(Je li Josip Broz
tendenciozno usrećio srpski narod, koji ga je obožavao, darujući mu prvog
nobelovca?)
Ove godine (pored mučnog gripoznog stanja kovid 19),
ponovo se razgorela vatra koja deli srpski narod. Ovo što se dešava u Crnoj
Gori – protiv je pravoslavlja, a ne samo Srpske pravoslavne crkve – ima svoje
duboke korene. Mislim da se to nastavlja i posle II svetskog rata - na jedan
perfidniji način.
Naime, krajem prošlog veka (pijući kafu ispred hotela
„Moskva“ u Beogradu) sa drugarima - profesorom i doktorom Milanom Rankovićem (bivšim
ministrom kulture i piscem), kao i pesnicima Vitom Markovićem i Radovanom
Blagojevićem – naišao je poslednji ambasador iz vremena Slobodana Miloševića, Branko
Ivanišević. Bio je ambasador u Parizu. Poznata ličnost, doktorirao je
italijansku književnost (kod dr Ive Frankeša) i seo je pored nas. Pričali smo o
položaju srpskoga naroda u Jugoslaviji - koja je ponovo ratovala. Onda nas je
iznenadio govoreći o pismu Edvarda Kardelja Josipu Brozu iz septembra 1941. ili
1942. godine. Pošto nas je ta priča dosta iznenadila, sutradan je doneo pismo
da ga vidimo. Naime, Kardelj piše u prvom delu (koliko pamtim, možda čak i
ćirilicom) o Andriji Hebrangu, koji je po Dalmaciji činio neke neuobičajene poteze.
Broz je tražio saglasnost da se o tome izjasni i Oslobodilački front Slovenije,
koji je vodio Kardelj. Dakle, inteligentno i uobičajeno Kardelj piše da se
Slovenci o tome neće izjašnjavati i da će umeti Broz sam da učini šta treba. U
drugom delu pisma, na drugoj stranici, ne piše „dragi Tito“, nego „dragi stari
moj“, i odmah kaže kako je Oslobodilački front Slovenije svestan i sada da je
njihov boravak u budućoj Jugoslaviji samo privremen. Naravno, samo Srbi,
Crnogorci i ostali to, verovatno, nisu znali. Duboki su koreni toga i takvog
shvatanja.
Srbi i Srbi
Od tada sam pomišljao da je i slučaj slavnoga srpskog
nobelovca Ive Andrića, verovatno, na poseban način, istovetan - gotovo istih
razmišljanja o jugoslovenskim budućim godinama, bez obzira kako će i koliko
trajati preokret – socijalistički poredak. Inteligentan, ne mnogo darovit,
čuveni pisac Na Drini ćuprije, slavni
naš nobelovac je umeo i da se ponaša, i da bude posebna vrsta učitelja srpskoga
naroda. On je na vreme – ipak ne razumevajući šta sve postoji kod Srba, gotovo
zaveštao - da se ne objavljuje njegova doktorska disertacija, kao ni njegovo
shvatanje Njegoša i narodne poezije. Rajetinska svest koja ima prevlast u
srpskom narodu, a najviše „zaslugom“ naših ljudi iz Bosne i Hercegovine. Ne
samo pesnici, nego i drugi, kao i novinarstvo – toliko su uzdizali Andrićeve
poteze, za sve što je činio, sve što je pisao – vezujući to za srpsku duhovnost
i kulturni identitet. Međutim, moglo se primetiti, ko je pažljivije pratio to
njegovo činjenje, kako veliki pisac drugoga reda (jer nije bio autentičan) ne
razume ni Njegoša, ni narodnu poeziju, a još manje ono što je iz posebnog
izvora: duh progresa kao duh revolucije. Tako se i normalno dešavalo, još u
najboljoj njegovoj knjizi koja je pomenuta i uz Nobelovu nagradu, Na Drini ćuprija, da je ono što je
prepoznatljivo u našem narodu narodna poezija – gusle – i onaj koji to
predstavlja. To je prepoznatljivi Jado, Radisav sa Uništa. A trebalo bi da on predstavlja te
gusle i tu poeziju, čime bi se pokazalo da autor tog romana razume srpsku
narodnu poeziju. Ovako je ispalo da je Radisav sa Uništa samo karikatura i
gusala i narodne poezije, čime je Andrić pokazao i nerazumevanje srpske narodne
poezije, kao i Vuka i Njegoša. Umesto da junak bude Mali Radojica, ili neko
sličan, koji bi pokazivao ono čime je karakteristična srpska narodna poezija. Ne razumevajući ni Njegoša, ni narod
srpski, ono što je u tekstu o Njegošu citirao, što stoji iznad mnogih srpskih
narodnih pesama, ocenio je na kraju „da je sve srećno i čestito bilo“, što je
posebna vrsta nekog rugalačkog franjevačkog načina mišljenja. To sam napisao i
u eseju Je li Ivo Andrić razumeo Njegoša,
koji „Politika“ nije htela da objavi, a ima ga na sajtu (www.radevojvodic.rs).
Takođe, Andrićev kratki napis o Momčilu Nastasijeviću je u istom rugalačkom
dvosmislu, a to je književno delo posve obuzeto onim duhovnim vertikalama koje
su u dubini srpskih korena i srpskoga prihvatanja reda i poretka u životu. Ono
čime se prepoznaje stvaralaštvo Momčila Nastasijevića zaista i jeste gotovo
najdublje poniranje u srpsku duhovnost i ono čime se predoseća ili oseća ili
doslućuje blagoslovena melodija čak i religijskog kodeksa, koji je postao
osnova Srpske pravoslavne crkve.
Danas se dešavaju (maj 2020) nesporazumi baš u Crnoj
Gori, čiji je jezik gotovo sav iz narodne poezije i u toj poeziji. Svekolika
nadahnutost srpskim, čime se delo Njegoševo uzvisilo iznad svega što je
napisano kod Srba, osobito iskrom
besamrtnom. To je ono čudesno dotaknuće ili nadahnuće koje je, prožimajući
svest i ljudska osećanja, proizvodilo gotovo sam doticaj božije energije, kojom
se i u njoj izgrađivao i lik i načelo otpora prema zlu i nepravdi, a na drugoj
strani zaista sjajno izmišljao i stvarao lik onoga čime i jeste ostvarena ta iskra besamrtna, to blagosloveno božije
dejstvovanje. To su zaista divno izmislili jevanđelisti: to zapravo i jeste
Hristov lik, sjajan religijski simbol, ali je pominjanje praznog groba zaista nepotrebno...
Razgovori
Direktor izdavača Jugoslavije Raša Drakulović, pored njega
i Petar Džadžić i još neki kritičari na glasu, hteli su da vode razgovore sa
Andrićem, ali pisac Proklete avlije izabrao
je mene za sagovornika. Direktor Drakulović rekao mi je da je to ne njegova
nego Andrićeva ideja. Trebalo je da se napiše knjiga pred japansko izdanje Na Drini ćuprija. Japanski izdavač Ikedo
voleo je da veliki pisac bude gost u Japanu. Izdržao sam dva dana kod Andrića,
pomalo i začuđen koliko on malo zna o velikim piscima sveta, sem ono što je
koristio od njih i koliko je bio iznenađen mojim recitovanjem srpske narodne
poezije. Trećeg dana sam se vratio u Udruženje izdavača i rekao dragom drugu
Drakuloviću da ja to ne mogu da radim. Na sajmu knjiga te godine, 1971, dok smo
ga pratili po običaju, direktor Izdavača, predsednik Saveza književnika
Jugoslavije, Ivan Bratko, Sveta Lukić, književnik i ja – pitao me je autor Razgovora sa Gojom, zašto se više nisam
javljao. Prećutao sam odgovor. „Nije mi bilo dobro“, šapnuo sam samo, a Sveta
Lukić mi je rekao da je trebalo da se javim. Možda je trebalo. Te godine, 1971,
u listu „Knjiga i svet“ koji je izdavalo Udruženje izdavača, objavljen je delić
tih razgovora, ono što smo još prvoga dana govorili. Rekao je dok smo ga
pratili na sajmu knjiga da je to dobro pisano. Nedavno sam bio na književnim
razgovorima u Sovjetskom Savezu (Kijev, Lenjingrad, Moskva) i Andrića je
naročito zanimalo – kako su predstavljena sabrana dela Dostojevskoga, koja su
tada izlazila (Akademija nauka). Godine 1975, kada je umro, napisao sam knjigu Razgovori sa Andrićem, gde je samo na
početku rečeno ono o čemu smo govorili, a drugi i treći deo je moj izmišljen
razgovor: pokušavao sam uz interpretiranje velikih svetskih pisaca da na moje pitanje
- on odgovori šta misli o tome. Da bi se pokazalo koliki je i kakav je pisac.
