уторак, 23. јун 2020.

A biće – Neka bude što biti ne može


(Je li Josip Broz tendenciozno usrećio srpski narod, koji ga je obožavao, darujući mu prvog nobelovca?)
Ove godine (pored mučnog gripoznog stanja kovid 19), ponovo se razgorela vatra koja deli srpski narod. Ovo što se dešava u Crnoj Gori – protiv je pravoslavlja, a ne samo Srpske pravoslavne crkve – ima svoje duboke korene. Mislim da se to nastavlja i posle II svetskog rata - na jedan perfidniji način.
Naime, krajem prošlog veka (pijući kafu ispred hotela „Moskva“ u Beogradu) sa drugarima - profesorom i doktorom Milanom Rankovićem (bivšim ministrom kulture i piscem), kao i pesnicima Vitom Markovićem i Radovanom Blagojevićem – naišao je poslednji ambasador iz vremena Slobodana Miloševića, Branko Ivanišević. Bio je ambasador u Parizu. Poznata ličnost, doktorirao je italijansku književnost (kod dr Ive Frankeša) i seo je pored nas. Pričali smo o položaju srpskoga naroda u Jugoslaviji - koja je ponovo ratovala. Onda nas je iznenadio govoreći o pismu Edvarda Kardelja Josipu Brozu iz septembra 1941. ili 1942. godine. Pošto nas je ta priča dosta iznenadila, sutradan je doneo pismo da ga vidimo. Naime, Kardelj piše u prvom delu (koliko pamtim, možda čak i ćirilicom) o Andriji Hebrangu, koji je po Dalmaciji činio neke neuobičajene poteze. Broz je tražio saglasnost da se o tome izjasni i Oslobodilački front Slovenije, koji je vodio Kardelj. Dakle, inteligentno i uobičajeno Kardelj piše da se Slovenci o tome neće izjašnjavati i da će umeti Broz sam da učini šta treba. U drugom delu pisma, na drugoj stranici, ne piše „dragi Tito“, nego „dragi stari moj“, i odmah kaže kako je Oslobodilački front Slovenije svestan i sada da je njihov boravak u budućoj Jugoslaviji samo privremen. Naravno, samo Srbi, Crnogorci i ostali to, verovatno, nisu znali. Duboki su koreni toga i takvog shvatanja.
Srbi i Srbi
Od tada sam pomišljao da je i slučaj slavnoga srpskog nobelovca Ive Andrića, verovatno, na poseban način, istovetan - gotovo istih razmišljanja o jugoslovenskim budućim godinama, bez obzira kako će i koliko trajati preokret – socijalistički poredak. Inteligentan, ne mnogo darovit, čuveni pisac Na Drini ćuprije, slavni naš nobelovac je umeo i da se ponaša, i da bude posebna vrsta učitelja srpskoga naroda. On je na vreme – ipak ne razumevajući šta sve postoji kod Srba, gotovo zaveštao - da se ne objavljuje njegova doktorska disertacija, kao ni njegovo shvatanje Njegoša i narodne poezije. Rajetinska svest koja ima prevlast u srpskom narodu, a najviše „zaslugom“ naših ljudi iz Bosne i Hercegovine. Ne samo pesnici, nego i drugi, kao i novinarstvo – toliko su uzdizali Andrićeve poteze, za sve što je činio, sve što je pisao – vezujući to za srpsku duhovnost i kulturni identitet. Međutim, moglo se primetiti, ko je pažljivije pratio to njegovo činjenje, kako veliki pisac drugoga reda (jer nije bio autentičan) ne razume ni Njegoša, ni narodnu poeziju, a još manje ono što je iz posebnog izvora: duh progresa kao duh revolucije. Tako se i normalno dešavalo, još u najboljoj njegovoj knjizi koja je pomenuta i uz Nobelovu nagradu, Na Drini ćuprija, da je ono što je prepoznatljivo u našem narodu narodna poezija – gusle – i onaj koji to predstavlja. To je prepoznatljivi Jado, Radisav sa Uništa. A trebalo bi da on predstavlja te gusle i tu poeziju, čime bi se pokazalo da autor tog romana razume srpsku narodnu poeziju. Ovako je ispalo da je Radisav sa Uništa samo karikatura i gusala i narodne poezije, čime je Andrić pokazao i nerazumevanje srpske narodne poezije, kao i Vuka i Njegoša. Umesto da junak bude Mali Radojica, ili neko sličan, koji bi pokazivao ono čime je karakteristična srpska narodna poezija. Ne razumevajući ni Njegoša, ni narod srpski, ono što je u tekstu o Njegošu citirao, što stoji iznad mnogih srpskih narodnih pesama, ocenio je na kraju „da je sve srećno i čestito bilo“, što je posebna vrsta nekog rugalačkog franjevačkog načina mišljenja. To sam napisao i u eseju Je li Ivo Andrić razumeo Njegoša, koji „Politika“ nije htela da objavi, a ima ga na sajtu (www.radevojvodic.rs). Takođe, Andrićev kratki napis o Momčilu Nastasijeviću je u istom rugalačkom dvosmislu, a to je književno delo posve obuzeto onim duhovnim vertikalama koje su u dubini srpskih korena i srpskoga prihvatanja reda i poretka u životu. Ono čime se prepoznaje stvaralaštvo Momčila Nastasijevića zaista i jeste gotovo najdublje poniranje u srpsku duhovnost i ono čime se predoseća ili oseća ili doslućuje blagoslovena melodija čak i religijskog kodeksa, koji je postao osnova Srpske pravoslavne crkve.
Danas se dešavaju (maj 2020) nesporazumi baš u Crnoj Gori, čiji je jezik gotovo sav iz narodne poezije i u toj poeziji. Svekolika nadahnutost srpskim, čime se delo Njegoševo uzvisilo iznad svega što je napisano kod Srba, osobito iskrom besamrtnom. To je ono čudesno dotaknuće ili nadahnuće koje je, prožimajući svest i ljudska osećanja, proizvodilo gotovo sam doticaj božije energije, kojom se i u njoj izgrađivao i lik i načelo otpora prema zlu i nepravdi, a na drugoj strani zaista sjajno izmišljao i stvarao lik onoga čime i jeste ostvarena ta iskra besamrtna, to blagosloveno božije dejstvovanje. To su zaista divno izmislili jevanđelisti: to zapravo i jeste Hristov lik, sjajan religijski simbol, ali je pominjanje praznog groba zaista nepotrebno...
Razgovori
Direktor izdavača Jugoslavije Raša Drakulović, pored njega i Petar Džadžić i još neki kritičari na glasu, hteli su da vode razgovore sa Andrićem, ali pisac Proklete avlije izabrao je mene za sagovornika. Direktor Drakulović rekao mi je da je to ne njegova nego Andrićeva ideja. Trebalo je da se napiše knjiga pred japansko izdanje Na Drini ćuprija. Japanski izdavač Ikedo voleo je da veliki pisac bude gost u Japanu. Izdržao sam dva dana kod Andrića, pomalo i začuđen koliko on malo zna o velikim piscima sveta, sem ono što je koristio od njih i koliko je bio iznenađen mojim recitovanjem srpske narodne poezije. Trećeg dana sam se vratio u Udruženje izdavača i rekao dragom drugu Drakuloviću da ja to ne mogu da radim. Na sajmu knjiga te godine, 1971, dok smo ga pratili po običaju, direktor Izdavača, predsednik Saveza književnika Jugoslavije, Ivan Bratko, Sveta Lukić, književnik i ja – pitao me je autor Razgovora sa Gojom, zašto se više nisam javljao. Prećutao sam odgovor. „Nije mi bilo dobro“, šapnuo sam samo, a Sveta Lukić mi je rekao da je trebalo da se javim. Možda je trebalo. Te godine, 1971, u listu „Knjiga i svet“ koji je izdavalo Udruženje izdavača, objavljen je delić tih razgovora, ono što smo još prvoga dana govorili. Rekao je dok smo ga pratili na sajmu knjiga da je to dobro pisano. Nedavno sam bio na književnim razgovorima u Sovjetskom Savezu (Kijev, Lenjingrad, Moskva) i Andrića je naročito zanimalo – kako su predstavljena sabrana dela Dostojevskoga, koja su tada izlazila (Akademija nauka). Godine 1975, kada je umro, napisao sam knjigu Razgovori sa Andrićem, gde je samo na početku rečeno ono o čemu smo govorili, a drugi i treći deo je moj izmišljen razgovor: pokušavao sam uz interpretiranje velikih svetskih pisaca da na moje pitanje - on odgovori šta misli o tome. Da bi se pokazalo koliki je i kakav je pisac.
