukanja u džez-pop-rokerskim varijacijama – gotovo na sve teme i motive i današnjih i davnašnjih događaja, a osobito ono što se dogodilo u istorijskoj povesnici svakoga naroda. To se kao poseban štimung, pa gotovo kao i neka vrsta ljubavnog napitka, svodi na korišćenja raznovrsnih uživanja u drogiranju. Jedino je dobro, inteligentno i na svim planovima, upravo to što postaje masovna proizvodnja u raznovrsnim izvedbama svakovrsne drogiranosti.
Žalosno je što je takav način mišljenja i življenja obuzeo i ovaj naš nesrećni narod, a što teror medija upravo to svakodnevno potencira. Ponekad se učini da je ushićenost nekih naročito voditeljki programa toliko naglašena – kao da će se od sreće upiškiti, ako to na taj način ne govore.
Zbunjeni i ranije, skloni smo tome da prihvatamo nove ideje sa Zapada, a posebno lažni sjaj takozvanog američkog sna, koji su umetnici iz toga naroda pretočili u krv i pepeo, ne samo u knjigama, filmovima i pozorištima – nego naročito u muzičkim izvedbama i u različitim varijantama poigravanja sa smislom života – pretvarajući sav ljudski život u besmisao. Često, razgovarajući, u užem krugu s nekim prijateljima, volim da citiram čuvene Disove stihove: “Podigao sam svoju ruku s obarača večnog mraka, nema smisla remetiti besmislenost u svom toku, od rođenja čeka mene moja raka, da odnese sve što imam, u dubinu, u duboku.”
Evo šta se dešava u Srbijici našoj. Sve je to, na manje inteligentne načine, iskazano na scenama, i u raznim oblicima izvođačkih nastupa. U prvom planu su dve vrste izvođača najpopularnijih programa. Prva je, i kao neophodnost, u bukvalnoj prihvaćenosti naških vrsta ojkanja, kukurikanja i opsednutosti besmislom – ono što sam gore već pomenuo a šta kažu veliki pisci u Srba. Druga je u vezi sa čuvenom rečenicom iz pisma Jovana Skerlića Jovanu Cvijiću: “A naš se Mita opasno zatrčava”. Reč je o Dimitriju Mitrinoviću, koga neka vrsta povampirene zaostalosti u onih opterećenih podaničkom i rajetinskom svešću još uvek priziva kao neku vrstu značajne ličnosti – što i jeste opasno zatrčavanje.
Ne samo ljubav, ne samo odnosi u društvu, ne samo ideje o nekoj vrsti preokreta, ne samo umetničke skaske, nego i grane na višnjama i trešnjama, pa ono što se čini da bi mogao biti ljubavni dodir ili možda čak i odnos – pretapa se u nešto drugo i postaje lažna grana na voćkama koje su procvetale. A i to je žalosno u Srbiji kod Crnjanskoga.
Često se pomišlja, kao i kod nekih mojih drugara, da će taj talas besmislenosti, taj jad jadani srpski, prestati da traje kao i uzbudljive godine života u postmoderni, ili još kraće, kao ošinutost u cirkuskim izvođenjima i zavođenjima onih koji su osuđeni večno da lutaju.
Kada se pomisli i sa tugom, uz neku vrstu samomučenja, na sve ono izuzetno i veliko, na sugestivnu odredljivost kojom Edgar Po objašnjava svoga “Gavrana”, i na neki način upućujući čitaoca da shvati neke gotovo nevidljive tragove, na ono što je Šarl Bodler govorio za pesnike koji i kao “okrilaćeni” tragaju za Sfingom, za onom drhtavom svetiljkom u pesmama Marine Cvetajeve…
Možda je veliki pisac Hemingvej osetio, doživeo i shvatio da je gotovo rasno robovsko zapevanje, ojkanje, preuzelo maha i posve opselo američki narod, jer je muzika potlačenih, patetična pesma robova, iako bolna – izvikani i vešto proklamovani Američki San opovrgla i pretvorila u nešto naopako, gotovo tragično a manje komično, pa ispisao kako više nema šta da kaže i kako ne može više da piše – pucao je u sebe i svoj život. Kakva je to, je li, čudesna neka zagonetka ili je Jovan Zlatousti i to objasnio?
Pa, tako, sve se menja i sve prolazi, narod je navikao da vreme ruši i zida nove kule i gradove – i vazda će biti takvih. To je ono što je još sveti Jovan Zlatousti objašnjavao ogromnoj masi Vavilonaca kada je Hristos sa Golgote poveo jednog razbojnika u raj – na pitanje zašto je to uradio, Hristos je odgovorio: “To nisam ja, to je otac moj!”

* U nastavku: kako su poneki srpski pisci oslobađali se takvih samoobmana i uspevali da odole tome jadu, ne samo Njegoš (narodna poezija – Vuk, srpski romantizam itd.), nego i Rastko Petrović, Bora Stanković, Rade Drainac, Dušan Matić...