Teško je bilo uveriti narod srbijanski i posebno nepismen,
kolika je i kakva originalnost kod velikog srpskog nobelovca. Objavio sam
poveću knjigu Vaseljenska svest i
umetnost („Službeni glasnik“, Beograd 2014) da pokažem na primer i ovo,
koliko je taj esej Andrićev, Razgovori sa
Gojom, sačinjen od tuđih tekstova, kao od Ivana Krilova, basnopisca, do
velikog Tomasa Mana, čije su čuvene pripovetke Tonio Kreger i Smrt u
Veneciji bukvalno prepisivane. To se samo kod Srba nikad nije pominjalo - iako
je više puta to delo interpretirano kao jedno od vrhunskih dela, ne samo naše
književnosti i u različitim situacijama i interpretacijama. Ovo zapisujem iz
razloga istoga: što nema dana ni sredstava informisanja, niti školskih
programa, niti običnih razgovora, a da se ne citira neka od tih Andrićevih
objektivizujućih pričica. Postao je simbol sveznajućeg srpskog učitelja. (Čak
je pred glasanje za gradonačelnika Beograda pre nekoliko godina, jedan
nesrećnik iz Bosne predlagao i tražio da se jasno obeleže stope koje pokazuju
kako je Ivo Andrić šetao od Kalemegdana i natrag do svoga stana. Što je pomalo
i suluda stvar.)
Ovo sam sve napisao, čini mi se, iz razloga jasnoga
što su pisci, pogotovo iz Bosne i Hercegovine, toliko prepuni tih Andrićevih
modaliteta o načinu života i prihvatanju reda i poretka u životu i prirodi, postali
gotovo i dosadni. To je već prešlo svaku meru, a evo to se nastavlja i danas:
nove generacije pisaca iz BiH: izvesni Buzdalji, Pištala, Žurići i drugi,
toliko prepuni Andrićevih umotvorina – da gotovo nema programa ni na radiju ni
u štampi ni na televizijama bez Andrićevih saveta i veličanja njegovog
shvatanja života. Posebno se tu ističe emisija „Oko“ na beogradskoj televijizi.
Ono čime jesmo
Davno je Isidora Sekulić, kako je umela i mogla i
imala čime da napiše: da je srpski kulturni i duhovni identitet, zasnovan i
gotovo rečit na temeljima: Vuk (narodna poezija), Njegoš i Karađorđe.
Kada se pomisli, a tako biva, da je Isidora uvek bila
u pravu, a možda je preterivala da je Ivo Andrić prodana duša (bolje rečeno
vlastima odana). Ipak se mora podrazumevati, ako ne i shvatiti, da je sve ono
što je duhovna srpska uvertira nastajalo posle Kosovske bitke i da je to
uobličeno još u Slovo ljubve Despota
Stefana Lazarevića: bivstvovanje ljudsko – letenje ptica ka nebesima, žuborenje
voda, olistavanje i cvetanje drveća i biljaka i sva druga čuda Božija u onom
što nam je priređeno blagodatstvo - ljubav jedino nadilazi. Iz tih korena, iz
te duhovnosti – javila se i Njegoševa Iskra
besamrtna - i to je ono u što se može verovati, a čime su srpska narodna
poezija, Njegoš i sve ono što čini ovaj narod posebnim, jesu neka vrsta, i u
našim godinama, nešto što obasjava put – čak i ka imaginarnom cilju.
Ja sam to i
Hristos
Posebno se može govoriti o tome kako je, nažalost
ipak, gotovo kobna različitost u hrišćanstvu: kako je izmišljen Hristos, ali i
pitanje o praznom grobu, na jednoj strani katoličkoj, ostalo i očeličilo se kao
jedina moguća imenica i znak shvatanja i života čoveka na zemlji, a u
pravoslavlju je to malo drugačije, nama bliže, kao ono što je stvorio vladika
Rade Petrović, i što obeležava Iskra
besamrtna – čime se naročito u trenucima, kako je govorio Justin Popović,
kada je ljudsko biće potrefljeno njome, ili obuzeto samo, ili osetilo i
nadahnulo, taj put ka otkriću božijosti i te energije koja je stvorila svet. Ta
kobna podeljenost u hrišćanstvu, katolicizam, protestantizam i pravoslavlje,
donosila je i donosi previše zla svakome od naroda, a posebno pravoslavlju... Kako
je još Jovan Zlatousti u davnim vavilonskim vremenima odgovorio ogromnoj masi
koja je pitala zašto po Jevanđeljima Hristos vodi jednog od razbojnika, koji je
bio sa njim na Golgoti, u Raj: Hristos je rekao: - To nisam ja, to je otac moj.
Što umnogome pokazuje, kako je Jovan Dučić napisao, da je Hristos sjajno
izmišljen da bude svedok i da se u to može poverovati.
Evo kako je i zašto moje shvatanje o Iskri besamrtnoj Njegoševoj počelo da se
izdvaja i kao pogled na svet i život, i gotovo zamena za tolika (ne)shvatanja o
Hristosu. Zapad odavno vidi Hristosa kao Boga, iako je svakome pametnom čoveku
jasno da prazan grob nije postojao. O
čemu najbolje mogu svedočiti, gotovo u svakom narodu, „knjige starostavne“,
posebno velike poeme ili epovi o najistaknutijim ljudima toga naroda, da je ono
što je u Njegoša iskra besamrtna: „Ja
sam to“, jedino u šta ljudsko biće može da poveruje, kako postoji nešto čime
bog može da pomogne.
Suncokreti
Kako sam došao do toga shvatanja? Možda je to neuobičajeno: idemo u Niš,
iz zavičaja, Toplice, Novog Momčilova, brat Ilija (inženjer i jedan od
direktora Trepče) i ja, on vozi. Ne idemo preko Doljevca – nego Pejkovca, koji
je odmah iza Žitorađe. Čim izađemo na breg: ogromna poljana prepuna rascvetalog
suncokreta, izgleda zaista neuobičajeno i sjajno. To sam isto gledao kada smo
išli na pesničke susrete „Slova ljubve“ u Despotovcu: čim se skrene od Ćuprije
ulevo ka Despotovcu – velika ravan prepuna suncokreta. Bilo mi je oko 40
godina. Sanjam tih dana: negde pred zoru, kako dok ležim – kroz prozor sa
istoka u obliku sunca približava se upravo glava suncokreta. Kako ulazi u mene!
Ujutru sam pomišljao da sam bolestan ili da će se to desiti. Meni je zdravlje
bilo u redu. Ali dešavalo se nešto drugo: počinjao sam, dok gledam fudbalske
utakmice na ekranu, da znam kako će se koja završiti ili – Holandija vodi
protiv Portugala, a ja pomišljam: „A gde im je Nino Nunjez, igrač portugalski?“
U tom trenutku on ulazi i daje gol. Ili ovo: dolazila je kod mene često gospa
Bjanka: tražila je knjige za ćerku Irenu koja je studirala svetsku književnost.
