Eseji

Istorija srpske duhovnosti



Tragične okolnosti u formiranju srpskog kulturnog identiteta, i u slučaju Kuće nasred druma, ili, ironično kazano, i Krčme, išle su na ruku svekolikom, kako ondašnjem tako i budućem, to jest potonjem, zabludnjivanju u stilu ideologije Tamnoga Vilajeta. Karakter naroda koji se formirao odmah posle Kosovske bitke u dve etičke, ali i religijske ravni, iz kojih su se razvili pogled na svet i život, osobito umetnička pa i filosofska i zatim psihološka misao – dakle, taj i takav karakter, uslovljen je pre svega Strahom, kako od nestanka biološkoga, u ropstvu ili i bežanju od njega, tako uz svetosavskoga Boga – koji je etničku ideju blagosiljao i vodio na put – pre svega uz trpljenje, a onda i revolt, ili prkos: kako se mora ''i na strašnome mestu istrajati!''
Istorijski procesi, i u Evropi i u svetu, nisu dozvoljavali, ili naši vođi naroda nisu to umeli da iskoriste, kako bi se na civilizacijskom usponu srpska ideja i formirala, i ostvarivala, pa je i zato, naravno, dolazilo, neprestano, do zakašnjenja i duhovnog zatupljivanja. Prožimanje neistorijskih i istorijskih sadržaja, ideja i snova, odvijalo se prema upotrebnoj vrednosti onih koji su bili predvodnici. Umišljena bića iz mašte zajedno su stolovala uz ona iz istorijske čitanke. Bogorodica i Hristos, uz anđele i pakao, uz grešnost i molitve, pili su rujna vina ili večerali, kao upotrebne vrednosti, čim bi to koristilo vlastima, i zajedno, sa stvarnosnim nosiocima etablišmenta. Kako je strah od budućnosti vazda bivao prisutan tako se i narodnost okretala zaumlju – odakle je, uz izjednačavanje paganskoga i crkvenoga verovanja – proisticao i način prihvatanja realnosti. Što se obijalo o glavu svakome duhu progresa. Izmišljeni događaji, i voditelji u njima, bivali su prisutniji i stvarniji od onoga što se zbivalo pred očima naroda. Jer nije imalo čime, ili nije se moglo pod stalnim pritiscima spolja – da se saobrazi i oseti, shvati, prepozna i utemelji sopstveni, samosvojni način mišljenja i prihvatanja reda i poretka u prirodi. Ono što je i u delu Svetoga Save, i u ostalim spisima pravoslavnih velikodostojnika srpskih, bilo dragoceno i osobeno, zbog surovih godina tamnovanja – bilo je odbacivano i kaštigovano kao vrsta ukletosti, ali se, sticajem prilika, i nekim tajanstvenim vezama sa kosmičkom energijom koja je nadahnjivala naraštaje – povezivalo se istorijskom pričom – i postajalo izlaz! Svakojake  muke i borba za goli život, uz dovitljivosti prvaka u narodu, koje su narodne pesme proglašavale i kao jedinstveni srpski put u budućnost – zbunjivala je religijska povesnica, koja i nije pročitavana na pravi način.
Srpske narodne pesme, i kao ogledalo duše, kako je već napisano, i kako jeste – nisu shvaćene u stilu i smislu duhovnoga preobražavanja, kojim se i misao jedinstva zemaljskog i nebeskoga života poistovećuje i preobražava u jedinstven obrazac i ono, kako bi rekao Vladimir Solovjoj – Apsolutno čime se ostvaruje dobro preko istine u lepoti. Onim čime je i ta istina isto što i lepota! Prožimanjem, preobražavanjem i neprestanim prerastanjem oblika – u čemu, naravno, ono stvarnosno ne može ni da opstaje bez udela duhovnoga, i u čemu se simboli snova i imaginativna ''sugestivna neodredljivost'' doživljavaju, u jednom trenu, i kao svetleća iskra koja vodi na put.
U najboljim srpskim narodnim pesmama, i junačkim i onim drugim, lirskim, i ženskim i muškim, izjednačavaju se ti proživljaji realnoga kao čudesnoga i imaginarnoga kao sveprisutnog u času kojim se oseća ili predoseća energija što nadahnjuje dodirom božanskoga, nesaznajnog!
Sam razvoj srpskoga narodnoga pesništva, u okolnostima surovih stoleća, i uz prinudnu usamljenost ne samo našega čoveka, nego i samoga naroda, pokazivao je, ipak, da u traženju nebeskoga blaga ne može se bez nevolja u kojima se duhovni život neizbežno saobražava onome u čemu, i čime, istrajava, i pojedinac i zajednica.
Postoji ona tajanstvena granica u kojoj se večno dodiruju duhovni život sa stvarnosnim, kao i srce ljudsko uz um i misao koja proishodi u tom času. I to je ono veličanstveno ako se oseti, proživi, i postane oblik.
Kako to razumevati i kako objašnjavati? U različitim istorijskim periodima, zavisno i od državnoga ustrojstva ili, pre svega, naklonosti njegove i odnosu prema velikim silama (koje mali narodi neprestano i osećaju kao teret i nejački vođi kao uzor koji se bukvalno sledi) i u srpskim civilizacijskim okvirima – tumačilo se i pesništvo, kao i sve ostalo, ovde. Nije umelo da se shvati baš to jedinstvo i u naizgled suprotnostima: upravo je ono najbolje u srpskim narodnim pesmama, kao uostalom i u svekolikoj velikoj umetnosti, bivalo i bilo usaglašeno, i u tajanstvenim linijama dodira – izjednačavano i preobražavano uz mesijansku ulogu i vaskrsavanje Hristovo. Što se nije razumevalo ni sa jedne strane, ni one stvarnosne u kojoj su uglavnom ''vladali'' kao vrednovatelji – tumači vazda u službi tekuće politike i zakonitosti malih naroda – da je umetnost u upotrebi društvenoj a ne duhovnoj u smislu progresa, kao i oni drugi, malobrojniji ipak ali i glasni – koji su bukvalno prihvatali religijske kodove, crkvenoslužbene a ne one iz domena Otkrivenja Jovanovoga. Ipak, drukčije!
Lepo je i tačno pisala Isidora Sekulić i ovo: ''Kad pročitamo samo jednu Vukovu zbirku, tako je kao da smo prošli gore i vode naših zemalja, izučili istoriju, poznali prisno vladare i junake, čitav jedan svet, saznali na čemu stojimo, ko smo i kakvi smo...'' Ali i to: kako se u tom stvarnosnom i duhovnom ''stajalištu'' – formirao kulturni identitet naroda i kako se, uz religijski problem, traganje za srećom na zemlji, ljudska duša snalazi i preobražava i u strašnim događajima.


Ma, dokle to: ''Duša patničke nam rase?''

Ono što se, vekovima već, sada i ovde, neprestano manifestuje! Nije to samo duhovna obeleženost ovoga naroda. Iako je, mora se priznati, posebno naglašeno – kukumavčenje i zaplakivanje srbaljsko, pre svega, očito i prepoznatljivo – naročito u srpskom pesništvu. Onome kojim se kiti i predstavlja srpskost. Zato se i u dvadesetom veku izglasavaju kao najveći pesnici – vodeći plačkopevači – Dis i Crnjanski, uz skute im Vasko Popa, koji je, ipak, bežao i u zaumnost i u rugalicu, vešto iskoristivši srpsku tavnovilajetsku jazbinu, kojom se glava oduvek spuštala u pesak ili blato. Čime se skrivalo sve! I ono što se živi, i ono čime se misli, i čime se sve to oblikuje u oblike, i u dela!
Patnička nam rasa, kako to, kao slučajno a nije – opeva i Milan Rakić. Nije mu se to desilo ''onako'' – nego je proživeo svoj kratki vek uz večitu tu srbijansku zaplakanost, koja je, u zabitijim krajevima, i u Crnoj Gori, i u Bosni ili Hercegovini, i drugim delovima gde su Srbi – bilo više lelekanja, jauka i u nesuvislih krikova. U Vojvodini bilo je (gde je prosvećenost na višem nivou) i prenemaganja i zaplakivanja, ali i poigravanja sa tim – što je to ''osećao i živeo'' veliki dar Laze Kostića. Koji je, prvi u srpstvu, ne smislio nego doživeo Jad jadaniNaravno – kao neostvareni jadi!
Jadikovka se nastavlja, neprestano.
Ne samo u umetničkim izvedbama, nego i u svemu ostalom. U društvenim preokupacijama, sociologiji i u lečenju psihologa, u nadgradnji, u političkim vežbama i sastavljanjima programa, u molenjima za kredite, i u tolikim, svakidašnjim – kukumavčenjima.
Dokle, ta vrsta inferiornosti? Može li ovaj narod i da odraste?
I šta bi trebalo razumeti – pa se možda i opamećivati? Ovo: u srpskoj duhovnosti, kao i u istorijskoj priči – onome vremenu što je vezano za početak i osamostavljivanje, za Nemanjiće uglavnom, sve do potonjega doba i stradanja posle Kosovske bitke – bivalo je posve drukčije! Čak i u godinama odmah posle toga doba, i u njemu već – i u narodnoj je povesnici, osobito u onoj iz religijskoga koda, crkvenoj, to jest manastirskoj, kao na primer u nekim ipak Obasjanjima Danila Pećkog – prosijavalo, još uvek, ono iz svetosavske čitanke ili legende: Duh otpora i slobodnoga istraživanja ličnosti. Što su, zatim, potonji vekovi ropstva posve izbrisali iz svake vrste samoobnavljanja i pojedinca i zajednice.
To pravo na slobodan izbor i na nezavisnost tek se osetilo posle progovora i uzdizanja Karađorđijevih barjaka u Orašcu, i svuda, gde se glas slobode doslućivao. U društvenim i političkim previranjima, u bunama zatim, u svekolikim Premjenama (kako to lepo osta da se pamti iz Vukovoga Rječnika) kao i dva potonja veka – koja karakterišu svekoliku borbu srpskoga naroda i da se konstituiše i da izađe, nezavisan i samosvojan, na istorijsku pozornicu sveta. Nije nam uspelo! Vođi i izabranici (a bivalo ih je) kao da i nisu imali podršku upravo od raje, koja je već svikla da živi tom, pogubnom, ''patničkom dušom''! Da je duša u Srbalja sva u toj patničkoj rasi! Što je mogao i umeo da nadgradi i uzvisi, i iz ''mrtvila'' podigne narod – eto Nјegoš, ali i srpska narodna pesma, kao i kulturni identitet – ne samo u njima, nego i u obnoviteljskim programima i Rastka Petrovića i Dragiše Vasića, ali i Jovana Skerlića i Jovana Cvijića, koji nisu shvaćeni kako je trebalo, i danas takođe, nego je prevlast bila na strani – ostrašćenika i inferiornih podanika, čiji su duhovni amblemi i znakovi izvan postojbinske adrese...
I, evo, tog večitog raskoraka!
Zbog, i zarad jačih, koji večito tlače, pa je i život u neslobodi, inferioran zapravo, uzrokovao da se i ono što je bivalo vlast, a uz njega svrstavani gotovo i svi – u svim oblastima društvenih i duhovnih delatnosti, po nuždi i njome vođeno – služilo programima sa strane i indukovano idejama izvan kruga u kome se opstaje i istrajava. Što je pokazala pragma u dvadesetom veku: i godine u stvaranju Jugoslavije, i naročito posle raspada – obeležavaju i daju pravu sliku stanja svesti, sada i ovde, kao i juče, kao i poodavno: ideje nezavisnosti i slobodnoga stvaranja državnoga ustrojstva i budućnosti – nisu imale i mogle da se ''održe'' ili ''zateknu'' ili ostvare – pod vođstvom onih koji su mogli biti naslednici Karađorđijevih barjaka – nego su pali na niske grane, i u drhtavim ručicama pognutih sledbenika politike siledžijskog knjaza Miloša Obrenovića, koji je umeo da se prenisko klanja jačima a presurovo kažnjava slabije, naročito svoje, Srblje. Rajetinska pognutost i patnička duša tako su dobijali premoć! Tako se i danas ponaša gotovo svekolika medijska, i u štampi niskoklanjajuća – ona publicističko-kukavna, inferiorna svest, kojoj je važno samo da preživi – i na bilo kom ''kazanu''.
Koliko je umetnost doprinela tome? Previše! Zar je moralo tako? Nije. Zar mora biti tako? O, i ne mora ako ima čime da se shvati, oseti i prepozna – koliko je i na koje sve načine Srpska duša – kao patničke rase – simbol prevaziđen i poguban. Ako ga se ne odrekne čovek na ovim prostorima, umetnost i idejnost pre svega, onda, zaista, nema čemu da se nadaju ni budući naraštaji!
U slabosti ili nemoći – taj duh inferiorni kao talog rajetinskoga milja ili podzemlja, kao bumerang zapravo – evo podmeće nam se i sa svih strana, kao balkanskim buzdovanima i nedoraslim civilizaciji, jer i sve činimo da podpomognemo takovim shvatanjima...
Kako bi se bukvalno opstalo, u Rupi, i sada je prevlast onih – grubo kazivano – ''snaga'', koje se nisko klanjaju upravo svetskim silama koje su nas bombardovale više puta... I ponovo će, prete nam – ako se ne savijamo do niska. Vape za pomoć inferiorci, kukumavči umetnička povesnica – satire se, opanjkava i sebe i narod, što se podpomaže društvenim sredstvima i odmah nagrađuje. Na Zapadu – mogu da budu zadovoljeni: kredite koje daju zaista se bogato, uz kamate naročito duhovne i obrazovne – isplaćuju višestruko! Ponižava se sve što je bilo autentično! Izvrgava se ruglu i ona istorijska svest kojom se ovaj narod i ostvarivao kao posebnost, i kao samosvojan.
Do kada će potrajati to samomučenje u Srbalja?
Do kada će se manifestovati i kao pogled na svet i život, i kao pripadnost civilizacijskom progresu, sada i ovde, taj Duh – satvoren i večito obuzet patništvom koje formira rasu?
Ume li to, razume li to, može li bar Netko i da ukaže na put kojim se oslobađamo takove pošasti? U ovim godinama osobito kada se iznova zagadila večita Kosovska Rana! Može li se odseći ili na rezak način i preseći, i izlečiti, i ta Bolna Rana?
Uz mišljenja i delanja kojima se uživa i proživljava Sadašnjost – kao udeo patničke rase u Srpskim Događajima – i ne može!