Teško je bilo uveriti narod srbijanski i posebno nepismen, kolika je i kakva originalnost kod velikog srpskog nobelovca. Objavio sam poveću knjigu Vaseljenska svest i umetnost („Službeni glasnik“, Beograd 2014) da pokažem na primer i ovo, koliko je taj esej Andrićev, Razgovori sa Gojom, sačinjen od tuđih tekstova, kao od Ivana Krilova, basnopisca, do velikog Tomasa Mana, čije su čuvene pripovetke Tonio Kreger i Smrt u Veneciji bukvalno prepisivane. To se samo kod Srba nikad nije pominjalo - iako je više puta to delo interpretirano kao jedno od vrhunskih dela, ne samo naše književnosti i u različitim situacijama i interpretacijama. Ovo zapisujem iz razloga istoga: što nema dana ni sredstava informisanja, niti školskih programa, niti običnih razgovora, a da se ne citira neka od tih Andrićevih objektivizujućih pričica. Postao je simbol sveznajućeg srpskog učitelja. (Čak je pred glasanje za gradonačelnika Beograda pre nekoliko godina, jedan nesrećnik iz Bosne predlagao i tražio da se jasno obeleže stope koje pokazuju kako je Ivo Andrić šetao od Kalemegdana i natrag do svoga stana. Što je pomalo i suluda stvar.)
Ovo sam sve napisao, čini mi se, iz razloga jasnoga što su pisci, pogotovo iz Bosne i Hercegovine, toliko prepuni tih Andrićevih modaliteta o načinu života i prihvatanju reda i poretka u životu i prirodi, postali gotovo i dosadni. To je već prešlo svaku meru, a evo to se nastavlja i danas: nove generacije pisaca iz BiH: izvesni Buzdalji, Pištala, Žurići i drugi, toliko prepuni Andrićevih umotvorina – da gotovo nema programa ni na radiju ni u štampi ni na televizijama bez Andrićevih saveta i veličanja njegovog shvatanja života. Posebno se tu ističe emisija „Oko“ na beogradskoj televijizi.
Ono čime jesmo
Davno je Isidora Sekulić, kako je umela i mogla i imala čime da napiše: da je srpski kulturni i duhovni identitet, zasnovan i gotovo rečit na temeljima: Vuk (narodna poezija), Njegoš i Karađorđe.
Kada se pomisli, a tako biva, da je Isidora uvek bila u pravu, a možda je preterivala da je Ivo Andrić prodana duša (bolje rečeno vlastima odana). Ipak se mora podrazumevati, ako ne i shvatiti, da je sve ono što je duhovna srpska uvertira nastajalo posle Kosovske bitke i da je to uobličeno još u Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića: bivstvovanje ljudsko – letenje ptica ka nebesima, žuborenje voda, olistavanje i cvetanje drveća i biljaka i sva druga čuda Božija u onom što nam je priređeno blagodatstvo - ljubav jedino nadilazi. Iz tih korena, iz te duhovnosti – javila se i Njegoševa Iskra besamrtna - i to je ono u što se može verovati, a čime su srpska narodna poezija, Njegoš i sve ono što čini ovaj narod posebnim, jesu neka vrsta, i u našim godinama, nešto što obasjava put – čak i ka imaginarnom cilju.
Ja sam to i Hristos
Posebno se može govoriti o tome kako je, nažalost ipak, gotovo kobna različitost u hrišćanstvu: kako je izmišljen Hristos, ali i pitanje o praznom grobu, na jednoj strani katoličkoj, ostalo i očeličilo se kao jedina moguća imenica i znak shvatanja i života čoveka na zemlji, a u pravoslavlju je to malo drugačije, nama bliže, kao ono što je stvorio vladika Rade Petrović, i što obeležava Iskra besamrtna – čime se naročito u trenucima, kako je govorio Justin Popović, kada je ljudsko biće potrefljeno njome, ili obuzeto samo, ili osetilo i nadahnulo, taj put ka otkriću božijosti i te energije koja je stvorila svet. Ta kobna podeljenost u hrišćanstvu, katolicizam, protestantizam i pravoslavlje, donosila je i donosi previše zla svakome od naroda, a posebno pravoslavlju... Kako je još Jovan Zlatousti u davnim vavilonskim vremenima odgovorio ogromnoj masi koja je pitala zašto po Jevanđeljima Hristos vodi jednog od razbojnika, koji je bio sa njim na Golgoti, u Raj: Hristos je rekao: - To nisam ja, to je otac moj. Što umnogome pokazuje, kako je Jovan Dučić napisao, da je Hristos sjajno izmišljen da bude svedok i da se u to može poverovati.
Evo kako je i zašto moje shvatanje o Iskri besamrtnoj Njegoševoj počelo da se izdvaja i kao pogled na svet i život, i gotovo zamena za tolika (ne)shvatanja o Hristosu. Zapad odavno vidi Hristosa kao Boga, iako je svakome pametnom čoveku jasno da prazan grob nije postojao. O čemu najbolje mogu svedočiti, gotovo u svakom narodu, „knjige starostavne“, posebno velike poeme ili epovi o najistaknutijim ljudima toga naroda, da je ono što je u Njegoša iskra besamrtna: „Ja sam to“, jedino u šta ljudsko biće može da poveruje, kako postoji nešto čime bog može da pomogne.
Suncokreti
Kako sam došao do toga shvatanja? Možda je to neuobičajeno: idemo u Niš, iz zavičaja, Toplice, Novog Momčilova, brat Ilija (inženjer i jedan od direktora Trepče) i ja, on vozi. Ne idemo preko Doljevca – nego Pejkovca, koji je odmah iza Žitorađe. Čim izađemo na breg: ogromna poljana prepuna rascvetalog suncokreta, izgleda zaista neuobičajeno i sjajno. To sam isto gledao kada smo išli na pesničke susrete „Slova ljubve“ u Despotovcu: čim se skrene od Ćuprije ulevo ka Despotovcu – velika ravan prepuna suncokreta. Bilo mi je oko 40 godina. Sanjam tih dana: negde pred zoru, kako dok ležim – kroz prozor sa istoka u obliku sunca približava se upravo glava suncokreta. Kako ulazi u mene! Ujutru sam pomišljao da sam bolestan ili da će se to desiti. Meni je zdravlje bilo u redu. Ali dešavalo se nešto drugo: počinjao sam, dok gledam fudbalske utakmice na ekranu, da znam kako će se koja završiti ili – Holandija vodi protiv Portugala, a ja pomišljam: „A gde im je Nino Nunjez, igrač portugalski?“ U tom trenutku on ulazi i daje gol. Ili ovo: dolazila je kod mene često gospa Bjanka: tražila je knjige za ćerku Irenu koja je studirala svetsku književnost. Kada smo u biblioteci prepunoj knjiga sa ramova uzimali ili hteli da uzmemo pojedinu knjigu, dešavalo se da pada na pod ona uz nju. Kada bih zavirio o čemu je to i šta piše – bivao sam vrlo iznenađen, upravo sam tih dana o tim temama i motivima i ja pisao... I tako dalje. A onda se setim polaganja Svetske književnosti na fakultetu: Knez Mihailova, profesor je dr Voja Đurić, čuven po tumačenju narodne poezije i Geteovog „Fausta“, ulazi u salu gde ima nas dvadesetak. Prvi ja govorim. Pitanje kao da je meni namerno namenjeno: Fjodor Mihailovič i Braća Karamazovi. Počinjem da govorim o toj temi, ali osobito o najmlađem Karamazovu, Aljoši. Desilo se tih dana da je umro njegov učitelj, čuveni svetac Starac Zosima, zbog koga je dolazila masa naroda da im govori kakva će biti budućnost, posebno o njima pojedinačno, i svi su verovali da je svetac. Međutim, Aljoša počne da oseća kako leš zaudara. U početku sumnja u to, pa pošto je zaudaranje sve jače, pokušava to da objasni na svoj način. Tako počinje rasprava sa profesorom. Zašto Aljoša ljubi rusku zemlju, ležeći i padajući i tu pored manastira? Profesor ima drukčije mišljenje od mene. Rasprava traje sve do kraja: dve paklice crvene „drine“ popušio je dragi naš profesor, dok traje raspravljanje: a onda kaže: Danas nije bilo ispitivanja.