Kada smo u biblioteci prepunoj knjiga sa ramova uzimali ili hteli da uzmemo
pojedinu knjigu, dešavalo se da pada na pod ona uz nju. Kada bih zavirio o čemu
je to i šta piše – bivao sam vrlo iznenađen, upravo sam tih dana o tim temama i
motivima i ja pisao... I tako dalje. A onda se setim polaganja Svetske književnosti
na fakultetu: Knez Mihailova, profesor je dr Voja Đurić, čuven po tumačenju
narodne poezije i Geteovog „Fausta“, ulazi u salu gde ima nas dvadesetak. Prvi
ja govorim. Pitanje kao da je meni namerno namenjeno: Fjodor Mihailovič i Braća Karamazovi. Počinjem da govorim o
toj temi, ali osobito o najmlađem Karamazovu, Aljoši. Desilo se tih dana da je
umro njegov učitelj, čuveni svetac Starac Zosima, zbog koga je dolazila masa
naroda da im govori kakva će biti budućnost, posebno o njima pojedinačno, i svi
su verovali da je svetac. Međutim, Aljoša počne da oseća kako leš zaudara. U
početku sumnja u to, pa pošto je zaudaranje sve jače, pokušava to da objasni na
svoj način. Tako počinje rasprava sa profesorom. Zašto Aljoša ljubi rusku
zemlju, ležeći i padajući i tu pored manastira? Profesor ima drukčije mišljenje
od mene. Rasprava traje sve do kraja: dve paklice crvene „drine“ popušio je
dragi naš profesor, dok traje raspravljanje: a onda kaže: Danas nije bilo ispitivanja.
Evo, prošlo je od tada gotovo 45 godina. Ni sada mi nije jasno šta sam
sve govorio o Aljoši Karamazovu onda, ali jedino ostaje večno to za pamćenje:
kako mladi iskušenik nije mogao da trpi laž i prevaru i njegovo je padanje na
kolena na ruskoj zemlji, tragalo za nečim drukčijim i višim, pokušavajući da
bar oseti nešto jače što je nalik božanskom i u šta može da se veruje.
Kasnije, pročitavajući knjigu Tomasa Mana Josif i njegova braća, pročitao sam rečenicu o tome višem, i o tome
što je iz sveta božanskoga: kako on u nekim trenucima, braći koja su došla da
im pomogne iz Egipta, sebe zamenjuje sa Hristosem: Ja sam to, što je isto ono što jevanđelisti proriču – život i
sudbina Hristova.
Tih dana, pročitavajući mnoge knjige i sve ono što je iz oblasti
umetnosti: mislim da sam počinjao da prepoznajem i tu već čuvenu rečenicu: Ja sam to, čime je postala osobena i
čime ona pokazuje da postoji nešto više, i da je to verovatno ona energija koja
se sučeljuje s novorođenčem, u određenim okolnostima, a gde su i geni vrlo
važni, pa počinje da se formira delić, to jest iskra besamrtna koja, kako je govorio čuveni srpski svetac Justin
Popović, čim potrefi određeno ljudsko biće, ono je kao da ga je prepoznala
božija energija i to umela i imala čime da objavi drugima i svetu. Čovek je kao
preporođen. Naročito kad su u pitanju književnost, slikarstvo, muzika. Aljoša
Karamazov je poverovao u tako nešto, da postoji, to što je proživeo i naš
Nikolaj Velimirović: kada su veliki sabori u Lelićima kod Valjeva, kada se
mnogo naroda okupi, pa se čuju i gusle od nekog Božovića a posebno traje sveta
liturgija: prepuno je naroda koji se na kraju postroji u dve kolone, i čini se
bez ikakvog razloga počinje opšta tuča. Čim se završi sveta liturgija. Piše
veliki srpski vladika Nikolaj koji je već u Americi i ovo: javili su mu da je i
u komunizmu isto nastavljeno. Javljali su mu iz Srbije – prvo narod prebije
nekakvog sudiju za prekršaje a onda njegovu pratnju, miliciju.
Zašto se to dešavalo, nije umeo to Nikolaj da objasni ni samom sebi.
Pomišljajući na slučaj Aljoše Karamazova, poverovao sam u ovo: narod okupljen
oko svete liturgije, koji je vazda i nesrećan i žedan slobodnog života pa i
gladan, poveruje da se u toj veličanstvenoj evharistiji
nalazi rešenje, pa biva: ništa se ne dešava, sve je ponovo isto. Poneki
unesrećeniji ljudi, nervozniji više nego ostali, započnu opštu tuču koja je kao
„našla rešenje“ jer su mnogi od njih očekivali da će se nešto desiti, deo onoga
što su sanjali pomišljajući na Hristosa.
Evo, to je ono što se moglo desiti i u nekim našim čuvenim knjigama.
Mnogo je naših pisaca bilo na tom putu, ali malo ko je nastavio da korača
njime. Na primer, roman „Pevač“, o čuvenom Vukovom guslaru i prenosiocu
narodnih pesama, u neku vrstu masovnih upotreba, kreće se kao anoniman čovek po
vojvođanskim ravnicama, gladan, žedan, gotovo nepoznati prosjak, a da je
daroviti Boško Petrović bar povremeno, imao čime da pokaže Pevača u pravoj
formi: kako njegov jezik i reči koje govori podižu masu na noge i čovek može da
poveruje u neku slobodu ili u nešto drukčije... Ovako, knjiga je ostala gotovo
nezapamtljiva. To se desilo i u knjigama drugih pisaca, ali je to i naglašeno u
nekih srpskih pesnika. Taj način mišljenja i pevanja pokazuje, u svim vrstama
umetnosti, ono što opstaje i održava se na visokom nivou i čime se imalo rašta
i roditi ljudsko biće. Od Despota Stefana Lazarevića, preko srpske narodne
poezije, pa sve do i naše, moje generacije, izdvajaju se i prepoznaju oni koji
pripadaju višem redu umetnosti.
Osobito je to meni bilo začuđujuće: kada sam došao u Pariz, da bi
proučavao posebno delo Rastka Petrovića počeo sam da obilazim gotovo sve
knjižare u Parizu. Iznenadilo me je to: u svakoj su bile Gogoljeve knjige, a
manje Tolstoja i Dostojevskog. Šta se desilo? Shvatio sam: na Zapadu su uživali
čitajući Gogoljeve Mrtve duše – i tu
se pokazivalo da je ono sve što je negativno u Rusa, oduvek – interesovalo
veliki broj čitalaca. Jedva se čekalo da Gogolj nastavi – kako je objavljivano,
drugi deo tog čuvenog romana. A nije! Zašto? Nikolaj Gogolj proveo je neko
vreme u čuvenim ruskim manastirima („Optina“) i napisao sjajan esej: Evharistija. Pomišljam i danas da je
svakome ko ima čime da shvati i prejasno – kako je Gogolj u tom eseju i
proživeo i osetio, bio potrefljen kako bi rekao naš Justin, pa je potpuno jasno
da je posle toga bilo i samom njemu nedolično – ruganje i sa onim što je
svetinja...
Često sam citirao i na srpskom i na francuskom jeziku
čuvenu pesmu Bodlera: Odricanje Svetoga
Petra. Tu je na kraju pesme jasno napisano: „Petar se odreče Hrista, učini
kako treba“. Međutim, ipak je ostalo i za sva vremena gotovo ustanovljeno, bar
kod katolika, da je postojao prazan grob
i da je Hristos uzleteo.
Graditelji
U ovom drugom delu teksta, pomenuo bih kako se
ostvarivala ta Iskra besamrtna u
onome čime je ostvareno delo koje može da se nazove i da u njemu prisustvuje i
božija energija. To sam pokazivao, pričao o tome sa drugarom Borislavom Pekićem
- kada je počinjao da dolazi iz Londona. Ja sam mu objavio prva dva romana, za „Slovo
ljubve“, Uspenje i sunovrat Ikara
Gubelkijana i Odbrana i poslednji dani.
