Razgovori

ПРЕВРЕДНОВАЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Прослављају се „духовне шаре”



Да је било супротстављања и духовног сучељавања, онога у чему се разликују пузеће идеје, како би рекао Николај Трубецкој, од оних виших, ми бисмо данас имали друкчије духовне вертикале

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ

Нову књигу, провокативних есеја, Радослава Војводића (1935), песника, прозног писца, есејисте, под насловом „Васељенска свест и уметност”, објавио је „Службени гласник”, у библиотеци „Књижевне науке, уметност и култура”, у колекцији „Пресек”, чији су уредници Гојко Тешић и Петар В. Арбутина. Може се на више начина говорити о васељенској свести у уметности, али је један једини, каже аутор, аутентичан и истинит: онај, како га је исписао велики песник Александар Блок (нечим што наликује на чувену Хамлетову реченицу: „Бити зрео, то је све”), испостављајући рачун самом себи као оном врховном начелу, и људском и божијем. Песник Дванаесторице написао је: „С литературомнемам никакве везе и поносим се тиме.

Шта је у уметности суштинско?
          И ја велим, ево, у овим озбиљним годинама, када старост све чешће одшкрињује врата, десило ми се или, како би рекао Јустин Поповић, дато ми је да осетим, препознам и схватим оно што је суштинско у животу и уметности, и у чему је, или чиме је, управо васељенска свест пресудан чинилац, подстрекач и оријентир којим се остварује и пројектује просвећеност и цивилизација света у сваком народу, као и појединцу, без обзира на различите историјске и митолошке духовне вертикале и чињенице.

Ваша лупа је усмерена на српску духовност?
          У овој књизи, наравно са посебним освртом на српску духовност, посебност и постојаност нашег случаја, чиме се и карактерише културни идентитет, још увек неостварен, захваљујући баш тој црти немања слуха да се у нашој духовној пустоловини издвоји и покаже све оно чиме јесмо и како јесмо, на својим ногама – истицао сам и обележавао васељенску свест која је почињала у српским народним песмама – „Слову љубави” Деспота Стефана Лазаревића, али и у делима и судбинама великих песника српског романтизма, особито у духовним пројекцијама Његоша, Бранка Радичевића, Растка Петровића – све до нових писаца. Код Растка Петровића, не само у „Младићству народног генија”, него и у „Између Истока и Запада” (Идејни хашишизам у српској књижевности, објављено 1930) и књизи „Са Горским вијенцем” (1925), затим у „За матерњу мелодију” Момчила Настасијевића (1929), потом код Зорана Мишића, „Шта је то косовско опредељење“ (1961), све до драгоценог пројекта Радомира Константиновића „Биће и језик” и „Филозофија паланке”.

Ова ваша књига је, својеврсни, наставак ваше претходне - „Христове мисије”?
Ова књига хтела би, и покушала је, као и раније – „Христова мисија, да покаже, открије и посведочи чиме се васељенска свест баш дубоко нашла и стекла и чиме је обасјала српске духовне вертикале. Пре свега у уметности, нарочито у песништву. И зато помињем ту велику мисао Александра БлокаА шта су ти страшни дарови? То је оно: дато или неком вишом тајном омогућено, предодређено, изузетним личностима и делима њиховим, чиме се васељенска свест показала, препознавала и остваривала како би просветлила то што заувек истрајава и у чему је и љубав, као сведржитељ опстанка.

Немате баш најлепше мишљење о Милошу Црњанском?
Чим је, у младости, прочитао Флоберов Новембар”, сачинио је Роман о Чарнојевићу”, и одушевио непросвећену српску масу. Када је открио Мемоаре Симона Пишчевића, нема сумње, на даровит начин је исписивао Сеобе, популарно, засмејавајући широки круг читатељства и сводећи губитнички рачун: да је све прах! Нарочито у мазохистичком фолирању – када се увис подигне рука. Сигурно је и то тачно да је овој књижевности потребан и један Црњански. Али требало би разграничити и обележити – оно прво и оно друго: Моћи више и Моћи мање.

Ваше симпатије су на страни Растка Петровића?
Присећам се писама Растка Петровића, тада амбасадору у Риму, песнику Милану Ракићу, како је песник Откровења усамљен у Београду и међу писцима, помињући Црњанског и Ранка Младеновића, који траже од њега да се удружују и да пише онако како чаршији и приличи. У Растковим песмама и пре свега есејима, не само у Младићству народног генија“, него и у овим краћим – „Са Горским вијенцемИзмеђу Истока и Запада (Идејни хашишизам у нашој књижевности), јасно је проказивано где ми јесмо и шта јесмо.

И Момчила Настасијевића?
Не треба заборавити реченице из његовог есеја „За матерњу мелодију”, која гласи: „Мелодијске је природе сваки живи израз духа (...) То погоди, та усталасаност што пође из целог духа, то исконско (...) Свежа је, новорођена и ма колико је човек понављао, увек новорођена. Не заборавите, све силе што претекне избије на шару. Лажови најбоље то знају: сву силу употребе на шару.

Лепо говорите и о Бранку Радичевићу?
И кад данас генијални Бранко Радичевић, узбуђен енергијом која га уздиже, пева о Њој као о себи и недостижној љубави, оном највишем симболу – Богородици, да си, селе моја, међу звездицама, међу својим сестрицама, он јесте у стању које је Моћи више. А када енергија клоне и потања снага песник опет остаје свој: „У небо се диго тић и сада, ал’ весео није ко некада”.

Користите термине „пузеће идеје” и „шаре”. Шта је преовладало?
Да је било супротстављања и духовног сучељавања, онога у чему се разликују пузеће идеје, како би рекао Николај Трубецкој, од оних виших, ми бисмо данас имали друкчије духовне вертикале. Оне шаре, које је препознавао Момчило Настасијевић – не би биле у првом плану, ни естетском, ни етичком, најмање духовном. А оне се прослављају.

Ко су све усамљеници данас?
Усамљеници су Растко Петровић и Момчило Настасијевић. Усамљен је остао и нерастумачен есеј Зорана Мишића о косовском опредељењу, као и тумачење народног песништва о том догађају у текстовима и антологији професора Воје Ђурића.

У оним идеолошким временима, исто се певало о Светом Сави и Брозу?
Парадокс је и да је у периоду социјалистичкога заноса престала свака полемика или насушна потреба за супротстављањем ставова, као протоку идеја и независном мишљењу. Зато се и десило и то, писао сам још пре тридесетак година, да се на готово исти начин певају оде о Светом Сави и Јосипу Брозу. Позната песма „Тито” Бранка Миљковића, природно указује на једносмерност комунистичког вође: он је водитељ, идеја, програм и садржај, визија пута ка срећи. Као и Свети Сава, посебно у песми Васка Попе, у читанкама нашим, иако је у Растка Немањића превасходно Христово начело и послање зацртано благословеном вешћу.