Evo, prošlo je od tada gotovo 45 godina. Ni sada mi nije jasno šta sam sve govorio o Aljoši Karamazovu onda, ali jedino ostaje večno to za pamćenje: kako mladi iskušenik nije mogao da trpi laž i prevaru i njegovo je padanje na kolena na ruskoj zemlji, tragalo za nečim drukčijim i višim, pokušavajući da bar oseti nešto jače što je nalik božanskom i u šta može da se veruje.
Kasnije, pročitavajući knjigu Tomasa Mana Josif i njegova braća, pročitao sam rečenicu o tome višem, i o tome što je iz sveta božanskoga: kako on u nekim trenucima, braći koja su došla da im pomogne iz Egipta, sebe zamenjuje sa Hristosem: Ja sam to, što je isto ono što jevanđelisti proriču – život i sudbina Hristova.
Tih dana, pročitavajući mnoge knjige i sve ono što je iz oblasti umetnosti: mislim da sam počinjao da prepoznajem i tu već čuvenu rečenicu: Ja sam to, čime je postala osobena i čime ona pokazuje da postoji nešto više, i da je to verovatno ona energija koja se sučeljuje s novorođenčem, u određenim okolnostima, a gde su i geni vrlo važni, pa počinje da se formira delić, to jest iskra besamrtna koja, kako je govorio čuveni srpski svetac Justin Popović, čim potrefi određeno ljudsko biće, ono je kao da ga je prepoznala božija energija i to umela i imala čime da objavi drugima i svetu. Čovek je kao preporođen. Naročito kad su u pitanju književnost, slikarstvo, muzika. Aljoša Karamazov je poverovao u tako nešto, da postoji, to što je proživeo i naš Nikolaj Velimirović: kada su veliki sabori u Lelićima kod Valjeva, kada se mnogo naroda okupi, pa se čuju i gusle od nekog Božovića a posebno traje sveta liturgija: prepuno je naroda koji se na kraju postroji u dve kolone, i čini se bez ikakvog razloga počinje opšta tuča. Čim se završi sveta liturgija. Piše veliki srpski vladika Nikolaj koji je već u Americi i ovo: javili su mu da je i u komunizmu isto nastavljeno. Javljali su mu iz Srbije – prvo narod prebije nekakvog sudiju za prekršaje a onda njegovu pratnju, miliciju.
Zašto se to dešavalo, nije umeo to Nikolaj da objasni ni samom sebi. Pomišljajući na slučaj Aljoše Karamazova, poverovao sam u ovo: narod okupljen oko svete liturgije, koji je vazda i nesrećan i žedan slobodnog života pa i gladan, poveruje da se u toj veličanstvenoj evharistiji nalazi rešenje, pa biva: ništa se ne dešava, sve je ponovo isto. Poneki unesrećeniji ljudi, nervozniji više nego ostali, započnu opštu tuču koja je kao „našla rešenje“ jer su mnogi od njih očekivali da će se nešto desiti, deo onoga što su sanjali pomišljajući na Hristosa.
Evo, to je ono što se moglo desiti i u nekim našim čuvenim knjigama. Mnogo je naših pisaca bilo na tom putu, ali malo ko je nastavio da korača njime. Na primer, roman „Pevač“, o čuvenom Vukovom guslaru i prenosiocu narodnih pesama, u neku vrstu masovnih upotreba, kreće se kao anoniman čovek po vojvođanskim ravnicama, gladan, žedan, gotovo nepoznati prosjak, a da je daroviti Boško Petrović bar povremeno, imao čime da pokaže Pevača u pravoj formi: kako njegov jezik i reči koje govori podižu masu na noge i čovek može da poveruje u neku slobodu ili u nešto drukčije... Ovako, knjiga je ostala gotovo nezapamtljiva. To se desilo i u knjigama drugih pisaca, ali je to i naglašeno u nekih srpskih pesnika. Taj način mišljenja i pevanja pokazuje, u svim vrstama umetnosti, ono što opstaje i održava se na visokom nivou i čime se imalo rašta i roditi ljudsko biće. Od Despota Stefana Lazarevića, preko srpske narodne poezije, pa sve do i naše, moje generacije, izdvajaju se i prepoznaju oni koji pripadaju višem redu umetnosti.
Osobito je to meni bilo začuđujuće: kada sam došao u Pariz, da bi proučavao posebno delo Rastka Petrovića počeo sam da obilazim gotovo sve knjižare u Parizu. Iznenadilo me je to: u svakoj su bile Gogoljeve knjige, a manje Tolstoja i Dostojevskog. Šta se desilo? Shvatio sam: na Zapadu su uživali čitajući Gogoljeve Mrtve duše – i tu se pokazivalo da je ono sve što je negativno u Rusa, oduvek – interesovalo veliki broj čitalaca. Jedva se čekalo da Gogolj nastavi – kako je objavljivano, drugi deo tog čuvenog romana. A nije! Zašto? Nikolaj Gogolj proveo je neko vreme u čuvenim ruskim manastirima („Optina“) i napisao sjajan esej: Evharistija. Pomišljam i danas da je svakome ko ima čime da shvati i prejasno – kako je Gogolj u tom eseju i proživeo i osetio, bio potrefljen kako bi rekao naš Justin, pa je potpuno jasno da je posle toga bilo i samom njemu nedolično – ruganje i sa onim što je svetinja...
Često sam citirao i na srpskom i na francuskom jeziku čuvenu pesmu Bodlera: Odricanje Svetoga Petra. Tu je na kraju pesme jasno napisano: „Petar se odreče Hrista, učini kako treba“. Međutim, ipak je ostalo i za sva vremena gotovo ustanovljeno, bar kod katolika, da je postojao prazan grob i da je Hristos uzleteo.