Onda je dragi Borislav govorio o nekoliko knjiga koje je ili napisao ili piše i
koje su najavljivane u izdavačkom programu „Slova ljubve“. Posebno je meni
zanimljiv bio projekat: Graditelji u
šest knjiga. To je trebalo da bude epopeja o Njegovanima i Turjaškim, o srpskim
i cincarskim istorijskim neslogama i nesrećama u šest knjiga. Sećam se na ručku
u „Trandafiloviću“ (restoranu koji je blizak kući u kojoj je rođen i gde je
živela njegova majka, na Vračaru, kao i u preduzeću „Slovo ljubve“ u susednoj
Mutapovoj ulici), govorili smo o tom projektu više puta. Tih godina, u prvom
intervju za jugoslovensku javnost, rekao je: „Kada je u jugoslovenskom
izdavaštvu vladao totalni mrak, jedina svetla tačka je bila „Slovo ljubve“ i
Rade Vojvodić“. Međutim, posle nekoliko godina njegovog čestog boravka u
Beogradu, na poslednjoj večeri sa Pekićem, rekao mi je: „Kazali su mi da me
čeka visoki oficir KOS-a i težak komunista“. Razgovor je (ima na sajtu
„Poslednja večera sa Pekićem“). Verovatno su ga pisci „otrovali“, jer je on bio
– neki novi Pekić, a ne onaj kao na primer u Smederevskoj Palanci, prvo njegovo
književno veče van Beograda, u prepunoj pozorišnoj sali... Nazvao sam ga lepim
vampirom, a on se smejuljio. Publika je aplaudirala. Govorio je o njemu i
književnik Milutin Srećković, po kome se danas naziva gimnazija u Smederevskoj
Palanci. Tada sam mu rekao ono što je u vezi s tekstom ovog rukopisa prvog
dela. Naime, kaže Borislav da ga čeka Mihiz, žurio se toga dana. Čuveni Mihiz
je adaptirao za pozorišno izvođenje delove romana Zlatno runo, koji se počeo pojavljivati. Onda mi kaže Bora,
pohvalio se Mihiz kada je sreo Andrića posle dobijanja Nobelove nagrade i
čestitao mu, a autor najbolje knjige koju je napisao, Prokleta avlija, je potvrdno klimnuo glavom – jer je brzopleti
Mihiz rekao kako je Goli otok
inspiracija za tu knjigu i kako su ta golootočka stradanja vodila ka cilju - koji
je Nobel. Međutim, velim, autoru Gubelkijana, da nije Andrić dobio nagradu za
to delo, nego mu je godilo da tako misle Srbi, posebno intelektualna elita
(gotovo zaljubljena u vladavinu Brozovu), nego iz razloga ovoga: u velikom
romanu Tomasa Mana, Josif i njegova braća,
otkrio je i „pronašao“ srpski nobelovac ono što obeležava najveće trenutke u
stvaralačkim podsticajima i ostvarenjima, posebno književnosti. A to je čuvena
rečenica iz Manovog romana, koja se može obeležiti ovako - „Ja sam to“. O čemu
je kod Srba, koliko pamtim, pisao Ivo Tartalja, negde još ranih pedesetih,
šezdesetih godina. To jeste ono najviše u umetničkim ostvarenjima i velikim
delima svetske književnosti. To je u Prokletoj
avliji onaj trenutak kada Ćamil Efendija stoji sam na brodu: oko njega se
otimaju i Istok i Zapad, te razne religije i društva, on je, odjednom, sve to
prevazišao i krenuo ka najvišem cilju, ka onome što hrišćani nazivaju Hristos i
šapnuo samom sebi i svetu: „Ja sam to“. Što je, takođe, posve lažna pozicija, u
kojoj je i iz koje to govori Ćamil Efendija. On kaže tu rečenicu u ime brata
Džema, a naš pisac, čuveni nobelovac, govori da je Ćamil to doživeo i kao
pesnik, koji recituje i zna mnogo šta, ali to nije napisano u knjizi, što još
jednom pokazuje koliko je to „tuđ zalogaj“. (Kao što je opis iz Carigrada u Prokletoj avliji ispisan po ugledu na
čuvene Gogoljeve opise Rima). To je jedna od karakteristika Andrićevih dela –
sve ono što liči na visoki nivo duhovnog podsticaja, preuzimano je iz tuđeg
shvatanja i oblikovanja. U mnogim delima svake književnosti i u svim narodima
postoje znaci koji na neki svoj osoben način ukazuju na takve trenutke. To je
bilo prepoznatljivo u romanu Proleća
Ivana Galeba. Bilo je blizu i onoga u romanu Meše Selimovića Derviš i smrt, kako njegov junak, na
kraju kada mu stiže nećak sa sela, umesto da ga pošalje u svet, on ga ostavlja
da nastavi njegovo delo i da trune. Čime je ono, „Ja sam to“, posve utonulo u
maglu. Inače, trebalo je to da bude veliki roman. Da je Ahmed Nerudin poslao
svoga nećaka u svet – to bi bio veliki roman. Zašto to nije veliki roman? Kao
što bi trebalo da bude jasno i to: koliko je Bašta sljezove boje Branka Ćopića (posvećena drugu piscu Ziji Dizdareviću)
upravo nadahnuta i ostvarena uz nadahnuće te Iskre besamrtne Njegoševe, pa je tako u duhovnosti srpske
književnosti ostvaren još jedan, može se reći, neverovatan umetnički podsticaj,
i podvig. To zvuči čudesno: „Grob u žitu“, u kome je dvadeset i dva ljeta
Jagoda Partizanka. Ili ono: kada đed Rade i autor unuk, pokušavaju da uhvate
mesečinu drvenim vilama – što je dražesnije nego gotovo sva postmodernistička
literatura kod Srba. To je, takođe, karakteristično za roman Boška Petrovića, Pevač, gde je povesnica o Vukovom
pevaču, ono čime se uzdizao ljudski rod, čime je ostvarivan duh muzike, duh
revolucije, oseti i prepozna, a to se nije desilo. Ostao je pevač kao gotovo
zadavljen, pa i ponižen, u bogatoj vojvođanskoj praznini - bez glasa, a što je
taj dragi roman spustilo na nivo običnosti. To je karakteristično, takođe, i za
roman Lelejska gora Mihaila Lalića,
koji je trebalo da bude poznat širom evropskih granica, a ne samo kod nas, pa i
zaboravljen. Ima mnogo knjiga kod nas koje to nisu imale čime da pokažu ili
nisu imale srećan čas da ih to potrefi: ta iskra božanstvena, Njegoševa. Kao,
na primer, i pesnik Dušan Kostić, koji je možda na putu ka tome postao nemoćan:
ono kada piše o planini svojoj Visitor, o zavičaju, „gde ja dođoh, gde opet
doći moram, a psi laju, sam sam i pust u zavičaju. Voleo bih da bude kao pre,
kiša da padne, nabrekli da krenu oblaci, livadom i poljanom da se zaigraju
jaganjci, tako bih volio Jovane.“ Ali nije bilo ni snage ni duhovnosti da se
izdrži do kraja... Pesma posvećena pesniku Jovanu Popoviću, nekadašnjem
revolucionaru, kao što je pominjala Desanka Maksimović čuvenu pesmu Radovana
Zogovića Jedanput i nikad više. U tim
pesmama upravo se doslućuje gotovo dodir iskre
besamrtne Njegoševe, sa onim što je u ljudskim grudima nabreklo i čime hoće
da se ostvari san o nemogućem. Pa i o tome: neka
bude što biti ne može. To je ono što nije razumeo Ivo Andrić. On upravo
piše o tom nerazumevanju. Kako je to čudesno: kada Jovan Dučić, u Americi,
slušajući vesti o pokolju Srba, i leševima koji plove Neretvom i Vrbasom, piše
pesmu o toj reci, i ima sjajan simbol, izazov i put ka nemogućem: „Nož u
kanijama“ – i toga časa prevazilazi ljubav, detinjstvo i mladost. Pomisao na
detinjstvo i danas zadržava nož u kanijama (ljubav je jača od svega), to je
isto ono što je Dučić napisao o Hristosu – „koji je posvedočio postojanje
Boga“. Ili kratka, lepa pesma Alekse Šantića Jutro na Kosovu: seljak usamljen ore, tišina je, nikoga nigde nema,
ali njemu se pričinja – da je tog trenutka visoko negde u nebesima Boško
Jugović i sa alaj barjakom u ruci odlete neđe.
Naročito se jasnost pojave onoga što može biti ja sam to u srpskoj književnosti –
iskazivala u knjigama o Drugom svetskom ratu ili revoluciji. Pored pomenutog
Branka Ćopića i sljezove boje, kao i Lelejske
gore Mihaila Lalića – tu su istaknute knjige Skendera Kulenovića i Antonija
Isakovića. Poema Skendera Kulenovića Ševa
govori kako kolona recituje i slavi revoluciju, iako je to samo neizvesno
putovanje ka cilju. „Oj, djevojko, oj, djevojko, tanka špruljo leskova,/ oj,
medvede, medo moj, bi l’ bi htio breskava?“
U Praznim
bregovima Antonija Isakovića pobednik je usamljen i zagledan oko sebe i u
nebesa: nikoga nema i ničega nema, samo su ostali prazni bregovi. Da li je ta
bitka uzalud dobijena? A onda se pojavljuje i osmeh u pobednika jer oseća da
pesma odnekud izbija kao iz zemlje...