(11. НОВЕМБАР 2010)







Поуке из историје 

Вијорење застава изнад стварности

Волео сам да рецитујем и да казујем како нема велике уметности, литературе посебно, ако није аутобиографског карактера и опоја

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ

Радослав Војводић (1935), песник, ромасијер, есејиста, антологичар, аутор збирки: „Балканске симфоније“, „Одисеј из Србије“, „Пред собом на коленима“, „Унутрашње светлости“, „Двојник из Кнез Михаилове улице“, „Светлост неовдашња“, романа: „Кнез Таме“, „Јавни заводник“, „Кјеркегор у кочијама“, „Тавнина“, „Ђурђевдан“, књига есеја: „Судбина уметника“, „Обасјање Чудотворне Иконе“, „Христова мисија“, објавио је недавно нови роман „Разбојник“, у издању „Чигоја штампе“ и „Социјалне мисли“.
Аутор говори о једном идеолошком времену, о хапшењу групе студената, истомишљеника, противника режима, 1955. године. Али, ово је, истовремено, и роман о вечитој дилеми: Христос или Разбојник? Да ли су били срећнији или несрећнији народи, и појединци, који су се радовали што је разапет Христос а не Разбојник? Као лајт мотив провлачи се музичка тема из филма Лиме Барета „Разбојник“, који је игран у београдским биоскопима 1955. године.

Реч је о аутобиографском роману. И Вас су, као студента, хапсили?
На студијама смо волели, тих педесетих година двадесетог века, роман Томаса Вулфа „Погледај дом свој, анђеле”, између осталих драгих књига, које су биле у програму на Катедри за светску књижевност. Знао сам многе делове те књиге напамет, па сам их, почео, наиван, да казујем у Централном затвору у Бачванској, све док ме није упозорио друг Е. Б, бивши амбасадор, ухапшен у општој рацији, тог маја, 1955. када је у Београду боравила, „на највишем врху, делегација СССР-а”. Ухапшени су и многи студенти, због ранијих демонстрација у Новом Београду, у Студентском граду. Сви, како се говорило, субверзивни елементи, курве и остали...
Затвор је био препун. Било је и хуморних ситуација, када су неке водили на саслушања. Међу нама је био извесни Шекспир, као и већ познати сликар. Ходали су усправљени, високо уздигнутих глава, као да их воде, попут Галилеја, пред Инквизицију или на гиљотину...
Волео сам да рецитујем и да казујем како нема велике уметности, литературе посебно, ако није аутобиографског карактера и опоја. Што су и велики писци света помињали. Оно чувено из Вулфовог романа – како глади краја нема, и срећне земље нема. И дијалог браће Бена и Јуџина у месечним ноћима, или на веранди, где им отац каменорезац покушава да обликује ликове анђела – заиста је било, тих година, нека песничка узданица... Водио сам, већ на првој години студија књижевности, онда чувену књижевну трибину „Четрдесетпетицу” на Филозофском факултету, и те године, баш на Божић, 7. јануара, имали смо књижевно вече, нас шесторица младих песника, а гост је био већ познати Либеро, Слободан Марковић. Сала је препуна, као и увек. Стоји се у ходницима. Гужва. Тада није било разних медија, као данас, нити других изазовнијих програма. Читам последњи, као водитељ, и још нисам завршио, кад устаје и прегласно виче наш другар са групе, Б. З, последњи југословенски амбасадор у Индонезији: „Ђе сте, комунисти”?
Настаје паника. Пометња. Један за другим јављају се студенти са разних факултета, сви из Црне Горе. Чује се: Скандал! Требало би га стрељати...

Како су се понашали Ваши пријатељи?
Враћам се у скамију, тешко се дише. Чак и мој најближи „сарадник” П. П, старији од нас десетак година, бивши официр, кога поучавам у начину писања песама – бежи од мене. Некаква хладноћа ме обузима и не знам шта да учиним. Тада ми другар, добри Блажо Шћепановић, песник и учесник на вечери, прилази, готово ме моли, заплашен као и ја, шапуће: „Јави се... говори! То знаш... Објасни. Мораш! Видиш, убиће те”! И то је рекао – убиће те!
Устајем, Блажо је уз мене. Велим: „Па то... у мојим песмама, у поеми, те две крваве заставе у ваздуху, које проносе интелектуалци, радници, и остали... то нема везе са Ђиласом и Дедијером, како колеге сведоче на погрешан начин (Тих дана је смењиван Ђилас). Мислио сам на Његоша и себе. Два песника и вијорење застава високо изнад стварности – песнички су знаци...”
Устаје одмах песник И. Ц. и виче: „Па, људи моји, какве он везе има са Његошем? Он је Србијанац”!
Памтим и данас како су се уклањали, док сам силазио низ степенице у аулама факултета, бежећи од мене, сви, баш сви... Као да сам кужан!

Уточиште су вам пружили шиптарски песници?
Те вечери у студентском дому „Ђилас”, Миша Звицер, последњи председник Покрајинског комитета компартије Косова и Метохије, те 1955. године шеф Партије на групи за књижевност, вели ми, брижно: „Боље је ноћас да спаваш у другој соби. Ево, са Шиптарима, има један празан кревет. Ту те нико неће тражити”! Спавао сам у соби с песник Бесимом Бокшијем и дечјим песником  Рифатом Кукајем.

Где су Вас ухапсили?
Ухапсили су ме док сам, са индексом већ предатим, чекао да полажем Предвојничку обуку, у Кнез Михаиловој. Долази код наставника Црногорац из Никшића, дошаптава се са наставником и изводи ме, јер ме, наводно, траже у деканату, нешто око стипендије, коју сам добио само једанпут, тога месеца. После ми је одузета.
„Марица” нас је чекала у улици Вука Караџића, насупрот данашњег ресторана „Пекинг”. Иначе, тај ће студент, који ме је извео са испита, старији од нас неколике године, непрестано на састанцима „држати говоре” о мени, као непријатељу... Све док му једном Ратко Божовић, тада у улози секретара Партије за нашу годину, није рекао да престане: „Није Раде Војводић непријатељ, а ако и јесте – није једини”! Тако ће извесни В.М, касније чиновник Културно-просветне заједнице Југославије, престати да се бави „мојим случајем”.
Наш другар, Ратко Божовић, много ми је помогао и касније. Наиме, када су ме преузели из Нолита, како се то говорило, док сам био новинар у „Вечерњим новостима”, Ратко Божовић ће написати „сјајну карактеристику”, која ће ме „пратити” док сам у Армији, и после Билеће, Школе резервних официра, када као вођа групе будем одређен, неким вишим форумом, за школу шифрантску, чији ћу број вазда памтити, 5808, нарочито када ме, на крају школовања, истерају... Тако ће ме, касније, многе колеге – писци – „представљати” као вишег официра КОС-а.

У затвору, младост није само уништавана, долазило је и до „далеких додира, са космичким зрацима”. Стварала се нека чудна енергија која је усправљала људе?
Далеки додири космичних зрака, оно исијавање које се упознаје приликом рођења, када нас додирне то што се назива и божанском енергијом – препознаје се, затим, најчешће у годинама кад је људска јединка стешњена, изопштена, посебно ако је у затвору, и када се сунчева обасјања, на решеткама, одсликавају као далека светиљка: оним чиме је биће опредељено, уз послање, да буде то што и јесте. А то што јесте, постиже се само уз дотакнуће управо те енергије! Она се, када је човечић онемогућен да буде у стању којим се изабира слободан начин и бивствовања и љубави – појачано и осећа и сања! То је усправљало толике заточенике у различитим делатностима, творце уметничких дела или оних чудесних песничких обасјавања, што се у тавнини проживљавају.