27. septembar 2007.
na Krstovdan. Jutro




BETOVEN I BES 

U mnogim trenucima možda se i ne razume odakle nam stiže ta neočekivana pomoć, čime nas zasenjuje ili oslobađa tereta i kako nas obujmi. Taj dar kao da je hodočasnički a obasjava usamljeničke duše. Svejedno je li to ton, boja ili slika, ili reč: i iza njih, iza tišine koja nastaje potom, evo i Izbavljenja! Potom je moguća i čistota, takođe iznenada, jer se pomisli kako ima neko, ima nešto, ima i tajna - koja me čeka! Pa i ta uteha opet, i kao simbol i kao nova staza, otvara drukčija vrata svake kuće u kojoj smo, i pomisao je tada bez opterećenja svakidašnjih: Lepo je biti živ.Koliko je umetnost, u odnosu na sve ono drugo što čini čovek, a posebno u poređenju sa religijom ili naukom, uvek imala tu prednost: mogla je i usred pustinje, i u bolnom sučeljavanju sa zlom da,  odjednom, pokaže plamen. I kad jutros, na radiju, slušam Betovena, tu čuvenu grmljavinu, kako se populistički veli za najvažnije mu simfonijske izlaske iz tame, a meni je i u meni, evo, lep junski dan, ali misao gredi nekud dalje: um hoće da deluje kroz ideje. Zašto je Betoven tako silovito, i uz tako neodoljivu potrebu, umeo da bude besan, ili - zašto je toliko podrhtavao? Druga je strana, ona, kojom se ili osokoljavaju ili muče izvođači - ili uživljavajući se u te genijske neravnine i  pukotine, ili, uz strast ih smirujući. Ali taj već čuveni bes Betovenov: odakle je, kako li je izlazio na put, kojom se to silom oslobađao i sebe, i kakvom je snagom mogao da postane velika umetnost?Evo, i taj talas muzike - slio se negde, kao da pada iz beskrajnosti i u neizmer, ili čak i u akt. Ali ja pomislih na Njega, umetnika, kako - nesrećan u svakidašnjici, zakinut mnogim "nevoljama" - tako neophodnim Pojedincu ali ima sam taj izlaz, i tu opijenost - da slavi, čak i ne razumevajući taj poriv, ono čime je sam neprilagodljiv. Ima jedna poznata rečenica u Hesea: "Patnja je najveličanstvenija muzika - ukoliko je slušaš". Da li bi mi danas, i tolike generacije pre nas, i posle, imali to zadovoljstvo i tu radost, tako često, a da Betoven nije i previše patio? Naime, koliko se energija njegove patnje transponovala u ove veličanstvene valove harmonije, bune, pa i naricanja, koje će, pomišljam, uzalud pokušavati da opravda ili pojasni i Tomas Man u velikom romanu Doktor Faustus. Ili, da nije u životu slavnoga kompozitora bilo toliko pukotina, kako psiholozi vole da tumače, toliko i nesporazuma, i stradanja - zar bi moglo biti i onih pomalo urnebesnih, pa i pomamnih talasa muzike, toga zastrašujućeg, smelog, neustrašivog - krika, koji se jedino tako i oslobađa sebe i praznine svakidašnjice, i opšte golotinje i dosade, i bezdomnosti u kojoj tvorac bde i očajava.Dvadeseti vek, uveliko, pomišljam, nagovestio je i izvesne puteve ka jasnijem prikazivanju sudbine života velikih umetnika, a što su mogli da pokažu mnogi stavovi i konačna odredišta, na primeru Marsela Prusta, koji se obračunavao sa Sent Bevom. Rane koje cure, a što ih je ispisivao tvorac čuvenih povesti, U traženju za izgubljenim vremenom - evo, kao da su posve opsele misao, duhovnost i celokupnost onoga što bi se moglo nazvati Pogledom na svet. Kako um, naravno, deluje kroz ideje, ali je i etička ravan neizbežna - mnoga će umetnička dela, muzička, slikarska, književna, biti proglašavana za izuzetna: upravo nastala iz same mržnje na bol, na ono čime se određena individua ne uklapa u opšti tok kretanja, kao i na način transponovanja one negativne energije koju ni društvo, ni svekolika zajednica, ne prihvataju na lak način. Prust je izabrao čaroliju: rane koje neprestano cure on je umeo da preoblikuje u mirise bez kojih mu nema opstanka, ili i u znake lepote, koja ne samo da je varljiva nego je posve veštačka, ili lažna. Na početku dvadeset prvog veka, verujem, da postoje i to neverovatno jasno: ne može se ni jedno veliko delo, postalo riznica današnje civilizacije, nikako prihvatiti bez ostatka ako nisu, i u zajedništvu i u neminovnom srodstvu, poznati autorovi sveukupni časovi izdvojenosti a što je učestvovala u oblikovanju. Sent Bev je, evo, i neophodan Marselu Prustu.Kao što i naricanja, ili baš i grmljavinu Betovenovu možemo razumeti i na pravi način - jer je postalo poznato sve ono što je velikog kompozitora mučilo, progonilo i unesrećivalo u svakidašnjici. Ne mogu život i delo biti razdvojeni. Nemir i bes, krik Betovenov - tako se približava tišini i ćutanju potom, tako ne može ni da predahne, niti već oslobođen bola, umine i pretoči se u čist ton, u uzdrhtalost koja zatreperi - jer je tako blizu, ili već u njemu: u svetlosnom zraku kojim odiše muzika. Dok se bore talasi, dok udar traje: kao da i mržnja bukti, a čim se izdvoji put ka bilo kojem svetlosnom znaku - odahnuće započinje. Gnev u umetnosti isto je što i beda, ili u granicama niskosti je. Samo ta beda stvara čovekovu patnju, iz koje "cure rane", a već transponovana, oslobođena, ona je i znak višega, kao molitva koja budi.
"Uspenja", maj 2007. g.