Pisao sam više puta, čak i jednom došao u sukob sa
dragim čovekom, jednim od najboljih urednika u tadašnjoj Jugoslaviji, Žikom
Stojkovićem, govoreći da je najbolji srpski prozni pisac i dalje Bora
Stanković, a ne Ivo Andrić. Čak smo polemisali kratko u listu „Politika“ o
tome. Ono kako je u Nečistoj krvi
Sofka prihvatila da iz gospodske kuće ipak ode kod „Kerpiča“ (nikogovića), ali
tek kada otac, ugledan i poštovan Mitke, pokazuje svoje odelo (mintan) –
pocepano (eve, eve, ga, gospodin Mitke) – a ona se seća ovoga detalja: nedelja
je, u čezi njih troje, ona između roditelja, idu na svoju njivu na Moravi, otac
peva a narod koji sreće pozdravlja gospodina Mitkea... Tek posle toga, Sofka
pristaje da ode za „Kerpiča“ (nikogovića). To je jedan od detalja kod velikog
pisca Nečiste krvi i Koštane. Ili kod velikog pesnika Rastka
Petrovića, ne samo u romanu Dan šesti,
nego i u pesmama o Velikom drugu, i
osobito u Putniku: ono kako isto
vreme, i u duhovnoj vertikali, megdan vodi osamljeni Strahinja, Hajduk Veljko
je uz svoj top, braća Jakšići šetaju svoje ljube ili Dmitar vodi megdan, ali
nema, jedino, onog renesansnog Karavađa... – „jer u nedelju dunav teče“... Bre Koštano, koštunjavo - i sve bi
bilo potaman... To je jedna od najvećih pesama srpskog jezika posvećena
Stanislavu Vinaveru. Posebno sam napisao poduži esej O napuštenoj crkvi Milana Rakića, kada veliki pesnik, u vojničkoj
uniformi, kao oslobodilac, dolazi u praznu crkvu, napuštenu odavno, a Hristos
usamljen na fresci – diže ruke... To je doživljaj pesnikov, 1912. Ponovo
oslobođeno Kosovo. Esej je objavljen u knjizi Vaseljenska svest i umetnost.
Sve ovo što se danas dešava, kao i rasrbljavanje u
Crnoj Gori, počinjalo je i nastavlja da traje uz poznata sučeljavanja i
razdelbe u Jugoslaviji, a čime se osobito ukazuje u književnosti Srba i Hrvata.
Kao što ima u Hrvata: Leone Glembaj
kod Krleže, ili u velikog Tina Ujevića Fisharmonika...
A u nas pored već pomenutih knjiga – i Raški
slikar Svete Mandića, Srbija se budi
Desanke Maksimović, pa i kod Gordane Todorović: Ako to koga zanima, Noć pred
polazak Tanasija Mladenovića. Kod Oskara Daviča, „Čovekov čovek“, gde
partizanski komesar izbija u pratnji četiri puškomitraljesca na ledeno brdo gde
ima – svitaca – a možda ljubav, možda devojka. Taster ne otiskuje tugu, na
brojeve nade... Miriše još brdo uz koje se probijao: poginuo je jutros najlepši
osmeh Crne Gore, Krsto Bajić, komesar partizanski. Kada je pojavila knjiga Oskara Daviča Čovekov čovek, nije bila prihvaćena.
Knjigu niko nije razumeo kako treba. Naročito su oštro napadali je nekadašnji
revolucionari.
Bilo je još nekih iz naše generacije, sve do Brane Petrovića.
Sada bih ponovo pomenuo veliki projekat Borislava Pekića Graditelji. On je mislio da će to biti najbolja njegova knjiga i da
će sa njom postati svetski pisac. Ali mislio je pogrešno: ono što će „Graditelji“
njegovi uspeti da ostvare, ili što ostvaruju kroz mukotrpne godine uspona i
pada, pa bude izuzetno, uništiće neki novi revolucionarni program. Upravo sam
govorio o tome da je zato i sad njegov roman Vreme čuda ekranizovan kod nas, jer nisu komunisti krivi, niti bilo
koji drukčiji novi program, u kome se i čijim se dejstvom ostvaruje duh muzike
kao duh revolucije, kako je mislio i pisao Fridrih Niče. Nego su presudne reči
– „ja sam to“ - koje se, kao Sljezova
boja Branka Ćopića pokazuju i ostvaruju na način naizgled neobičan, a
upravo doslućuju i dopunjavaju Njegoševu poruku: „neka bude što biti ne može“.
Tako je i kod Srba, kod nas, gotovo doslućen i ostvaren Beli anđeo, lepo je
pisao Sveta Mandić (čuvena pesma Raški
slikar) koga je možda – „neke noći borove, dotakla nemanjićka mlada, vitka
i obesna, poput očeva slavnih, I rekla mu neke noći borove, slovo ljubve,
velmoško.“ To su čuveni stihovi Svete Mandića u pesmi Raški slikar, koja je jednistvena u srpskoj književnosti upravo po
toj obuzetosti, kod te opsednutosti onim najvišim i u životu i u umetnosti:
simbolom koji mu je i u kome je veliki Mikelanđelo stvorio Pijetu, ostvarujući
zamišljenog tvorca, genijalnog Hristosa, ne više kao čudo neko - kao
bivstvovanje kao ljudsko dostojanstvo.
Ovde bih pomenuo i neverovatnu nepodudarnost između
Dostojevskog i Ničea. Ovo: ukočene
kokoške kod Ničea, a u Dostojevskog pokisle.
Jer, šta se dešava – i zašto Niče nema izlaza i njegov Zaratustra gubi bitku u
stvarnosti, a kod Fjodora Mihailoviča, u Braći
Karamazovima veliki pisac savladava i svaku muku i svaki bol, i njegov
Aljoša, iako pokisao i dalje, kolebajući se traži novi put. Pišući povodom
knjige Kako Andrić nije razumeo Njegoša
napisao sam i to kako u nas Srba postoje zbunjene
kokoške i u listu „Politika“ i u politici...
Poslednja večera sa Pekićem, o čemu imam napisano na
internetu, kao uzgred pominjala je njegove Graditelje, a više je bila u slavu
Ikara Gubelkijana, u čijem je snatrenjima i duhovnim naznakama je i deo onoga u
čemu su živeli i čime opstaju junaci Tomasa Mana (posebno u romanu Čarobni breg);
ono što je najviše uz Dostojevskog i Tolstoja u literaturi sveta. Dok kod Ničea
njegov Zaratustra gubi bitku u
stvarnosti, pa lebdi i luta u magli, kod Dostojevskoga junaci prihvataju
realnost i na svome putu ka cilju kao da su baš dotaknuti Iskrom besamrtnom: bilo da je to srećan ili nesrećan čas. Taj duh
koji može da nalikuje i na početak Slova ljubve
Despota Stefana Lazarevića, ali i na volšeban način kako je to umeo i imao čime
da ispriča i grof iz Jasne poljane, u Ani
Karenjinoj (o romanu u kome je pisao Dostojevski 1876. godine da će na
Zapadu videti šta imaju Rusi i čime mogu da se pohvale, i ovo, najvažnije: da tu niko nije kriv! Ni Ana, ni
Vronski, ni Karenjin...). Ovo je ta osobitost kojom veliki Tolstoj rešava
probleme na svoj način: braća Ljevini, Kostja i Nikolaj, nalaze se uz rečicu i
na livadama gde se vrši kosidba. Nikolaj koji živi u Petrogradu, koji je
gospodin, koji je posve za Evropu i Kostja, koji je previše Rus, radostan što
može da kosi zajedno sa seljacima (iako mu to brat zamera), opet se gotovo
svađaju - Rusija ili Evropa? Možda je to Tolstojevo, naglo ubeđenje – učinilo
da ih Nikolaj, koji je bolestan i koji kašlje, brzo ode sa ovog sveta, a Kostja
(na čijoj je strani pisac) nastavi srećno da živi. Ali uz ovu čuvenu rečenicu,
koja mnogo kazuje i objašnjava: „Trava gavarit vade, a vi – pašatajemsja
pašatajemsja“ (a mi njišemo se, njišemo), dok se ljudi i svet objašnjava,
svađa, u prirodi je sve jasno, sve onako kako je to Bog stvarao. Ono što zovemo
Bogom. Koliko je srpski učitelj Andrić daleko od ovakvih pisaca i literature
ove vrste.