Констатујете да вас нису узалуд хапсили. Били сте бучни и хтели сте нешто друго. Колико је то друго и данас далеко?
Наравно, и то је увек тако. Невиних нема, можда је био у праву Карађоз у најбољој Андрићевој књизи „Проклета авлија”. Јер ја сам још у гимназији у Прокупљу, први пут у петом разреду – „згрешио” и заувек схватио да са политиком нисам у сродству. После мог предавања о Кинеској револуцији, а био сам агитпроп школског комитета и секретар петих разреда, сменили су ме, запамтио сам то, уз речи: „Није ово амерички сенат да говори ко шта хоће”. И поново у седмом разреду, када сам водио литерарну секцију, после читања моје приче „Нова година”, у којој су делићи и најава „Сијања на мосту”, у роману „Разбојник”, али и хуљење на револуционарне промене, где се победници не понашају како доликује, иако су уверавали да ће боље бити. Уз садашње хуле: „Не! Није то оно право! Нисмо се ми за то борили”. Настала је гужва.

Живорад Стојковић је у Вама препознао писца?
Када смо још као гимназијалци, Бранко Миљковић и ја, пролећа 1953, дошли у Београд (јер мени нису допустили, после те приче, да се упишем у осми разред у Прокупљу, па сам у Нишу завршио школовање), дакле, уз често понављану реченицу песника „Ватре и ништа”: „Све ћемо их, буразеру, препишати за месец дана”, отишли смо у НИН. После три дана сачекао ме је у НИН-у Жика Стојковић и рекао: „Ви сте писац! Ти си писац”! Водио ме је на ручак, негде на Кикевцу, што такође памтим, јер сам се снебивао пред његовом супругом и синчићем. Касније ће ме Жика запошљавати више пута. И ја ћу, наравно, када будемо формирали „Слово љубве”, врло радо прихватити да он буде уредник, спољни, једне од најбољих едиција у југословенском издаваштву (Ex-libris), како ће то писати и у хрватској штампи.

А Бранко Миљковић Вас је бранио?
Гордана Тодоровић, коју је тада Милован Ђилас похвалио и издвојио међу новим југо-песницима, Бранко Миљковић и ја, као ученици гимназије „Стеван Сремац”, гостовали смо у неким средњим школама по Нишу. Било је то вече или подне, у Економској школи (сада је ту нова гимназија у улици Јеронимовој), после читања приче „Сијање на мосту”, она је нападнута, наравно „прејаким речима”, а Бранко је (увек ћу то памтити) одржао говор, бранећи мене и причу, негирајући теорију Тимофејева, да се то памтило... Тада је дописник Танјуга из Ниша одмах „реферисао” о скандалу. Зато сам и помишљао да се није „случајно десило” (јер случајност помињу само будале) што су уз моје песме, из поеме „Буна”, читане на Филозофском факултету, у „Четрдесетпетици”, биле код иследника и странице из приче „Сијање на мосту”!

О Теслином „тајном оружју“ много се причало 1999. године, када смо ратовали против читавог света. И Вас је заокупљала та тема?
Сећао сам се тога 1999. године, приликом бомбардовања, силеџијског, на Србе. Зашто? Покушавао сам да уз познату формулу Николе Тесле, и особито његове мисли о убилачкој енергији, која је опасна по човечанство, предложим неком даровитом физичару, научнику из области нуклеарнога кода, да измисли нешто или неку материју која има такву моћ – да сузбија или поништава или баш разбија сваку врсту убојитог наоружања! Наиме, да та енергија, која је и Божија – још ако би се остварила – има јачу моћ од свих хемијских, нуклеарних и других убојних средстава – па их поништава. Чиме би, једино изгледа, могли да се зауставе ратови и покољи народа. Наравно, то је и као врста протеста, као отпор према свакоме режиму, на природан начин – изазивало и иритирало сваку власт.

Зашто су Вас сменили са места главног и одговорног уредника познате издавачке куће „Слово љубве“?
У мојим „Аутобиографским низбрдицама” (књигама сећања) има записано и то како су неке годинице, минуле поодавно, биле незгодне или баш мучне. Чему је доприносило такозвано идеолошко време. Наравно, да сам и ја доприносио томе. Увек супротстављајући се! На пример, колико ме је „коштало” смењивање у „Слову љубави”, политичка ликвидација, једне од најзначајнијих тада издавачких кућа, али и то – што нисам могао да се запослим неколико година. Упркос залагању неких пријатеља који су били на „високим положајима”. Сећам се, особито, 1984. године.
Овако је било. Мој давнашњи другар, Огњен Лакићевић, директор Удружења издавача и књижара Југославије (где сам ја био, годинама, у Извршном одбору) уз договор са Ђоком Стојичићем, који беше на власти, заказали су састанак код потпредседника Србије, другарице Олге Николић. Пролеће је, ми стижемо негде око поднева. Прима нас у кабинету и наручује кафе. Стоји. Моји другари помињу оно што сам до сада чинио у српској култури. Видим да је већ упозната, са свим. Не седа и даље. Каже: „Знате, другови, ова наша власт, Партија – има пуно поверење у Бобу Селенића. Он може да буде министар, амбасадор, директор позоришта! А у вас, друже Раде, Партија нема поверења”!
Устајем, одмах, Огњен затим. Иначе, нико од нас, тога дана, није помињао Слободана Селенића.

Занимљив је и „књижевни сусрет“ у „Сплендиду“?
Тих година, седео сам сваког дана у подне, у „Сплендиду”, изузев недељом. Идем тамо, два стола састављена: Јова Раичевић, главни уредник часописа „Социјализам”, казивао је: Кардељ и он. Уз њега, др Слободан Инић, из неког Европског друштва у Београду, Новак Прибићевић, амбасадор у Бечу, Марко Лолић, директор „Борбе”, браћа Блечићи, новинар и писац, Мишко и Милорад, песници Вито Марковић, Божидар Шујица, Виктор Шећеровски, а на челу седи познати пуковник УДБ-е Живорад Михаиловић Шиља, као и писац, кога смо често сретали тих година. Још нисам ни пришао, а он гласно виче: „Теби је лако, Војводићу, боли те к.... за све! Виши официр КОС-а”!
Ћутим, па кажем: „Наравно”!
Нико се од најближих сарадника, који су се окупљали у „Слову љубави”, није јављао. Био сам нека врста - „отпадника”. Бежали су од мене.

У време бомбардовања Србије, Бога сте прогласили живим. То нам је била последња нада?
Крајем деведесетих година, на конкурс Гетеовог института у Франкфурту послао сам есеј под насловом „Бог је, ипак, жив”! Говорио сам, то јест писао, о „божанском смислу обнављања”. Тема је била: Ослобађање будућности од прошлости? Ослобађање прошлости од будућности? А наслов мога есеја „Бог је, ипак, жив” (God is still alive). Био је то планетарни конкурс, на седам језика: немачком, руском, енглеском, француском, арапском, кинеском, јапанском. Почетком фебруара 1999. године обавестили су ме да есеј треба скратити на десет хиљада карактера и текст доставити до 10. фебруара, што сам и учинио. Бомбардовање Србије је почело у марту, а каква је субдина есеја не знам ни данас.
Била је то она, по српски народ, сурова, 1999. година!
Многи су од нас, сећам се, и сањали и замишљали – да има та божанска енергија која ће, једном, спречити невина убијања народа!