OČI ANE AHMATOVE 
                                                           
Pesnici su je obožavali, i kada se i danas zagleda u njene neobične oči rado bi - pomišljam - čovek prosanjao da iz njih otkriva neki gotovo Bogorodičin mir
Oduvek je to bio izazov i večito - tajna: otkuda proroci, i kako su i pesnici,uz njih, mogući, a naročito kad predviđaju. Oni retki, veliki, što iz stihova im izbije taj val nepredviđenoga - čime će im se i život (a on je jedinstveno sadašnji - i prošlo je i buduće već stasalo u jedan protok), kasnije, prepoznavati. U jesen 1995. odabirajući pesme sročene u martu i za taj mesec obeležene, u kome sam se i rodio, prevodih i mnoge stihove Ana Ahmatove.Ana Gorenko Ahmatova, pseudonim koji je proslavila, u Petrovgradu je, uz mnoge značajne ruske pesnike, pripadala krugu Akmeista u kome su bili, između ostalih, i Nikolaj Gumiljov ali i Osip Mandeljštam. Pesnici su je obožavali, i kada se, i danas, zagleda u njene neobične oči - rado bi, pomišljam, čovek prosanjao da uz njih otkriva neki gotovo Bogorodičin mir. Iako je za Akmeiste kazivano, još tih godina, 1913. na primer, da je Ruža ostala što i jeste: lepa samo po sebi, i svojim cvetnim listićima, mirisom i cvetom, dakle, a ne svojim zamišljenim sličnostima s mističnom ljubavi ili čime bilo još - Aleksandar Blok, u poznatom svom tekstu "Bez božanstva, bez nadahnuća" (1921.) pisao je kako taj pokret u književnosti ne donosi ništa novo i da ne pokazuje ili se ostvaruje posebnim vrlinama, ali: "Istinski se između njih izdvaja Ana Ahmatova". Zaslužila je titulu - "Safo 20. veka", napisaše u Rusiji.Njena pesma nema naslova, a u levom uglu, ispod, stoji: 10. mart 1917, Peterburg: "Kako su trgovi ovi prostrani, kako su bučni i strmi mostovi! Težak i mračan, evo pokrivač Pomrčinom nas, sve, obvi. I mi, naravno smrtni ljudi, Po svežem snegu, još, koračamo. Je l` neobično što sudbinski čas, Probdesmo udvoje - a da ne znamo? Bezvoljno kolena klecaju i pričinja se - kao da nečim dišu... ti - sunce mojih pesama - sena, Ti - blagodet života i u snu. Evo, crna se zdanja ljuljaju I ja ću na zemlju pasti; O kako mi je sada teško. Probudi se u mojoj seljačkoj bašti".Bila je, tada, u dvadeset sedmoj godini, i više ih je, verovatno, bilo zaljubljeno u Nju. Ali Ona, možda, bila je samo Gumiljova, mnogo kasnije i sa Mandeljštamom: obojica će stradati u talasu kojim je revolucija htela da promeni svet i budućnost. Prvi, Gumiljov, iz čijih će nesvakidašnjih i neobično nadahnutih pesničkih valova i stranstvovanja, više godina potom, izaći i osvojiti svet i Josif Brodski, uz čuvene ritmove i sintagme kojima, kao da iz zaumnih dolaze strana, uvek nedostaju prostori ili beskrajna glad za daljinama, gde možda i ima Dom.Može li da opčini taj zvuk i to predosećanje istine koja je sudbina: "Je l` neobično, što sudbinski čas, probdesmo udvoje a da ne znamo!" Stari svet se zaljuljao, osećali su to i napisali i Blok i Majakovski, ali je pesnik "Divne dame" rekao još - da je katastrofa blizu. Dok je pesnik "Oblaka u pantalonama" pokušavao da uhvati ritam koraka revolucije koja preporađa, i ne sluteći - obuzet čudestvom revolucionarnog marša (leva, leva, leva - a ko to tamo desnom korača?) da će, čim buna prođe i nemir slobode utone u druge vode, opasne, i sam - pre nego što puca u sebe, osetiti jezu baš one, Blokove, nastupajuće katastrofe.Kako je Ana Ahmatova osetila taj sudbinski čas: unutrašnjim damarom koji i bdije - donoseći potmulu jeku neminovnog udara, onoga što će Rilke opevati kao Prerastanje Čisto, a što je večno obnavljanje prirode i ljudskog roda, kao i večna patnja i smrt. Ono što je bilo i sunce u pesmama, i senka im, ono što će postati blagodat u svakidašnjici i u novim, još opakijim mukama, što će ih proživljavati velika pesnikinja, zablistalo je neočekivano, i pretočilo se u novo vino života, koje će i pomoći pesniku i da istraje, svejedno pod kakvim ili u kakvim okolnostima mora da preživi. Ima pesma Ahmatove "Je li se tako sudbina moja izmenila" gde je ona, evo, posve sama, i živi na nekoj divljoj obali, i jedva može da progovori, bilo kakvu reč ljubavi. Ima njena pesma, takođe: "Samo jedan ide istinskim putem" - a tako su i mislili i osećali, naravno, i Blok i Majakovski. Ili je taj jedan - onaj drevni i davni Pesnik - Hristos, ka kome teže svi pesnici. Oni koji jesu to i oni koji to žele, a u ogromnoj su većini.Iako je napisala, u "Severnim elegijama", da je u Nju, kao reku, surova epoha - oborila ili svalila, opet je, pesmom, uzdigla se, i 1957. mogla da poveruje da je pesnikinju, zadojenu Muzom, poput Feniska, iz pepela - podigla u etire gde kao i golub - jeste slobodna i može da gospodari. Kao što je i njen "Kijev" uglavnom zatvorio krug, grad u kome je bila srećno udata, i kome je pisala, rečeno je - kao o poslednjem pristaništu. Kaže u toj pesmi i ovako: "Put moj žrtveni i slavni, Ovde ću okončati ja..."I u bezvoljnosti i u stradanju - koliko i kako pesnik predoseća ne samo buru i nepogodu, nego i časove obnove, i ljubavi, pokazivala je, u tolikim periodima života, i Ana Ahmatova. Blagodat što je oživotvorena kao da iz Jovanovog Otkrivenja hoće da potvrdi onu starinsku povesnicu: "I neću izbrisati imena njegova iz knjige života!"

