Poezija

Puškinov spomenik u Beogradu

Pred Tobom sam u Vukovom parku
Javljam Ti se bremenom Aleksandre
Onim što rukom nije tvoreno
Žarno je iskrom božanskom večnom
Predvesnici ga uznose i snom!

Evo me međ sadašnjim Srbima
Ćutim uz podanike velikih sila
Voleo si nas i Ti nekagda
Danas ne umemo da otimamo slobodu
Iako smo zajedno verovali u Nju!

Prepoznala je to dražesna Marina
Simbol Pugačova prostota ne razume
Vođa je ono što si mu darovao
Kako Anuška i u muzejima viđa
Careve su uniforme cveće ukrasno!

Stvarnost si promenio: i car opstaje
U želji prolaznih da budu jezik
I u večnosti da se proživi sreća
Sudbinsko poslanje kao i krik
Koji objavljuje Jordanska Golubica!

Zli Volšebnici zavladaše svetom
Duhovna sirotinja To ne shvata
Egzistencija se temelji besmislom
Zvezdano nebo postaje pomrčina
Uzalud duša sanja Belog Anđela!

* Marina Cvetajeva (Moj Puškin)
* Ana Ahmatova (Zapisi o Puškinu)

2. jun 2011.



Moji mrtvi drugovi


    Ono je To čime i jesmo

    Imali smo Nemanjiće i crkvu Samodrežu
    U časovima ispaštanja Majku Jevrosimu
    Čelovođu Svetog Savu ali ne i jednog Višnjića
    Danila Pećkoga i besamrtnog vladiku Rada
    Karađorđa i kuma Miloša u Pokajnici
    Krst časni venac kojim se poznaju vesnici.

    Bolujemo Kosovsku bitku pod znakom Čegra
    Vazalske odnose prosijala je Ćele kula
    Volju i Energiju uznosili su mladi otkosi
    Nevoljnici bejahu oni uzaludni prkosi
    Nadmenost u nerazumlju i izopačenosti
    Pomagala je neprirodnom razvoju u tami.

    Ali često smo stajali i na svojim nogama
    Uprkos rajetinskoj svesti koja se rugala
    Poneko je razumeo promenu kao Duh muzike
    Slovo ljubavi nije predosećalo i krike
    Solunski front i vojvode pred vojskama
    Bejahu melem ali i neizlečiva rana!

    Tragali smo za istinom i u opasnostima
    Stremeći prema nedokučivom u tavnim oborima
    Uz pretrpljene strahote mučno se izbavljali
    Samo oni Izabrani nisu i obraze kaljali
    Kao čedne nam gospe Jelena Milica Nadežda
    I u nebeskoj vatri koja junake uspravlja!

    Miloš i Lazar ostaše na poprištu i ikonama
    Boj na Mišaru ali i Mojkovac Badnjega dana
    Stevan Visoki i Resava sa svojim sokolima
    Tajanstveno urezani u freskama savestima
    Toplički Gvozdeni puk i isturene im grudi
    Što vrhovni smisao u ljudskom srcu budi!

    Demokratija je sloboda ako i misliš drukčije
    Ovde je danas raj samo za podanike vlasti
    Za sve koji uzorno nose jaram velike sile
    Koja im tapše zbog lepog ponašanja i časti
    A budućnost dece koja se rađaju baš gola
    U zamračenom snu priziva istina neprebola!

    Tragična nakaznost sadašnje srpske kulture
    U ogledalima mondijalističkog skidanja maske
    Nadsvesni duh ne poznaje takove zagonetke
    Ako ne ljubiš sebe kako možeš voleti druge
    Ludilo za podanošću svojstvo je slabih
    Vera u besmrtnost povesnica je mrtvih!

    Koja je to muka velja i pošast svakako
    Biti bez dostojanstva i hodati apstraktno
    Čime se i bolest predvodnika u narod seli
    Nameće glad i bedu kojima opusteše predeli
    Pusta su sela i polja u kojima kurjak zavija
    U medijima srpskim živi se od lakrdija!

    Oni koji su izmaštali komunističke skečeve
    Evo u prvim redovima demokratske avangarde
    Pokoravajući se i imitirajući uvele snove
    Jadikujući ali ne skidajući šarene bedževe
    Kojima se u unutrašnjim prazninama zaklinju
    Kako bi opstali na sceni zalepljeni za nju!