Од једнопартијске - постали смо вишепартијска држава. Да ли су идеолошка времена прошла?
Као да су све идеје искоришћене и упропашћене! А нису! Причињава се да је човечанство изгубило сваки смисао у потрази за срећнијим животом. „Терор” комуникационих и медијских иновација, Интернет као цивилизацијска употреба „лакшег споразумевања међу људима”, да тако кажем, и на свим меридијанима – унели су пометњу и хаос, посебно у свести непросвећенога света. Збуњени су нарочито недовољно стасали „мирјани“. То се односи и на наш свет. Економска криза појачава стање напетости и готово ћорсокака. Као да излаза из лавиринта и нема. Али, наравно, биће га! Она, вечита божанска енергија, обновиће се и биће помоћи, како појединцима у којима опстаје Послање – да јесу нешто друкчији, тако и у народима који су поодавно конституисани и сазрели. Код Срба је то још далеко. Не само уз незрелост која нас краси, него управо због тога што смо још у три државе, и они слабији, непрестано, уз превагу рајетинске свести као водитеља – баш те сенке инфериорних личности лутаће и даље... Све док...

Бивши „комунистички заточници” сада су „загрижени слободари”?
То и јесте судбина неслободних, неаутентичних личности. Заправо, тужњикаво изгледа када видимо наше другаре, пријатеље и ине – који бејаху страсни приврженици компартије, као и њених органа управе, како данас, у - премјенама (по Вуку Караџићу) жестоко негирају оно чиме бејаху оданици. Поданици! Колике се књиге исписане тим поводом! Што и на овом брдовитом или плаховитом (како се на Западу пише) Балкану заиста показује не само комплексе ниже вредности него и предвидљив заостатак у просвећености! Отуда су они познати нам „комунистички заточници”, сада у првом плану, не само у медијским и нападним појавама, него и у „исписивању сопствених јада јаданих”, којима се оправдавају. Да ли добро спавају? Чиме ће и како изаћи пред онај, што га је библијска повесница крстила као Страшни суд, а који је час пред крајем или окончањем бића, оно – суочавање са самим собом! Где си био и шта, и чиме си заслужио – ово патничко стање, или и озареност?
Међутим, у сиротињским насеобинама и слојевима друштва, увек је бивало важније – грабљење за хлебом, а не за слободним начином у изборима и љубави и циља!

Какав је положај уметника, и интелектуалаца, данас?
Уметници данас! Па, они који су прихватили да служе поретку и у првим су редовима формирања разних странака – поуздан је то знак да не припадају свету идеја, иновација и друкчијих, особених духовних светова. Оданици, вазда употребљиви, вероватно лакше проживљавају ове тегобне године и – транзицију. Али, ако има у њима и некакве црте даровитости или искре различних „цветова зла” или имагинарних орлова у стрмоглавом лету – сигурно је да пате. Ако их је, у времену колаборације, већ „захватила” Јунгова „сенка инфериорне личности“, они почињу да се, скривајући се у рупама, обасипају разним лековима у виду измаштавања или речи, или боја, или тонова, онога већ изведеног уметничког блага, које, у варијацијама на исту тему, злоупотребљавају. Па, данас је то толико јасно!
Премало је одабраних, који издржавају да носе терете доба, верујући у себе и свој, по Бодлеру - „деспотски идеал“!

И даље се делимо на четнике и партизане, на монархисте и републиканце, на звездаше и партизановце?
Српске деобе! Оне су још неопходне. Србија и на Истоку и на Западу (где је и духовност у различитим сферама, које незналице претачу у имагинарне као мистичне облике) уз незрелост народа и по Слободану Јовановићу, природно је и да је подељена, не само као „крчма насред друма”, него и због наслеђа и рајетинске оданости јачему, час наслеђеном од османлијских поробљавања, а час уз и данас препознатљиве жалбене тугованке за Аустроугарском монархијом. Чије рушење, ево, западна хегемонија не опрашта! А код нас су деобе и због онога несрећног, и кобног, убиства великога Вожда, који је био на путу потпуног ослобађања Балкана. Поделе ће потрајати – све док се просвећеност не уздигне изнад садашњих закречених свести!

Дилему: Христос или Разбојник, остављате отвореном. Не зна се на чијој смо ми, као народ, били страни?
Још у роману „Кнез Таме” мене је опседала мисао о теми коју су интелигентно, да не кажем генијално, дакле, готово пре две хиљаде година, измислили и наметнули људском роду драги нам писци - јеванђелисти. Оно, пресудно за питање опстанка под звездама: Христос или Разбојник? Јеврејска велика и трагична мисао била је опредељена одмах, и зато је жртвован Син Човечији. Јер је невера у њега, или сумња, или отпориу свеколикој историји света, било оно чиме се одржавао живот на земљи. Свеколике религије, као и негирања њихових принципа одржавања и канона, показују и то да је, на пример, и Лутерова побуна и те како користила и била знак промене. Што је посве јасно.
У хришћанској цркви народа најнапреднији су били протестанти! Најбоље и живе. Најбоље и пролазе, и у ратовима, и у земљотресима, и у свим врстама оскудица и несрећа. Најтеже је нама, православцима, који, уз чудесна и драгоцена духовна трагања за вечитом загонеткомгде је и шта јесте Бог – заиста постижемо незаборавне часове и усхићења.

Али, кроз историју, боље су пролазили народи који су се одрекли Христа?
У роману „Разбојник”, мој јунак Симеон Симић, философ, који је у неким тренуцима брат по духу и стању свести другоме водитељу програма – Милошу Брђанину, на крају, схвата, да је, можда или вероватно, овај му и супарник и двојнички код, био срећнији у животу, јер је изабрао пут разбојнички а не Христов... Је ли то баш тако? Они који имају чиме да осете или схвате – биће им јасније, ако се опредељују! Исто је то и са народима: Зар нису одувек боље пролазили они народи који су се одрекли Христа? Можда је и зато, ево, у новом миленијуму тако мрачна судбина у којој се назиру светлије искре ка будућим стазама.

Разбијате мит о небеској Србији и за то окривљујете Немању и његовог сина Растка, јер су веровали у загробни живот?
Не! Не окривљујем нисачим свету нам лозу Немањића, само се јунаци моји запиткују и колебају око оних силних и велелепних грађевине на Западу, око оних чудесних споменика културе и архитектуре. А да ли су наши преци, зидајући манастире, баш толико веровали у Бога, и све друго подређивали тој опседнутости? И, на крају, шта је било корисније, а шта трагичније? Наши манастири или сјајна материјална обележја духовности и на Западу и на Истоку?

Један од јунака романа ставља знак једнакости између хришћанства и комунизма. Каже да ће се на просвећеном Западу то тек схватити?
Још као гимназијалца опседала ме је идеја да Бог признаје Комунистичку партију. Писао сам о томе у првим мојим причама. И у песништву, баш оној поеми „Буна”, чије сам делове читао давне 1955. године, на Филозофском факултету. Када су мене ухапсили, писало је и то: „Модернист, ђиласовац, западњак”.
Идуће недеље, седмога дана, и у исто време, у истој сали, одржано је ново књижевно вече, на коме је секретар Универзитетског комитета компартије (Милан Вукос) читао свој реферат о „мом случају”. Веле, био је подугачак. Мени је и данас жао што сам узалуд, и преко неких „другара”, трагао за тим текстом. Не само због тога што је у њему писало, мени драго и то: „да у овој поеми, у песмама овим, има стихова који долазе у ред најбољих у југословенској поезији”.