Graditelji
U ovom drugom delu teksta, pomenuo bih kako se ostvarivala ta Iskra besamrtna u onome čime je ostvareno delo koje može da se nazove i da u njemu prisustvuje i božija energija. To sam pokazivao, pričao o tome sa drugarom Borislavom Pekićem - kada je počinjao da dolazi iz Londona. Ja sam mu objavio prva dva romana, za „Slovo ljubve“, Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana i Odbrana i poslednji dani. Onda je dragi Borislav govorio o nekoliko knjiga koje je ili napisao ili piše i koje su najavljivane u izdavačkom programu „Slova ljubve“. Posebno je meni zanimljiv bio projekat: Graditelji u šest knjiga. To je trebalo da bude epopeja o Njegovanima i Turjaškim, o srpskim i cincarskim istorijskim neslogama i nesrećama u šest knjiga. Sećam se na ručku u „Trandafiloviću“ (restoranu koji je blizak kući u kojoj je rođen i gde je živela njegova majka, na Vračaru, kao i u preduzeću „Slovo ljubve“ u susednoj Mutapovoj ulici), govorili smo o tom projektu više puta. Tih godina, u prvom intervju za jugoslovensku javnost, rekao je: „Kada je u jugoslovenskom izdavaštvu vladao totalni mrak, jedina svetla tačka je bila „Slovo ljubve“ i Rade Vojvodić“. Međutim, posle nekoliko godina njegovog čestog boravka u Beogradu, na poslednjoj večeri sa Pekićem, rekao mi je: „Kazali su mi da me čeka visoki oficir KOS-a i težak komunista“. Razgovor je (ima na sajtu „Poslednja večera sa Pekićem“). Verovatno su ga pisci „otrovali“, jer je on bio – neki novi Pekić, a ne onaj kao na primer u Smederevskoj Palanci, prvo njegovo književno veče van Beograda, u prepunoj pozorišnoj sali... Nazvao sam ga lepim vampirom, a on se smejuljio. Publika je aplaudirala. Govorio je o njemu i književnik Milutin Srećković, po kome se danas naziva gimnazija u Smederevskoj Palanci. Tada sam mu rekao ono što je u vezi s tekstom ovog rukopisa prvog dela. Naime, kaže Borislav da ga čeka Mihiz, žurio se toga dana. Čuveni Mihiz je adaptirao za pozorišno izvođenje delove romana Zlatno runo, koji se počeo pojavljivati. Onda mi kaže Bora, pohvalio se Mihiz kada je sreo Andrića posle dobijanja Nobelove nagrade i čestitao mu, a autor najbolje knjige koju je napisao, Prokleta avlija, je potvrdno klimnuo glavom – jer je brzopleti Mihiz rekao kako je Goli otok inspiracija za tu knjigu i kako su ta golootočka stradanja vodila ka cilju - koji je Nobel. Međutim, velim, autoru Gubelkijana, da nije Andrić dobio nagradu za to delo, nego mu je godilo da tako misle Srbi, posebno intelektualna elita (gotovo zaljubljena u vladavinu Brozovu), nego iz razloga ovoga: u velikom romanu Tomasa Mana, Josif i njegova braća, otkrio je i „pronašao“ srpski nobelovac ono što obeležava najveće trenutke u stvaralačkim podsticajima i ostvarenjima, posebno književnosti. A to je čuvena rečenica iz Manovog romana, koja se može obeležiti ovako - „Ja sam to“. O čemu je kod Srba, koliko pamtim, pisao Ivo Tartalja, negde još ranih pedesetih, šezdesetih godina. To jeste ono najviše u umetničkim ostvarenjima i velikim delima svetske književnosti. To je u Prokletoj avliji onaj trenutak kada Ćamil Efendija stoji sam na brodu: oko njega se otimaju i Istok i Zapad, te razne religije i društva, on je, odjednom, sve to prevazišao i krenuo ka najvišem cilju, ka onome što hrišćani nazivaju Hristos i šapnuo samom sebi i svetu: „Ja sam to“. Što je, takođe, posve lažna pozicija, u kojoj je i iz koje to govori Ćamil Efendija. On kaže tu rečenicu u ime brata Džema, a naš pisac, čuveni nobelovac, govori da je Ćamil to doživeo i kao pesnik, koji recituje i zna mnogo šta, ali to nije napisano u knjizi, što još jednom pokazuje koliko je to „tuđ zalogaj“. (Kao što je opis iz Carigrada u Prokletoj avliji ispisan po ugledu na čuvene Gogoljeve opise Rima). To je jedna od karakteristika Andrićevih dela – sve ono što liči na visoki nivo duhovnog podsticaja, preuzimano je iz tuđeg shvatanja i oblikovanja. U mnogim delima svake književnosti i u svim narodima postoje znaci koji na neki svoj osoben način ukazuju na takve trenutke. To je bilo prepoznatljivo u romanu Proleća Ivana Galeba. Bilo je blizu i onoga u romanu Meše Selimovića Derviš i smrt, kako njegov junak, na kraju kada mu stiže nećak sa sela, umesto da ga pošalje u svet, on ga ostavlja da nastavi njegovo delo i da trune. Čime je ono, „Ja sam to“, posve utonulo u maglu. Inače, trebalo je to da bude veliki roman. Da je Ahmed Nerudin poslao svoga nećaka u svet – to bi bio veliki roman. Zašto to nije veliki roman? Kao što bi trebalo da bude jasno i to: koliko je Bašta sljezove boje Branka Ćopića (posvećena drugu piscu Ziji Dizdareviću) upravo nadahnuta i ostvarena uz nadahnuće te Iskre besamrtne Njegoševe, pa je tako u duhovnosti srpske književnosti ostvaren još jedan, može se reći, neverovatan umetnički podsticaj, i podvig. To zvuči čudesno: „Grob u žitu“, u kome je dvadeset i dva ljeta Jagoda Partizanka. Ili ono: kada đed Rade i autor unuk, pokušavaju da uhvate mesečinu drvenim vilama – što je dražesnije nego gotovo sva postmodernistička literatura kod Srba. To je, takođe, karakteristično za roman Boška Petrovića, Pevač, gde je povesnica o Vukovom pevaču, ono čime se uzdizao ljudski rod, čime je ostvarivan duh muzike, duh revolucije, oseti i prepozna, a to se nije desilo. Ostao je pevač kao gotovo zadavljen, pa i ponižen, u bogatoj vojvođanskoj praznini - bez glasa, a što je taj dragi roman spustilo na nivo običnosti. To je karakteristično, takođe, i za roman Lelejska gora Mihaila Lalića, koji je trebalo da bude poznat širom evropskih granica, a ne samo kod nas, pa i zaboravljen. Ima mnogo knjiga kod nas koje to nisu imale čime da pokažu ili nisu imale srećan čas da ih to potrefi: ta iskra božanstvena, Njegoševa. Kao, na primer, i pesnik Dušan Kostić, koji je možda na putu ka tome postao nemoćan: ono kada piše o planini svojoj Visitor, o zavičaju, „gde ja dođoh, gde opet doći moram, a psi laju, sam sam i pust u zavičaju. Voleo bih da bude kao pre, kiša da padne, nabrekli da krenu oblaci, livadom i poljanom da se zaigraju jaganjci, tako bih volio Jovane.“ Ali nije bilo ni snage ni duhovnosti da se izdrži do kraja... Pesma posvećena pesniku Jovanu Popoviću, nekadašnjem revolucionaru, kao što je pominjala Desanka Maksimović čuvenu pesmu Radovana Zogovića Jedanput i nikad više. U tim pesmama upravo se doslućuje gotovo dodir iskre besamrtne Njegoševe, sa onim što je u ljudskim grudima nabreklo i čime hoće da se ostvari san o nemogućem. Pa i o tome: neka bude što biti ne može. To je ono što nije razumeo Ivo Andrić. On upravo piše o tom nerazumevanju. Kako je to čudesno: kada Jovan Dučić, u Americi, slušajući vesti o pokolju Srba, i leševima koji plove Neretvom i Vrbasom, piše pesmu o toj reci, i ima sjajan simbol, izazov i put ka nemogućem: „Nož u kanijama“ – i toga časa prevazilazi ljubav, detinjstvo i mladost. Pomisao na detinjstvo i danas zadržava nož u kanijama (ljubav je jača od svega), to je isto ono što je Dučić napisao o Hristosu – „koji je posvedočio postojanje Boga“. Ili kratka, lepa pesma Alekse Šantića Jutro na Kosovu: seljak usamljen ore, tišina je, nikoga nigde nema, ali njemu se pričinja – da je tog trenutka visoko negde u nebesima Boško Jugović i sa alaj barjakom u ruci odlete neđe.
Naročito se jasnost pojave onoga što može biti ja sam to u srpskoj književnosti – iskazivala u knjigama o Drugom svetskom ratu ili revoluciji. Pored pomenutog Branka Ćopića i sljezove boje, kao i Lelejske gore Mihaila Lalića – tu su istaknute knjige Skendera Kulenovića i Antonija Isakovića. Poema Skendera Kulenovića Ševa govori kako kolona recituje i slavi revoluciju, iako je to samo neizvesno putovanje ka cilju. „Oj, djevojko, oj, djevojko, tanka špruljo leskova,/ oj, medvede, medo moj, bi l’ bi htio breskava?“
U Praznim bregovima Antonija Isakovića pobednik je usamljen i zagledan oko sebe i u nebesa: nikoga nema i ničega nema, samo su ostali prazni bregovi. Da li je ta bitka uzalud dobijena? A onda se pojavljuje i osmeh u pobednika jer oseća da pesma odnekud izbija kao iz zemlje...