    Pa zašto se tako negdašnji plamen i ugasi
    Pravo na slobodan izbor i izvorne bukvare
    Ono čime se prošlost ponekad i ukrasi
    Kada su vođi skidali sa naroda samare
    Mora se shvatiti da je nužnost nesavladiva
    Ali ako je nasilnost i ona ponornica biva!

    Hilandar da leči duše i Plava grobnica
    Vuk i Branko i Dositej i Jordanska golubica
    Molitve i u nerazumlju čim smo slobodni
    Nikolaj i Justin a u Besmislu se kolo vodi
    Ako se tvorac i našao u onome što je tvorio
    Um je ljudski imao moć kako bi ograde oborio!

    Ima i Dušan u njega da se zaklinjemo
    Heroji mnogi i izdajnici da ih ne kunemo
    Dobro i Zlo zajedno uz Sokratovog Demona
    Ne može jedno bez drugoga i u osvitu sna
    U tajnoj povezanosti nas i noći i dana
    U čemu isijava život nemoguć bez sunca!

    Kako izgubiti dušu i ono čime smo opstajali
    Zasijavajući se često u drami opstanka
    Srećne časove blagosiljajući i u tmuši
    Jer lepote naravno nema bez neobičnosti
    Sudbina božanskog duha ropstvo ne prima
    U stradalnoj viziji sila ljubavi jezik ima!

    6. april 2011.




    Srpski događaji 

                                (u Beogradu, 2010)

    Evo me u parku tašmajdanskom
    (Nekako lepše i patetičnije odzvanja
    Prvo park Tašmajdan metafora)
    Jutro prečisto obuzeto snovima
    U zlatastom koloru kosmičke jeseni
    Božiji poklon uz dane samomučenja
    Neka bolna groblja opet uzdignuta
    Rujavost izjednačena s bolešću
    Venu suncokreti zelen u truljenju
    Lutajući psi preskaču tuđe staze!

    Narod u ogradama pred horoskopima
    Uz smeh se podižu mnoge zastave
    Političari ističu buduće ptice bele
    Moderna proročišta u očima manekena
    U medijima vele ovo je naša zemlja
    Perspektive su i zato na repovima
    Odbeglih mačaka još iz boja Kosovskog
    U bezvazdušnom internetu cilj se providi
    Presvučena svetlost u ogledalima
    Ukradene ikone na evropskim pijacama!

    U slobodnim našim studentskim danima
    Čudesni zaokreti ženskog dupeta
    Drhtava dragocenost retkost na ulici
    Koliko ih je jutros u tesnim farmerkama
    Vatreni dodiri kao da red ugrožavaju
    U autobusu 33 organ bezvlašća struji
    Parada ponosa zasmejava građane
    Dobrovoljno svučena tela uz dahtanja
    Tajanstveno ponašanje svih predvodnika
    Pomaže nesrećnicima u javnim nastupima!

    Ono što je unutra izvan događaja je
    Kako pronaći ključ i izbaviti se
    U druge zemlje odlaze već poniženi
    Svak ko je proćerdao to čime jeste On
    Oprezni ismejavaju uzvišene ciljeve
    Odmaknuti od jame i ne spavajući čedno
    Nema se kud odavde živećemo bez cveća
    Mučno je bregovi nam bliski nestali
    Um ih u priviđenjima doslućuje
    Kako se zavetovati u bogoostavljenosti?

    Dečica u spomenarima još uvek crtaju
    Nastrane vrtove i u njima sanjive
    Đavolčiće kako raznose plave zidove
    Domova građenih humanitarnom pomoći
    Uz javnost preobučenu u bolničke kape
    Napeta je policija svršavala u gaćama
    Dok su izabrani vođi predvodili klovnove
    Sve do vašara u skupštini koja će glasati
    O onome što je iznenadna pomoć Amerike
    Evropsko smeće briše obraze čistim krpama!

    Vavilonska kula opsela je Srblje usnule
    Nesvesne dok ih u šarene krpe uvijaju
    Gole i bestidne sa uzdignutim bakljama
    Predvodnike nekada nepristupačnog Balkana
    Onih izaslanika božijih u kricima predaka
    Negdašnja tvrđava uz previše izvora
    U žbunju danas nisko savijenih glava
    Nevidljivi je ubica raspisao poteru
    Ko može da sruši spomenike prošlosti
    Zar nismo bar kao pojedinci izabrani?