Сматрате погрешним што је из „Старог завета“ прихваћена мисао: „Благо нишчима духом – њихово је царство небеско”?
Велика је заблуда и грешка, помишљам, то да је благо „нишчим духом – јер је њихово царство небеско”! Јер то стадо, заведено вазда, јесу овчице које не могу без предводника, и зато су жртвовани! Невининајвећи страдалници! Као да се њима руга и „Стари завет. Али, шта се чини у модерним временима? Баш нишчи духом, лечећи своје ране у несрећама сопственим, окривљујући егзистенцију, блате је, уз похвалу ђубришту, јаду и смраду. Јер немају чиме да прогледају! То јесте тужно, ружно и жалосно! Зар се не чини комичним, у просвећеном свету: диктатура  пролетеријата? Само свестан човек, као и народи, јесте онај који зна шта хоће и који је независан у избору љубави или циља!
Употреба нишчих духом непрестано је искоришћавана у различите сврхе. Нарочито у погромима и у свим врстама катастрофа. Они су употребљавани као материјал! Што је лицемерно!
О томе је први, уз болност, сугестивним језиком и начином презентације, писао Достојевски. Како је то казивано у роману Зли дуси, који је наговештавао страдања што ће их донети револуционарне промене. То што ће и велики песник Александар Блок написати 1946: „Катастрофа је близу!
Али, „Нечисте силе“, како су код нас преводили роман Достојевског, неизбежне су! Често и плодотворне.

Бавите се нашом историјом. Великих примедби имате на владање династије Обреновић?
На првој години студија написао сам књигу-поему о Карађорђу под насловом  Одисеј из Србије. Већ сам, у нашем разговору, говорио о тој теми. Зашто је, уз Милоша Обреновића, рекао бих и на подмукао начин, уз сав српски и принудни јад јадани, такозвана „рајетинска свест – бивала и била оно чиме многи од Срба, оптерећени таквим наслеђем, нису умели или могли или смели да подигну главу? Удварачки посао и употреба сиротињског менталитета у извојевању „бољега хлеба, и сигурнијег склоништа, које наликује јазбини, нити је у садејству, нити у сродности са човековим правом на слободу и независност.

Да је Карађорђе успео, да га његови нису убили, тврдите, данас би потпуно другачија била судбина Србије и читавог Балкана?
О, наравно. Да онда није велики Вожд, на кукавички начин и мучки убијен, и српство би данас било друкчије и, вероватно – конституисано!

Ваш роман је и прича о лажној уметности. Само у онима којима „Бог даје махове“ – постоји дух напретка. Да ли се препознајете у овој повлашћеној групи?
Они којима Бог даје махове – вечито су, и у свим нацијама, бивали дух прогреса и промена, знаци просветљења и срећнијих часова проживљавања на земљи! И у свим областима људских делатности! У науци и војниковању, у зидарству и земљоделству, а тек у уметности!
Вазда „лучом обасјани, оним што називамо „божанска енергија, они су, и у страдалаштву, и у свим религијским опцијама, у отпору према жабокречинама, уз пркосне одлике и облике, препорађали токове цивилизације.

Ниче је, кажете, предвидео да ће уметност све више нагињати позориштаријама и циркусу, јер ће слабићи и неразумни узимати превласт. То се и догодило?
О Ничеу сам написао књигу Заратустра херој Подземља. Како је и чиме је бивао сломљен тај велики ум, који је предвидео много шта. Као и то, дабоме, да ће уметност, све више, и масовно дакле, нагињати циркусу и позориштаријама, док ће неразумни преузимати власт. То се и десило, наравно. Прво, истина је, на просвећеном Западу. Код нас је стигла, по обичају, са закашњењем. У међувремену се код Срба, као далеки одјеци и крици, помало уз малоумност, дешавало да избијају различитиавангардни покрети. Што се, потом, прихватало и као оригиналност, чиме се показује, опет, непрестано наше кашњење за духовним просветљењем!

Коментаришући модерну уметност кажете: „У унакажености – нема лепоте. Има ђубришта. Нема ни духовности – има смрада“. Али, баш таква уметност је данас на цени?
ТачноУметност са ђубришта или њиме надојена, то је оно што је на цени и сцени, данас. Верујем да ће и то проћи, као и све друго, у свеколиким дијалектичким, и неизбежним, облицима - промена!

Веома критички говорите о Црњанском и Попи?
Написао сам пре готово четрдесет година (објављено је 1970) подужи есеј, близу стотинак страница: „О случају и о поразу Милоша Црњанскога, поводом његових изабраних дела која су објави удружени издавачи Београда, Новога Сада, Загреба и Сарајева. На то је он „реаговао“ изјавом у „Вечерњим новостима“.
Уз препознатљиве афектације, што и јесте примерено позориштаријским и циркусним ачењима и изведбама, најављивани су програми ове врсте: „Нисам човек, крв ми је млака/ само роса далеких румених облака“. Лепо заиста, али и банално, такође! Уз, овоме писцу драго и неизбежно обележавање самога себе и свога послања: „Са мало разумљиве афектације“. Која је и помало шокирала чаршију и српско нарочито уседелачко посланство или баштинике „хиперборејских магли, уз афектирање самодопадљивости, што је готово дегутантно, ако већ није водвиљског смера и знака. Ово: „Све те замршене мисли јуре по глави, из кинеских песама, из књига о готици... Ви знате да ја имам луду теорију 'суматраизма': да живот није видљив, и да зависи од облака, румених шкољака, и зелених трава на другоме крају света...“

Растка Петровића означавате као „духовну посебност“?
Шта је опчарало или зачарало српску непросвећеност и постало заштитни знак „београдске чаршије“, њена икона! Којом се поноси духовна заосталостАли, насупрот томе била је велика појава и објава програма духовне посебности, српске, у визијама и делима Растка Петровића, кога је чаршија, уз свесрдну подршку текућих власти – жртвовала! Слободан Јовановић је 1939. године написао негативну рецензију за издавача Гецу Кона – и одбили су да штампају роман Дан шести, посвећен српскоме страдању у Првом светском рату и суровим данима преласка преко албанских гудура... Јер је чаршији била важнија „хиперборејска магла од - истине! Као и данас!
Ипак, требало би помишљати и на отрежњавања!
Уз себељубиву и помало мазохистичку, као срцепарајућу варијацију на српске духовне корене, или опстојства, у песми из Париза, Црњански се и „хиперборјански узноси“, поручујући пучанству нашем – да бити у Срба бунтовник или било која врста отпора властима може само будала!

Шта је спорно у Попиној поезији?
Васка Попу сам упознао још у Нолиту, где смо били заједно у Управном одбору. Он председник, ја чланУ првом есеју у „Видицима“, 1954. године, пишући о модерној поезији (био је то уводни текст), помињао сам и Попу. Оно чиме се тадашње југословенско песништво издвајало и истицало у иновацијама: нови језик и стил, нека врста друкчијег. Док сам, те 1955. године био у Централном затвору, асистент на Филозофском факултету, Никола Милошевић, оштро је напао тај есеј. Нису ми дали, потом, да одговорим. Никада то нисмо помињали, Никола и ја, док је свакодневно, изузев викенда, у пратњи Мирка Ђорђевића, долазио у Слово љубве. Штампали смо му неколико запажених књига, а био је и рецензент неких издања. Иначе, у тој години, што је данас несхватљиво, оног месеца када сам ухапшен, избацили су из слога „Видика“ моју подужу песму Одисеј се није вратио (чувам још тај отисак), као и из „Студента“ две, краће.
Требало је да објавимо мало издање, у форми чак шибице. његову познату Малу кутију. Онда је, неколико пута, доносио, на пола парчета листа, песме из поеме Вучја со. Ја сам, као некада са Томом Мијовићем у „Видицима“, волео да читам песме наглас. Као и данас! Тако сам читао и Васкове стихове из те поеме. Он ме је, као касније Душко Радовић, загледао, испод окаВелим му, једном: „Али, Васко, где је ту оно што је волео да истиче Лаза Костић, а Змајево је – „осећај жив? Узбуђује ли ово икога?
Престао је да долази. Нисмо објавили Малу кутију.