A šta se danas
dešava kod nas?
Lažni doktor iz „Megatrenda“ objavljuje i ovde i u
svetu ono čime je priča o srpskoj književnosti utemeljena, što nije prirodno.
Naime, prisećajući se danima „Slova ljubve“, i godinama kriznim, kada se ovo
dešavalo: časopis „Savremenik“, koji je uređivao tih godina Dragan Jeremić,
jedan od najobrazovanijih srpskih intelektualaca toga vremena, profesor
univerziteta, trebalo je da se ukine, kao i „Književne novine“, na čijem čelu
je bio, takođe, ovaj profesor. Tada se desilo da je jedan od članova
uredništva, dr Pavle Zorić, obrazovan naš kolega sa studija, kako su novi Srbijanci
govorili, ponaša se (kao da nije Crnogorac). Preuzeo je da vodi časopis „Savremenik“.
Takođe, s obzirom na tu situaciju političku, kada je morao Jeremić da podnese
ostavku, inače predsednik Srbije Čkrebić je to zahtevao. Ako se to ne desi,
trebalo je Jeremić da ode sa univerziteta... Ali ovo ostaje da se ne zaboravi:
podne je u Mutapovoj 12, stiže Pavle Zorić u „Slovo ljubve“, neuobičajeno za sebe,
nervozan, ljut, oznojen i daje mi novi broj časopisa, u kome vidim da sam i ja
u savetu, da se ne bi ukinuo časopis. Jedini izdavač koji je prihvatio „da bude
uz časopis“ je „Slovo ljubve“... „Evo ti ovaj broj: Rade će ovo razumeti.
Poručio ti je Danilo Kiš“. Vidim da nešto nije u redu sa Pavlom i pitam ga šta
je bilo: „Šta je bilo?“ - Odgovara on. „Morao sam da objavim Danilov tekst Čelni udar na srpski nacionalizam“. „Pa zašto si ga objavio?“ – „Zašto“,
kaže Pavle, „znaš ti njega, ubio bi me... Isti je proklet kao i ti. Obojica ste
prokleti“.
Ovo pominjem iz razloga što je srpski nacionalizam
vazda aktuelan. Ali ne samo to: u savremenim delima Kišovim, pokušavao sam da
nađem taj tekst da bude pod tim naslovom, ali nije mi uspelo. Pitao sam Slobu
Rakitića, dragog pesnika, koji je tada bio i urednik, tako da se nije sećao. U
sabranim delima koje su radili predstavnici nove generacije, zaljubljenici u
Kišovo delo, toga nema. Zanimljivo je i to da danas lažni doktor „Megatrenda“
objavljuje knjigu Venac od trnja za
Danila Kiša. Upravo, govori koliko je Danilo Kiš onemogućavan i mučen u
Beogradu. Što je čista laž. Da nije bilo antisovjetske histerije, sedamdesetih
i osamdesetih godina dvadesetog veka, ne bi se ni pomenulo tzv. Kišovo
dobijanje Nobelove nagrade. Ono što je na primer napisao Šolzenjicin (Jedan dan Ivana Denisoviča) toliko je
nadmoćno, izuzetno pisano i nadahnuto, gotovo božijom energijom, pred kojom se
gube svekoliki zamotaji, smišljaji i obuzetosti su besmisleni. Kod Kiša je sve
podređeno mržnji... Isti taj doktor Meg je napisao knjige i o Dobrici Ćosiću i
drugim piscima, pa čak ih prevodi na strane jezike, iako je vrlo poznato da je
onda bio ministar informacija i onaj čovek, udarna komunistička snaga, od koga
je zavisilo da li će nešto biti štampano ili neće. Izvor svega toga je
zanimljiv. Trebalo bi otvorenije govoriti o onome šta se dešavalo i kako to
danas izgleda. Pa rekao bih, takođe, kako je i meni taj isti doktor davao i
oduzimao književne nagrade. Prvi put: „Skadarlija“, gde sam godinama vodio
programe, a u kafani ručamo Lakićević, direktor Izdavača „Jugoslavije“ i ja.
Stiže ministar. Brz je po navici. Kaže, meni se obraća: „Ti si dobio Vukovu
nagradu?“ „Nisam! Da li je moguće?“ Prisećali smo se da sam ja radio u
Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije kao urednik (glavni je bio Aleksandar
Bakočević) i kako sam sa nekim od članova odbora pisao o toj nagradi: kada, gde
i kako da se deli, podjednako u obe pokrajine, itd. Iz toga saveta bio sa mnom Saveta
Muharem Pervić. Brzo lažni doktor vadi, a ja i Ognjen dopunjavamo moju
autobiografiju. Poslednji je dan, veli, da se kandiduje za Vukovu nagradu. Iako
on odlučuje o tome. Završavamo to, a potpisuje tekst naš drugar dr Ljuba
Đinđić, direktor BIP-a i predsednik Udruženja Topličana i jedini stručnjak koji
je doktorirao na pivu u Nemačkoj. Normalno, ništa od nagrade. Iduće godine,
isto. Matica iseljenika, gde sam godinama vodio i imao rubriku „Zelena kapija
zavičaja“ (o srpskim manastirima) – kandiduje me - pa ništa. Treći put, upravo,
Udruženje književnika Srbije, pa ništa. Sve te nagrade daje upravo dr Meg, naš
drugar, koji danas ima dva univerziteta i gde predaje književnost, na kojoj je,
pričalo se, doktorirao na signalizmu, iako nije imao pojma o tome. Onda, gužva
oko nagrade „Meša Selimović“. Godina je 2000. Meni je izašao roman Tavnina. Jednoga dana u podne, po navici,
ulazim kod mog druga Ognjena u Udruženje.
Sačekuje me sekretarica, draga naša Marinica i veli: „Imate
četrnaest glasova“. Ja pojma nemam o čemu se govori. Nisam znao o čemu je reč
uopšte. Iako sam sa Ognjenom smišljao oko te nagrade predlažući da bude samo
deset kritičara - da bi bilo pravednije i da se čita sve do kraja. Pošto sam
video kako se to radi, ja sam odustao od učestvovanja u tome. Toga dana, sedim
sa Ognjenom i pijemo vruću rakiju. Mislim da je bio februar. Ništa mi on ne
govori o nagradi. Ćutim i znam, znači da to još nije odlučio dr Meg. Sutradan u
podne opet stižem, Marinica kaže: „Ništa od nagrade“. Ćutim i sedam. Pijemo ponovo.
On jednog trenutka, ne gledajući u mene, veli: „Znaš, u tom romanu ima nešto
politički, tako, dokumentarno...“, ne gleda me. Velim mu: „Vsje pamjatno“. Kada
izlazim, pitam Marinu da li je bio Milivoje. Kaže: Jeste. O čemu se radi?
Pomišljao sam, zaista iznenađen, da ima toliko glasova, a trebalo je još
nedelju dana da se završi konkurs. Mislio sam da se negiranje romana odnosi na
prisustvo nas nekoliko umetnika iz Beograda – kada smo došli u Slunj, po
dogovoru sa predsednikom grada (Mile) da dajemo priredbe. Bio je rat...