Pisao sam više puta, čak i jednom došao u sukob sa dragim čovekom, jednim od najboljih urednika u tadašnjoj Jugoslaviji, Žikom Stojkovićem, govoreći da je najbolji srpski prozni pisac i dalje Bora Stanković, a ne Ivo Andrić. Čak smo polemisali kratko u listu „Politika“ o tome. Ono kako je u Nečistoj krvi Sofka prihvatila da iz gospodske kuće ipak ode kod „Kerpiča“ (nikogovića), ali tek kada otac, ugledan i poštovan Mitke, pokazuje svoje odelo (mintan) – pocepano (eve, eve, ga, gospodin Mitke) – a ona se seća ovoga detalja: nedelja je, u čezi njih troje, ona između roditelja, idu na svoju njivu na Moravi, otac peva a narod koji sreće pozdravlja gospodina Mitkea... Tek posle toga, Sofka pristaje da ode za „Kerpiča“ (nikogovića). To je jedan od detalja kod velikog pisca Nečiste krvi i Koštane. Ili kod velikog pesnika Rastka Petrovića, ne samo u romanu Dan šesti, nego i u pesmama o Velikom drugu, i osobito u Putniku: ono kako isto vreme, i u duhovnoj vertikali, megdan vodi osamljeni Strahinja, Hajduk Veljko je uz svoj top, braća Jakšići šetaju svoje ljube ili Dmitar vodi megdan, ali nema, jedino, onog renesansnog Karavađa... – „jer u nedelju dunav teče“... Bre Koštano, koštunjavo - i sve bi bilo potaman... To je jedna od najvećih pesama srpskog jezika posvećena Stanislavu Vinaveru. Posebno sam napisao poduži esej O napuštenoj crkvi Milana Rakića, kada veliki pesnik, u vojničkoj uniformi, kao oslobodilac, dolazi u praznu crkvu, napuštenu odavno, a Hristos usamljen na fresci – diže ruke... To je doživljaj pesnikov, 1912. Ponovo oslobođeno Kosovo. Esej je objavljen u knjizi Vaseljenska svest i umetnost.
Sve ovo što se danas dešava, kao i rasrbljavanje u Crnoj Gori, počinjalo je i nastavlja da traje uz poznata sučeljavanja i razdelbe u Jugoslaviji, a čime se osobito ukazuje u književnosti Srba i Hrvata. Kao što ima u Hrvata: Leone Glembaj kod Krleže, ili u velikog Tina Ujevića Fisharmonika... A u nas pored već pomenutih knjiga – i Raški slikar Svete Mandića, Srbija se budi Desanke Maksimović, pa i kod Gordane Todorović: Ako to koga zanima, Noć pred polazak Tanasija Mladenovića. Kod Oskara Daviča, „Čovekov čovek“, gde partizanski komesar izbija u pratnji četiri puškomitraljesca na ledeno brdo gde ima – svitaca – a možda ljubav, možda devojka. Taster ne otiskuje tugu, na brojeve nade... Miriše još brdo uz koje se probijao: poginuo je jutros najlepši osmeh Crne Gore, Krsto Bajić, komesar partizanski. Kada je pojavila knjiga Oskara Daviča Čovekov čovek, nije bila prihvaćena. Knjigu niko nije razumeo kako treba. Naročito su oštro napadali je nekadašnji revolucionari.
Bilo je još nekih iz naše generacije, sve do Brane Petrovića. Sada bih ponovo pomenuo veliki projekat Borislava Pekića Graditelji. On je mislio da će to biti najbolja njegova knjiga i da će sa njom postati svetski pisac. Ali mislio je pogrešno: ono što će „Graditelji“ njegovi uspeti da ostvare, ili što ostvaruju kroz mukotrpne godine uspona i pada, pa bude izuzetno, uništiće neki novi revolucionarni program. Upravo sam govorio o tome da je zato i sad njegov roman Vreme čuda ekranizovan kod nas, jer nisu komunisti krivi, niti bilo koji drukčiji novi program, u kome se i čijim se dejstvom ostvaruje duh muzike kao duh revolucije, kako je mislio i pisao Fridrih Niče. Nego su presudne reči – „ja sam to“ - koje se, kao Sljezova boja Branka Ćopića pokazuju i ostvaruju na način naizgled neobičan, a upravo doslućuju i dopunjavaju Njegoševu poruku: „neka bude što biti ne može“. Tako je i kod Srba, kod nas, gotovo doslućen i ostvaren Beli anđeo, lepo je pisao Sveta Mandić (čuvena pesma Raški slikar) koga je možda – „neke noći borove, dotakla nemanjićka mlada, vitka i obesna, poput očeva slavnih, I rekla mu neke noći borove, slovo ljubve, velmoško.“ To su čuveni stihovi Svete Mandića u pesmi Raški slikar, koja je jednistvena u srpskoj književnosti upravo po toj obuzetosti, kod te opsednutosti onim najvišim i u životu i u umetnosti: simbolom koji mu je i u kome je veliki Mikelanđelo stvorio Pijetu, ostvarujući zamišljenog tvorca, genijalnog Hristosa, ne više kao čudo neko - kao bivstvovanje kao ljudsko dostojanstvo.
Ovde bih pomenuo i neverovatnu nepodudarnost između Dostojevskog i Ničea. Ovo: ukočene kokoške kod Ničea, a u Dostojevskog pokisle. Jer, šta se dešava – i zašto Niče nema izlaza i njegov Zaratustra gubi bitku u stvarnosti, a kod Fjodora Mihailoviča, u Braći Karamazovima veliki pisac savladava i svaku muku i svaki bol, i njegov Aljoša, iako pokisao i dalje, kolebajući se traži novi put. Pišući povodom knjige Kako Andrić nije razumeo Njegoša napisao sam i to kako u nas Srba postoje zbunjene kokoške i u listu „Politika“ i u politici...
Poslednja večera sa Pekićem, o čemu imam napisano na internetu, kao uzgred pominjala je njegove Graditelje, a više je bila u slavu Ikara Gubelkijana, u čijem je snatrenjima i duhovnim naznakama je i deo onoga u čemu su živeli i čime opstaju junaci Tomasa Mana (posebno u romanu Čarobni breg); ono što je najviše uz Dostojevskog i Tolstoja u literaturi sveta. Dok kod Ničea njegov Zaratustra gubi bitku u stvarnosti, pa lebdi i luta u magli, kod Dostojevskoga junaci prihvataju realnost i na svome putu ka cilju kao da su baš dotaknuti Iskrom besamrtnom: bilo da je to srećan ili nesrećan čas. Taj duh koji može da nalikuje i na početak Slova ljubve Despota Stefana Lazarevića, ali i na volšeban način kako je to umeo i imao čime da ispriča i grof iz Jasne poljane, u Ani Karenjinoj (o romanu u kome je pisao Dostojevski 1876. godine da će na Zapadu videti šta imaju Rusi i čime mogu da se pohvale, i ovo, najvažnije: da tu niko nije kriv! Ni Ana, ni Vronski, ni Karenjin...). Ovo je ta osobitost kojom veliki Tolstoj rešava probleme na svoj način: braća Ljevini, Kostja i Nikolaj, nalaze se uz rečicu i na livadama gde se vrši kosidba. Nikolaj koji živi u Petrogradu, koji je gospodin, koji je posve za Evropu i Kostja, koji je previše Rus, radostan što može da kosi zajedno sa seljacima (iako mu to brat zamera), opet se gotovo svađaju - Rusija ili Evropa? Možda je to Tolstojevo, naglo ubeđenje – učinilo da ih Nikolaj, koji je bolestan i koji kašlje, brzo ode sa ovog sveta, a Kostja (na čijoj je strani pisac) nastavi srećno da živi. Ali uz ovu čuvenu rečenicu, koja mnogo kazuje i objašnjava: „Trava gavarit vade, a vi – pašatajemsja pašatajemsja“ (a mi njišemo se, njišemo), dok se ljudi i svet objašnjava, svađa, u prirodi je sve jasno, sve onako kako je to Bog stvarao. Ono što zovemo Bogom. Koliko je srpski učitelj Andrić daleko od ovakvih pisaca i literature ove vrste.