Да ли сте некада зажалили због тога?
Био је већ болестан, кад сам срео Макса, Миодрага Максимовића, уредника Културног додатка „Политике“, који је, иначе, оштро писао о мом првом роману Љубавници и гавранови, под насловом „Секс и ништа вишеУ парку Ташмајдан, где волим да седим у „Последњој шанси“, каже ми да је био код Васка и он га је питао зашто Раде и Блек (Милорад Блечић) не долазе код њега? Било ми је жао, али нисам могао против себе!
Ишчитавајући песништво Попино, схватао сам, да је то хумористичка варијанта српске поезије, уз дозу циничне, па и трагичне обојености црним хумором. О томе сам написао стотинак страница, још необјављених. Узгред сам помињао свој „став“, уз помисли ове: како је интелигентни песник Коре, осећао и пио повише, баш из разлога што ће генерације које стижу, када просвећеност овога народа буде на вишем нивоу, схватити и препознати као неискреност и опсесивну, саморазарајућу тачку мишљења, која је, ипак, негативно одређивала смисао и дејство тога и таквога песниковања! Ето!

Да  ли ће време потврдити Ваше мишљење, или дело Црњанског и Попе?
Знам, многи ме, чак и блиски другари и пријатељи, не воле због мојих ставова. Па, ја то не могу да променим. Бранко Миљковић је (писао сам о томе), када се, због различитих ставова и начина мишљења, договарасмо да се пријатељски растанемо, запиткивао: „Када ће тебе да признају са тим твојим негативним мишљењима?
Али ја и сада верујем да ће право на различитост, оно чиме се обогаћује, а не уназађује свеколика егзистенција наша, особито у уметничким изведбама, доћи, и просвећена свест ће га прихвати.

Аутора песме „Можда спава“ називате несрећником, не помињете му чак ни име?
На студијама, писао сам семинарски рад о Дису. Многе његове стихове знам напамет, рецитујем их често. Заиста има неколико песама које су у садејству са великим српским песништвом. Међутим, у развијенијим народима, као и свуда што би требало, велики су песници они који имају свој програм, уз изузетност што их прати, и уз препознатљиве, оригиналне или аутентичне погледе на свет и живот. Код Диса је црни хумор и такозвана декадентност – одјек таласа изведених на другим програмима. Био је, писао сам о томе, Скерлић посве у праву, јер је у његовим неприкосновеним погледима на српске прилике и неприлике, стања духовности и непросвећености, Дис не она централна појава и тачка преламања свести, него помало и ивица маргиналности. Последњих година, ево у покушају да саставим нову, и друкчију антологију српскога певања и мишљења, више сам пута трагао и за Дисовом песмом – која одише оним што ја у мојој новој књизи зовем: Лепо је бити жив! Пронашао сам Дисову Виолину и обрадовао сам се!
Био је несрећник, даровитисто као и Драинац, кога, такође, нису разумевали.

Господство се стиче, кажете у роману, интелигенцијом, а не богатством и простотом. Данас се, ипак, све купује парама: и диплома, и положај и ордење?
Давно сам, на студијама, потом преводећи неке песме генија Шарла Бодлера, рецитујући понешто и на француском, заволео и прихватио да је духовност племство једино!
Све се купује новцем, дабоме. Многа данашња „уметничка остварења“ сведоче да свако ко има паре може да штампа будалаштинеда снима филмове, да се бави ликовним уметностима и позориштаријама!
Владимир Соловјов је у Паризу, крајем деветнаестог века, записао: „Идеја нације није оно што она сама о себи мисли у временувећ оно што о њој Бог мисли у вечности“.
Ово се односи и на индивидуу, на људску јединку која трага за собом и оним Једним!
(„MONS AUREUS“, 23/2009)





POVODOM FELJTONA „POLITIKE“ („Jedan čudan život u zemlji Srbiji“ i odzivi)