„Politika“





Može li đavo da ima reumu 


To je pitanje verovatno najznačajnije u istoriji moderne misli. Postavljeno je Braći Karamazovima Dostojevskoga, i u morama, u samoučenjima i samoispitivanjima najduhovnijega međ njima, onoga što bi trebalo da najviše predstavlja autora dela (ali i pisca već čuvene brošure-poeme Veliki inkvizitor) dakle, Ivana Fjodoroviča. To čudno pitanje, a u kojem su moguća objašnjenja potonje filosofske i književne misli, one što je začeta krajem devetnaestog a istrajala da bude vodeća u dvadesetom veku – ima svoje početke još u davnim vremenima, ali je sa Ničeom i Dostojevskim izbilo u prvi plan i zauvek opselo modernu svest čovečanstva. Šta ono predstavlja, šta označava, i kako se reprezentuje?Naravno, nema definitivnih ni pitanja ni odgovora, nema ni krajnjih to jest konačnih objašnjenja, ali ima puteva što odatle počinju i u kojima, možda, ima i odgovora. Kako će, krajem devetnaestoga veka, već u drugoj mu polovini – pokazati delo Ničeovo i Dostojevskoga, pomišljam, dve centralne i najveće umne glave toga veka, dva različita i antipodna stvaraoca, dva – može se i tako reći – posve suprotstavljena sveta, itd.Počelo je to Hristosom, kada je, i prvi put, oglašena revolucionarna onda ideja, duboko skrivena raznim molitvama, kletvama i oporukama, u kojoj se i – za upućene – jasno veli: da Boga i ima samo u ljudskoj projekciji, samo u čoveku, i da, takođe, odatle i polazi ideja preobrađenja i vaskrsnuća. U Apokrifnim delima Jovanovim, inteligentno se, i sa zadrškom, pa i molitvenom a naizgled oholom stilu, napominje – da je Sin Neba rođen ''za ovaj narod dole'', i razanet je i proboden u ime te ideje; pa i ovako: ''Ali ja tebi govorim i slušaj što ti govorim''. Odakle i počinje služenje istini onih sa harizmom što su, onih odabranih u rodu ljudskome, predvodnika, buntovnika, umetnika i filosofa. U tim delima ima, po Gnostičkim jevanđeljima, dalje: ''Reći ću vam jednu divotu braćo, ponekad kada sam hteo da ga (Hrista) dosirnem, osetio bih materiju, čvrsto telo; ali drugom prilikom kada sam ga opipao bio je nematerijalan i bestelesan... kao da uopšte nije postojao''.Ovde bih, još, pominjao i religijski misao koja će kasnije obuzimati filosofsku i književnu, pa i usmeravati ih, bar donekle. Sveti Ignjatije Bogonosac primetio je: ''Jer se ljudski Bog pojavio za novinu života večnoga i početak ostvarenja onoga što je s njim pripremljeno''. A Georgije Florovski u ''Vaskrsenju mrtvih'' ima zapisano: ''Ni prirodi tela duše, samoj po sebi, ni prirodi tela odvojeno – nije Bog darovao samostalan život, nego samo ljudima, koji se sastoje iz tela i duše''. Zatim, evo ih i dva velika uma: Niče i Dostojevski, i u devetnaestome veku. Na jednoj je strani, rekoh već, i istih godina gotovo – mladi student Rodion Raskoljnikov, a na drugoj takođe – mlad i željan večnosti, Zaratustra. Raskoljnikov čini delo, revolucionarno i neophodno da bi se razbio čelični zid stvarnosti, koja je muka, nepodnošljivost, poniženja čovekove egzistencije, itd., on, dakle, prihvata zločin, ubija nedužnu staricu, jer ima viši razlog: zar jednom Napoleonu, toj velikoj promeni egzistencije, duhovnosti i istorije sveta – nije dozvoljeno, zarad takvih ideja, pa i preobražaja, obnove, da učini i zločin! U morama Ivana Karamazova, đavo ima i objašnjenje koje je gotovo biblijsko: za Boga ne postoje zakoni, njemu je sve dozvoljeno! Zakoni su za smrtnika, za čoveka, za božje sluge ili stado. Raskoljnikov, to jest tvorac mu, Fjodor Mihailovič, ide do kraja: glavom hoće da razbije zid i da prolije gustu i tavnu krv večne omađijanosti, i te zakone za čoveka da promeni. Zaratustra, oslepljen gotovo idejom kako je i Bog mrtav, kako nema drukčijih i viših puteva ka promenama, ka večnosti – smišlja opako zlo, prinuđen je, ali posve u inferiornom stanju, da stavlja masku na lice, da obmanjuje i sebe i druge. Postaje gotovo cirkusna zabava: sve mu se predstavlja kao pozorište. Sa Zaratustrom, videli smo, započinju maske i klovnovi, izmišljeni mostovi i nepostojeća realnost, ona zbunjujuća šarena laža neke impotentne, nestvarne zbilje, nekoga unutrašnjega jada i samorazaranja, itd. Čega se, tako često, gadio i sam Niče, ali nije odolevao tom udesu, i toj patnji opet.Tako su, i tih godina, i u delima Ničea i Dostojevskoga, počela da dejstvuju, i danas naravno, dva suprotstavljena duhovna sveta, dva posve različita shvatanja i prihvatanja reda i poretka u prirodi i u čoveku. Jedan je, Ničeov, zar ne – lažan i zavodnički, u kome se, gotovo vek i po, skriva i najvažnija zapadna misao, filosofska i umetnička, iako se čini da u njoj ima i razlika – ako se na jednoj strani, na primer, primećuje Beket ili i Kafka, a na drugoj Borhes, ali i sva ona mnogobrojna, demagoška i lažna misao, filosofa i umetnika, i u kojoj se – evo – svet daleke i nepostojeće Hiperboreje uzima kao realnost. Što je posve isto, u krajnjem smeru i na liniji prepoznavanja, kao i Beketove kante za smeće. Odavno je i to jasno – kako je ''hiperborejstvo'', i kao lukavost uma, isto što i nihilizam!Odsudno, mudro pitanje đavola, dalekosežnu ima putanju i liniju vodilju: zašto i đavo ne bi mogao da ima reumu? Pobuna Napoleonova kao i Raskoljnikova jasna je od početka: ''Za Boga nema zakona. Njemu je sve dozvoljeno!'' (veli i Biblija) ali, zašto ne i meni, koji mogu biti isto tio? Ako se već ovaploćuje božansko u čoveku. To je ono božije u čoveku, to je i Napoleon u Raskoljnikovu. Može li se ''taj greh u mislima'', kako ga neko i naziva – baš izvršiti? Idu li u Sibir, uvek zajedno, i pravednici i grešnici, jedno je od pitanja Dostojevskoga. Ovde se može pomenuti i ono što je napisano u Zapisima iz podzemlja: ''Neosporno je da čovek voli da gradi i da krči puteve. Ali zašto on isto tako strasno voli rušenje i haos?... nikad se čovek ne može odreći prava patnje: to jest rušenja i haosa. Jer, patnja je jedini uzrok i izvor saznanja''. Put ka božanskom isto je što i patnja, ali i izvor saznanja, krčenje novih puteva.Kod Getea to je ''rešavano'' na drukčiji način: ''Bogovi? Ja nisam Bog./ Ali se osećam ravan Njemu''. Geteovu je domišljatost, može se i tako nazvati, uveliko razvilo delo Tomasa Mana, dovodeći je i do paradoksa, čak i do – obeznačenja. Šta se desilo Ničeu? Nije imao snage, možemo je nazvati i demonskom, ili i đavolskom, nemerljivom silom, onim revolucionarnim činom što je bdeo u Napoleonu, itd., veliki dar, genijalna ta žica u njemu – prepukla je, razbio se i san o veličini, pa je bilo prirodno da kaže: ''Bog je mrtav''. Iz toga kruga, sa toga krsta raspetosti – nikada se više nije odvajao. Sem što je išao naniže, survavajući se i predosećajući da može postati čak i to: ''Jadni otpadnik!''Krst je oduvek označavao revoluciju koja je i duhovna obnova čovečanstva, a za nošenje krsta Niče nije imao dovoljno snage i kuraži, možda osujećen i prirodom, rođenjem, vaspitanjem, genima predaka. Ničeanski heroj kao da je i osećao ali i preživljavao upravo stanje Boga koji je mrtav, pa je i nastanjenost njegova u tom svetu – poprimala oblike samoučenja, samoopravdanja, ali i početke laži i prerušavanja. Kao da se i sam Niče, onoga časa kada je to shvatio – i uplašio svoga čemera, svoga otpadništva, svojega pada. Kao da je i sam mogao da kaže, ono isto što i prorok Jeremija: ''Stan je tvoj usred prevare! / Zbog prevare za mene neće da znaju''.Božansku nužnost (divina necessita) prepoznavali su, u svojim delima, i Leonardo da Vinči i Mikelanđelo, kao i Direr u čuvenom svom autoportretu iz 1500. godine, gde je spoznavao sebe u liku Isusovom. Onaj čudesni čin iz poznate, nedovršene Mikelanđelove skulpture – kada je genije-umetnik udario po svom delu, kada je i ustuknuo verovatno, kada je odbio da dovrši započetu misao – jedna je od najznačajnijih karakteristika novoga doba, ere preporoda čovečanstva: čovek je dotaknuo čudo, osetio je Boga u sebi, i ustrašio se! (O čemu sam detaljnije pisao još u knjizi pesama ''Dvojnik iz Knez Mihailove ulice'' i u pesmi i tekstu ''Slava stradanju tvome'').