A šta se danas dešava kod nas?
Lažni doktor iz „Megatrenda“ objavljuje i ovde i u svetu ono čime je priča o srpskoj književnosti utemeljena, što nije prirodno. Naime, prisećajući se danima „Slova ljubve“, i godinama kriznim, kada se ovo dešavalo: časopis „Savremenik“, koji je uređivao tih godina Dragan Jeremić, jedan od najobrazovanijih srpskih intelektualaca toga vremena, profesor univerziteta, trebalo je da se ukine, kao i „Književne novine“, na čijem čelu je bio, takođe, ovaj profesor. Tada se desilo da je jedan od članova uredništva, dr Pavle Zorić, obrazovan naš kolega sa studija, kako su novi Srbijanci govorili, ponaša se (kao da nije Crnogorac). Preuzeo je da vodi časopis „Savremenik“. Takođe, s obzirom na tu situaciju političku, kada je morao Jeremić da podnese ostavku, inače predsednik Srbije Čkrebić je to zahtevao. Ako se to ne desi, trebalo je Jeremić da ode sa univerziteta... Ali ovo ostaje da se ne zaboravi: podne je u Mutapovoj 12, stiže Pavle Zorić u „Slovo ljubve“, neuobičajeno za sebe, nervozan, ljut, oznojen i daje mi novi broj časopisa, u kome vidim da sam i ja u savetu, da se ne bi ukinuo časopis. Jedini izdavač koji je prihvatio „da bude uz časopis“ je „Slovo ljubve“... „Evo ti ovaj broj: Rade će ovo razumeti. Poručio ti je Danilo Kiš“. Vidim da nešto nije u redu sa Pavlom i pitam ga šta je bilo: „Šta je bilo?“ - Odgovara on. „Morao sam da objavim Danilov tekst Čelni udar na srpski nacionalizam. „Pa zašto si ga objavio?“ – „Zašto“, kaže Pavle, „znaš ti njega, ubio bi me... Isti je proklet kao i ti. Obojica ste prokleti“.
Ovo pominjem iz razloga što je srpski nacionalizam vazda aktuelan. Ali ne samo to: u savremenim delima Kišovim, pokušavao sam da nađem taj tekst da bude pod tim naslovom, ali nije mi uspelo. Pitao sam Slobu Rakitića, dragog pesnika, koji je tada bio i urednik, tako da se nije sećao. U sabranim delima koje su radili predstavnici nove generacije, zaljubljenici u Kišovo delo, toga nema. Zanimljivo je i to da danas lažni doktor „Megatrenda“ objavljuje knjigu Venac od trnja za Danila Kiša. Upravo, govori koliko je Danilo Kiš onemogućavan i mučen u Beogradu. Što je čista laž. Da nije bilo antisovjetske histerije, sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, ne bi se ni pomenulo tzv. Kišovo dobijanje Nobelove nagrade. Ono što je na primer napisao Šolzenjicin (Jedan dan Ivana Denisoviča) toliko je nadmoćno, izuzetno pisano i nadahnuto, gotovo božijom energijom, pred kojom se gube svekoliki zamotaji, smišljaji i obuzetosti su besmisleni. Kod Kiša je sve podređeno mržnji... Isti taj doktor Meg je napisao knjige i o Dobrici Ćosiću i drugim piscima, pa čak ih prevodi na strane jezike, iako je vrlo poznato da je onda bio ministar informacija i onaj čovek, udarna komunistička snaga, od koga je zavisilo da li će nešto biti štampano ili neće. Izvor svega toga je zanimljiv. Trebalo bi otvorenije govoriti o onome šta se dešavalo i kako to danas izgleda. Pa rekao bih, takođe, kako je i meni taj isti doktor davao i oduzimao književne nagrade. Prvi put: „Skadarlija“, gde sam godinama vodio programe, a u kafani ručamo Lakićević, direktor Izdavača „Jugoslavije“ i ja. Stiže ministar. Brz je po navici. Kaže, meni se obraća: „Ti si dobio Vukovu nagradu?“ „Nisam! Da li je moguće?“ Prisećali smo se da sam ja radio u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije kao urednik (glavni je bio Aleksandar Bakočević) i kako sam sa nekim od članova odbora pisao o toj nagradi: kada, gde i kako da se deli, podjednako u obe pokrajine, itd. Iz toga saveta bio sa mnom Saveta Muharem Pervić. Brzo lažni doktor vadi, a ja i Ognjen dopunjavamo moju autobiografiju. Poslednji je dan, veli, da se kandiduje za Vukovu nagradu. Iako on odlučuje o tome. Završavamo to, a potpisuje tekst naš drugar dr Ljuba Đinđić, direktor BIP-a i predsednik Udruženja Topličana i jedini stručnjak koji je doktorirao na pivu u Nemačkoj. Normalno, ništa od nagrade. Iduće godine, isto. Matica iseljenika, gde sam godinama vodio i imao rubriku „Zelena kapija zavičaja“ (o srpskim manastirima) – kandiduje me - pa ništa. Treći put, upravo, Udruženje književnika Srbije, pa ništa. Sve te nagrade daje upravo dr Meg, naš drugar, koji danas ima dva univerziteta i gde predaje književnost, na kojoj je, pričalo se, doktorirao na signalizmu, iako nije imao pojma o tome. Onda, gužva oko nagrade „Meša Selimović“. Godina je 2000. Meni je izašao roman Tavnina. Jednoga dana u podne, po navici, ulazim kod mog druga Ognjena u Udruženje.
Sačekuje me sekretarica, draga naša Marinica i veli: „Imate četrnaest glasova“. Ja pojma nemam o čemu se govori. Nisam znao o čemu je reč uopšte. Iako sam sa Ognjenom smišljao oko te nagrade predlažući da bude samo deset kritičara - da bi bilo pravednije i da se čita sve do kraja. Pošto sam video kako se to radi, ja sam odustao od učestvovanja u tome. Toga dana, sedim sa Ognjenom i pijemo vruću rakiju. Mislim da je bio februar. Ništa mi on ne govori o nagradi. Ćutim i znam, znači da to još nije odlučio dr Meg. Sutradan u podne opet stižem, Marinica kaže: „Ništa od nagrade“. Ćutim i sedam. Pijemo ponovo. On jednog trenutka, ne gledajući u mene, veli: „Znaš, u tom romanu ima nešto politički, tako, dokumentarno...“, ne gleda me. Velim mu: „Vsje pamjatno“. Kada izlazim, pitam Marinu da li je bio Milivoje. Kaže: Jeste. O čemu se radi? Pomišljao sam, zaista iznenađen, da ima toliko glasova, a trebalo je još nedelju dana da se završi konkurs. Mislio sam da se negiranje romana odnosi na prisustvo nas nekoliko umetnika iz Beograda – kada smo došli u Slunj, po dogovoru sa predsednikom grada (Mile) da dajemo priredbe. Bio je rat... Obilazili smo škole i ja sam vodio programe uglavnom recitujući narodnu poeziju. Nastupali smo po školama i kulturnim centrima. Bilo je nas nekoliko tri dame i tri pisca i zbunjeni i iznenađeni kada smo slušali o priči da su hrvatske ustaše zaklale trinaestogodišnju učenicu u Petrinji, i da su njeni drugari pisali pismeni zadatak o njoj. To sam ja pomenuo u romanu, Tavnina (2000. godina). Pomišljao sam da je zbog toga dr Meg odbacio kandidaturu moga romana. A onda sam u stanu kod kuće pogledao stranice romana i shvatio da je drugo u pitanju: moj junak, inače profesor u Kanadi, između ostaloga, pročitao je kako je Josip Broz uspeo da likvidira svoga druga katolika, takođe - Andreja Munka, koji je bio protivkandidat za važno mesto u partiji. Onda mi je bilo sve jasno. Kao i danas: pre više meseci, objavljen mi je roman Čelovođa, neka vrsta nastavka poznatog i zabranjenog romana Knez tame: u kome se ovoga puta bez uvijanja govori: vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske šalje naredbu u Niš, šefu okružnog partijskog komiteta, da se na Pasjači (kod Prokuplja) okupljaju oko Ratka Pavlovića – trockisti! Kako ih treba likvidirati, jednog po jednog. U potpisu te naredbe je Aleksandar Ranković. Stigao je Čeda Kruševac. Stiže i Radivoje Uvalić Bata. Upravo taj roman se i ne pominje, niti prikazuje, jer o tome odlučuje doktor iz Megatrenda. „Politika“, u kojoj sam objavio više tekstova, nekoliko priča, eseja, pesama, neće da prikaže da su izašle moje knjige - Čelovođa i knjiga pesama Moji mrtvi drugovi.  Možda o ovome ne bi trebao pisati, ali kada je već takvo vreme... Inače, pričalo se da dr Meg ima 16 glasova za dobijanje nagrade „Meša Selimović“: Kako je to moguće? Dva iz Prokuplja, dva iz Niša, dva iz Leskovca, dva iz Titograda, dva iz Banja Luke. Inače, dešavalo se, nekoliko dana pred dodelu nagrade, da dragi Moma Vojvodić zove iz Titograda: „Je li, predsedniku, ko je sada na redu?“, pita Ognjena. On njemu kaže ko je na redu, ili da sačeka jedan dan dok ne dođe doktor...