DEPEŠA IZ ŠIFRANTSKE ŠKOLE

Počeo sam pažljivo da čitam feljton „Jedan čudan život u zemlji Srbiji“ čim sam video da je reč i o umetnicima, revolucionarima i drugima, a posebno o piscima, nadrealistima, Crnjanskome, Đorđu Jovanoviću (drago mi je što sam dobio nagradu sa njegovim imenom za knjigu eseja), Đilasu, itd. Nijedno delo, posebno ona izuzetna, nikako i nikada ne može do kraja da bude shvaćeno – bez poznavanja i životopisa autora, tvorca, kao i samog dela. Takođe, trebalo bi i to kazati – svi mi, učesnici u komentarisanju nečijih sudbina, ostvarenja, itd. – prirodno je da najviše govorimo o sebi; što je i neizbežno.
Dakle, negde tih dana, dok je izlazio feljton, bila je i promocija knjige „Legendarni Selja“, u kojoj sam i učestvovao, i rekao – da se danas, sada i ovde, može slobodnije iskazivati ono što bejahu „izvesne tamne mrlje“ u nedavnoj prošlosti. Odnosilo se to, uglavnom, na sudbinu narodnog heroja iz našega kraja, sa juga Srbije, legendarnog Ratka Pavlovića Ćićka, ali i na bliske mu drugove, španske borce, Čeda Kruševca i Radivoja Uvalića Batu. Potom su mi telefonirali, nekoliko puta, i Topličani: Šta ja to znam više nego li što je već rečeno o sudbinama tih španskih boraca? Još uvek se piše, kao i dosada, kako su bile „čudne okolnosti“, „sumnjive situacije“, a u kojima su ginuli. Ne samo ovi, na jugu Srbije, uz Ćićka, nego i drugde, kao Đorđe Jovanović ili Branko Krsmanović.
Jesu li te i takve likvidacije bile i deo „sistema“ kojim je još Kominterna zavodila teror, uglavnom nad Srbima?
Evo, šta bih, ovoga puta, mogao da kažem.
Bio sam dečačić, onda, 1942. godine i na Aranđelovdan, na slavi mojih ujaka, Mašovića, Čevljana, gde sam bio sa majkom. Čim su otišli gosti iz sela, iz jedne do tada zaključane sobe – pojavila se partizanska trojka sa Ćićkom na čelu. Pamtim, još uvek, i lik mu, ponašanje, kako me podigao...
Poslednjeg ratnog proleća na daći (bugarska je fašistička vojska streljala dedu Milovana i kuma Desimira Popovića) i sofra bejaše – previše naroda, stolova, a na početku za jednim stolom majka Ćićkova, Petrana. Tada su me ispeli na sto: recitovao sam (deklamovao) već poznatu narodnu pesmu „Smrt Ratka Pavlovića Ćićka“. Uvek sam to, i kao anegdotu, pominjao – tada sam dobio prvi umetnički honorar. Ćićkova majka dala mi je petsto dinara.
U gimnaziji, u Prokuplju, stanovao sam i kod gospođe čija je sestra radila u bolnici. Osta zanimljiva priča o partizanskom majoru, koji je, umirući, i u mukama, posebno besedio o Ćićkovoj pogibiji. O krivici...
Na studijama, prve su pesme imale zajednički naziv „Buna“. Objavljene su kasnije kao „Revolucija“ i uz posvetu, naravno, narodnom heroju iz dva oslobodilačka rata, Ćićku. Verujući, takođe od malih nogu, kako ništa u životu nije slučajno – pomišljao sam i na nesporazum što se desio na prvoj godini studija književnosti.
Naime, čitajući nekolike pesme iz poeme „Buna“, u onda čuvenoj četrdesetpetici na Studentskom trgu – desio se skandal. Proglašeno je to za bunu, reakciju, sramotu... Uz prepoznatljiv usklik jednog kolege sa grupe: „Đe ste, komunisti?“ (ima o tome u knjizi „U nedelju Dunav teče“, izdanje „Književnih novina“). Toga proleća, meseca maja, iako kratko, bio sam u Centralnom zatvoru, dok su moji drugovi polagali ispite. Kao – zapadnjak, modernist, đilasovac. Tada je bila hajka na Đilasa i Dedijera, a dva moja stiha, osobito: „Dve zastave u vrhu neba – čija su to krila?“ – verovatno su prouzrokovala mučninu i bes te večeri.
Međutim! Tek posle škole rezervnih oficira u Bileći (1960), kao najbolji, nekolicina (a ja bejah vođa grupe) nas nastavila je školovanje u Novom Sadu. Šifrantska škola: nikada neću zaboraviti te dane, niti vojnu poštu, i ostalo. Negde posle dva meseca, kao iznenada – prevrćući knjige izveštaja, naredbe, naređenja, i ostaloga iz Drugog svetskog rata, na terenima Jugoslavije, naiđoh i na taj dokument. U ime Vrhovnog štaba – Aleksandar Ranković poslao je naredbu Vrhovnom štabu Srbije, koju Blagoje Nešković šalje sekretaru Okružnog komiteta Komunističke partije u Nišu, Sretenu Mladenoviću Miki, inače radniku iz Kragujevca, a pisalo je: „Na Pasjači se, oko Ratka Pavlovića Ćićka, okupljaju ’trockisti’! Stigao je Čedo Kruševac. Stiže i Radivoje Uvalić Bata. Razdvojte ih. Likvidirati jednog po jednog...“ Itd! Kratko i jezgrovito.
Naravno, bio sam, može se i to kazati, šokiran. Što su i najbliži drugovi odmah primetili. Bilo nas je dvanaestorica iz ondašnje već bivše Jugoslavije, i po ključu, iz svih republika. Hvala bogu, rekao bi narod, svi smo još živi, sem jednog – bio je naš poslednji ambasador u Vašingtonu. Tada sam, u stvari, i počeo da pišem roman „Knez tame“, koji će se pojaviti kao izdanje, jedno od prvih, tek osnovanog preduzeća „Slovo ljubve“, 1971. Da kažem i to – iz šifrantske škole, negde mesec dana pred kraj, izbačen sam i poslat u jedinicu, u Šabac.
Pomenuću, iz tih dana, iz te škole, i sledeći, takođe, vrlo karakterističan tekst, neku vrstu objašnjenja, dopune ili opravdanja, ili tek skice za drukčija naređenja: tekst pisan iz baze, iz Toplice, gde je, ne slučajno, ratovao (i poginuo potom) sekretar Okružnog komiteta: ...ne može se Ratko Pavlović nikako ubiti u Toplici, ili u Pustoj Reci ili Jablanici, jer je omiljen u narodu! Pa, zatim, ovako: ako ne može, onda ga izdvojte! Neka se pošalje u drugi kraj srpske zemlje. I, verovatno, iz takvih razloga – Ćićka postavljaju za komandanta Drugog južnomoravskog partizanskog odreda, i šalju ga u Crnu Travu, gde i gine, 26. aprila 1943. godine. Među prvima i njega proglašavaju za narodnog heroja, a Sovjeti mu daju veliki orden. Naravno, mrtvome!
Uglavnom, o tome sam i pisao u romanu „Knez tame“. Nekolika meseca se ćutalo, a kada je knjigu prikazala „Borba“ pa još neki, počeli su i napadi. Prvo iz Crne Trave: „Lukavi napad na revoluciju“. Itd!
Onda se javi i preglasovit general-pukovnik Živojin Nikolić Brka, potom i pisac istorijskih knjiga, jedan od učesnika u tim događajima...
„Kneza tame“, roman to jest, brutalno je i preoštro kvalifikovao kao neprijateljski u „Reviji 92“. Taj tekst prenele su, deliće, „Večernje novosti“ i „Borba“! Počela je hajka na knjigu i autora, naravno.
Za mnoge je to bilo a čini se i ostalo – iznenađujuće, ali, aferu je sprečio i hajku zaustavio onda jedan od čelnih ljudi Komunističke partije Srbije (šef) Bora Pavlović. Inače, Ćićko mu je bio stric. (Osta za priču, kako je Borin otac – u Topličkom ustanku 1917. bio sekretar Koste Pećanca, ali i jedan od glavnih ljudi predratne beogradske opštine i kako je pomogao Ćićku da napusti logor u Francuskoj u kome su bili zatočeni španski borci.) Bora me je pozvao u CK i, pomišljam i sada, našao kompromis: „Knjigu ćeš odmah povući iz prodaje. Ja ću poslati pisma sekretarima komiteta na jugu Srbije – da se obustavi svaka kampanja.“ (Inače, u Prokuplju je održan i miting – napad na knjigu.)
I bilo je tako.
„Slovo ljubve“ koje sam tek bio osnovao, uz pomoć dobrih ljudi, i na užas mnogih političara i boraca, a naročito u opštini Vračar i Vojvodini... Borci su na Vračaru na dnevnom redu imali jednu od tačaka: kako uništiti „Slovo ljubve“. Što je i učinjeno posle toliko izuzetnih knjiga objavljenih za desetak godina. Generalska presuda – ispitati i likvidirati, crvenim slovima ispisano, bila je presudna...
Nadam se da će se „Knez tame“ opet pojaviti i uz opširnu dokumentaciju da se komentarišu, iz različitih uglova, naslovljeni i zapisani članci, pisma, intervjui ili objašnjenja o stradanju takozvanih trockista na jugu Srbije, ili, uopšte, o progonu i uništavanju intelektualaca, Srba ili Crnogoraca, tokom revolucije, i posle 1948. godine.

„Politika“, subota 8. mart 1997.

***
Ovo se objavljuje iz razloga ovoga: iako sam iz šifrantske škole isteran (jedini slučaj u posleratnoj Jugoslaviji), mnogo mi je „mučica ona zadala“. Naime, proglasili su me za višeg oficira Kosa, pa je to, često, kao i presuđivalo u mnogim događajima a u vezi sa mojom biografijom... Desilo se i to da bliski saradnici, a međ njima prijatelji i drugari, neki akademici, ustvrđuju kako ima boga, na jednoj slavi, i podižući zdravicu u ime toga. Kako je Rade Vojvodić išao na Badnje veče kod Dobrice Ćosića januara 1980. godine, kao viši oficir Kosa, i doživeo saobraćajni udes. Dakle, ima boga.