Često je citirana nekad čuvena pesma Zanaide Hipnius ''Električna struja'', koju su mnogi istraživači Duha promene i ''svrstali'' kao zagonetku ali i znake što mogu bar da doslute puteve ka preobražaju. ''... dve žice upletene stoje... i dodirnuće jedna drugu... i planuće svetlost što vlada''. Što je i u delima Dostojevskoga, posebno u ličnostima mu Raskoljnikovu, Stavroginu, kao i braći Karamazovima (do kraja izatkano u Ivanu Fjodoroviču) na najbolji način opravdalo lik i božiju snagu u čovekovim pregnućima. Pa je i pitanje s početka ovog eseja opravdano do kraja: zašto đavo ne bi mogao da ima i reumu, jer je on, toliko često, u postupcima čovekovim, i toliko neophodan u delima ljudskim, najviše u onim što su revolucionarnoga čina, što su uvek na putevima promena. Ono svetleće čudo kojim se i munja oslobađa iz olujnih oblaka. Kojim se izabranika u ljudskome rodu, takođe, i prepoznaje onim što čini, ali i na koji sve to način čini.Nekad sam, u mlađim godinama, voleo da opravdavam i šire poznati gotovo ''nauk'' Verlenove pesničke umetnosti, što ga jarko uveličava i Žan Anri Bornek: hodočasniku je u svetilištu važna svetiljka a ne građevina u kojoj se nalazi. Ne kovčežić sa svetom tajnom – već nafora! Iako je, evo, bar u srpskoj književnosti, naročito u poslednjih desetak godina, i na kraju ovog veka, sve podređeno građevini a ne svetiljki, što je i jasan znak čak i niskosti umetničkih pojava i dela. Ono što se doslućuje, čime se i može biti dotaknut, a što je i privilegija izabranih, ne stiže ni na konju niti železnicom ili avionima i helikopterima, nagoveštava i Herman Hese, nego je u nama, u tebi ili meni, unutrašnja svetlost – ako je uopšte ima. Najmanje je u prejakim rečima – koje i ubijaju, ako su lažne, naročito amatere.Zapisano je, takođe, i o kriku kneza Miškina, u romanu Dostojevskoga, kako u njemu kao da iščezava sve čovečanstvo, ali i nikako nije moguće, ili je bar veoma teško – da oni koji su svedoci tome – i zamisle i prihvate ''da to viče onaj isti glas''!Veličanstvene takve trenutke u umetnosti, ono delikatno a opet zastrašujuće ponašanje Mikelanđelovo, kada je pokušao da razbije svoje delo, viziju i ideju, misiju umetnika, dakle, te časove obasjavanja – onu već svetiljku a ne i kuću u kojoj jesmo, Direrovoga Hristosa kao sebe samoga, itd., (čime se i bavi moja knjiga ''Obasjanja čudotvorne ikone'') Niče nije umeo, niti mogao da doživi ali i shavti – pa je, rekao sam, i zato njegovo otpadništvo postajalo tako hirovito, tako napadno, i prepuno besa i jada, samozavaravanja ali i neke pustošine, nakostrešene zloće, kojoj ni tragovi humornoga zaigravanja nisu mogli zaustaviti otrovne strele. Što će, potom, tako inteligentno ali i nepoštedno, pa i brutalno, iskorišćavati, na primer, Tomas Man – surovo se obračunavajući sa tvorcem ''Zaratustre''. Koga će oblatiti, videli smo, najviše na samom završetku drugoga svetskoga rata, kao gotovo najvećeg krivca za hitlerovska nečoveštva i idiotluke, ali, visprenije i na prepoznatljiv, visoko umetnički način – u romanu Doktor Faustus, u kome će pokazati da je sve ono što je ta veličanstvena unutrašnja svetiljka, ono čime je Napoleon izmenio tadašnju sliku i domete civilizacije, čime je i Raskoljnikov pokušao da se približi takvoj promeni, čime je još Mikelanđelo bio i ustrašen, dakle – veliko to blago umetnosti – Man je proglasio samo bolešću. Što će se, postepeno, razvojem dela i u događajima koji slede – tendenciozno ali i slikovito – iskazivati u romanu ''Doktor Faustus'', i u liku genijalnog kompozitora Adrijana Leverkina, rodonačelinika nove muzike, koji će, po Manu naravno – morati da bude ludak! Neveštije će to, ipak, Tomas Man činiti u čuvenom takođe, eseju, studiji o Geteu i Tolstoju (Fragmenti o problemu humaniteta) u kome će, na svoj ''reprezentantni način'' pokušati da razdvoji Zapad od Istoka, ali i da onu iskonsku snagu genija u Tolstoju – često je i naglašeno tumačeći kao ''medveđu'' – spusti na niži nivo, čak i parodirajući ironijom, kako bi istakao Getea kao najveću i najmisaoniju, temeljnu osnovu svake civilizacije u novoj istoriji čovečanstva.Koristeći oduševljenje mladoga Gorkoga – starim i velikim Tolstojem: ''Njegova, preko svake mere izrasla individualnost, jedan je čudovišan fenomen, gotovo ružan, i on ima nečeg od delije Svjatigora koga zemlja ne može da ponese'' (ili – podnese, pravilnije kazano), Man, naravno, nalazi razloge za ironiju ali i za podsmeh autoru Rata i mira, nastavljajući da zloupotrebljava prepoznatljive uskličnike tvorca ''Makara Čudre'': ''Gledajte samo – kakav divan čovek živi na zemlji!''Ustvrđujući gotovo i nerazumnost za takva svojatanja i obeležavanja Tolstoja – Tomas Man ima  i indignaciju prema tome, ali i drukčiju i estetsku i etičku ravan, za šta je paradigma upravo autor ''Fausta''. Pesnik ''Fausta'' na jednoj a ''veliki pisac ruske zemlje'' na drugoj je strani. U tekstu kojim ima više od stotinu i dvadeset stranica, u maloj knjizi dakle (jedno takvo izdanje doneo sam još pre tridesetak godina iz Pariza, francusko) koja je podeljena i na više poglavlja – kao voditelja ideje i načina obrazovanja, stasavanja i reprezentovanja ova dva velika pisca, Getea i Tolstoja, Tomas je Man u najvećoj mogućoj meri pokušavao, ali i uspevao u tome – često, da razdvoji, kao dve delte, svet istočnoga i svet zapadnoga duhovnog prostora. Vaspitanog Getea i njegove visoko humanističke ideje – čiji i ''taman produkt prirode'' na primer – može postati samo ''jasan produkt samoga sebe, a to znači razuma, i da na taj način ispuni svrhu i obavezu postojanja'' imamo na jednoj strani, a na drugoj je, opet, ''sveti život našeg blagoslovenog oca, bojara Lava'' (u kakvom ushićavanju Gorkoga ima i pesničkih odahnuća, tako neizbežnih u mladosti) što Manu dozvoljava poigravanje sa ''božanskim visinama'' tvorca ''Ane Karenjine''. Dva sveta ipak, dva posve drukčija prihvatanja života, i unutrašnje borbe prema takvom stavu, vodile su ''jednog nevaspitanog dečaka'', Lava Nikolajeviča, u drukčije pustolovine i ostvarivanja, a drugoga opet, Johana Volfganga, smernog i vaspitanog, budućeg reprezentanta zapadne civilizacije, u pravom smeru – gde je sa produbljavanjem sebe samoga išlo i blagotvorno dejstvo prema zajednici, idealima doba i napretku.Otkrivajući u vaspitanjima, još u mladim godinama i u hodočašćima, prve zametke razdvajanja istočne i zapadne duhovnosti, Man, svesno ironizirajući ''patološka stanja'' velikih ljudi sa Istoka, posebno Dostojevskoga ali i Tolstoja (ovde, savesno proučivši sve tačke razvoja autora ''Vaskrsenja'' i pronalazeći negativnosti u svemu onome što je, još uvek, i osobitost kod umetnika) u onim neizbežnim preprekama u svakidašnjici, i u društvu i u onome što se, kao ideja, nagoveštava, dakle, Tomas je Man – insistirao i na odvojenosti od prirode takvoga, toga, stranstvovanja ali i umetničke paradigme. Osećanje krsta, što ga svaki veliki umetnik nosi u sebi, naravno, Tomas Man kao da nije razumeo, a u slučaju Tolstojevom kao da mu je zasmetala i neka vizantijsko-pravoslavna opsesija i stranputica. Što će Man, u poglavlju ''Bolesti'' posebno, karakterisati kao i neimanje ''svetlosnog zraka''.Naravno, u slučaju Getea to je samo sekundarna, prateća pojava jedne, trenutne ''onemogućenosti'' kako bi se na prirodan način prihvatao i svakidašnji hod po mukama. Tolstojeve ''muke'' s veleposednicima i mirovnim sudijama, oko pomoći seljacima, gotovo i izbezume pisca – on beži u stepu, kod Kalmika, ''da pijem kobilje mleko i živim kao životinja'', što daje gotovo i zanos Manovom razračunavanju s ''velikim piscem ruske zemlje'', a na drugoj je strani, evo, Veliki Evropljanin, uštogljen, smeran, odan vlastima i ustrojstvu, redu i miru u kojem vlada, pa kada mu, i samom dozlogrdi sve to – naročito vladavina vojvodstvom Saksen-Vajmer, kao i ''pomalo serafimska ljubav sa gospođom fon Štajn'', (gde je uvek omanuo!), reprezetant evropske civilizacije, beži, takođe, ali u Italiju, što mu donosi spasenje. Tolstoj ide međ Kalmike, i da se napije kobiljim mlekom, stepom, divljinom dakle, a Gete, jasno je, onamo gde je duhovnost na visokom nivou. Međutim; i ''filosofija bolesti'' u umetnika ovde se, u Tomasa Mana, prihvata kao najobičnija pučka priča o ljudima s posebnim darom, koji se teško prilagođavaju, i sredina ih, čim zaštrče, proglašava za nepodobne. Pominje se, uz Getea i Tolstoja, i Puškin, ali koga kao da nije izučavao Man, ili ga je namerno uzgred i diskvalifikovao – zaboravljajući i čuvene, još u ''Onjeginu'' jarko obeležene stranice, na kojima kao da zasvetljava odredba, bliska i patnji i neumetnosti, i u kojoj se govori o prožetosti taštinom – ali i o izvesnom osećanju nadmoćnosti, možda samo izmišljene, koja je istrajno gotovo i karakteristika heroja svakoga doba i u svakome narodu ponaosob.Objektivnost postupka kod Getea, na kojoj se insistira već na svim jezicima sveta, koja je i pouzdani vodič u razmatranjima Tomasa Mana, nasuprot nekoj ''medveđoj snazi'' Tolstojevoj, tamnoga porekla ali i ukorenjenoj u istočnoj divljini, što je nalik na Sfingu, i nije nikada bila oplemenjena, kao i socijalni moralizam ''velikog pisca ruske zemlje'', što često voli da ironiše ova studija, kao i kulturni idealizam Getea (o, naravno – samo tako) gotovo ne ostavljaju posebno mesto i za tvorca ''Zaratustre''. Tomas Man kao da nema potrebu – da među velikanima duha (kako to može otrcano i da zvuči – tako skovano) primećuje i Fridriha Ničea. Jer je to, nasuprot Geteu i Njemu, ipak ona vagnerijanska, podzemna sila, nemerljiva i bolna, za koju autor ''Čarobnog brega'' ima reči – nerazumevanja i osude. Zapadnoevropska trezvenost, tako bliska francuskom duhu racionalnih viših kontrola, kao i engleskom paradoksu u kome ironični valeri mogu da se podsmevaju svakom silasku na dno i tavninu, možda je i zauvek mučna opsesija velike nemačke duhovnosti, tragične i po obuzetosti tajnom i po tolikim, krajnjima i gotovo neverovatnim, ''silama mračnog zaokreta'' koje su, izvan dometa Getea ili Mana, odvodile u večni mrak – genije kao što su Herderlin, Niče, itd. Neukrotiva sila moći uzdizanja, iz tavnih možda korena početaka sveta, onaj – nemira drevnoga krik, što je nadahnjivao i Herderlina i Ničea ali i vagnera, uzalud je nemačka vaspitanost, pa i retoričko-idealistički moralizam – pokušavao da odgurne u stranu, ili da ga, čak – odseče iz živoga tela naroda, a rana, evo, krvari zauvek.
Književnost 5-6, 1997. god.