Obilazili smo škole i ja sam vodio programe uglavnom recitujući narodnu
poeziju. Nastupali smo po školama i kulturnim centrima. Bilo je nas nekoliko
tri dame i tri pisca i zbunjeni i iznenađeni kada smo slušali o priči da su hrvatske
ustaše zaklale trinaestogodišnju učenicu u Petrinji, i da su njeni drugari
pisali pismeni zadatak o njoj. To sam ja pomenuo u romanu, Tavnina (2000. godina). Pomišljao sam da je zbog toga dr Meg
odbacio kandidaturu moga romana. A onda sam u stanu kod kuće pogledao stranice
romana i shvatio da je drugo u pitanju: moj junak, inače profesor u Kanadi,
između ostaloga, pročitao je kako je Josip Broz uspeo da likvidira svoga druga
katolika, takođe - Andreja Munka, koji je bio protivkandidat za važno mesto u
partiji. Onda mi je bilo sve jasno. Kao i danas: pre više meseci, objavljen mi
je roman Čelovođa, neka vrsta
nastavka poznatog i zabranjenog romana Knez
tame: u kome se ovoga puta bez
uvijanja govori: vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske šalje naredbu u Niš, šefu okružnog
partijskog komiteta, da se na Pasjači (kod Prokuplja) okupljaju oko Ratka
Pavlovića – trockisti! Kako ih treba likvidirati, jednog po jednog. U potpisu
te naredbe je Aleksandar Ranković. Stigao je Čeda Kruševac. Stiže i Radivoje
Uvalić Bata. Upravo taj roman se i ne pominje, niti prikazuje, jer o tome
odlučuje doktor iz Megatrenda. „Politika“, u kojoj sam objavio više tekstova,
nekoliko priča, eseja, pesama, neće da prikaže da su izašle moje knjige - Čelovođa i knjiga pesama Moji mrtvi drugovi. Možda o ovome ne bi trebao pisati, ali kada je
već takvo vreme... Inače, pričalo se da dr Meg ima 16 glasova za dobijanje
nagrade „Meša Selimović“: Kako je to moguće? Dva iz Prokuplja, dva iz Niša, dva
iz Leskovca, dva iz Titograda, dva iz Banja Luke. Inače, dešavalo se, nekoliko
dana pred dodelu nagrade, da dragi Moma Vojvodić zove iz Titograda: „Je li,
predsedniku, ko je sada na redu?“, pita Ognjena. On njemu kaže ko je na redu,
ili da sačeka jedan dan dok ne dođe doktor...
Eto o tome. I još ovo: ne znam koja je godina – zvao
me dragi drugar Toma Cvetković iz Leskovca (urednik dnevnog lista, upravnik
pozorišta, dramski pisac, pokrenuo je novi list „Pomak“) i kaže: molim te, ne
znam šta da radim, Milivoje traži da promenim glas. Ja sam već glasao za Radovana
Markovića Beloga. Milivoje traži da promenim glas i da glasam za Mira
Vuksanovića. „Ti si dobar sa Ognjenom, reci mu...“ „U redu je“, ja mu kažem.
Sutradan isto pitanje, isti problem. Javlja se naš
drug, poznati pripovedač Saša Hadžitančić iz Niša. Velim mu isto „U redu je.
Zamoliću Ognjena da to sredi“.
Slučaj Čiji si ti
mali
Evo kako stvari stoje u zemljici srpskoj. Može li to
nekako da se svede na normalnu meru? Gde su ti novi Stevani Sremci da pišu
knjige o Vukadinima? Ili ovo: juče slušam na televiziji, pesnika Bećkovića,
nekadašnjeg mog pratioca, koji je poznat po knjizi Čiji si ti mali. Takva lupetanja, ta vrsta ponižavanja pesničkog
čina, to je prešlo svaku meru. Koliko je nisko pao. Pisao sam nekoliko puta da
su Albert Kami i Sartr pedesetih godina dvadesetog veka pominjani, zajedno sa
Andreom Malrom: kako na scenu stupaju basardi, duševna kopilad, i to – kako se
ruše stari hrastovi. Taj mrak koji je bio obuzeo ne samo srpski narod, kod nas
je posebno bio prisutan, pa i nagrađivan. To ruganje sa svetinjama, maukanje i
kikotanje nad samim sobom kao neuspelim bićima, taj potpuni jad u pozorišnim
izvedbama, na filmu, naročito u književnosti.
Zato što se slobodno može reći da je to sraman čin. U
čemu se prepoznaje ličnost ili čovek svestan svoje lične beznačajnosti. Minorni
pesnik piše o Bogu i Njegošu, što se ne može slušati jer su ta njegova
lupetanja o svemu i svačemu, te njegove izjave o Jasenovcu, Kosovu, ili o
ustanicima Karađorđevim toliko niska, gotovo bolesnička... Prisećajući se
poslednjeg dana oktobra, slava Svetog Luke, ja idem ujutru u Bileće na
odsluženje vojnog roka. Mali me prati i iznenađuje me: on je obučen
neverovatno. Novo usko odelo, braon boje, rukavice, kačket kariran u toj boji.
Idemo ka „Borbi“ pa u Knez Mihailovu. Ulazimo u
„Prešernovu klet“. Ja stojim a on silazi naniže. Za neki trenutak, čujem
neku svađu. Silazim nekoliko koraka niže i vidim neverovatan detalj. Devojka
koja ga vuče za sako, mladić pored nje koji je pošao da je zaustavi. Ona viče –
„Ovo je sako moga brata“. Ja vičem: „Šta je bilo mali?“ „Ti valjda veruješ meni,
Vojvoda“. Ta traumna noć, godinama me je na neki način zbunjivala. U pismu koje
mi stiže dok sam u Bileći, on piše da je bio na robiji zbog krađe (zamisli to).
Tvoj Bećko, komandant nebeske parade. Od tada je prošlo mnogo godina, već
pedesetak gotovo i tek nedavno vidim da je počeo da menja garderobu. Koja je to
očajnička i nesrećna potreba za nečim što ti ne pripada. Nikada mi to neće biti
jasno. Gotovo pre nekoliko godina, moj drug Dača, Milan Dačović, pisac, i ja
idemo uz Ulicu Kralja Petra, nekada Sedmojulsku ulicu, naviše ka Knez
Mihailovoj. Nailaze od Kalemegdana Bećković i grupa oko njega. On je potpuno
isto obučen kao one noći. Ja kažem mom Dači, da li je to neka vrsta bolesti?
Jer on sada ima i para i mogućnosti više, itd. O čemu su, o toj vrsti bolesti
pisali Berđajev i Šestov: o opsednutosti kao razdvojenoj ličnosti, a gospodin
Stavrogin rekao da su to uozbiljeni tupoglavci (Zli dusi).
U ovo vreme je srpski narod sve više razjedinjen.
Trebalo bi znati ono što je jednostavno: čime opstajemo i čime se prepoznajemo,
što i jeste duh muzike kao duh revolucije, čin oslobođenja čovekova i
jedinstven put ka slobodi. Iako se to postiže, kako je govorio Sveti Jovan
Zlatousti, obrazložio pisac Idiota
(što je prepisao Franc Kafka i ostali pisci drugoga reda) – ne postoji cilj, nego samo put, ono što
zovemo ciljem – kolebanje je!
Sve to što se dešava sa mojim Matijašem, u koga sam
verovao, iako sam znao da je potpuno neobrazovan. Njegovo trućanje, šta je poezija
– patetika uma, ili slične budalaštine - zaista je nedostojno da se i pomene.
* * *
Kako se Iskra besamrtna
prepoznaje ili oseti ono što utiče da se i u svakidašnjici, izvan umetnosti,
može događati?
Godina 1944, kraj rata. Bugarska okupaciona vojska napušta Srbiju. U
našem selu, Novom Momčilovu logorovali su 25 dana. Top je bio u našem dvorištu.
Po nekoj naredbi, bio je kraj rata pa je trebalo troja kola da natovare
okupatorsko naoružanje i da ih isprate do železničke stanice u Žitorađi. U selu
ima više vranjanskih kuća, iako su Crnogorci krajem 19. veka naselili i
stvorili to selo. Okupatorsku vojsku prate dvoja kola uglednih domaćina,
Vranjanaca, i jedna naša. Konsultuju se naši, nekoliko domaćina, pa se
dogovaraju da ja budem u kolima, a ne otac koji je imao dosta problema sa
okupatorima. Polazimo negde posle podne. U kola u kojima sam ja sa bugarskim
vojnicima upregnute su dve krave. Jedna naša a druga stričeva. Gurkaju se kada
silazimo nizbrdo, pa poneki se vojnik bukvalno zajebava. Tako uspeva da mene
prebaci ispred krava i umalo da me zgaze itd. Na kraju Studenca, blizu Žitorađe
je železnička stanica. Ne znam gde su dvoja kola naših prijatelja iz sela.