Ђаво усправља Бога


Христова мисија у уметности: Радослав Војводић

Ђаво је у сваком људском бићу, заљубљен у живот, идеје. Онај ко има идеале – светиљка је и љубав

С РАДОСЛАВОМ ВОЈВОДИЋЕМ У КУЋИ ЂУРЕ ЈАКШИЋА

Радослав Војводић (1935), песник, романсијер, есејиста, антологичар, полемичар, аутор тридесетак драгоцених књига, објавио је недавно, у издању „Народне књиге”, своје ново дело – „Христова мисија”. Реч је о филозофском есеју, који говори, како и сам наслов каже, о Христовој мисији, превасходно у уметности.
Војводић је недавно добио награду за животно дело – повељу „Карађорђе”.

Пишете поезију, прозу, есеје... У ком жанру сте, по Вашем мишљењу, постигли највише?
Песма, и језик којим се откривају, супротстављају и боре за своју независност – љубав и право на слободан избор, мисли, осећања, свест и онај пут смисла к томе – у свему су што сам проживео и у чему сам стасавао.
У Вашој новој књизи, „Христовој мисији”, преплићу се приче, есеји, филозофски трактати... Чврстих граница између жанрова више, очигледно, нема?
Само су различити облици проживљаја – мисао, осећања, пут ка откривењу тајне живота, а околности у којима се рађа „дух побуне”, бирају начин саопштавања. Форма се у тој борби и патњи, у том болу и радости, а у усхићењу најчешће (јер ништа није тако драго као оно што се твори у часовима док то траје) сама собом обликује. Унапред задато – увек се разбије о стење и реалности и самог тока којим „енергија заблуде” гради облике. Наравно, код даровитих! „Христова мисија” написана је на основу есеја од неких шеснаест страница који сам послао у Гетеов институт за Интелектуалну олимпијаду за крај миленијума – Вајмар, културна престоница Европе 1999. Тема је била „Како се прожимају прошлост и будућност? Може ли се будућност ослободити прошлости или прошлост будућности“? Било је то негде 1998. године, а фебруара 1999. стигло ми је, преко интернета, обавештење да свој текст „Бог је, ипак, жив” („God Is Still Alive”) скратим на десет хиљада речи. То је учињено у траженом року, до 10. фебруара. А бомбардовање Југославије почело је у марту, одмах. Отада никаквог јава. Написао сам ову књигу на основу тог есеја.
Радни наслов књиге био је „Ђаво усправља Бога”. Позитивно не може без негативног, добро без зла, изједначили су се, како кажете, пут навише и пут наниже?
Почетком седамдесетих, када сам урањао у руску духовну мисао, па у неким тренуцима бивао и опседнут, сањао сам, негде пред зору, како ме буди плавокос младић, с косом расутом по челу, у танком беличастом мантилу и позива ме да изађем. Будан или снован, лебдео сам на кревету и размишљао: ово је други спрат, високо је, и разбићу се ако пођем. Колебао сам се док се он осмехивао. Негде крајем осамдесетих, опет пред зору, сањао сам два пута узастопце исти сан: буди ме прејака светлост у соби и около, а у мом је стомаку велики, цветни сунцокрет – баш као мало сунце. Устајао сам и помишљао да сам вероватно болестан. Мислим да сам се тог пролећа и смирио. Онај ђаво за којим сам трагао у својим најбољим књигама („Кнез Таме”, „Унутрашње светлости”, „Драги демон”), и у песмама, есејима наглашеније, у романима, преобликовао се у побуњеника који твори облике и у томе проноси светиљке. И у тој се светлости јављало и усправљало оно што јесте Бог. Чиме се изграђивала и свеколика линија „духа прогреса”. Пагански страх од непознатог у великој је нужди измислио ђавола. Црква је то претворила у симбол зла. Опседнутост том бољком већ је стање болести! Ђаво је у сваком људском бићу. Онај побуњеник, заљубљен у живот, идеје, који има идеале, светиљка је и љубав. Онај други, који мрзи и себе и друге, отпадник је и данас, најчешће терориста. Кад нема куд - убија друге, а не себе. То је она библијска прича о Каину и Авељу, ко уме да чита. Ако је наша душа оно што је лепо, што је осећање – и што је анђеоско, оно друго је страст за побуном и преобраћањем, свесно опредељивање за негативност - ђаволак.
Шта је, заправо, Христова мисија данас?
Мисија је свесно започела свој трагични и величанствени пут оним генијално смишљеним Луцифером који одбија да служи (Non serviam!), а чија је помоћ људима готово изједначена са Прометејевом. Христова се мисија одатле и зачела и у страдању и у подвигу узвисила се казујући: како је лепо бити жив! Има се и рашта проживети, али кроз борбу и испаштање.
У трагању за „великом тајном” консултујете, најчешће, али са њима често и полемишете, руске и немачке писце, филозофе, духовнике?
У својим књигама покушавао сам да препознам дрхтаве светиљке (метафора Марине Цветајеве) које су смело, увек, проглашаване за јеретично, а високо су уздизале сјај и лепоту егзистенције.
Ваше тезе су нове, смеле, понекад звуче јеретички?
Јесу нове. И уз скромност, која ме можда не краси, оригиналне су. Помишљам како ће то неко открити једнога дана и обрадоваће се. Јасно ми је, такође, да овакве идеје тешко пролазе. Песник Пол Клодел певао је о ђаволу као о реалности: Le diable en realite!
Може ли зло да победи лепоту: у животу или у уметности, свеједно?
Религиозна мисао изграђивала се у муци и у страху, а баш је на величанствен начин кроз библијску повесницу и јеванђелијска послања – смислила Человођу. Како га назива и Николај Велимировић. Вечно ће трајати та борба између добра и зла, и у њој је слобода.
Помало убитачан развој наше цивилизације, терор информација, технолошки успон – дају примат злу, иако велика уметност побеђује док осветљава хаос, мучнине и свакидашње поразе. 
Христ је један, али су хришћанске цркве подељене?
Један је и јединствен. Није зачуђујуће што се и код нас понавља смислена реченица Јована Дамаскина – да је једина новост у историји човечанства управо Христова појава. Како је то буквално схваћено не само међ примитивцима него и у многим црквеним канонима – јесте природно да има више конфесија, и све више ће их бити. И секташтва, разних шаманских онеобичавања, али и контроверзи у изведбама и мишљењима и интелектуалне елите и необразованих.
Добили сте повељу „Карађорђе”, а Ваша књига о вожду, објављена 1963. године, практично је забрањена?
Поема „Одисеј из Србије”, у првобитној варијанти „Елегије вожда Карађорђа”, понуђена је београдској „Просвети”, у јесен 1962. године. Књига је одбијена. Један од тадашњих уредника, много година касније, рекао ми је дословце: „Па, у том тренутку, било је незамисливо да се објави књига о Карађорђу”. Поему је објавила, наредне године, крушевачка „Багдала”, чији су уредници били Бранко Л. Лазаревић и Добри Димитријевић. Песник Бранко Л. Лазаревић донео ми је у Београд десет ауторскох примерака. Исто толико је подељено књижевним критичарима, писцима и неким јавним радницима. После првог негативног приказа, у којем је поема оцењена као националистички памфлет, тираж је повучен и књига се никада није појавила у књижарама. Поема има 57 певања, свако са по двадесет стихова. Насловну страну књиге урадио је Радомир Стевић Рас.
(21. фебруар 2005)