Hoće li Jasnost umeti da peva?

''Književne novine'': može se, pomišljam, po njima i u njima tragati i razumevati sve ono što se u toliko godina društvenoga života, kao i duhovnog, odvijalo, razvijalo, gradilo i razgrađivalo i u ondašnjoj zajednici jugoslovenskih naroda, kao i kasnije – kada Srpstvo ostade usamljeno!
O čemu se može pisati, kada mlađi naraštaji budu i trezveniji i manje ostrašćeniji – to jest kada ne budu morali (a hoće li se to i omogućiti nekada) da se povijaju prema političkoj pragmi, ili da im diktiraju ''mišljenja i ponašanja'' određeni partijski krugovi, ili klanovi: koji daju nagrade i ordenja, pišu u vodećoj štampi ocene o knjigama, pozorišnim predstavama, filmovima i ostalim kulturnim dogodovštinama. Može li se tako nešto baš i u Srbalja? Dakle, sve ono što se događalo u tim godinama – beležilo se i tumačilo u ''Književnim novinama''. Čak se u njima i pokušavalo, u ranijem periodu, bar jedno vreme, dok su se ''lomila koplja'' između modernista i onih drugih – socrealista – da se bude otvorenijim za ''različita mišljenja''; iako to i nije uspevalo.
Odavno je počela bitka za nejasnost!
Bejah još u gimnaziji, kada se nas nekoliko sporismo i oko toga: u ''Književnim novinama'', davne već 1952. godine (o, tako često pominjem i taj ''slučaj'') tada možda najugledniji književni kritičar Milan Bogdanović, uz pohvalu pesništvu Svete Mandića (''Rodio se pesnik'') ispisa i danas može se kazati – baš znamenite rečenice, ovakove: Žalosno je što ti mladi ljudi, na čelu sa Vaskom Popom, tendenciozno ispisuju besmisao!
I u Prokuplju, a naročito u Nišu, sa Brankom Miljkovićem, i u gimnaziji i u društvu ''Njegoš'', koje je vodio pesnik Velimir Živojinović Massuka, bejaše i to velika tema ''za razmišljanje''. Koja je, ili koje će nas, uglavnom, i razdeliti i razdvojiti – nekolike godine dva najbliskija drugara, pa i nerazdvojne iz dana u dan, i u noćnim šetnjama, do ponoći, dok se pratismo, od ulice Ljube Didića gde je stanovao u Nišu, i mene u Orlovića Pavla, gde ja bejah... Što će se okončati, pisao sam o tome u Niškoj ''Gradini'' poodavno, u restoranu ''Lion'', u Bulevaru Revolucije, početkom 1957, kada smo, na parčićima hartije – pisali stihove, pa ih u šešir skupljali, promešali, pa vadili jedan po jedan: ja čitao a on zapisivao Zajedničku pesmu (u njegovim knjigama) – naravno dorađenu njim samim i u varijanti njegovoj, ovakvoj: ''I jasnost više nema šta da kaže''. Jer je, svakako – ''Nečitak svet''. Opredeljenja su bila na izgled bar – konačna. Potom smo, tih godina, već ''razdvojeni'' baš u ''Književnim novinama'' pisali i male eseje – uvodnike, kao suprotstavljene stavove. Njega su podržavali Tasa Mladenović i Miloš Bandić a mene Čeda Minderović i Predrag Palavestra. Ja sam, oduvek verovatno, i pomišljao i verovao: Kako i da Jasnost ume i može zapevati!
Šta može biti vrlo osobeno u budućim tumačenjima srpske književne misije, litanije, i kao čudesnosti? Ovo: Kako su neki pesnici, poput izuzetnog dara Branka Miljkovića, uspevali i da se na svoj način ostvare, dok će drugi, bez toga, ipak, opstajati, iako slavni, na marginama, uz zastranjenost koja ih je krasila, ali, zar ne – i uz ''ohladnelost ljubavi Božije''samoubijala!
Jesu li mi, na neki način, nimalo tajanstven, ''Književne novine'' i naškodile? Možda. Još 1957., kada izađem da polažem ''gramatiku'' kod profesora Mihaila Stevanovića (pisca čuvene knjige o Srpskohrvatskom jeziku), iako sam – do tada vrlodobar ili odličan student (dobio sedmicu na pismenom, pa već predao sve seminarske radove i za završne ispite) napustio fakultet i na konkursu ''Borbe'' postao novinar. Naime, predali smo indekse, puna je sala studenata. Danilo Drobnjak i ja smo na klupi pred profesorom, meni je pitanje ''Modalna upotreba vremena'', ja počinjem da odgovaram, ali profesor, kao u inat ko zna čemu ili kome, baš ne dozvoljava ni da završim rečenicu: ''Da, modalna a ne moderna kako vi pišete u ''Književnim novinama''.'' Ja opet, ali i on opet – isto! Tako nekoliko puta. Mlad čovek a još uz energiju, ne bih pominjao kakovu – naravno i drzak ili uz nekakvu, danas pomišljam, i ''balkansku aroganciju možda'' – ne odolevam tome. Ustajem, kao i profesor ili začuđen ili i on iznerviran. Napuštam! Mnogo me je to ''koštalo'', kasnije, pa pamtim, još uvek. Te godine bejahu i drukčiji profesori, ne samo uz uzvišenost koja ih krasi, nego i pametniji, gospodstveniji, kakvi se i pamte u mnogim generacijama. Polagah, tada, i svetsku književnost. Bejaše to u Knez Mihailovoj, kod Voje Đurića. Već smo predali indekse, i meni pitanje, oh, ko zna i to – ''zašto je i kako baš ono''Braća Karamazovi!
Spor je počeo oko moga tumačenja onoga kao ''čudesnog ponašanja'' Aljoše Karamazova: kada umire mu učitelj Starac Zosima i počinje da se oseća izvestan smrad, a mladić izlazi napolje i ljubi, klečeći, rusku zemlju... Uglavnom, profesor je Đurić ispušio paklicu, sećam je se, crvene niške ''drine'', počeo i načeo drugu. Trajalo je nekoliko sata, a onda je gospodski kazao, vraćajući nam indekse (samo sam ja polagao, ostali su čekali): ''Danas nije bilo polaganja za ocene!'' Na jesen sam dobio devetku, a opet se desilo da je pitanje iz ''moga delokruga'': Tomas Man i Čarobni breg. Profesor je bio Raško Dimitrijević!
Eto, kako se pamte profesori! Još oni učitelji iz davnih dana, pa gimnazijski, i zatim sa Univerze...
Bile su već devedesete godine i u trolejbusu sretoh Svetu Đurića, bio je već u mirovini. Sećaš li se kako Oskaru davasmo ''Oktobarsku nagradu''? - veli. Naravno. Žiri je zasedao u Sali gde je i danas gradska skupština. Predsednik je bio Milan Bogdanović. Sveta Đurić upozorava Selima i mene: žiri zaseda već dva sata a knjigu još nisu videli! Buđoni*, Rade – jeste li bili u štampariji? Evo, veli Selim, telefonirali smo... Kitanović kaže da je štampano petsto komada a pet će svakoga časa ukoričiti kako treba i Rade će ih odneti žiriju. Dobro! Uzmi, Rade, taksi. Šta će mi taksi, blizu je. Makedonska ulica, tu je štamparija ''Kultura''. Idem. Nosim pet primeraka, svežih. Miriše još boja, hartija... Stižem. Otvaraju mi vrata: Milan Bogdanović i iza njega, međ članovima žirija, vidim i pesnika Raičkovića. Obradovan Bogdanović veli: ''Nagrada je dodeljena! Evo, izašao je roman – Radni naslov bez kraja''. Uzima jedan primerak!
Ostale nosim u redakciju. Tu je i Davičo. Daje meni jedan primerak. Nezadovoljan je, pa i besni. Ne valjaju korice, naslovna strana. To on ne može da prihvati. Neka se sve što je urađeno, tih petsto primeraka – uništi, On će pozvati u Zagrebu prijatelja Edu Murtića – da uradi naslovnu stranu. Onako, kako treba.*
A činim ''dve greške''. Govorim kako je roman ''ispod nivoa'' a prilikom razgovora u sobi osam, gde smo Milica Nikolić, Petar Džadžić i ja – kazujem šta je tu slabo. Otvaraju se vrata, jednoga časa, i iza njih Davičo. Pera veli – ''Mi o vuku a on na vrata''''Vuk je iza vrata'', kaže Oketa. – Godina je 1958.
Dajem, taj meni poklonjen primerak, drugaru iz studentskih dana – književnom kritičaru Pavlu Zoriću, koji za ''Savremenik'' piše kritiku, uglavnom negativnu. Davičo hoće da ga ''istera'' iz Radio-Beograda, gde je zaposlen. Jedva ga spasavaju – prijatelji. Ja u ''Borbi'', gde sam jedan od redovnih kritičara, kao i na Radio-Beogradu, pišem kratku belešku o Kairosu, novoj knjizi pesama Oskara Daviča, uz rečenicu, da se ovaj pesnik, posle izuzetnih knjiga Hana i Višnja za zidom – uzalud batrga da kaže nešto novo.
Posle kraćeg odmora kod kuće, u Novom Momčilovu, u jesen, vraćam se u ''Nolit''. Spremao sam se za jedan zaostali ispit, i za diplomski. Sačekuje me sekretarica novog direktora – Save Lazarevića (došao iz Udve) i kaže – da me on čeka. Drug direktor sedi za stolom a ja stojim, tek ušao. Vi više ne možete biti na tom mestu! (Jedno vreme sam i zamenjivao sekretaricu književne redakcije Z. Milosavljević, toga leta, koja je bila u Parizu). Tada sam bio u Upravnom odboru nešega preduzeća. Nas šestoro, predsednik Vasko Popa. Nudi mi novi šef – neku korekturu, što ja, i ne razmišljajući odbijam, cepam rešenje i bacam ga prema njemu, koji se iznenađuje i padaju mu naočari. Pitam ga: Zašto? Kaže: Vi ste obojen pisac! (Prvi put sam čuo tako nešto). I ne možete kao takav, kao čovek ''Književnih novina'' da radite u ''Nolitu''. Ko stoji iza toga? On ćuti. Zoran Mišić, kažem. Ne. Vasko Popa? Ne. Pa, ko јe onda? Davičo, veli Lazarević. Odlazim. – Godina je 1959. Oktobar. Jesen.
Možda je to bilo baš Oklizavanje, i moj treći ''bliski susret'' sa ''Književnim novinama''. Bile su to godine kada su me smenili sa mesta Glavnog urednika Slova ljubve, i bejah bez posla nekolike godine, a onda me pozva jedan od ''portparola'' Špire Galovića (s kojim bejah u tako čestim susretima i ''razjašnjavanjima'' oko programa Slova ljubve, i dok bejaše sekretar Gradskog komiteta kompartije i potom – Centralnog, srpske) dakle, javlja mi Radivoj Cvetičanin* - kako drug Galović kaže, da konkurišem za mesto Glavnog urednika ''Književnih novina''. Što me iznenađuje, i velim im to. Ma, nemojte me... Ako bude problema, veli mi on – javićemo ti na vreme, da odustaneš!
Na brzinu sročim neki program i javim se na Konkurs, tek kad mi tadašnji predsednik Udruženja književnika, Zoran Gluščević, kaže – da je Udruženje za mene, i da imam podršku. Bila je takva procedura: Udruženje sa jedne strane a SSRN – kako se zvalo, uime partije i naroda, s druge strane... Ne trajaše dugo i bi objavljeno: da je konkurs propao. Udruženje je bilo za mene, ali ja – nisam podoban, kako je rekla druga strana. Politički nepodoban. Partija je meni suprotstavila Simona Simonovića, za koga nisu bili pisci. Kratko vreme iza toga, i u ''Estetskoj šetnji'', sretoh Ratka Butuliju*, sa M. Popovićem i Božidarom Šujicom, pesnikom i drugarom, pa mi veli Ratko: ''Znaš, znali smo da neće uspeti to sa tobom. Čim se čulo da si ti glavni kandidat – ''Nolit'' je odmah preporučio svoga, da ne prođeš!'' Nekadašnji moj ''Nolit''! Bio sam kolumnist, kako se to kaže, nekolika puta, i u raznim redakcijama. Uz ove rubrike – ''Listajući knjige i ostalo''''Dok sam o tome mislio''''U ovom trenutku''...