Eto o tome. I još ovo: ne znam koja je godina – zvao me dragi drugar Toma Cvetković iz Leskovca (urednik dnevnog lista, upravnik pozorišta, dramski pisac, pokrenuo je novi list „Pomak“) i kaže: molim te, ne znam šta da radim, Milivoje traži da promenim glas. Ja sam već glasao za Radovana Markovića Beloga. Milivoje traži da promenim glas i da glasam za Mira Vuksanovića. „Ti si dobar sa Ognjenom, reci mu...“ „U redu je“, ja mu kažem.
Sutradan isto pitanje, isti problem. Javlja se naš drug, poznati pripovedač Saša Hadžitančić iz Niša. Velim mu isto „U redu je. Zamoliću Ognjena da to sredi“.
Slučaj Čiji si ti mali
Evo kako stvari stoje u zemljici srpskoj. Može li to nekako da se svede na normalnu meru? Gde su ti novi Stevani Sremci da pišu knjige o Vukadinima? Ili ovo: juče slušam na televiziji, pesnika Bećkovića, nekadašnjeg mog pratioca, koji je poznat po knjizi Čiji si ti mali. Takva lupetanja, ta vrsta ponižavanja pesničkog čina, to je prešlo svaku meru. Koliko je nisko pao. Pisao sam nekoliko puta da su Albert Kami i Sartr pedesetih godina dvadesetog veka pominjani, zajedno sa Andreom Malrom: kako na scenu stupaju basardi, duševna kopilad, i to – kako se ruše stari hrastovi. Taj mrak koji je bio obuzeo ne samo srpski narod, kod nas je posebno bio prisutan, pa i nagrađivan. To ruganje sa svetinjama, maukanje i kikotanje nad samim sobom kao neuspelim bićima, taj potpuni jad u pozorišnim izvedbama, na filmu, naročito u književnosti.
Zato što se slobodno može reći da je to sraman čin. U čemu se prepoznaje ličnost ili čovek svestan svoje lične beznačajnosti. Minorni pesnik piše o Bogu i Njegošu, što se ne može slušati jer su ta njegova lupetanja o svemu i svačemu, te njegove izjave o Jasenovcu, Kosovu, ili o ustanicima Karađorđevim toliko niska, gotovo bolesnička... Prisećajući se poslednjeg dana oktobra, slava Svetog Luke, ja idem ujutru u Bileće na odsluženje vojnog roka. Mali me prati i iznenađuje me: on je obučen neverovatno. Novo usko odelo, braon boje, rukavice, kačket kariran u toj boji. Idemo ka „Borbi“ pa u Knez Mihailovu. Ulazimo u  „Prešernovu klet“. Ja stojim a on silazi naniže. Za neki trenutak, čujem neku svađu. Silazim nekoliko koraka niže i vidim neverovatan detalj. Devojka koja ga vuče za sako, mladić pored nje koji je pošao da je zaustavi. Ona viče – „Ovo je sako moga brata“. Ja vičem: „Šta je bilo mali?“ „Ti valjda veruješ meni, Vojvoda“. Ta traumna noć, godinama me je na neki način zbunjivala. U pismu koje mi stiže dok sam u Bileći, on piše da je bio na robiji zbog krađe (zamisli to). Tvoj Bećko, komandant nebeske parade. Od tada je prošlo mnogo godina, već pedesetak gotovo i tek nedavno vidim da je počeo da menja garderobu. Koja je to očajnička i nesrećna potreba za nečim što ti ne pripada. Nikada mi to neće biti jasno. Gotovo pre nekoliko godina, moj drug Dača, Milan Dačović, pisac, i ja idemo uz Ulicu Kralja Petra, nekada Sedmojulsku ulicu, naviše ka Knez Mihailovoj. Nailaze od Kalemegdana Bećković i grupa oko njega. On je potpuno isto obučen kao one noći. Ja kažem mom Dači, da li je to neka vrsta bolesti? Jer on sada ima i para i mogućnosti više, itd. O čemu su, o toj vrsti bolesti pisali Berđajev i Šestov: o opsednutosti kao razdvojenoj ličnosti, a gospodin Stavrogin rekao da su to uozbiljeni tupoglavci (Zli dusi).
U ovo vreme je srpski narod sve više razjedinjen. Trebalo bi znati ono što je jednostavno: čime opstajemo i čime se prepoznajemo, što i jeste duh muzike kao duh revolucije, čin oslobođenja čovekova i jedinstven put ka slobodi. Iako se to postiže, kako je govorio Sveti Jovan Zlatousti, obrazložio pisac Idiota (što je prepisao Franc Kafka i ostali pisci drugoga reda) – ne postoji cilj, nego samo put, ono što zovemo ciljem – kolebanje je!
Sve to što se dešava sa mojim Matijašem, u koga sam verovao, iako sam znao da je potpuno neobrazovan. Njegovo trućanje, šta je poezija – patetika uma, ili slične budalaštine - zaista je nedostojno da se i pomene.
* * *
Kako se Iskra besamrtna prepoznaje ili oseti ono što utiče da se i u svakidašnjici, izvan umetnosti, može događati?