Prilazi mi jedan oficir, povisok i bledunjav, ima neke svetle žive oči... Daje
mi malu lubenicu, crvenu, rasečenu, uzima ulare od krava i izvodi ih na drum,
sada smo okrenuti ka našem selu. „Otivaj.“ (Putovanje od Momčilova do Žitorađa
je 14km)
Na Međunarodnom sajmu knjiga u Sofiji krajem 20. veka ja predstavljam
Jugoslovenske izdavače. Sredinom nedelje, dok je trajao Međunarodni sajam
knjiga, sa nekim društvom idem na zabavu, neku vrstu žurke. Domaćica je dama,
inače poznati doktor lingvistike, i čest gost na evropskim seminarima kada se
govorilo o jeziku i lingvistici. Pio sam dosta, naročito čuvenu bugarsku rakiju
„Grozdovu“. Valjda i zbog toga recitovao sam mnogo pesama, narodnih, srpskih,
ali i ruskih, govoreći možda i neke nepotrebne rečenice, ali i to kako sam ja
Hristos sa Balkana. Prišla mi je jedna devojka, rekla je da studira političke
nauke, kao i to da smo mi Jugosloveni izdali komunizam, da smo prozapadni
elementi. Posvađali smo se – oboje smo govorili ruskim jezikom. A tada sam ja
prepoznao one iste oči bugarskog oficira koji me je pratio onog davnog predvečerja.
Pamtim kako je bila noć, kada sam stigao kući, gde me je čekalo puno naroda, ne
samo mojih. Nisam znao kada su se vratili oni drugi iz sela.
Ali to je ostalo kao neka vrsta udela osećanja Iskre besamrtne u tim surovim danima rata. Mnogo godina je prošlo,
ali ja nisam znao ni onda ni danas da li je u srodstvu ta devojka, Jordanka, sa
onim oficirom. Njihove oči bile su kao prepoznatljive, kao u nekom snu potom. U
hotelu do zore Jordanka i ja, koja me je iznenadila, čim je došla, a ja sam
ranije bio izišao. Sećao sam se na toj žurci čuvene rečenice koja se pominjala
u Pustoj Reci: „Ako Bojnik niko ne osveti, Pusta Reko i ja ću te kleti.“ U toku
toga rata (II svetski rat) okupatorska fašistička vojska gotovo je uništila
Bojnik. Bajonetima su rasecali trudne žene, dečicu malu su nabijali na nož. O
tome su napisane knjige i mnogi tekstovi... Među taocima koji su bili u
blokadi, bilo ih je šestorica iz mog sela, bio je i moj otac pa je uvek pričao
o tome kako ih je jedan oficir izveo iz blokade i tako su ostali živi. To je
ono: postoji neko prepoznavanje Iskre
besamrtne. Ali i ovo: ponovo je u Jugoslaviji nesrećni rat. Grupa umetnika
iz Beograda autobusom koji je poslat iz Slunja ide da daje nekolike priredbe u
mestima gde žive Srbi. Tri dame i tri muškarca, a bilo je najavljeno oko
trideset ljudi da će poći. Međutim, ujutru kada je stigao autobus samo je
šestoro stiglo: Svetlana Stević, pevačica izvornih narodnih pesama, Simonida,
ćerka Milića od Mačve, koja je doputovala iz Pariza gde joj je ostao muž, kao i
vajarka Marija Ćulum i nas trojica, pesnik Jovan Bogićević, Zoran Kostić i ja.
Oktobar je i gradonačelnik Mile želi da proslavi taj dan, 20. oktobar.
Prisustvuje nekoliko komandanata frontova i četiri vladike. Unprofor (Poljaci)
ukinuo je struju, da ne bismo uveče mogli da održimo skup. Kako je kao i onda,
tako i danas, podseća me taj dan na učešće Iskre
besamrtne u onome što se zbivalo. Naime, trebalo je da ja govorim i da
vodim neku vrstu programa, kao i ovih prethodnih dana. Međutim, mislio sam da
je bolje (i bilo je) da to učini Svetlana Stević pevajući izvorne pesme o
Karađorđu. Sećam se i sada kako je nekoliko tih rasnih momaka, komandanata,
pogledalo se kao da su zbunjeni... a onda kada je Svetlana počela onim čudesnim
glasom da izvija i razvija kao uz neki blagoslov čuvenu pesmu „Karađorđe osvaja
gradove“: kako su u tim mladim odjednom narastala prsa, i kako su bez
naprezanja nekom čudnom silom bili obuzeti, kao da je neka zasvetljenost
obasjavala njihova lica.
Ja sam to!
Ili ovo, delegacija srpskih pisaca, u „volgi“ koja ima više sedišta
(vozač tavariš Haritonov, junak iz Staljingradske bitke). Negde pred Tulom, već
blizu Jasne Poljane, čuvene po Lavu Tolstoju, nailazimo na čoveka koji prodaje
jabuke. Sam je, okolo je velika širina i nikoga nema, pored njega plehana kofa
puna jabuka. Zastajemo. Prilazimo da kupimo jabuke. Naš drug, Idrizović, koji
predstavlja Hrvatsko društvo književnika, na podsmešljiv način reaguje, kada
čovek traži samo jednu rublju. A onda taj čovek: obučen u bele pantalone i
košulju, nalik na poznatog deda Tozu iz Pukovca kod Niša zastane, onako
srednjeg rasta, mršav, najednom se nekako uspravlja, nadimaju mu se grudi i on
kaže: Ja Rus... (Podsećao me je na
deda Tozu iz Pukovca kod Niša, gde smo otac i ja u jesen išli da se kupuje ono
što treba za zimu. Imao je velikog psa koji kada nas je sačekao bio je vrlo
miran iako je opasan, a deda Toza kaže: „Mnogo je dobar, kao dobar čovek. A
kada pas nije kako treba, ja mu kažem: Ćibe, pceto.“)
Ima više primera, verovatno u svačijem životu, u kojima se može osetiti,
ako ne potrefljenost, kao što je govorio vladika Justin Popović, nego samo
pomisao na dejstvovanje Njegoševe Iskre
besamrtne... I to je ono u šta se može verovati. Ja sam to.
Bilo bi preterano ako bih i ja pominjao kolike sam sve i kakve imao dane
i noći a u kojima se ta iskra prepoznavala i koja je bila neka vrsta pomoći...
Posebno se tu može govoriti o vodi, o pokušaju preplivavanja Save u prvim
studentskim danima, a onda potonuću i – uskrsnuću, ili na Durmitoru u šetnji
oko Crnog jezera, kada mi ćerka Leonora (majka je volela operu Verdijevu i dala
joj zato ime Leonora) isklizne i počne da pada sa visoka, pa opet pomaže ona
čudesna iskra, da ja za njom nekako poletim i uhvatim je pred pad u vodu – i
tako sve biva u redu. I tako dalje. Ovo je samo pomenuto nekoliko primera kako
se, koliko se, i u kojim slučajevima, ljudsko biće može obradovati – kada mu se
pričini da više nema spasa, a u njemu se razbuđuje čudesna moć i uz neko
obasjanje pomaže da bude sve u redu...
Kako je to počelo: otac i ja smo na planini, mislim da je bila Pasjača
ili Beli kamen i vraćali se natrag u selo. Otac je bio vrlo jak, najbolji kosač
i stalno je voleo da priča kako su njih trojica čuvali kraljicu Mariju, a
posebno u vinogradima u Topoli. On, iz drugog sela, Starog Momčilova, Vladimir
Krnjaš i Gradimir iz Donjih Konjovaca. Silazimo i na ćupriji kod Kožinaca
odjedanput upadne zadnji deo kola... Otac mi kaže: „Drži dobro ulare, pa ćemo
uspeti uz pomoć Božiju“. A onda podvikne i uz blagost kaže: „Ajde sad uz pomoć
Božiju“, a zadnji deo kola podigne desnim ramenom... i tako izađemo. Ta njegova
rečenica da je sve moguće uz pomoć Božiju urezala mi se u sećanje još od dana
ranog detinjstva... Pomišljam, često, da se bar u hrišćanstvu upravo zbog
Njegoševe Iskre besamrtne, u
budućnosti, na neki način zbližavati i hrišćanske zajednice. Biće manje
neprijateljstva i zla.