Jedno vreme sam pisao, kao pregled i komentar, o svim časopisima ondašnjim jugoslovenskim, i naravno uz ''škrgute'' i mnoga reagovanja, sa raznih strana. Kad pomislim danas – na prejaka demokratska oduševljavanja liberalnim idejama – na primer gospođe Zage Golubović; onih godina, komentarišem njene tekstove – i o tome koliko i kako, koristi, ili prepisuje, lenjinističke programe, bilo je oštrih reagovanja. Pa mi Palavestra krati tekst, i ostane samo to: kako Drugarica Zaga – ''piše, piše, pa citira Lenjina''... Što je ljutilo ondašnje komunističke zanesenjake. Ili, kada sam pisao kritičke tekstove o Tasinim ili Palavestrinim prijateljima – izbacivali su – negativne ocene. Posebno, sećam se – o Erihu Košu, inteligentnom ali sa malo dara, ili o simpatičnom i veselom Mlađenu Oljači, darovitom ali neobrazovanom... Zvali su me negator, a Veca Lukić, pesnik i kolega, pričao mi je, da su, pred izlazak tih novina – u Klubu pisaca – prvo čitali moje komentare...
Kako se menjala i društvena klima to jest politički već socijalistički pedigre – tako su i ''Književne novine'' opstajale i pokušavale, bar u ranim godinama, da se ne opredeljuju, iako nisu u tome izdržale. Kulturu su vodili nadrealisti, imali moć i slavu i novac, veliku lovu za sve poduhvate. Jer, uostalom, kako ima u jednoj Davičovoj poemi – ''Ozna sve dozna!''
Tih godina jedino je časopis Književnost, dok ga je vodio Eli Finci, bio na duhovnoj visini i u misiji poslanja i prosvećenosti koja dolikuje tadašnjem društvenom trenutku i opredeljenju.
Za naše, srpske i prilike i neprilike, značajan je i veliki jubilej kojim se mogu obeležavati i putevi, i zaokreti, i stramputišta, baš ''Književnih novina''. Ono po čemu će se prepoznavati svekolika i društvena drama, i klima, i osobenost srpske duhovne čitanke na ovim prostorima i u okviru tragičnih dešavanja koja prate ovaj narod, ne samo u dvadesetom veku i u ovom, novom, koji će, možda možda, imati čime, i snage, da bar odgonetne koliko je, i kako, i zašto, Nejasnost u svim oblicima društvenih zbivanja, upravo bila prevashodna i vodila je kolo ''igrajući žmurke'', i kao samoupravni kodeks i kao nebulozni izazov u umetničkim programima i izvedbama.
            Samoupravni kodeks i ponašanja i odašiljanja ne samo političkih signala – bivao je, kao neka vrsta kontrolora programa – dirigovanih od najviših vlasti, zaista i pogibeljan u umetničkim varijacijama na razne teme. Kao i dileme. To je, jasno je već sada, razaralo mnoge istaknute ličnosti. Oni koji su bili inteligentniji a kao bivali prinuđeni da se "uključe" i u te nebulozne programe – prirodno je – da su satirali sami sebe. Ako se, u budućim danima ove zemlje (ako bude sreće) i začne samoispitivanje ili samoosvešćivanje novih naraštaja, imaće čime da se zabave. Osobito ovim: kako se, ili zašto, zarad nebuloznih ne samo samoupravnih akata nego i pesništva pre svega – razvijala neka vrsta suludosti u izvođenjima humorističkih bestijarija? Naime, zašto su, može se i o tome razmišljati, gotovo i tri ključne ličnosti u ondašnjim jugoslavenskim modernim dobima – bile i opstajale, visoko uzdignute na političkoj, ali i pozorišnoj, estradnoj sceni, ove: Edvard Kardelj, Vasko Popa i Miodrag Petrović Čkalja. Koji je to i kakav sindrom?
Jednom smo, u restoranu "Moskva", nas četvorica, dva političara a potom kao i pisca, i dva pesnika, iščitavali jedno pismo Kardeljevo, iz 1941, septembra meseca, poslato velikom šefu – Josipu Brozu, gde budući usrećitelj jugoslavenskih vrednosti, kao i naroda, tvorac samoupravnih akata, piše o nekim problemima u vezi sa Hebrangom i nekim dešavanjima u Dalmaciji, o stavu Osfobodilne fronte, ali i o tome: kako mi, druže Stari, Slovenci, združeni dakle borci oko te fronte, komunistički odanici, znamo da je naš boravak i u toj, novoj, budućoj Jugoslaviji, samo privremen!
Je li to i čudesno ili baš zabrinjavajuće ili tek izvesna humoristička naznaka – da su to isto, tako, znali svi drugi usrećitelji naroda, samo nisu – Srbocrnogorske perjanice, oduševljene, pre svega, internacionalnim zanošajima? Danas duboko ukorenjenim u nastavljačima što ih predvode također mondijalistička uveravanja nestasalih potomaka, i ranijih rajetinskih "tekovina", i potonjih inferiornih sledbenika tolikih duhovnih malešnika, opijenih imperijalnim snovima jačih, kao da i jedva čekaju da su, i da smo, pod nečijom kapom ili šlemom, ili u volšebnim kolicima koja voze moćne sile.
Ako se mi, sada i ovde, zamislimo bar i oko toga: koliko su i na koje sve načine stradali mnogi daroviti ljudi – zagubljeni ili u nekoj slabosti pred životom – tvrdoglavo opredeljivani da budu potčinjeni i u službi ideja koje nisu njihove? Umetnici bi mogli da misle i o tome!
Pamtim i to, kako se nas nekolicina raspravljasmo sedamdesetih godina, oko romana Bela garda, Mihaila Bulgakova.* Oko ovoga u romanu: "Velika je bila i strašna po rođenju Hristovom 1918, od početka revolucije druga. Bila je ona obilata leti suncem, a zimi snegom, a naročito su visoko u nebu stajale dve zvezde: zvezda pastirska – večernja Venera i crveni, drhtavi Mars"... A na kraju, posle ove prve, evo, poslednjih: "...Sve će proći. Patnje, muke, kada i senki naših tela i stvari ne bude više na zemlji. Nema ni jednog čoveka koji to ne bi znao. Pa zašto onda nećemo da okrenemo svoj pogled prema njima? Zašto?''
Ima li u književnostima svih naroda ondašnje zajedničke zemlje – da se to poznaje, i kao znak potonji: da je ipak lepo biti živ! Uprkos svemu!
Zašto? Možemo li se i osvešćivati?
Hoće li jasnost umeti da zapeva, i ovde, u nama?
Avangarda, kao prelazni oblik i vrsta kojom bi trebalo da se stvara nova umetnost, ima i istorijsku i samosvojnu ulogu – ako je tvorac ili začetnik njezin – autentična ličnost. Kojom se on samim sobom i prevazilazi, jer ostvaruje zamisao. Umetnička se pojava dovršila u despotskom idealu kojim je i zaživela. To je drukčijost kojoj su koreni duboki, jer su, i uz osećaj živ – obeležje samobitnosti u geniju koji tvori nju. Samosvest je, kao odlika izabranih, postala i put ka novom, ali i ostvarenje koje biva Otkrovenje.
Jasnost je u tom vaspostavljanju i linija vodilja koja je gradila sopstveni tok i u njemu put, ono čime se oblik pretvara u delo. To smo prepoznavali, sećam se i na studijama, onih ranih godina, pedesetih, kada smo i sami, uz rečnike onda, prevodili francuske pesnike, uz ruske...Bio je baš osoben slučaj sa Bodlerovim Saglasjem. Zar nije u pesničkim snovidovnim i snatrenjima, još tih godina, nas obuzimala, svojatala i opsedala ta nesaznajna iako pokretačka, večno podsticajna Bodlerova, na izgled i Odgonetka stvaralačkoga čina? Možda ona ista koju smo, takođe, otkrivali i u Belim Stihovima Aleksandra Bloka, i u Pasternakovim, potom, obznačenjima toga pesničkoga blaga – iako u znaku Visoke Bolesti!
Vaste comme la nuit et comme la clarté (To neizmerno kao noć i kao svetlost) smatrali smo da je zamena za pesničku osobitost: On jeste i Neizmernost i Svetlost!)
Takođe je bivalo prirodno i to – da su, kao i prilikom svakih Premena, mogućnosti za isticanje Ekstravagancije – neizbežni ali i dobro došli. To se koristilo na više načina. Bilo je kao izazov. Kao slatko i piće. Ali, mora se priznati – da je takovu crtu umetničkoga "svedočenja" naročito iskorišćavala ona grupa ljudi – nedovoljno darovitih. To se može prepoznati u svim delatnostima, ako se i kada se samo sagledaju stvaralački, raznovrsni oblici, iz ondašnjih naših godina. Debilnost je, takođe, onda mogla da dođe i deo odušaka i deo raznih kao ekstravagancija u pojavama što su ih beležili likovni, književni, ali i drugi oblici izražavanja... Zemlji, na izgled "do daske" oduševljenoj novim poretkom, to je i priličilo. Bilo je jedna od njezinih karakteristika. Što je bivalo, i bilo, najviše upravo debilkasto-ekstravagantnih pojava, i oblika, i parada – i to jeste normalno: iz nasleđa duhovnoga pomalo ili gotovo iz doba pretkapitalističkog odnosno feudalnog, gotovo robovlasničkog, izlazilo se na scenu socijalističkog u smislu i stilu bajkovitosti, koju su, vešto se prerušavajući, iskorišćavali naročito baš takvi, ti, prerušivači... Izazov je, i kao estetička kategorija, postajao šik, kao što je i prerušavanje prizivalo veliku Upotrebu i Novoga Čoveka, kao Budućeg Stvaraoca...
Šta je zapravo i žalosno?
Evo to: što su i daroviti učesnici takovih programa pomišljali, da je sav taj trud, pa i mučenički, često ulagivački (dobro plaćen ili i nagrađivan od društva) stvoren jednom za vazda, i kao bedem, to jest: večit!
I u tome je nedostajalo bar malo one izuzetnosti kojom se, ponavljam, odlikovala i književnost u Rusiji, i kojom se prepoznavala, između ostalih, baš i Bela garda Mihaila Bulgakova.
Međutim!
Kako ništa na svetu ne postoji, niti opstaje bez razloga, trebalo bi i to kazati: ono što se dešavalo u našim prostorima, za ovih već šezdesetak godina – kojima se i "Književne novine" reprezentuju – nije bilo slučajno! Ovaj narod, srpski osobito, nije navikao, nije imao kad, nije imao ni uslova zbog civilizacijskoga zakašnjenja – da proživljava mnoge, neobične na izgled, ali posve prirodne i naopakosti! Ove vrste: Izopačenost kojom se može okarakterisati mnoga ljudska zajednica, to jest sve ono u njoj što je zakržljalo, što nije imalo čime da se razvija na normalan način, što je ponegde i u znaku bolesničkoga preživljavanja (a umetnost je to rado prihvatala, jer ona i jeste Veliko Lečilište), ovde se, u srpstvu posebice – kasnije i naknadno – počelo naglo i "rasplamsavati"!
To su bili oni na izgled luđački a bezopasni, ishitreni ipak, iako nadobudni, kao avangardni pokreti, tipa Zenitizma, pa i Sumatraizma, Nadrealizma, Hipnizma – sve do kasnijih, i posle drugoga svetskoga rata, baš na mala vrata "uvoženih" i uglavnom debilkastih, zakasnelih dakle – "inovacija" – koje su se odražavale u svim umetničkim segmentima, a drastično pokazivale u izvedbama na likovnim i pozorišnim scenama, a potom i u filmskim projekcijama, sve do današnjih blesavosti i morbidnoga uneobičavanja, baš provincijalnoga, u serijalima na televizijama – gde se češljaju seljačke međe u društvu onih paranoičnih zamlata što im je duhovni vođ bio Baš Čelik. Gde se, često, a što je najniži nivo duhovne svesti ovde – u takovoj sviti – pojavljuje i svetitelj, naš predak, Sveti Sava.
Te vrste oneobičavanja teško nam je da prihvatimo a one jesu nužne! Maratonci i kao debilci ovde neprestano protrčavaju neke bolesničke i humorističke krugove, i narod se zasmejava. Nedostatak onih veselih večeri Lole Đukića i u Čkaljinim bekeljenjima, ili one sjajne baš filmske i teveorgijade u režijama Soje Jovanović – naravno da nedostaju, jer je premalo bivalo, u ranijim periodima, i Stevana Sremca i Sterije tek, pa zato se Nušićijade tako mnogo koriste – i kao odušak! Što je zapravo i zamena za sva ona bulažnjenja u takozvanoj ozbiljnoj literaturi, i dramskim današnjim tričarijama, kao i režijama istih, ili u likovnoj umetnosti – onim pokazateljnim nesnalaženjima malo darovitih... (Na primer, Turpituda Marka Ristića umesto da se prihvata uz humorne osmehe, ona se tumači kao značajno delo…)