    Nevladine organizacije žene u crnom
    U zamračenom horizontu i proglasima
    Ne prepoznaju Ničeove Ukočene Kokoške
    U tamničkim uspomenama zavodnika
    „Svaka nesreća rod ljudski proslavlja“
    Zvezda Danica ostala bez ljubavnika
    Beli se medved sakrio iza tuđe kuće
    Mnogi su izabrali Univerzitet Apokalipsu
    Odavde se ne vidi crkva Svetoga Marka
    Ranije bejaše baš uz „Poslednju šansu“!

    Koji se premeću u lutke od slame
    Nagrađeni su i spavaće u jaslama
    S kokoškama koje prebrzo zoblju
    Kukuruzna žuta zrna svuda rasuta
    Otpušteni radenici sa utuljenim lampama
    Presreću luksuzne u crnoj limuzini
    Gde se brčkaju navikli na bazene
    Impotentni duhovno bez tople supe
    Večite tuge „svi su čamci prazni“
    Provozaće „zlatne kočije“ na Mesecu!

    Teški snovi ispisani na zidovima
    „Rastumačite mi ove nebeske prilike
    Vi se gospodine bavite čudnim šarama
    Šta sve to znači i šta kažu kad lažu
    Setite se gospo zlog maga Volšebnika
    Maestra Markiza de Sada usred tamnice
    ’Pomračenje svake svetlosti neophodno je’
    Nesrećnik treba i mora da trpi poniženje
    To je zakonito i od boga jeste
    Vrhovna zamisao je pravilo najjačih
    Istina egzistencije onih koji tlače!“

    Starac na pijaci se ne buni
    „Od štetu niko si nema vajdu
    Niti ovija s vlasti niti drugi
    Uvek će si gore biti prijatelju“
    Je li baš nisko mesto gde jesmo
    Nedostojni da se krenemo napred
    Kao da slobodnog puta opet ne ima
    Sreća međutim ne može niotkud stići
    Varvarski ratnici večito su ubijali
    I čast pobede s pobeđenima slavili!

    Može li iskustvo naroda izbaviti
    Bar onoga koji ima čime da shvati
    Sve ono što živo biće učini
    Ma šta da jeste u bolu i nasladi
    Uvek otkriva lik čak i bronzani
    Čime su to u njemu i on preobraženi
    Uzaludan je veštački trud neiskazani
    Usamljeno će ga srce vazda osetiti
    Cvat Onoga što volimo opstaje u tajni
    Duša ga pozdravlja čim počne listati!

    Književne novine, decembar 2010.




    Svici u betonu

                               (Posvećeno Zoranu Radmiloviću)

    Prebrodili smo zanosne erotske godine
    I evo nas izvan obala svake smrti
    Posle generalne probe na Crvenom Krstu
    A Ti i oran i neumoran i obesan
    U jeziku buntovnom sija i ironija
    Pronoseći daleko vatru nebesku
    Koju ne uništi nikakva pragma prljava!

    Ostavljao si ove krajeve preuske
    Ulazeći i u univerzalno carstvo
    Rasipajući rumena vina u šarene čaše
    Obdaren čudnom i božanskom maštom
    Protiv neprosvećenosti i laži i bede
    Prinuđen da govoriš i reči nedostojne
    Kako bi izmislio zabavište socijalističko!

    Govor propovednika zbunjivao je građane
    Kao i trešnjevi cvetovi iza zidova
    U takovoj materiji birao si plodove
    Jer Gde nema sile nema ni Istine
    Zagonetna svetlost iz ponora je bdila
    Nada se opet kroz šumsku stazu javila
    Dok si Ti i u betonu otkrivao svice![*]




    [*] Adaptacija romana Oskara Daviča Beton i svici, Beogradsko dramsko pozorište, 1963. Glavne uloge Zoran Radmilović (Vuk Rsavac), Radmila Andrić (Rima), u alternaciji, te večeri, Rada Urošević. Bio sam uz Acu Ognjanovića, reditelja predstave, i vazda dražesnu gospu Soju Jovanović. Ono čime je Zoran bio prepun, posle, i uz piće, „izdušilo je“, o čemu sam pisao u romanu Tavnina (2000. godine).