Godina 1944, kraj rata. Bugarska okupaciona vojska napušta Srbiju. U našem selu, Novom Momčilovu logorovali su 25 dana. Top je bio u našem dvorištu. Po nekoj naredbi, bio je kraj rata pa je trebalo troja kola da natovare okupatorsko naoružanje i da ih isprate do železničke stanice u Žitorađi. U selu ima više vranjanskih kuća, iako su Crnogorci krajem 19. veka naselili i stvorili to selo. Okupatorsku vojsku prate dvoja kola uglednih domaćina, Vranjanaca, i jedna naša. Konsultuju se naši, nekoliko domaćina, pa se dogovaraju da ja budem u kolima, a ne otac koji je imao dosta problema sa okupatorima. Polazimo negde posle podne. U kola u kojima sam ja sa bugarskim vojnicima upregnute su dve krave. Jedna naša a druga stričeva. Gurkaju se kada silazimo nizbrdo, pa poneki se vojnik bukvalno zajebava. Tako uspeva da mene prebaci ispred krava i umalo da me zgaze itd. Na kraju Studenca, blizu Žitorađe je železnička stanica. Ne znam gde su dvoja kola naših prijatelja iz sela. Prilazi mi jedan oficir, povisok i bledunjav, ima neke svetle žive oči... Daje mi malu lubenicu, crvenu, rasečenu, uzima ulare od krava i izvodi ih na drum, sada smo okrenuti ka našem selu. „Otivaj.“ (Putovanje od Momčilova do Žitorađa je 14km)
Na Međunarodnom sajmu knjiga u Sofiji krajem 20. veka ja predstavljam Jugoslovenske izdavače. Sredinom nedelje, dok je trajao Međunarodni sajam knjiga, sa nekim društvom idem na zabavu, neku vrstu žurke. Domaćica je dama, inače poznati doktor lingvistike, i čest gost na evropskim seminarima kada se govorilo o jeziku i lingvistici. Pio sam dosta, naročito čuvenu bugarsku rakiju „Grozdovu“. Valjda i zbog toga recitovao sam mnogo pesama, narodnih, srpskih, ali i ruskih, govoreći možda i neke nepotrebne rečenice, ali i to kako sam ja Hristos sa Balkana. Prišla mi je jedna devojka, rekla je da studira političke nauke, kao i to da smo mi Jugosloveni izdali komunizam, da smo prozapadni elementi. Posvađali smo se – oboje smo govorili ruskim jezikom. A tada sam ja prepoznao one iste oči bugarskog oficira koji me je pratio onog davnog predvečerja. Pamtim kako je bila noć, kada sam stigao kući, gde me je čekalo puno naroda, ne samo mojih. Nisam znao kada su se vratili oni drugi iz sela.
Ali to je ostalo kao neka vrsta udela osećanja Iskre besamrtne u tim surovim danima rata. Mnogo godina je prošlo, ali ja nisam znao ni onda ni danas da li je u srodstvu ta devojka, Jordanka, sa onim oficirom. Njihove oči bile su kao prepoznatljive, kao u nekom snu potom. U hotelu do zore Jordanka i ja, koja me je iznenadila, čim je došla, a ja sam ranije bio izišao. Sećao sam se na toj žurci čuvene rečenice koja se pominjala u Pustoj Reci: „Ako Bojnik niko ne osveti, Pusta Reko i ja ću te kleti.“ U toku toga rata (II svetski rat) okupatorska fašistička vojska gotovo je uništila Bojnik. Bajonetima su rasecali trudne žene, dečicu malu su nabijali na nož. O tome su napisane knjige i mnogi tekstovi... Među taocima koji su bili u blokadi, bilo ih je šestorica iz mog sela, bio je i moj otac pa je uvek pričao o tome kako ih je jedan oficir izveo iz blokade i tako su ostali živi. To je ono: postoji neko prepoznavanje Iskre besamrtne. Ali i ovo: ponovo je u Jugoslaviji nesrećni rat. Grupa umetnika iz Beograda autobusom koji je poslat iz Slunja ide da daje nekolike priredbe u mestima gde žive Srbi. Tri dame i tri muškarca, a bilo je najavljeno oko trideset ljudi da će poći. Međutim, ujutru kada je stigao autobus samo je šestoro stiglo: Svetlana Stević, pevačica izvornih narodnih pesama, Simonida, ćerka Milića od Mačve, koja je doputovala iz Pariza gde joj je ostao muž, kao i vajarka Marija Ćulum i nas trojica, pesnik Jovan Bogićević, Zoran Kostić i ja.
Oktobar je i gradonačelnik Mile želi da proslavi taj dan, 20. oktobar. Prisustvuje nekoliko komandanata frontova i četiri vladike. Unprofor (Poljaci) ukinuo je struju, da ne bismo uveče mogli da održimo skup. Kako je kao i onda, tako i danas, podseća me taj dan na učešće Iskre besamrtne u onome što se zbivalo. Naime, trebalo je da ja govorim i da vodim neku vrstu programa, kao i ovih prethodnih dana. Međutim, mislio sam da je bolje (i bilo je) da to učini Svetlana Stević pevajući izvorne pesme o Karađorđu. Sećam se i sada kako je nekoliko tih rasnih momaka, komandanata, pogledalo se kao da su zbunjeni... a onda kada je Svetlana počela onim čudesnim glasom da izvija i razvija kao uz neki blagoslov čuvenu pesmu „Karađorđe osvaja gradove“: kako su u tim mladim odjednom narastala prsa, i kako su bez naprezanja nekom čudnom silom bili obuzeti, kao da je neka zasvetljenost obasjavala njihova lica.
Ja sam to!
Ili ovo, delegacija srpskih pisaca, u „volgi“ koja ima više sedišta (vozač tavariš Haritonov, junak iz Staljingradske bitke). Negde pred Tulom, već blizu Jasne Poljane, čuvene po Lavu Tolstoju, nailazimo na čoveka koji prodaje jabuke. Sam je, okolo je velika širina i nikoga nema, pored njega plehana kofa puna jabuka. Zastajemo. Prilazimo da kupimo jabuke. Naš drug, Idrizović, koji predstavlja Hrvatsko društvo književnika, na podsmešljiv način reaguje, kada čovek traži samo jednu rublju. A onda taj čovek: obučen u bele pantalone i košulju, nalik na poznatog deda Tozu iz Pukovca kod Niša zastane, onako srednjeg rasta, mršav, najednom se nekako uspravlja, nadimaju mu se grudi i on kaže: Ja Rus... (Podsećao me je na deda Tozu iz Pukovca kod Niša, gde smo otac i ja u jesen išli da se kupuje ono što treba za zimu. Imao je velikog psa koji kada nas je sačekao bio je vrlo miran iako je opasan, a deda Toza kaže: „Mnogo je dobar, kao dobar čovek. A kada pas nije kako treba, ja mu kažem: Ćibe, pceto.“)
Ima više primera, verovatno u svačijem životu, u kojima se može osetiti, ako ne potrefljenost, kao što je govorio vladika Justin Popović, nego samo pomisao na dejstvovanje Njegoševe Iskre besamrtne... I to je ono u šta se može verovati. Ja sam to.
Bilo bi preterano ako bih i ja pominjao kolike sam sve i kakve imao dane i noći a u kojima se ta iskra prepoznavala i koja je bila neka vrsta pomoći... Posebno se tu može govoriti o vodi, o pokušaju preplivavanja Save u prvim studentskim danima, a onda potonuću i – uskrsnuću, ili na Durmitoru u šetnji oko Crnog jezera, kada mi ćerka Leonora (majka je volela operu Verdijevu i dala joj zato ime Leonora) isklizne i počne da pada sa visoka, pa opet pomaže ona čudesna iskra, da ja za njom nekako poletim i uhvatim je pred pad u vodu – i tako sve biva u redu. I tako dalje. Ovo je samo pomenuto nekoliko primera kako se, koliko se, i u kojim slučajevima, ljudsko biće može obradovati – kada mu se pričini da više nema spasa, a u njemu se razbuđuje čudesna moć i uz neko obasjanje pomaže da bude sve u redu...
Kako je to počelo: otac i ja smo na planini, mislim da je bila Pasjača ili Beli kamen i vraćali se natrag u selo. Otac je bio vrlo jak, najbolji kosač i stalno je voleo da priča kako su njih trojica čuvali kraljicu Mariju, a posebno u vinogradima u Topoli. On, iz drugog sela, Starog Momčilova, Vladimir Krnjaš i Gradimir iz Donjih Konjovaca. Silazimo i na ćupriji kod Kožinaca odjedanput upadne zadnji deo kola... Otac mi kaže: „Drži dobro ulare, pa ćemo uspeti uz pomoć Božiju“. A onda podvikne i uz blagost kaže: „Ajde sad uz pomoć Božiju“, a zadnji deo kola podigne desnim ramenom... i tako izađemo. Ta njegova rečenica da je sve moguće uz pomoć Božiju urezala mi se u sećanje još od dana ranog detinjstva... Pomišljam, često, da se bar u hrišćanstvu upravo zbog Njegoševe Iskre besamrtne, u budućnosti, na neki način zbližavati i hrišćanske zajednice. Biće manje neprijateljstva i zla.
 (Tekst će biti objavljen u "Šumadijskim metaforama", ur. Dušan Stojković)