Pa šta? Sve je to i normalno! Američka industrijska civilizacija iznedrila je, na primer, Endi Vorhola – tu inferiornu kopiju stvarnosne imbecilije koja je proizvod bolesničkoga neprihvatanja realnosti, i uz prejake doze lekova – ali za šta bi trebalo imati i dovoljno snage, kao i dara u umetnosti, da se bar zaleči dotični dvonožac...
U velikim narodima i u njihovim umetničkim snovidovnim i vizionarskim, umetničkim oblicima – svekolike se mučice, tegobe, sumračnosti i terori – u onih koji imaju čime da to shvate, prožive i prevaziđu, sve to, dakle – oblikuje, na primer, kao u slučaju, evo, ponavljam, Ane Andrejevne, po babi plemićske Ahmatove. Ovako: muž joj je, Nikolaj Gumiljov, već nestao u Staljinovim logorima, a evo stiže i zao čas – kada joj odvode sina – naučnika Lava Gumiljova, a ona piše – Poslednju zdravicu, i u Teskobi, poručuje svima, Tvorcu, zakonima, egzistencijalnoj povesnici: "Pa šta? Ne živim ja u pustinji / Sa mnom je noć i večita Rusija. / Oslobodi Ti mene od oholosti / U ostalome snaći ću se i sama!"
Slavni srpski pesnik Popa, i utemeljivač naopakosti u prihvatanju reda i poretka, i ovde i vazda, u smišljenom pokušaju da se baš posve primakne velikoj ličnosti srpske duhovnosti, Steriji, i da zauzme svoje visoko mesto u Vršcu, ima bar toliko moći da sebe prepozna: "Lepo ništa". Da je Ništa lepo, evo spomenika nove duhovnosti u Srbalja...
Ovaj narod mora, ipak, i kroz to proći!
"Bela garda" i godišnja doba, ko ume da pročita!
U našim je slučajevima to, pre svega, ona vrsta dijalektičke ravni u kojoj se, čim "zagusti", čim promena naiđe, ili zlo u smislu bombardovanja nevinih, i uz ciničnu parolu "Milosrdnog anđela", čim se i režim menja i bez ikakvih revolucionarnih zverstava ili izazova – izdvajaju se, po Dostojevskome – one, Pokisle kokoške, ili Ukočene – po Fridrihu Ničeu, koje bi u samodopadnom a duhovnom kokošinjcu – stresajući strah sa sebe i vidajući nesanicu – izabrale bilo kakav zaklon ili podzemlje, a najglasnije i beg negde izvan "svoga atara", kako bi se kada mirovana dođe – osvrtale dok grickaju nova kukuruzna zrna – i pre nego ispovede svoj kukavičluk novim upravama – kao i bes na ono ranije – čime su i opstajale – pa, tako, sada i ovde, smiruju se, pognute i spremne da ih bilo kakav petao kljocne: jer su dokazale svoju pripadnost stvarnosnom kodu.
To sa Belom gardom i pripadanjem sebi i svojoj uobrazilji, ideji, a ne samo domu u kome si satvoren, nije se shvatalo u ondašnjoj Jugoslaviji, dok su oplakivanja i jadikovanja poraženih sa svih strana, i u svim ne samo narodnostima – torženstveno pokazivala stanje svesti poniženih i uvređenih – posebno u izvođenjima umetničkih programa. Naročito su prednjačili predstavnici nižega reda, dokazujući svoje malenkosti u preokretima koje su nametale određene grupe političkih moćnika – uz svakako dalekosežnu međunarodnu "pomoć", koja je i odavno smislila – opšti raspad sistema!
Može li se to, i koliko, prepoznavati i u sudbini "Književnih novina" – čije su redakcije odabirali i "sistematizovali", najčešće – politički radenici? Može!
Zato ih treba i podržavati jer su, nuždeno, ono što je kvalifikacija i modernog čoveka: "Sve što dođe tome sam naredan!" Dakle, ono što je tako vispreni duh Andre Malroa, velike ličnosti dvadesetoga veka, pominjao često: "Moderni je čovek onaj koga više ništa ne može iznenaditi!" Dabome. Onaj koji je ispisivao i stravična pogibeljstva svoje Bele garde, a shvatio da je i to bilo – neizbežno. Neminovnost. Godišnje doba izvan datuma. Zemljotres u nevreme. Iako ga je, na primer, pesnik Aleksandar Blok, uoči revolucionarnog vrenja u Rusiji ko zna čime – predosetio, pa napisao: "Katastrofa je blizu". Ali je Majakovski znao i to – da nije katastrofa nego promena i put u nešto novo, kojim je zakoračio čak i Serjoža Jesenjin, pišući u "Jordanskoj Golubici" da je i on lenjinist, ali da svuda u Rusiji, u zaseocima, i na ulicama, eto – šetaju se starinski sveci: jer to ostaje večno.
Srpski se narod, kao predvoditelj duhovnih programa, zabavljao uz Igre: ko će koga prvi da pojede i čija je baba pala sa borove šipke, dok plove žabe okolo nebeskih kula a crkve uzleću zajedno s pesnicima, koji nose Svemirski hleb, ispečen od manastirskoga kamenja. Što je pomogla Treća ruka koju su videli kako uzima brašno iz onih starih vodenica – potočara, što ih je gazda Milovan Glišić sazidao a Vasko im Popa udenuo volšebnu moć da mogu ono što niko živ ne može: "Nicati iz svog nestanka!" "I dok tebi sve tri ruke ne odseku/ Crna majko Trojeručice!"
Pa, nazdravlje bilo!
Nejasnost je i previše koštala sve nas. Pre svega same učesnike u takovim izvedbama, a ne samo duhovnost. Društvo je u celini gubilo i sopstveni identitet ili osobenost u ideji prosvećenosti, koju je naročito ''samoupravljački kodeks'' zamagljivao – prejakim upotrebama Čarolija ili metaforskih vračanja, koje su, na primer, još u doba Fridriha Ničea i u evropskoj prosvećenosti – proglašavane i za put u čudesno kao vrstu straha, ili i kao put u luđaštvo... ''Jer koren svega bejaše: put u čudesno!''
Što je zapisivano i kao program samoupravnih akata ali i kao pesnička uzvišena litanija. Odakle će i čime će moći da se, potom, baš i ''razbuktava'' u Srba raznovrsno kićenje Neobičnostima, jer su reči postajale i ''bombe'', ili ih je trebalo baciti na žar: eto užitaka, eto poezije, eto prosvećenosti!
Iako su takovi učinci mnogima ''pomagali'' da se previše gube u maglinama ili i u alkoholu. Što je vodilo i u bolesti, ali i pomoglo nekadašnjim, na primer zagriženim komunističkim perjanicama, da danas, evo, i ''u trendu'', nastavljaju veličanje internacionalističkih programa, jer im je bliža neka vazdušna banja na Sumatri nego li sopstvena kuća! Tako se i samozadovoljava intelektualna siročad, što pokazuju mnoga svedočenja i pisaca, a posebice sada u modi dramoletske i filmske (a tek televizijske) rado viđene koještarije...
Jasnost, evo, još uvek nam je daleko!
U kolektivno - nesvesnom ambijentu ne može se daleko stići!
U procesu otkrivanja Istine, sada i ovde, mi i jesmo pozvani, i kao učesnici civilizacijskog razvitka, da istražujemo slike i prilike, i čudestva, u tokovima koji sadrže i imaju elemente večnoga u sebi, ono što jeste lik i karakter i pojedinca, ali i identitet nacije, iz koje smo, i kojom smo to što jesmo!
Šta mnogi u Srba, kao istaknuti intelektualci, obrazovani uglavnom u socijalističkom periodu, ali i uz poznate Fulbrajtove stipendije – nisu razumeli?
Osnovnu dijalektičku crtu sveukupne duhovne pustolovine čovečanstva. ''To je problem čovekovoga odnosa prema prirodi, ličnosti prema društvu, duha prema materiji, iracionalnog prema racionalnom'' (Nikolaj Berdjajev). Gde se i ljudska sudbina, uz neobičnu oštrinu, i ocrtava i pokazuje u odnosu prema društvu i kosmosu. Gde je, takođe, i stvarnosno značenje poistovećeno sa kosmološkim!
U našim istorijskim kodovima, bivao je to, i jeste, baš Kosovski Mit. Kao ona, srećna li nesrećna, osobenost i karakteristika, tragična i opojna, i kao duhovna postojbina, u kojoj se, i kojom, razvijala istorijska čitanka ovoga naroda - neprestano u tajnoj, najbližoj, duhovnoj vezi i uz civilizacijski kod prilagođen takovom ovaploćenju... Uozbiljeni tupoglavci u Srba, danas i juče, neće ili nemaju čime da shvate, ako to već nisu imali čime da osete i prožive, da je upravo taj i ''Kosovski sindrom'' i svojim iracionalnim tokovima, ne samo dejstvovao nego i bio Duh Progresa, jasnost u prosvećivanju i prosvetljivanju, kao i svetosavska putanja ovoga naroda. Neshvatajući baš to, i kao vrstu ili delić stvarnosnih činjenica, srpski političari, i u raznim periodima razvoja društva, upravo iz kompleksa inferiorne rajetinske orijentacije i u uobrazilji Uozbiljene Tupoglavosti – nisu shvatili ili razumeli istorijske časove (A bilo ih je!) kada je trebalo (i moglo!) da se ovaj narod konstituiše!
Kako bez toga u budućnost?
Čak iako se Ono izgubi, To, taj Mit?
Što je, naravno, i nemoguće! Trajaće To kao i Večni Jerusalim, i biti duhovna žiža i osnova, katarza takođe, muka i patnja, kojim se, i u njima, tvori i vaskrsava posebna crta i karakterni lik najboljega što je, i što opstaje (''I na strašnim mestima'') u istoriji Srbalja. Bez obzira što je i surova takova povesnica i najteže je prihvatiti nju, i kao izazov i kao udeo duhovne svesti u tome.
Bivalo jeste, i bivaće tako!
I zemaljske i nebeske ''stvari'' tu su, jednom i zauvek, zajedno! Jedno!
Šta se može prepoznavati i u ''Književnim novinama'', baš u povodu šezdesetogodišnjice? I ovo: koliko su neke ideje, različiti uticaji i ''nanosi'' sa strana i odavde – bivali podsticajni, pa su ih darovitiji ljudi inteligentno i koristili, i ostvarivali, a oni, bez dara, bivali ispod nivoa. Takođe, zanimljivo je i to: može se za ovih šezdesetak godina i prokazivati – da su, i jesu, i koliko su – u nas čak i značajni ''pregaoci'' u književnoj misiji ili na ''izvođenju radova'' – bili uglavnom i samo ''korisnici'' svega što je bivalo, tih godina, kao avangardno a potom, naravno, zaboravilo se. Što je pisce koji su bez autentičnog i osobenog stvaralačkog čina i tkiva – posle svega toga, posle dakle prohujalih i uticaja – ostavljalo na cedilu, kao i učesnike, najčešće, u Uzaludnom Trudu! Iako se, u srpskim slučajevima, desilo i to – da su mnogi, i u takvome sadejstvu sa idejama i tvoraštvom, izglasavani za vrlo značajne stvaraoce, pa i zaslužne akademike! Što je, može se reći, možda i primereno u svestima nerazvijenih kulturnih sredina.
Malo ko je, ovde, i pre šezdesetak godina, i danas, mogao da ponese preteško breme, koje je još Bodler svalio na pleća autentičnih tvoraca: Ono, Neizmerno kao noć i kao svetlost!


„Književne novine“


* ''Buđoni'': Teofik Selimović, urednik propagande u ''Nolitu'', brat Meše Selimovića
* Pravo izdanje romana pojavilo se krajem te godine, u decembru, iako je nagrada proslavljena. Milan Bogdanović, prilikom svečanosti i dodele nagrade, kazao je, između ostaloga, da ''junaci ovoga romana, što mrtvi što živi'', tako pokazujući da nije čitao knjigu i da se tu zaista nije znalo – ko koga, ili, ko će koga, ili – šta će biti na kraju, kao i na početku. Bila je to 1958. godina.
* Sada ambasador Srbije u Zagrebu
* Butulija - Bio u funkciji Sekretara Gradskog komiteta k. partije
* Izdanje ''Slova ljubve'', uz moj uvod i opširan pogovor profesora dr Milivoja Jovanovića. Godina 1973.